Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-11-13

Nije sponzorisan tekst protiv nasilja II

U vreme Nedelje borbe protiv nasilja, svi o tome pišu i pričaju, kao što se u sezoni slava vrte priče o sitnim kolačima. Kad sezona prođe, ide se dalje. Valjda ljudski um tako funkcioniše. Dok traje nadražaj, traje i empatija.

Možda ne bih obraćala pažnju na svašta nešto što me, i predhodnih godina, nije zanimalo ali sada sam mama tinejdžerke i iz drugog ugla gledam svet oko sebe. Više nije dovoljno da u njenoj blizini nema oštih ivica nameštaja. Sada opasnosti vrebaju sa raznih strana. Neprijatelj nikad ne spava, ne treba to zaboraviti. Mnogi zaboravljaju da deca usvajaju ono što odrasli RADE a ne ono što odrasli govore. Ako kažem da ću da čitam knjigu, detetu to prođe kroz uši. Ako uzmem knjigu i čitam, pa drugu, petu.. Dete vidi, kapira da je to nešto u čemu uživam i ima tendenciju da radnju ponovi. Jednostavno je. Lični primer je mnogo važan. Da li čitamo i koliko, nije tema, ovoga puta.

Pre par dana, novine su bile pune priče o vršnjačkom nasilju u školi u Aranđelovcu. Mnogo pisanja, mnogo baba koje su trle lan da im prođe dan. Deca su izložena teroru nasilništva kud god da pogledaju. Na TV programima gledaju kako se čike i tete biju, vređaju, pljuju jer im neko to plaća. Ne znam šta je strašnije. To, što se javno prikazuje takav program kao nešto društveno prihvatljivo ili to što se deca uče da su makljaža i pljuvačina nešto od čega mogu da se zarade pare. Dakle, školo zbogom, evo nekih finih ljudi koji su na TV programu i koji nam pokazuku svoje veštine. To treba da učimo. Ne treba nam dečiji program, obrazovni program, emisije o botanici, o lepom ponašanju, o dečijim piscima, zanimljivoj nauci.. Treba nam da učimo psovke, davljenje, pljuvanje, drmanje kreveta i slične za život potrebne veštine. Znanje je precenjeno i nepotrebno. Mnogi odrasli rade ono za šta se nisu školovali a i sami kažu da su džabe potrošili godine na učenje. Odeš u rijaliti (to spada pod zabavni program), rokneš nekoga, eventualno siluješ i eto para! Ko je lud da uči, nauka ne donosi pare.

Možemo u kući da pričamo koliko je to naopako, pogrešno, nenormalno ali mediji se trude da nas opovrgnu. Da je loše, bilo bi zabranjeno. Ovako, otvoriš novine i vidiš ko je koga, ko je pred infarktom zbog ucena oko poroka, ko koga pljuje, gađa.. Da neka lekcija ne promakne, jer program traje ceo dan i noć. Edukatvinog je karaktera. Neke čike i tete su aminovale taj program kao nešto što je poželjno da bude na televiziji, pa šta sad roditelji lupetaju da je to pogrešno? Roditelji nemaju pojma. Rade za 300 EUR, umesto da odu da se makljaju pred kamerama pa da i mi živimo pristojno. Jer, da je takvo ponašanje društveno neprihvatljivo, ne bi bilo u medijima, zar ne? Da svi treba da idemo na matematičku olimpijadu, budemo vrhunski sportisti, budemo humani e, onda bi to bilo na naslovnoj strani umesto mrtve pevačice.

To je teorijski deo. Praktični deo je u porodici. Tata mami kaže da je kretenka, ona njemu da je idiot kao i cela njegova familija, poleti neki tiganj ili ispljuvak ali to je u redu. Mama i tata to rade, dakle, tako treba. Odnosi među odraslima su takvi. Čim se u porodici tako ponašaju, na tv se tako ponašaju, pa to je tako i nikako drugačije. Eto ideje šta možemo da radimo u školi. Naći ćemo nekoga ko ne ume ili neće da se brani, nekoga ko mirno živi svoje tinejdžerske godine, izvrgnućemo ga ruglu i smejaćemo se a onda ćemo to da stavimo na net, da svi gledaju i smeju se. Kad dosadi, tog nekog ćemo i fizički da maltretiramo. Pa šta što se tamo neko ubio zbog maltretiranja? Baš je odlična zabava. Nećemo, valjda, u školi da slušamo predavanje? Matorci nemaju pojma i smaraju. Bolje je ovo na TV. Eto, i ta mrtva pevačica, što izlazi u novinama kao roman u nastavcima.. Niko za nju nije znao dok je bila živa. Super je to što može da se pročita da se njen x bavio crnom magijom a da joj je y život zagorčavao ljubomorom, to je sve odlično i super. Čak i to sa koliko udaraca je ubijena, čime, na koji način, baš je to dobro sve znati. Da ne treba o tome da učimo, ne bi bilo u novinama svakodnevno na naslovnoj, zar ne? Iskreno, meni je sve to tužno, pretužno, koliko se nečija nesreća pretvorila u jeftinu zabavu za masu koja, krvožedno, očekuje nove senzacionalne detalje uz jutarnju kafu. Ljudski je život obezvređen do dna.

