Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-05-20

Sremačka duša


Onaj moj, nikad se nije isticao. To je vazda' živelo k'o kad je bio mali. Ovde spavaš, ovde jedeš, ovde učiš i nisi ti rođen da misliš, nego da radiš šta i kako ti se kaže. Lepo su ga vospitali njegovi, Bog da im duše prosti. Zato je i ostao glupkast, ali mu nemojte to nikad reći. Dobro odgojeno dete koje se nikad i nikome nije usprotivilo, eno pola veka je sprc'o, a ne ume glasa da pusti sebi u korist.

Kad smo se venčali, ja ga lepo pitam je l' hoće supu juneću ili goveđu? Ta, meni je ženo svejedno, ti samo skuvaj. Aman! Kako ću skuvati kad ne znam koje meso da kupim? Ja volem svakakvu, a on nema mišljenje, osim kad ode kod tate pa se vrati pametniji. Zato sam kuvala pačiju, iz poštovanja ka mišljenju trećeg lica. Ponekad se čudim da li me je sam izabrao ili mu je neko rekao da tako treba biti. Kako je decu sam napravio, lepo ne znam.

Uglavnom... ja imam mišljenje o svemu. Taman da je sve svejedno, naopako! Mora čovek znati šta želi, niko to ne može umesto njega. E, neke davne godine, zvao ga advokat. Namah sam se prepala, šta će njega zvati advokat, pa taj ni kod zubara ne ide, a baš će kod advokata. Da ne duljim, umro neki njegov ujak i ostavio mu imanje. Mal' se nisam prevrnila kad se vratio i sve mi ispričao. Bio je jedini naslednik. Za tog ujaka su pričali da je lud, ali i to je u redu, svaka porodica mora imati jednog ludog ujaka da bi bila normalna. Potpisao je 'di je trebalo, skupili smo da se plati šta se mora i krenuli da tražimo to selo.

Ni sami nismo znali šta da očekujemo. Mislili smo, eto taman prilike da to prodamo, pa onom mlađem da platimo da ide na fakultet. Sav je nežan, nije on da radi u garaži ili vozi autobuse k'o ćaća mu. Pojma nismo imali šta da očekujemo, jedno je ono što na papiru piše, a ko zna šta ćemo zateći. Sa glavnog puta se skrene desno, pa kroz celo selo i tamo negde na kraj sveta belela se kuća. Ispred kuće beše klupa, ispod šljive okrečene. Tad sam se zaljubila. Sve ono o čemu sam maštala bilo je ispred nas, a ključ u džepu. Stara kapija. Na vrati' napisano "Kera ujede", nečijom drhtavom rukom. Ujak nije imao dece. Bio je matori namćor, kažu, ja ga nisam poznavala, a i šta je to namćor? Nema većeg namćora od mene. Na Olimpijadi bih pobedila da je namćorenje olimpijski sport. Ustvari, nisam ja namćor, samo ne volem svet i ne volem da moram kad moram.

Sedoh na klupu. Sve škripi i puče pod mojom dupeškom. Dok je onaj moj pogodio bravu, opih se načisto mirisom sladostrasnim. Treslo me je uzbuđenje kao pred prvi poljubac. Šta li ćemo naći u dvorištu? Kako red nalaže, kuća je bokom gledala na šor. Sto slojeva farbe bilo je na tom prozoru. Zanesenu maštom, prenuo me je glas onog mog. "Ajde, ženo... Otvorio sam Sezam" - reče tako bezdušno, k'o da svakog dana otvara kapije po selu. Bog i duša, škripao je onaj ključ, kao da se kapija otimala da bude otključana. Uđosmo u dvorište.

Možda je ujak bio namćor, ali je bio uredan. Sve pod konac. Kao da je sve sredio i umro na miru, Bože prosti. Tišina se mogla rezati nožem. Tačno je falila kera da zalaje. Kuća je spolja bila u dobrom stanju. Ono što je mene zanimalo, bila je letnja kujna. Nov šporet Smederevac, smešio se iz najlona. Srce iz grudi da mi iskoči, bre! Na polici naslagane šerpenje i to one prave, bele sa crvenim tufnama i plave, kao da sam ih sama birala. Reklo bi se da se ovde kuvalo samo tako. Ovaj moj se uzvrteo kao prasica pred špricanje.

Stadosmo pred vrata kuće. On blesa pogledom, zagleda, opipava, kao da živ organizam treba da secira. Oteh mu ključ nestrpljivo. Miris ustajalog vazduha nas je pozdravio. Unutra... kao u muzeju. Starinski sat sa kukavicom i tegovima. Na čiviluku stari gunj i šešir. Na stolu flaša rakije i dva čokanja. Kao da nas je stari ujak dočekao, činilo se. Tri sobe bile su sređene pod konac, onako kako moji divljaci nikad nisu videli. Njima trebaju dve Pepeljuge da počiste krš koji prave svakodnevno. Znajući kakav nered muškarci ostavljaju u kupatilu, bojažljivo sam otvorila vrata. Čini se da je ujka bio lola i bekrija. Osećalo se tiho prisustvo ženske ruke, bar po Loreal šamponu za farbanu kosu i četki za feniranje. Kupatilo moderno, najblaže rečeno da sam bila šokirana. Muž ode da pusti vodu, a ja sam sela na krevet i bila zahvalna ujki na ovom daru.