I onda se čudom čudimo kad ubijaju pred Centrom za socijalni rad, dva puta u par dana. Onaj prvi, jer je preuzeo ulogu sprovodnika pravde a onaj drugi, jer je video od ovog prvog i našao opravdanje za monstruoznu ideju. Odrasli decu uvode u svet nasilja, namerno ili ne, nisam merodavan organ da procenjujem ali ako su informacije o izvršenim delima nasilja javne i detaljne, labilnima i mladim umovima je dovoljno da skapiraju da je to u redu i da tako treba.

Lakše je vaspitati dete nego popravljati odraslog, kažu ljudi koji su se školovali za ljudsku psihu. Ja nisam, priznajem. Ja sam samo obična žena zgrožena koliko su činovi nasilja podignuti na nivo senzacija a mladi ljudi vole senzacije, vole da iskoče iz sistema, vole da skrenu pažnju na sebe a čime nego nasiljem koje se javno promoviše? Naukom? Pored roditelja koji su završili fakultete i ne sastavljaju dalje od 1. do 15. u mesecu? Time što nikad nisu videli more, nove patike, što su više puta zaspali gladni nego siti, što je reč koju najčešće čuju "Nema"? Ima razumne dece, koja realno kapiraju da kad nečega nema, nema, i da će biti dostupno možda nekada. Ima i dece koja, od mladih dana, gledaju svet kroz prizmu nasilja i uče da se cilj može dostići i nasiljem. Što mama kaže "Ma, nije me tukao, samo mi je udario par šamara, zaslužila sam", što tata u kladionici ostavi više para nego što u kuću unese, jer da nije tako, mama i tata bi im dali drugačije primere. Ružne reči, ponižavanja, sravnjivanje nečije duše sa crnom zemljom... Deci to postaje normalan način komunikacije. Pitanje je samo kada će naići na pogdnu žrtvu, nekoga ko je dobar i vaspitan tako da konflikt izbegne a ne da na nasilje odgovori nasiljem.

I onda se čudimo. Mnogo se čudimo kakva deca rastu a ta deca će sutra da nam budu lekari, sudije, učiteljice, frizerke, ministri.. Teško je, ali ne nemoguće, dete primerom naučiti da razlikuje dobro i loše, da zna da je i ružna reč nasilje, da boli isto kao i šamar i da ostavlja posledice koje se ne vide ali ostaju kao rez na duši, ne vidljivo kao pocepana arkada. Od kad je sveta i veka, nasilje postoji a samo se oblici menjaju. Da li je preko Interneta ili pesnica u nos, razlika je u nijansi. Oba ostavljaju rane.

Mislite o tome, kada glasno budete komentarisali šepav hod nekoga sa bolesnom nogom, babu koja u bus unosi kolica za pijacu jer bez njih nema oslonac pri kretanju, kada budete partneru rekli da je bezvredan ili nasadili krompir u komšijski auto parkiran pod vašim prozorom. Deca uče od nas i naših dela. Ono što oči vide, um pamti. Čak kad je i u šaljivoj formi stripa, nasilje je nasilje.



Foto: Internet

2017-11-11

Pismo Deda Mrazu

Dragi Deda Mraze,

Mnogo je godina prošlo od 1982., kada si poslednji put svraćao. Kapiram da si u ogromnoj gužvi ali znaš, i ja sam dete, i uredno očekujem poklon za svaku godinu svoje dobrote i finoće. Od te davne godine, nakupilo se puno pozitivnih brojanja.

Prestala sam da grizem nokte i da lažiram svoje ocene. To možeš i sam da proveriš. Uredno nameštam svoj krevet svakog jutra. Perem zube jer je mnogo skupo kada se kvare a čika zuba gleda zabrinuto i kad odvali cifru u EUR, zub boli puno manje nego novčanik. Učinila sam par dobrih dela. Jednu baku sam, bezbedno, prevela preko ulice na mestu gde je krenula da prelazi a nije bio pešački prelaz. Reče mi da joj je svejedno da li će neko da je pregazi ili neće, da joj je skupo i tužno da živi više gladna nego sita, zaboravljena od svih. Još par puta sam je videla. Verovatno odavno ore nebeske njihve a u njenom stanu se šire naslednici. 

Jedem boraniju skoro svaki put. Iako mama kaže da samo zamažem tanjir, znam da znaš da jedem jebenu boraniju. Nikad neću razumeti ljude koji je vole. Odavno sam prestala da se grebem za tuđe cigare. Kupujem svoje. Plaćam mesečnu kartu za prevoz, na vreme plaćam Infostan, struju, vodu, đubretare, porez na imovinu, porez na lični dohodak, porez na porez... Svako malo stojim na šalteru i nešto plaćam. 

Napisala sam knjigu i više komada sam podelila nego što sam prodala. Knjiga je najskuplja i potpuno beskorisna kada stoji, znaš, bolje da je neko čita nego da ih imam pun krevet. Svoju šminku i parfeme delim sa ćerkom, sa kojom delim i svoju devojačku sobu. To ti napominjem da bi znao kakva sam dobra i nesebična duša postala, ako nisi sam primetio. Porasla sam u jedno predivno nežno biće..

Sranje.

Lažem kao ker. Mnogo psujem, izvini. Boraniju, i dalje, prosipam u wc ili u činiju koju sakrijem na stolici do svoje. Razvila sam savršen i neprimetan način. U maju sam stala na parking mesto za invalide, dok je čovek u Audiju sa invalidskom nalepnicom urlao na mene. Namerno sam to uradila, On je invalid isto koliko i ja, đubre lažljivo! Kad on može da laže, mogu i ja, i tako sam parkirala na mestu za invalide. Ne pitaj koliko sam platila za to ali vredelo je gledati onog šatro invalida kako peni od besa.

Pre neki dan, prošla sam kroz baru i isprskala gospođu u krem mantiliću. Nisam imala kud. Ko je terao da stoji toliko blizu ivice kolovoza? Ja vozim kud me put vodi. Rekla sam jednoj debeloj da je debela. Izašla je iz kabine u prodavnici kao da je osvojila Univerzum a ne da se utegla u haljinče dva broja manje. Lepo me je pitala kako izgleda, lepo sam joj odgovorila. Još kao mala, naučila sam da ne lažem. Debela je debela, i na rukama ako hoda.

Znam da nije lepo ali bolje od mene da čuješ, da sam jednom pljunula žvaku na sred ulice. Ukus je bio nezamislivo odvratan. Žao mi je ako je neko ulepio cipelu ali ono se žvakati nije moglo. I đubre nisam skupila, kada sam zviznula kesu u kontejner pravo iz auta u pokretu. Ćuti. Ovo nije sve.

Pojela sam sve detetove slatikiše iz frižidera, one noći kad sam krizirala bez cigara. Znaš da sam htela da prestanem da pušim ali bolje to nego da proždirem sve čokoladno što mi se nađe na putu. Prošle zime sam udarila kera kišobranom, neku suludu onduliranu lajavu spodobu koja mi je zajahala nogu, sećaš se? Gospođa vlasnica me je nakrpila kao da sam uradila ne znam šta. Da se brine o seksualnom životu svog ljubimca, mogli smo to da izbegnemo. Uvek je lakše krivicu prebaciti na nekog drugog, znam.

Deda Mraze, zaboravi i da sam htela da ti pišem i tražim bilo šta. Sama ću sebi da kupim poklon i ispunim želju. Nemoj se opterećivati. Znam da imaš milione pisama onih savršenih, umiljatih dupeliza i licemera kojima je životni cilj ono materijalno. Želim da odem do Novog Sada, nije to Novi Zeland pa da mi treba tvoje sponzorstvo. Crvene plitke starke su mi želja iz detinjstva, i to ću sama sebi da kupim, jednom kada dođem na red. Ray Ban naočare, baš original, su mi neophodne jer oči potroših radeći za druge ali i to ću sama. Sve ove godine živim bez njih pa, i ako ne kupim, preživeću svakako.

Zaboravi da sam bilo šta htela. Maži perje debelim guskama, poklanjaj im materijalno kad su siroti duhovno. Ne treba meni ništa. Kad bolje sračunam, ono što želim ne može se kupiti a i mator si, za moj ukus. I samo da ti još ovo napišem.. Prošle zime sam te videla kako sediš pijan ispred marketa u Porečkoj. Ti si poslednji lik na ovom svetu, koji od nas dece ima pravo da traži da budemo dobri. Nikome nisam rekla da sam te videla i neću, jer nisam licemer. Tebi to kažem, eto, da znaš da znam i da ćutim  da si jadov kao i mi, obični.

Samo ako smatraš da je moje ćutanje zlata vredno, možeš da mi doneseš vaučer za 7 dana na Zlatiboru. Eto, toliko bih mogla da ti učinim i poklon primim jer bi sve, mimo toga, bilo čisto podmićivanje da ćutim o tvojim vrlinama.

Ne brini za mene. Ti si u gorem problemu, ja da ti kažem.




Foto: Intenet


2017-11-06

Soba 23

Tek se zaposlila. Kolektiv je bio star, sve neka gerijatrija. Samo par inženjera njenih godina je bilo. Tek izašla sa fakulteta, imala je energije da osvoji svet. Prepuna teoretskog znanja i rešena da uči, nije videla prepreku za svoj napredak.

A prepreka je uvek bilo, pogotovo pred mladim i lepim ženama. Ujutru je trčala, da ne zakasni. Pričalo se da je šefova tolerancija na kašnjenje nula. Nije imala želju da proverava. Pričalo se i da je šef uvek raspoložen da pomogne koleginicama, da napreduju ali i da može da im odmogne jer je tako u mogućnosti. Bio je mator i odvratan. Mastan, zadrigao. Dugme koje bi odletelo sa njegove napete košulje moglo je da iskopa oko sagovorniku. Smrdeo je na beli luk i jagnjetinu. Trudila se da izbegava kontakt oči u oči sa njim. Kad god je morala da bude u njegovoj blizini, nameštala je situacije u kojima bi još bar jedan zaposleni bio pristutan. Otac joj ne bi dopustio da izađe na loš glas. Grad je mali i sve se zna i pre nego što se desi.