"O, stigli ste" - čulo se iz dvorišta. Ženski glas je najavljivao posetu. Bilo je tu neke familije sa kojom se nisam poznavala, eto sve godine braka. U kuću su ušli onaj moj i lepa plavuša. "Očekivala sam Vas, advokat je javio da ćete doći. Ja sam Branka. Dobrodošli!" Osećala sam se kao da smo nešto ukrali. "Sa advokatom sam se dogovorila da me ne pominje. Nismo se poznavali dok je Mika bio živ. Ja sam mu bila... prijateljica. Ne, nije to što mislite. Mi smo zaista bili prijatelji, skoro deset godina. Po selu su lajali da smo i više od toga, ali eto, nismo bili, iako smo jedno drugom bili sve. Nešto kao dva guza u istim gaćama, u svemu zajedno, delili smo dobro i zlo. Nije umro sam, ako vas to zanima. Kada je pisao testament, molila sam da ne budem u njemu, da sve ovo nasledite vi. Imam ja svoje, ne treba mi više od toga. Ono što smo mi imali, eh... Ovo je samo kuća. Nije moje da se petljam da li ste zaslužili, gde ste bili sve ove godine, koliko puta ste ga poveli do lekara... Kuća i imanje su sada vaši. Dobrodošli u naš atar" - skoro u dahu reče nepoznata žena.

Onaj moj joj je samo blenuo u sise, ko da sisu nikad u životu nije video. Ostala sam bez teksta. Ne zbog njenih sisa, nego zbog dočeka. Deda je stvarno bio lola. Kvrcnu nešto u kuhinji. Bila sam ubeđena da ujka potvrđuje svoje prisustvo. "Hvala na dočeku. Iako nismo bili savesni rođaci, lepo je znati da Mika nije umro sam" - rekoh, očekujući da on kaže nešto pametnije. A on... sipao nam po čokanj rakije i ćuti, kao kad dohvatim daljinski za televizor u vreme predizborne kampanje. Branka je bila nešto malo preko 50 godina. Lepa žena, negovana, što bi rekli održavana u svoje vreme. Taman zaustih da je pitam nešto, kad sama poče priču... Upoznali su se u bolnici, gde još uvek radi kao medicinska sestra. Nisu živeli zajedno, a njena kuća je 100 m uz šor. Videvši koliko smo nesnađeni, napisala nam je svoj broj telefona i pozdravila nas, deca su joj dolazila na ručak.

Bila je jednostavna i lepa žena. Mirisala je na vruće vanilice i imala tajanstveno miran i nežan osmeh. U kuhinji je i dalje nešto zveketalo. Da sam ujka Mikin duh, bo'me bih i ja reagovala. U daljini se čulo zvono sa seoske crkve. Kako red nalaže, ispratismo gošću, pa sedoh na klupicu. Posla ima za troje vrednih, a neće se sam uraditi. Srećan li je, ovaj moj, što je mene oženio, 'vako sposobnu i vrednu...