Posle mesec dana na tom radnom mestu, od šefa je dobila svežanj ključeva i napomenu da mora biti dostupna u svako doba, jer drugi komplet ključeva niko nema. Takođe, u poverenju joj je rekao da ključ od sobe 23 ima još jedna osoba. Šta je to trebalo da znači, nije je mnogo zanimalo. To je soba u koju niko ne ulazi bez potrebe, rekao joj je i iskezio se, nekako šovinistički i prljavo. Odvratan tip, zaista. Jedne subote, pozvao je telefonom iako nije bila radna za nju. Probudio je i postavljao glupa pitanja poput toga gde su joj ključevi i da li će doći u ponedeljak. Pomislila je da se desila pljačka, ili bar poplava, kada je zove subotom malo posle sedam ujutru. Iako je zvučao prilično zvanično, bila je sigurna da u njegovom ćutanju, sa druge strane, prepoznaje uzbuđeno dahtanje.

Pomisao na sobu 23 joj nije dala mira. U ponedeljak je došla pre svih. Ima sve ključeve i ići će od kancelarije do kancelarije, da proveri da li su svi ključevi odgovarajući. U sobi broj 16 zatekla je bombonjeru na radnom stolu svog kolege. Par metara dalje, u sobi 20, tanki beli džemper bio je prebačen preko daktilo stolice. Tu sedi ona baba od 200 godina, što uvek ima povezan džemper preko dupeta, pomislila je. Polako je prilazila sobi 23. Pomislila je da je preskoči u inspekciji, obzirom da joj je naglašeno da tu ne treba da ulazi. Neizdrž joj nije dao mira. Prošla je pa se vratila. Još uvek nema nikoga. Ući će, makar Pandorinu kutiju otvorila.

Ključ se zaglavio. Čula je nekoga kako se penje uz stepenice. Štiklice i smeh dve ženske osobe bili su joj sve bliži. Brava je popustila i ušla je u mrak sobe 23. Mrkli mrak. Strah i znoj su joj sapleli noge. Vrata su škljocnula i tiho se zatvorila. Svetla nigde. Učinilo joj se da vidi zle duhove, utvare i đavola lično. Tresla se celom telom. Da je bar ponela onaj džemperak, pomislila je, preplašena toliko da je zaboravila da upali svetlo. Stajala je par minuta, stondirana, premrla od straha. Disala je isprekidano i brzo. Mora jako brzo da misli. Šta je najbolje da uradi? Da ne paniči, OK, jasno, ne sme da paniči. I može da sedne na pod. Nešto je palo i opalilo po cipeli. Gaće su joj se tresle, od straha, a zubi su glasno cvokotali. Tiho je pevušila pesmicu "Miš je dobio grip pa je seo u džip" baš kao kad je bila mala a desilo bi se da ostane sama u mraku. Smirila se. 

U glavi su joj se smenjivale misli kako neće dočekati starost, kako će umreti u sobi 23 i kako će na poslovnoj zgradi, jednog dana, stajati spomen ploča sa njenim imenom. Radnica koja je stradala u firmi, predano radeći svoj inženjerski posao a koju je ubila radoznalost. Sela je na pod i tiho je plakala. Odjednom, ključ je počeo da se okreće sa spoljne strane. Kao da Smrt dolazi po nju. Sedela je na hladnom podu, grlila svoja kolena i tiho se tresla. Ušla je Rada, čistačica. Upalila je svetlo i zatekla je na podu. "Šta Vi radite ovde?", zagrmeo je glas debele žene. "Ja sam samo....", pokušala je da sklopi rečenicu ali joj je strah resetovao govor. Oko nje su bile metle, krpe, stari primerci "Privrednog savetnika" i mnogo rolni toalet papira. "Zašto niste upalili svetlo?", grmela je Rada, i dalje. "Oduzela sam se od straha čim sam ušla, nisam se setila da upalim svetlo", odgovorila je.

Kada je povratila dah, upitala je zašto je zabranjen ulazak u sobu 23? Rada je namrčila facu. "Zato što zaposleni ne smeju da uzimaju toalet papir, kako kome padne na pamet. Za to sam JA zadužena, još od 1993.", odgovorila je Rada ponosito, odmahnula glavom i uzela dve rolne sa gomile.


2017-11-05

Prvi put

Prvi put nemam nikakva očekivanja.

Od juče je nešto drugačije. Stanje mira u glavi, onog mira kome sam nekada težila a nisam uspevala da ga postignem, sada je tu. Ne snalazim se u tome. Navikla sam na buru u celom telu, na prepreke, na neispunjenost. Ovo stanje je, možda, normalno ali je meni potpuno nepoznato. Ne plaši me. Samo ne umem i puštam da traje. Neka ide kako ide, ne moram ja sve da znam. Znam samo da će biti onako kako je najbolje za oboje.