Lektor/korektor: Andreja Spasić

Foto: http://www.agronews.rs/od-sutra-prijave-za-kucu-na-selu/




2017-05-15

Low cost veze


Nekada smo morali da se potrudimo oko osobe koja nam se sviđa. Da upoznamo insajdera iz njene/njegove škole, komšiluka, kluba ili bar nekoga ko zna nekoga iz okruženja. Dobiti broj telefona bila je posebna misija, a tek skupiti hrabrost da pozoveš, sa polupanog Iskra telefona, sa kablom ulepljenim izolir trakom... U najboljem slučaju, javila bi se njegova mama. Unjkavim glasom bih se predstavila, dok su mi se znojili dlanovi i tabani kad me ošine adrenalin, jer ću ga možda čuti. "Ne, ne možeš da ga dobiješ. Saša uči, što i tebi toplo savetujem, devojko" - i usledio bi tututututu signal u slušalici. Nepravda svetskih razmera. Hajde Sizife, sve iz početka. Vrti po glavi koga imaš u njegovoj školi, pa se infiltriraj na neku žurku, ako se skocka da te tvoji puste, nemaš da čitaš "Rat i mir", imaš novu crnu majicu tek stiglu iz Turske. Ista je original Lacosta, samo što je onaj reptil malčice manji, ko će to da primeti kad niko nije video original kako izgleda. Isplaniraćeš da se vidite u subotu, prvo malo do Akademije, pa onda u taj fensi kafić gde ide sa drugarima sa tenisa. I na Akademiji, shvatiš da te realno baš briga za fenseraj, da ti je super tu na stepenicama i da je šteta da izgubiš tako dobro mesto zbog nekog ko ne zna ni da postojiš. Danas je sve na klik. Ništa znojenje i cepanje đonova. U pretraživač upišeš nečije ime i sve je na ekranu. Na LinkedInu vidiš čime se bavi, na Instagramu šta je juče ručao, na Fejsu sve mačiće koje je udomio i sve devojke ovog sveta koje su mu na tome zahvalno lajkovale status. Kod kog frizera se čekira, gde kupuje gaće, nožne prstiće na suncu bugarske plaže u vreme vansezonskog popusta, vidiš da mu je šef šupak sa tri razreda osnovne, da niko ne gužva pitu kao njegova mama, kada je rođendan njegovoj bivšoj... Smor. Nije više interesantno. Game over. Ako ste napredniji korisnik, preko neke od društvenih mreža poslaćete mu poruku, a da srce zaigralo nije i čekaćete status seen, da je poruku video, što ne znači i da je pročitao, a još manje znači da ima pojma ko šalje. Dogovorićete kafu, na kojoj ćete da popričate kežuali (to se nekada zvalo bla bla truć) o neutralnim temama, a sutradan ćete da se kresnete, jer u časopisima za žene 21. veka piše sve o tome koje rečenice treba da izgovorite, kako depilirate intimnu zonu, na kojoj nozi stojite dok ga čekate i koliko da raširite noge pri penetraciji, jer zaboga... Muškarac 21. veka baš to sve tako voli. Ukoliko imate dvadesetak godina, sludećete samu sebe. Ako ste stariji od dvadeset godina, red je i da se tako ponašate. Varijanta a) je da se slatko nasmejete sami sebi i tome šta i kako radite. Varijanta b) je da se opskrbite novom zalihom ženskih časopisa, jer je u martovskom broju pisalo "Uradite ovo i zauvek će biti vaš", odmah posle "Kako da osvojite i zadržite poželjnog muškarca", kao da je neposlušno kuče nenaviknuto na zatvoren prostor. Ni slučajno nemojte da sebi dozvolite spontanost. U 37. minutu eventualne kafe, nehajno zamahnite kosom, to muškarci današnjice baš vole. Ako ikako shvatite da pojma nemate više šta vi volite, da ste zaboravili da isključite musaku u rerni, a na drugom kraju grada ste, ako ste zaboravili da odnesete tetkin urin u laboratoriju i od jutros ga nosite u svojoj tašni... život će opet dobiti smisao. Nije neophodno da budete savršeni i pod konac. Dovoljno je samo da budete srećni, a izvor sreće je ON, jer tako piše u šarenom časopisu. Možda osvestite da ste sami sebi izvor sreće. To podrazumeva da ste zadovoljni izborom onoga sa kim ćete da popijete kafu, razgovarate neusiljeno, ne šaljete jedno drugom eksplicitne slike genitalija i bezbroj poruka. Kao ništa drugo, užasava me pomisao da me neko od prvog sata poznanstva zove "Ljubavi", osim tete u pekari koja se tako obraća svima koji stanu u red. "Ljubavi, za tebe danas samo jedna krofna... Jaoooo, pa vidi što si se raskrupnjala.... Dobro, daću ti dve, ali nemoj sve sama da poždereš, ljubi te sestra!" - iako nismo sestre, a i nisam se raskrupnjala od krofni nego od bureka, koji je bezobrazno dobar. Šta je simptomatično za te poruke? Nivo smaranja, kojem osoba A nepotrebno izlaže osobu B. Pritom, ne hvata se za telefon da ukratko porazgovaraju, već telefon brekće od novih poruka 368 puta dnevno. Prvih dana to samo iritira. Drugih dana obavezuje da sa sobom uvek nosite eksternu bateriju ili bar kabl za punjenje. Trećih dana žešće tapira nerve, a nekih četvrtih dana shvatite da vam takva komunikacija ne prija. Realno, to nije komunikacija, već iskukavanje pažnje. Ta veštački izazvana pažnja eskalira na sitnicama, pa puno sitnica puta svaki dan i eto problema u najavi. Posle 4 nedelje želja za seksom smalaksa, ok, probali smo sve što nam je palo na pamet, osim onoga što druga strana ne bi (u principu), gde se vraćamo na početak jurenja po začaranom krugu u igrici "Obožavam te, keve mi, srce ti dam, ali nemoj bre to... 'Ajde klasika, pa da gledamo seriju/utakmicu, počinje za 7 minuta". U 5. nedelji nastaje vrenje, nekome u glavi, nekome među nogama, a nekima duž cele transverzale. U glavi se pali alarm koji u 6. nedelji tera u bežaniju. Da li je to problem savremenih veza, u kojima je sve dostupno i moguće sad i odmah ili godina koje smo pretumbali i svega se zasitili, ne znam. Znam samo da sam pre 20 godina drugačije percipirala gradaciju: sviđaš mi se - zaljubljena sam u tebe (priznanje posle jedno pola godine veze - ne kresanja) - volim te (kad je to smisleno, a ne površinsko osećanje u svakoj ćeliji). Danas je sve na rasprodaji. Nečiji kontakt, nečije smaknute gaće, komplimenti i intimne izjave, koje su postale projekcija želja, a ne baš realnog stanja. Niko se ne voli posle 10 dana veze, niti se poznaje posle 2 meseca... Meni takva izjava više govori o onome ko je upućuje i očajničkoj želji za forsiranjem imaginarne situacije. Posledica usamljenost ili holivudskih produkcija, uglavnom česte su takve priče iz okruženja. Sve super do totalnog raspada u roku od 6 nedelja, sistemsko ponavljanje situacija, rečenica, bezbroj poruka koje obezvređuju svoj sadržaj. Čoveku je potrebno 6 nedelja da se navikne na novonastalu situaciju, pogotovo ako su emocije prisutne (od rođenja bebe do nečije smrti ili navikavanja na novi posao, partnera, stan)... Za sve je potrebno vreme. Šta sam ono htela? Da konstatujem da su današnje veze srozane do nivoa iskukavanja pažnje, komplimentata, zajedničkog vremena i jako opterećene nametanjem usađenih uverenja. Ono što mi je baš bljak je sakrivanje iza interesa dece ("Ti meni nikad ne možeš da budeš ispred moje dece, ona su moj život"). Deca su deca, bića za sebe, koja su od mame odvojena presecanjem pupčanika odmah po rođenju, samo se roditelji teško leče od osećaja da nikome neće biti potrebni, ako u partnerskoj vezi dete stave po strani. Mama ili tata si uvek, i pre i posle ovog partnera/partnerke, pa uskladi reči i postupke na tu temu. Ako se deca nazivaju "život moj", to mogu da razumem samo kao "nemam svoj život ako nisam u ulozi mama/tata" i sakriću se iza dece. Sve ovo pišem, jer sam ljuta koliko su današnje veze daleko od partnerskih. Za takav odnos potrebno je mnogo više od dva meseca seksa i 3 zajednička noćenja. Skloni smo da prihvatamo ljude samo zato što nam se učini da su OK, pa dok se ne pojavi neko bolji/zanimljiviji/seksualniji, unapred im odredimo rok trajanje malo duži od trajnog mleka, dok se ne pojavi nešto bolje. Otprilike, za toliko se i potroše. Za partnerstvo je potreban onaj džak soli, koji treba pojesti sa nekim da bi se upoznao, kako su nam bake govorile. Zaslepljenost brazilskom depilacijom ili onim što nam se čini da vidimo/osećamo, realno je kratkog daha. Pristajanjem na "mrvice" na malo se i navikavamo, a malo bilo čega se brzo potroši. Svako, ko je leteo low cost kompanijom, zna šta dobija za te pare. Jeftinu kartu, skučen prostor za noge i pravo na malecku torbu. Za te novce toliko. Tako je i u vezama. Na kakvim se motivima postave, takav im je i kvalitet, a i rok trajanja. Nije do vas. Do svih nas je.

Tekst: Sanja Ciganović
Lektura/korektura: Andreja Spasić
Foto: Internet

2017-05-07

Moja fruškogorska priča (blog izazov hotela Park, Ruma)



"Ti si najstarija, moraš biti primer sestrama", - rekao mi je otac, Bog Panonskog mora.To je bila rečenica koja mi je obeležila život. Kao najstarija njegova ćerka, morala sam da pazim na sve što radim, da mlađima ne bih bila loš uzor.


Mrzela sam život princeze. Želela sam samo slobodu. Da neometano, na talasima plutam po Panonskom moru, da zavodim ribare, da šapućem školjkama i ribama odajem svoje tajne. Tatino kraljevstvo nije bilo veliko i nisam imala nikakve obaveze, osim da radim samo ono što mi je dozvoljeno. Sve ostalo sam želela. Sve, osim da budem ono što drugi od mene traže.


Volela sam samo jedno... Da se zavlačim u hridi i samujem. Mati bi, ponekad, krenula da me traži, ali me nikada ne bi pronašla. Moji jataci su me sakrivali. Ribe ćute i kad ih pitaš i kad ih ne pitaš. Nisam morala da im objašnjavam. Poznavale su moju preku narav i želju za samoćom. Majku bi zamajale i odvele na pogrešne tragove, a meni su obezbeđivale mir. Preko potreban mir, koji mi je značio život. Moje sestre su bile tupave. Tumarale su morem, nezainteresovane za sve oko sebe. Nisu znale ni jednu pećinu, koral, uvalu u koju sam se sakrivala. Bile su ponosne, gizdave ćerke boga Panonskog mora, a ja sam uvek bila ona divlja i ničija. Jedino je baka imala razumevanja za moju mladost.


"Kćeri moja mala, nećeš uvek biti mlada i divlja, kao što ni ovog mora neće biti zauvek" - govorila je. "Da, neću uvek biti mlada, ali ću zauvek ostati da živim sa tobom, a ne na onom dosadnom dvoru" - odgovorila bih joj. Samo je ona smela da me češlja. Kosa mi je uvek bila puna algi i bisera. Svako iz podvodnog panonskog sveta hteo je da me okiti i ulepša.


Moru sam se zavetovala. Otac je želeo da me uda za sina Boga vetra ali od toga nije bilo ništa. Da, on je imao i snagu i moć, ali ja sam imala hrabrost! Tamo gde bi on dunuo i podigao talase, da me spreči da uživam u svojoj sreći, ja sam uživala! Kada bi pošao da me traži, na obali bi prestajale njegove božanske moći. Smejala sam mu se iz dubine i pravila virove u koje se niko nije usuđivao da pogleda ni da uđe. Plašili su me se. Bila sam hirovita, luda, mimo svih ostalih u očevom kraljevstvu. Druge su vapile za životom u carstvu, a ja... Ja sam se igrala sa jatima riba i milovala sa algama. Svoju kosu sam odrezala sama, oštrom školjkom i bacila sve što me je podsećalo na pripadnost kraljevskoj porodici.