Od početka, sve je drugačije. Bez stresa i nervoze na koje sam navikla i koji mi oblikuju svaki dan. Mnogo je dobar osećaj kada, posle polovine pete decenije, osetiš nešto prvi put. Smirenost. Isti ritam disanja, bez pokreta, u zagrljaju. Kada ti nije važno ni da li će ni koliko će da traje. Jedno važno je to u ovom trenutku. Sada i ovde.  U svakom trenutku samo sada i ovde. Iskustvo me je naučilo da je sledećeg trenutka novi talas, novi molekuli vazduha, novi poljubac. U prirodi stanje mirovanja nije proces već samo trenutak. Polako se rešavam svojih uverenja i navika, da moraju munje da pucaju u svakoj rečenici, u svakom pokretu. Sada uživam u miru i nirvani koju delimo u tišini.

Inspirišeš me da se pokrenem a budem mirna. Osećaj kao kad iz budnog tonem u stanje sna. Levitacija između dva, na izgled, nepomirljiva stanja a opet... Sjajan osećaj. Potpuna smirenost. Sve ono što mnoge mentalne vežbe nisu uspele da dostignem, sada je došlo samo. Da li je do mene, do tebe, do Univerzuma..? Ne znam. Lepo je i prija mi. Teško bih mogla to da nazovem poznatim rečima. Skup svih predhodnih doživljaja, emocija, slika, zvukova stao je u trenutak stopljenog disanja. Šta se tada desilo? Ne znam. Oslobađanje od tereta prošlosti, već viđenog, obaveznog, straha, tuge, sreće, radosti, sve je stalo u disanje dva tela koja ne mogu da budu bliža. Seks nije intima. To je samo grebanje po površini. Ono najmanje što dvoje mogu jedno drugom da daju. Dodir duša je božanski mir.

Obrnoci brda iznad grada, sunce u magli i mir u glavi.. To sam ponela sa sobom. I sliku tebe koji majicu dva puta oblačiš naopako. Zašto da ne? Prava strana majice je ona koja nama odgovara. Pravo stanje stvari je ono koje nama prija. Ne postoji dobro i loše. Sve je onako kako ga naš um vidi. Ako je umetnik naslikao ljubav ili bes, do nas je da li ćemo tu emociju da osetimo dok stojimo ispred platna. Ja je, obično, osetim mnogo kasnije, kad joj se najmanje nadam ili nikad.

Puštam... Ja, koja znam gde vrag spava, koja uvek imam mišljenje, projekciju pet koraka unapred, sada sam potpuno smirena i uravnotežena. Ćuti mi se. Ne kvari mi se ovo. Kažu, jutro će promeniti sve. Ništa se ne menja. Traje. Lepo je.





2017-11-02

Kako da preživite život, part II

U prvom delu, objasnila sam kako da postanete uspešne i preživite odrastanje svojih pubertetlija. Ovaj put tema je nešto drugačija. Jednako životna i svakome bliska, manje ili više.

KAKO DA PREŽIVITE RODITELJE

Ukoliko uveliko gazite 5. deceniju života i imate roditelje, još uvek ste dete. U par crta pokušaću da vam dam smernice kako da preživite to osetljivo razdoblje. Njihovo, ne vaše. Većinu oko vas baš briga da li ste vi osetljivi. To, što ste u godinama kada treba da živite punim plućima i brinete kako da se što bolje osećate u svom životu, ostalima zaista nije mnogo bitno. Što pre se izbacite iz tripa da će neko da registruje vaš umor, uradi nešto umesto vas, baci đubre samoinicijativno, počisti krš za sobom... Pre ćete da prihvatite da je život realno surov. Ne mislim na život u tv emisijama o preživljavanju nego na ovaj život koji svakodnevno giljamo. 

Dakle, niko se neće pojaviti da vam pomogne. Pitaćete se kako to da ti si se pojavila, organizuješ obuke i kurseve vrlo povoljno? Jednostavno. Pojavila sam se da vam kažem da se niko neće pojaviti da vam pomogne. Morate sami. I da se borite sa decom i sa poslom i sa mužem i sa razvodom i sa švalerom i sa pudlicom i sa nabavkom i sa n+1. Patuljci priskaču u pomoć samo sirotom obućaru, u bajci.

Vratimo se na temu. Vi ste u svojim najboljim godinama. Deca su vam pubertetlije a vi puni snage da okrenete svet. Da ne biste previše bili opušteni i uljuljkani u lep život, priroda se potrudila da u kompletu idu dečiji pubertet, vaš klimaks i starost vaših roditelja. Kažu da dobijamo onoliko zadataka koliko možemo da ispunimo pa ovim putem molim tog ko daje životne zadatke, da malo promeni kriterijume, jer ova tri stresa mnogo teško idu zajedno.