Taj glupan, sin Boga vetra, bio je sujetna budala. Odlučio je da nad Panonsko more, pošalje vetar koji će me doneti pravo njemu u zagrljaj. Pre bih umrla nego na to pristala. Poznavala sam svaki koralni greben, svaku podvodnu pećinu, svaki sprud. Nije mi mogao ništa, osim da me ljuti, a nije bilo dobro naljutiti me. Tek tada bih nestala na par dana i niko ne bi znao gde sam. Izigravajući heroja, nadigao je ogromne talase, u želji da me neki od njih donese njemu pred noge. Ceo podvodni svet je bio na mojoj strani. Nije postojala riba koja nije mrdala peraja na kontra stranu. Glupan se nervirao, a mi smo se ludo zabavljali.


Mi pod morem, jesmo, ali biće na obali nije. Vetar ga je oduvao pravo u more i dok smo mi terali inat glupanu, upao je u vir koji sam ja napravila. Eh, nije njemu bio namenjen. Ribe, rakovi, školjke i alge pokušavali su da ga spasu, ali protiv mojih čarolija niko nije mogao. Mi smo plesali pod vodom, a on je tonuo sve dublje i dublje, grčevito se boreći za život. Jato riba ga je donelo pravo pred mene. Lice mu je bilo plavo i oči su mu bile plave i sav je bio čudan, ali divan. Uneli su ga u podvodnu pećinu.


Vratila sam ga u život. Dala sam mu moć da diše pod vodom i brzo se oporavio. Nije više bio onako plav i što je najvažnije, nije mogao da govori. Tu moć je morao da zasluži vremenom. Pod vodom se, svakako, sporazumevamo bez govora i divno nam je. Ostao je tu, sa mnom. Napravili smo venčanje. Imala sam haljinu od zelenih algi i buket od bisernih školjki. Ostali smo tu zauvek, srećni i daleko od svih. Živeli smo u maloj pećini, okruženi koralima i ljubavlju, sve dok more nije otišlo negde daleko.Danas pričaju da su nas našli zagrljene na koralnom sprudu. Grob nam i danas posećuju, misleći da je to obična pećina, a nije, bisernih školjki mi. To je naš dom zauvek. Zovu ga "Grgurevačka pećina", a ja se uvek nasmejem. To je bio i ostao dom najstarije ćerke Boga Panonskog mora. Onaj glupan vetroviti, nikad nije preboleo što sam otišla. Pričaju da i danas stane na hrid i zavitla vetruštinu, u nadi da će me isterati iz male pećine. Mora više nema, a vetar, kad ga potera niz ravnicu, nosi sve pred sobom. Mene ne može. Za vjek vekova biću u zagrljaju najdražeg bića.


Ako dolazite na Frušku goru, dođite do nas. Uvek smo na istom mestu, u našem malom domu, zagrljeni i jedno drugom dovoljni. Ne plašite se ako iz pećine čujete huk. Poneki talas se može čuti kad god onaj glupan podigne vetar nad ravnicom. Pogledajte kroz srce u kamenu. Možda nećete uspeti da vidite nas ali videćete Ljubav. 



Blog izazov hotela "Park" Ruma 

Tekst: Sanja Ciganović
Lektor/korektor: Andreja Spasić
Foto: http://www.panoramio.com/photo/29379286


2017-04-25

Život, muzika i pravila

Imam dovoljno godina i lične slobode da mogu da pravim izbore. Odnosi se na lični i virtuelni svet. Nekada sam laganje smatrala zabavom za petogodišnjake, dok se nisam (trnovitim putem) našla u situaciji da samu sebe demantujem. Daleko bilo da svi mislimo isto. Prosto, šta mi ne prija i ko mi ne prija, ne trpim. Ni cipelu koja me žulja, a još manje čoveka zaglibljenog u svoje sektaške stavove. To nema veze sa religijom i verom. Sektaškim smatram svaki stav koga se neko drži kao pijan plota, a bez argumenata. Bilo je dana kada su mi takve diskusije bile zanimljive. Sada me baš ne pale. Čašu je prepunio Beogradski maraton i veličanje istog, kao manifestacije koja propagira zdravlje. Manite se brige o mom zdravlju, a birnite o tome što ne mogu od tačke A do tačke B, jer je Beograd u vanrednom stanju. Peške neću 20 km, svakako. Vanredno je, jer je sa jedne strane par hiljada ljudi koji trče i podržavaju, a sa druge strane su oni koji moraju da žive i tog dana. Super je ta posvećenost krasnoj manifestaciji, ali nije super što je 42+21+5 km gradskih ulica zatvoreno, a ostatak grada je u haosu. Uz svakodnevne štrajkove, proteste gladnih, prevarenih i ostalih, nama koji dnevno provodimo mnogo sati van kuće realno to ometa kretanje. Ulice su odavno tesne. Vozači su nervozni i kad je kiša i kad je sunce, duva vetar, ćarlija povetarac, pada sneg, oblačno je... Saobraćajni kolaps nije samo pred novogodišnjim sniženjima ni sajmom, ni bilo čim što je nekada, bio signal da treba izbegavati preterano kretanje gradskim ulicama. Najmiliji su mi oni koji maraton podržavaju iz drugih gradova, udaljenosti od par stotina kilometara, iz svoje fotelje, inostranstva, sa druge planete. Ne, ni jedan argument o samom maratonu ne priznaju jer, zaboga, to promoviše zdravlje i aktivnost. Ok, imaju ga Boston i Njujork i mnogi drugi gradovi u kojima je sistem saobraćaja drugačije organizovan, ali ne! Svima, kojima je kretanje ograničeno tog dana, drsko će da objašnjavaju kako je to jedna super manifestacija. Da vas pitam... Što favorizujemo samo jedan sport? Hajde da u jedini tunel u Bg, stavimo balon za tenis i napravimo turnir. Ili na Terazije stavimo bazen i osmislimo revijalne utakmice. Na Slaviju stavimo košarkaški teren, još bolje fudbalski, to svi vole. Šta nije u redu sad, m? Kad može sve da se menja zbog maratona, što je problem za druge sportove? I njih vole mnogi i rado bi došli da gledaju, podržavaju, nije manja promocija zdravlja nego ostali sportovi. Ili smo selektivni naprasno? Sere mi se od licemera. I od onih koji ne vide argumente, ni kad im bodu oči, ali licemeri su kategorija ljudi koje ne želim u svojoj blizini. U meni izazivaju gađenje i ljubazno molim da se sami eliminišu iz mog okruženja. Čast svakome, a trpljenje više nikome. Ne znam zašto ali, najbrojniji borci za ljudska prava, su oni koji ne rade (u smislu, ne idu na posao, ne odsustvuju iz kuće zbog posla 10-12 sati dnevno). Oni koji ne koriste gradski prevoz, nego svoje automobile, kojima mogu da se izvuku na alternativne pravce i oni koji su nekada bili grešni, a sad su bezgrešni. Bivši pušači su poštast koja napada sve i svakoga sa cigaretom, na slici, u društvu, u svemu. Izuzetak je drug Jela, potpisujem. Čuj, do juče sam dimio, a sad sam propovednik. Prođi me se, verniče veći od Pape. Svetice, pamtim čime si se nekad hvalila, nemamo svi sećanje kao kišna glista. I ti, licemeru, koji sad u postupcima drugih vidiš sve što ne valja, a svojih se selektivno ne sećaš. To što ste promenili navike je dobro za vas i tu neka ostane. Sećam se boraca za zdravu ishranu, koji su zaboravili nekadašnja opijanja i raznorazna trovanja, a sada svirate meni zbog čaše piva. Što jedete amarante i tofue, a deci dajete pare za ćevape na ćošku. Što se krstite i molite i sveci ste veći od pravih, a pamtimo štošta samo vam time ne mašemo ispred noseva, prosto, svakom po savesti. Živite i pustite druge da žive. To, što dišemo isti vazduh na istoj planeti, ne znači da svi moramo isto, samo me poštedite svojih propovedi. Ja vas znam malo duže nego što traje vaš svetački staž. U mojoj paleti boja ne postoji siva. Postoji DA i NE, nema MOŽDA i VIDEĆEMO, ČUĆEMO SE. Jesi ili nisi, a ne da se savijaš kako trenutni vetar duva. Svoje stavove ne moram nikome da pravdam. Sasvim je dovoljno što mirno spavam. Moj život, moja muzika, moja pravila.


tekst: Sanja Ciganović
lektura/korektura: Andreja Spasić
foto: Internet

2017-04-20

Za NN

Jednom, kada se ti i ja budemo ljubili... Onako kako smo se, odavno, dogovorili...
Hoću da stojimo po sred njive sremačke. Ili u polju kukuruza. Ti da budeš lep i mlad, a ja ostarela, sedokosa. Bosa. Da miriše zemlja. Da se tu posadim i ostanem kad te poljubim i kad me poljubiš, da se uzemljim i nađem.

Eto tako te zamišljam i to si mi u meni. Možda nisi slobodan za ljubljenje. Onda, neka to bude majušni poljubac u kukuruzima, da niko ne vidi i ne kaže... Ljudi svašta pričaju. Neka.. Ja hoću samo taj jedan. Da me okrene u Univerzumu. Da kroz njega, u galopu, prođu hunski konjanici. Da me oprlji vatra spaljenih naselja i osetim dah umornog ratnika.
A, nisam mislila sve ovo da ti pišem, nego je samo došlo. Tako me radiš. Čudno, veličanstveno. Samo.. Ćuti. Nemoj glasno. Ljudi svašta pričaju. Ne da bi druge učinili manjim, nego sebe povećali u svojim malim oketima.

Samo da stanemo na sremačku zemlju
Samo par sekundi
Samo me.. Zavrtiš.. Istorija mi prođe kroz misli
Drhti zemlja od topota konja, ravnicom.. Od gromova.. U daljini se talasi mora razbijaju o stene
U glavi mi je.. Uhhh.. Film u sto dimenzija
Guščijim perom ću da zapišem sve, a mastilo će mi biti od mraka pošećerenog zvezdama, tu, iznad ravnice ove naše i zapinjaće mi slova za zvezde, rasipaće se, bežaće
Boli me.. Boli me jer taj svet sad izlazi iz mene, nema nazad
Širi me i kida
Sve mi je
Ti si tu i ja sam tu
A možda ovo i nisam ja
Nego žena koja se sada porađa na njivi
I natapa je svojim majčinskim sokovima
Ovo je... Bolradostpatnjasreća
To hoću da zasadim kad se budemo poljubili na zemlji sremačkoj, jer ravnici pripada
To hoću da zemlji podarim
Sebe, kakvu me niko ne zna
Oprosti.. Ovakvu sebe ni ja ne znam
A sve je to već u sremačkoj ravnici zapisano, moj Nikola
Sve.