Osvrnućemo se na par najčešćih slučajeva:

Sa mužem i decom živite sa Vašim roditeljima koji su prešli 70 godina. Primećujete koliko se menjaju od jutra do večeri, kada se već posle 12 sati raznoraznih poslova dovučete kući. Prvo što morate da shvatite je da su oni potpuno drugačiji nego što su bili pre 3, 10 ili 30 godina. Ne poredite ih, ni u sebi ni na glas, sa onim što pamtite već prihvatite činjenicu da su ostarili. Ne mogu da hodaju kao pre, da govore i misle kao pre, da kuvaju kao pre i štošta ne mogu na račun onoga što su sve mogli nekad. U početku, biće vam teško da prihvatite da svi starimo i menjamo se. Činiće vam se da ste juče decu izveli iz pelena a već sutra ćete kupovati one za odrasle. Razumite ih da im nije lako, da se stide svoje starosti i nemoći. Ma koliko strašno vam to izgleda, naviknite se da više nikad neće to biti ona našminkana i brza mama i tata koji preskoči zidić iz mesta a po loptu se popne na krov kuće. Prihvatite njihove limite i ne očekujte čuda. Ukoliko su još uvek na nogama i sposobni da se brinu o sebi, skapirajte koliko ste srećni i grlite ih. Mirisaće čudno, na starost, na smrt ali su i dalje vaši roditelji. Grlite ih kad god naprave nešto čega se stide, a biće toga. Grlite ih kao što ste grlili svoju decu kada se sama popnu uz stepenice ili ne promaše nošu, pojedu celu punjenu papriku ili se sete gde su ostavili loptu za kojom plaču. Vrlo je slično i jednako zahteva vaše strpljenje. Mogu da se ubrljaju kada jedu, ispolivaju jer im se ruke tresu, možete da nađete kesu makarona u zamrzivaču a luk u kupatilu... Samo iskulirajte, isto kao da su u pitanju lutke ili autići, odnesite na svoje mesto i ne pravite dramu.

Objasnite im da se ne primaju na pozive za prezentacije, za besplatne masaže i laboratorijske nalaze. Čak i tada postoji mogućnost da se, krijući od vas, odazovu pozivu za predstavljanje najnovije linije posteljine od dlake tibetanske koze, odu i vrate se sa gomilom skupih budalaština. Dišite duboko, ukoliko su potrošili svoju mukom stečenu ušteđevinu. Mirnim tonom im objasnite da ubuduće samo kažu da je njihova ćerka advokat i da će se javiti tim divnim ljudima čim pre. Podsetite ih da ne otvaraju vrata nikome ko ne zna lozinku, da ne biste u kući zatekli nepoznate ljude (uključujući i familiju iz Sombora, ili bar neke koji se predstavljaju tako).

Bez muža ali sa decom živite sa svojim starim roditeljima. Osvestite da ste tampon zona između mladosti i starosti i kupite čepove za uši. Jedni će da puste muziku glasno, drugi će da gledaju fudbalsku utakmicu ili predsednikov govor i slušaju na maksimumu. Vi ćete da ogluvite a, zatim, da šiznete. Da biste to sprečili, naučite da kroz uši propuštate informacije selektivno. Time ćete izbeći nepotrebne rasprave da li su bolji žuti ili crveni na vlasti, plavi ili narandžasti u basketu, pevaljke sa sisama do pupka ili pevaljke sa sisama do kamermana. Kada se, ipak, nađete u situaciji da nemate kud, samo grlite ukućane. U svim ostalim situacijama, neko će da se oseti uvređenim i počne da plače iz samo njemu znanih razloga. Grljenje je oprobana terapija. Kad ne znate šta da kažete ili ne biste da ulazite u fajt zbog razlike u mišljenima, grlite. Koga god dohvatite.

Najviše grlite sebe. Selektivna uhopropusnost spasiće vaš nervni sistem taman toliko da možete da funkcionišete na sva tri posla koje radite. Nađite vreme za sebe, kaže popularna psihologija. Ja kažem, nađite nekoga da vas grli ili vam se obraduje, makar to bilo napušteno štene ispred zgrade. Svakome treba neko za ljubav. Zapisujte sve što vam padne na pamet, od spiska za nabavku do spiska koje lekove ko pije. Ne morate sve da pamtite. Sklonite tepihe, pragove, sve ono što može da im oteža kretanje. I obavezno imajte nekoga da vas grli.

Ako su vaši roditelji bolesni, sami i ne mogu da se staraju o sebi, mogu samo da vam poželim mnogo snage, ljubavi i strpljenja. Ne zaboravite da su oni vas učili da hodate, držite kašiku, pevate, da živite i budete to što ste danas. Volite ih, iako više ne liče na sebe. Pitajte ih o njihovom detinjstvu i mladosti, nisu uvek bili stari. I grlite, strašno puno ih grlite. Jednom ćete ući u dom i oni više neće biti tu, da vas iz pameti pomere kada vas pitaju gde idete i kada ćete da se vratite i zašto ne nosite kapu a na groblju duva košava.