2017-04-19

Pošto košta s(a)vest

Ne postim. Farbam jaja da to ne bi radila staramajka, pa da podlivenu farbu za jaja čistimo iz kuhinje do jula. Nisam verujuća, mislim da se to tako zove.

I živim. Dan za danom. Poštujem ko jeste, poštujem tradiciju i imam svoje kanale za komunikaciju sa višim Energijama. Ne treba mi za to crkva, ni pop. Nikad nisam mogla da skapiram zašto se crkva ne odriče mermera i pozlata? Zašto čike sa bradama voze jako skupe automobile? Ne želim da se pomirim sa identifikacijom dobrote i šnicle u tanjiru. Niti ću da budem bolja osoba, niti poštenija, prema drugima saosećajnija ako na dan sveopšteg posta jedem krompir ili roštilj. Ne želim da postim zato što je neko rekao da to tako treba ili mora. Postiću ukoliko zaista verujem u cilj i svrhu posta. Za sada, ne verujem.

Crveno slovo i "ne radi ništa". Mogu to da razumem desetinu vekova pre ove 2017., ako je to bio način da se kontroliše masa. Moj um uporno odbija da ne treba da perem veš u mašini na dan kad je, u crkvenom kalendaru, crveno slovo. Sve i da vidim razlog da se tim putokazom vodim kroz život, ne vidim vezu između religije i veš mašine ili pegle. Ne vidim je ni između religije i lopate, cigle i maltera, ali to je do mene i mog prava na izbor.

U petak, na Veliki petak, bila sam u prodavnici. Što su ljudi kupovali kao da je Armagedon, ne bih znala, nisam od tih. Po sadržaju korpe prodavačica me je provalila da ne postim. Pogled čudan, kao da sam bar dvoje ubila i pobegla. Korpa puna mlečnog i mesnog, jaja i koječega. "Ne postim..." - nemam pojma zašto sam mislila da teba da se pravdam. "Komšinice... pa, ja to nikad ne bih rekla za Vas!", odgovorila je uvređeno.

Da li sam ja loš čovek zato što ne postim? Da li bih bila bolja osoba da sam tog dana kupovala krompir i luk? Verovatno ne bih time skretala pažnju na sebe. Ljudi koji se u post razumeju (poštujem i pozdravljam) kažu da se tih dana posti na vodi, jedu jela kuvana samo u vodi. Dakle, onaj ko je jeo prženu ribu je sad bolji čovek od mene koja sam pila jogurt uz pizzu? Sviđa mi se takva podela. Ja ću, i dalje, da budem to što sam i da mirno spavam, jer sam iskrena prema sebi.

Volela bih da te "jer tako treba vernike", pitam kome su u prevozu ustupili mesto? Kog gladnog nahranili, darovali prerasle dečije stvari i igračke, knjige, školski pribor, jer post nije merilo lične dobrote i empatije. Moguće je da nisam dobro informisana i da je baš sardina iz konzerve ključ za dobro mesto u raju, odmah do onih što crkvama daju fina sponzorstva, kao da kupuju stanove u raju direktno od investitora. Ne želim da budem takva. Biću ono što sam i na crveno slovo i na zeleno svetlo i sa svakim, svakog dana. Ako time gubim mesto u rajskom vrtu, nema problema. I tu nameravam da idem svojim putem.


foto: Internet
tekst: Sanja Ciganović
lektura-korektura: Andreja Spasić

2017-04-16

Ono kao u Parizu

Rendala sam jabuke za lenju pitu i gledala kroz prozor.
"Što se mi više ne volimo kao pre, m?", - rekoh glasno ali ne dovoljno glasno da bi me čuo, zadubljen u trosed.


Odgovora bez. Sve sa rukom u činiji sa rendanim jabukama ušla sam u dnevnu sobu. Napolju je sipila aprilska kiša. Jedan od prozora u dnevnoj sobi bio je odškrinut, tek da se oseti miris proleća.
"Ko se, bre, ne voli kao pre?", - promrmoljao je između jastuka.
Ovi praznici kvare ljude, svega mi. Dovoljno je dva dana ispasti iz ludog ritma života i glavu napune lude misli.
"Pa, mi. Zašto ona lepota udvaranja, sa početka veze, ne može da se zadrži i povremeno osveži?" - pitala sam glasno sebe, ne njega. On je romantičan ali samo o zvaničnim prilikama, kad treba da se slikamo ili tako nešto. 
"Lutko, imam sjajan plan!", - poskočio je da se trosed pomerio. "Oblači jaknu, idemo!"

Kud idemo, a jabuke, a pita? To će patuljci da naprave, verovatno. Ni sama ne znam otkud mi ideja da ubrzam rendanje započete jabuke, dok sam u vazduhu držala činiju i rende. Otfrknu deo mog nokta međ' jabuke. Šta da se radi, kakva domaćica, takva i lenja pita.

Na brzinu sam navukla patike i jaknu. Čekao me je, sa ključevima u ruci. 
"Kud idemo, ludače?", smejala sam se i situaciji i svom izrendanom prstu.
"Videćeš. Stigni me!", odjurio je niz stepenice.
Delićem pameti setih se da ponesem kišobran.


Neimar je deo Vračara koji liči na Pariz. Tačnije, ne znam da li liči, nikad nisam bila u Parizu. Meni se čini da liči, pogotovo u rano proleće kada procvetaju magnolije. Na potezu od hrama pa Bregalničkom nizbrdo ka Južnom bulevaru još uvek ima starih vila. Samo na njih obraćam pažnju, dok šetamo. Ove novokomponovane kućerde mi ne privlače pogled. Karađorđev park je jedan od retkih koji nije pretrpeo hirove gradskih vlasti, i ostao je uglavnom isti kao i pre. Razlika je samo u broju vlasnika malih belih pudlica, koje ga zaseravaju, nemilice.

Nije baš pljuštalo ali je fino padala kiša. On ne voli kišobran a ja ne volim da kisnem ali volim njega. Žustro je hodao i držao me za ruku, sve do momenta dok mi nije oteo onaj kišobran i otvorio ga iznad naših glava.  U parku nigde nikoga. Samo mi i april i kiša. Bila sam vrlo radoznala čemu sve ovo.

"Seti se Barbara,
bez prestanka je kišilo
nad Brestom toga dana,
a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, očarana,
pod kišom..."

Ko bi rekao da je neko ko je išao na popravni iz srpskog, u gimnaziji, zapamtio Preverove stihove! Nasmejala sam se glasno.  Svašta još imam da naučim. Jedan život će biti malo vremena, da dokučim sve ćoškove u njemu.


"Seti se Barbara,
bez prestanka je kišilo
nad Brestom
a ja sam te sreo
u ulici Sijama
smešila si se,
i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao,
i koja me nisi poznavala
seti se
seti se toga dana
ne zaboravi..."


Vidim ja, igraćemo se romantike. Jebeš pitu. Za ovakve trenutke se živi.
Stajali smo ispod kišobrana. Kiša je dobovala a ja sam se penjala na prste, da ga poljubim. Šta ću kad sam niska pa moram tako. Malo nam je smetao onaj kišobran. Bacio ga je u travu a ja sam se propinjala na prste sve više, da se što više ljubimo, kao da se nikad u životu poljubili nismo. Prošao je čovek sa psom. Izgledao je šugavo. Pas, ne čovek. Gospodin Merso i njegov pas. 

Ljubili smo se, kao da smo se prvi put sreli. Nekako nevešto i plitko, sve dok mu nisam oko vrata stavila pojas za spasavanje napravljen od mojih ruku. Onda je bilo malo bolje, mada smo stajali na nizbrdici i potočić kišnice se slivao niz stazu u parku. Noge su mi bile mokre. U daljini je škripao tramvaj. Desetka, devetka ne ide zbog radova na šinama.

"Zagrli i ti mene", - rekla sam stidljivo, kao da se nikad pre grlili nismo. Stajali smo i grlili se, kao dva tinejdžera po sred parka, dok su pored nas, povremeno, prolazili ljudi sa šarenim kišobranima.
"Kako da te zagrlim?", - rekao je, iznenada. Na trenutak sam ostala bez vazduha. Da li sam njegova? Da li mu pripadam svakom ćelijom svog bića? Da li sam, možda, do ovog trenutka živela u iluziji i navici da smo jedno drugom... Nešto? Šta da odgovorim?

"Pa da, kao da sam tvoja, ali ne ono kao da sam tvoja komoda nego kao da sam skroz tvoja. Ma, znaš, šta me zezaš..." Šta ću ako ne zna? Opet se Univerzum zavrteo oko mene. 
"Čuvaj me", - rekoh, na ivici suza.
"Onako kako je Mali princ čuvao svoju ružu, tako da te čuvam?", - pitao je, zbunjeno. Tog trenutka sve je moglo da se slomi ili ojača zauvek.
"Čuvaj me najbolje što umeš", rekla sam i počela da se tresem, koliko je suza grunulo iz mene.

Ne znam koliko smo tako stajali na kiši i ljubili se i plakali oboje. Možda par minuta a možda čitavu večnost. Od tog trenutka, ništa više nije bilo isto. Ni kišobrana nije bilo, na travi. Neko ga je poneo, misleći da je polomljen, valjda da ga popravi i proda na Kalenić pijaci. A nov je bio taj kišobran, samo dva puta sam ga nosila.

Na putu do stana, ostavljali smo mokar trag, toliko smo pokisli na 10 stepeni beogradskih. Njemu nije ništa, osim što je nekako... Ojačao prema meni, što je prisniji i mazniji. Kiša u Beogradu i dalje pada.

"...O Barbara,
bez prestanka
kiši nad Brestom
jednako kao i tada..."


Ja imam upalu bešike i sad pijem hektolitre čaja od peršuna. Nije to važno. Važna je ljubav. Sve ostalo ima da se kupi u apoteci.