Foto: Internet

2017-10-28

Kako da preživite život, part I

Kako da preživite život
ULTIMATE GUIDE FOR REAL PEOPLE
Uz sve net tutorijale kako da bebi izmiksate bananu ili imate problem da uklopite boju helanki sa enterijerom u teretani, evo i vodiča kako da preživite život. To je ono što vam se događa dok čekate da vam se nešto dogodi i poziranja za Instagram.
Ovaj put, baviću se populacijom onih kojima blog i, uopšteno, zarada od prodaje magle preko interneta, nisu hajlajtovi života. Neki radimo od jutra do sutra pa opet, pa je ovo posvećeno nama koji još nemamo špic nokte, iscrtane japanske obrve, nedeljom kuvamo četiri ručka za naredne dane i želimo da uparimo 24h  sa obavezama koje se multiplikuju. Verovali ili ne, život postoji i van Interneta.

KAKO DA PREŽIVITE TINEJDŽERE


·         Ukoliko imate sreće, pubertet vašeg mladunca savršeno će da se poklopi sa vašim klimaksom. Ne očajavajte. Okačite boksersku vreću umesto lustera. Bez svetla se može a bez mogućnosti da se nešto nalupa se ne može. Dakle, otkačite luster i zakačite džak pa ga dobro isklepajte kad god imate ili nemate povišen nivo stresa. Povod je nebitan. Udarajte do besvesti, bolje džak nego svakog ko vam krene u susret, da ne kažem, pređe crtu.

Nabavite lopatu. Ne mora da bude baštenska, može i ona za sneg. Trebaće vam da prokrčite put kroz tinejdžersku sobu. Nije problem u gomilama prljavih i čistih stvari kojekude. Problem je u poispadalim temperama, koje pod vašim klompama proizvode lako prepoznatljiv zvuk nalik šištanju zmije. Kad vas prođe nalet straha otkud zmija u stanu, boja iz tempere je već popustila pod pritiskom vaše klompe i razletela se po naspramnom zidu i tepihu. Ukoliko ste kreativni, možete sunđerom da razmažete boju po zidu i proglasite se za konceptualnog umetnika. Ukoliko niste, ili je tempera isprskala televizor, onda ništa.

·         Ne popuštajte pritiscima. Veš, koji vaše pile malo, nije odnelo na pranje... Neće biti opran. Nema kompromisa ni demokratije. Šta se ne nalazi u kanti za prljav veš, ne ulazi u veš mašinu. Time sebi smanjujete količinu za pranje i peglanje a dete, i dalje, ne učite da je to jedini put do čistog veša. U njihovoj klasifikaciji, sve može da se obuče „još jednom i zato je bačeno na stolicu pored kreveta“. To ne dirajte. Kažu da su te gomile odraz detetove kreativnosti i samostalnosti, pa kad im nestane čistih majica, zagrlite ih i podsetite da podržavate njihovo umetničko izražavanje slobode.

 Povremeno uvedite Dan za inspekciju. Tog dana, u prisustvu mladog kreativca, pretresite gomilu sa stolice samo da biste izbacili kesu sa sendvičom od pre 9 dana, da se ne bi skupljale bube, eventualno, a zatim ih ostavite u njihovom kreativnom brlogu. Legenda kaže da povremeno sami operu bitnije komade i suše ih u mikrotalasnoj ili peglom. U tim trenucima vi budite kreativni, npr. razmazujte gorepomenutu temperu ili meditirajte. Nekada je dovoljno samo da zauzmete položaj za meditaciju. Naravno da od meditiranja nema ništa, dok zaprška pregoreva a zvuk veš mašine probija zvučni i komšijski zid, ali nije to sad važno. Važno je da izdominirate svojom smirenoću u zen fazi. Sve je to marketing, među nama..

Na komentar „Kada ćeš da mi ispeglaš sive farmerke?“ pribegnite metodama reciprociteta. Koristite reči koje vaš tinejdžer razume, isto kao kada ste razgovarali sa dvogodišnjakom koji bi da turi prste u struju. Univerzalni odgovori počinju sa „Evo..“ a u nastavku obilno koristite reči poput „Samo da vidim kraj serije/pogledam nešto na Instagramu/lansiram raketu u kosmos“, sve ono što ste od njih naučili kada bi ih zamolili da bace đubre ili odu do prodavnice. Moguće je da odustanu ili sami ispeglaju, mada je ovo prvo malo više moguće.

·         Kada vaš tinejdžer izađe iz faze da neće da se kupa i uđe u fazu dvosatnog tuširanja, postoji nekoliko trikova, koje ćemo ovde objasniti. Ukoliko ne može da se odlepi od ogledala, posle 20 sekundi tuširanja dva sata se gleda i razgleda, tu fazu možete da redukujete izbacivanjem ogledala iz kupatila i dislociranjem na terasu, npr. Garantujem da će kupatilo biti slobodna teritorija jako brzo. Ukoliko je problem što se tušira dok ne potroši svu vruću vodu starog kontinenta, prolaskom pored kupatila ugasite svetlo. Da bi, opet, upalili svetlo, moraju da izađu iz tuš kabine, obuku se i izvire iz kupatila a ko je lud da se ponovo vraća pod tuš, posle toga? Deluje. Ne pitajte kako znam. U suprotnom, neće ostati tople vode ni da operete zube.

·         Sezonski šoping... Deca rastu, ono od proletos je tesno i kratko, mora da se obnovi sadržaj ormara. U mojoj kući, pocepane farmerke su dozvoljene samo ako ih ja isečem (kreativno, naravno, skalpelom), kupovne nikako, bar dok traje školska godina. Nisam savremena uopšte. Obzirom da sam savladala veštine pregovaranja sa teroristima, toplo savetujem da ne ulazimo u diskusiju na tu temu. Lično, ne volim kupovinu, razgledanje i isprobavanje. Za to služe starija sestra i drugarice, idem samo kad treba da se plati karticom. Keš u ruke... Nikako, bar do 25. godine. Dogovor se uspostavlja na putu do tržnog centra. Nemam ni vremena ni nerava za cunjanje po radnjama.Vodi me od A do B, platim i izlazim. Ukoliko se postavi pitanje odlaska u samo još jednu prodavnicu, samo još jednom probanje n stvari, uložim veto. Sve mimo dogovora može da me okine da u prodavnici počnem da pevam repertoar Lepe Brene iz veselih osamdesetih. Dakle, zadržavanje duže od uđemo-kupimo, iz mene izvlači „Sitnije, Cile, sitnije“ i „Joj, joj, Miki moj“, prilično glasno i upečatljivo. Isprobano je i dalo je rezultate. Mogu dokle mogu a onda Lepa Brena peva iz mene. Umesto podizanja noge na harmonikaša mogu i na policu sa patikama, šta mi teško.

Nadam se da sam vam bar malo približila ove korisne veštine. Ukoliko ste se zainteresovali, možete da mi se javite u inbox i aplicirate za neki od mojih kurseva. Moram da napomenem da su sve polaznice mog online kursa sada uspešne majke i poslovne žene, kojima se život iz korena promenio a i smršale su. Udaranje džaka je odlično i delotvorno na zatezanje više grupa mišića. Dakle, ukoliko nameravate da budete uspešne, trk u banku i uplatite moj kurs. 

P.S.

Ne primam kompenzacije u vidu ajurvedskih preparata, reiki tretmana, kuvanog paradajza i zimskih guma za Yuga. Ovo je početni modul. Ukoliko budete želeli da uplatite i sledeći, na poklon dobijate četku za češljanje resa na tepihu. Sa odslušanim kursom i četkom, vaš život će dobiti novi kvalitet, to su potvrdile sve uspešne žene koje su završile moj kurs. Požurite, broj četki je ograničen.


Foto: Internet

2017-10-21

Nesavršena majka

Dok se nisam udala, sa svih strana bila su pitanja šta čekam. Ništa nisam čekala, samo me nisu interesovale te obaveze. Onda je krenuo teror kad će unuče, pa hajde dok smo još u snazi da ti pomognemo, pa teroru nema kraja. Od te pomoći dobila sam gliste jer pomoć nije ono kad ti se neko mota oko nogu i radi ono što misli da treba da radi. 

Poraslo je dete, istorija je dobila svoj tok, prošlo je prohodavanje i izlazak iz pelena, lupanje kolena,  vrtić, boginje i sve ono što je bilo na redu. Došla je škola i moje četrdesete, razvod, preseljenje nazad kod mojih roditelja u devojačku sobu. I to smo preživele, uz ljubav, razumevanje, saradnju, kompromise i ostale izazove. Stigli smo do tačke gde je ona u pubertetu, ja na početku klimaksa a baba i deda čekaju smrt. Oni su od ljudi koji žive po pravilima i u tom svetu, kad pređeš 70 nema ništa. Sediš i čekaš da umreš, kakav bre život, radost, dobro raspoloženje.. U toku čekanja smrti razmišljaš šta ćeš da jedeš jer nije red da se umre praznog stomaka, kukaš šta te sve boli iako te od kukanja neće proći i tako.. Malo kućno pozorište sa puno naboja, što hormona što nervoze što života po pravilima. 

Mrzim pravila. Mrzim da radim ono što se od mene očekuje. Prilično sam asocijalna i izbegavam gužvu, preteranu komunikaciju i smaranje svih vrsta i podvrsta. Socijalno sam selektivna. Od onoga što moram niču mi gliste, fine dugačke gliste koje me golicaju i onda moram da kažem i ono što ne mislim. Niko, od tih što su drobili kada će da stigne mladunče, nije pominjao gde ću u tome biti ja. Ni kako da imam strpljenja sa svima koji od mene imaju očekivanja, ni sa n poslova, ni sa obavezama, ma ništa. Niko nije reč rekao kako se preživljavaju sudari mojih i ćerkinih hormonskih oluja, ni kako se preživljava kad se dete resetuje od mnogo toga što je sa tri godine umelo a sa dvanaest neće, poput kupanja ili pranja zuba. Niko nije dao savet kako da ostanem normalna kada mi, za prolazak kroz zajedničku sobu, treba lopata da raskrčim pobacane stvari. Ispod kese za likovno vire čarape od četvrtka, ispod kreveta je nešto, u ormaru je kesa sa nečim crnim i ljigavim, što mogu da budu i smrdljive čarape i trula banana. Niko ni reč ali kada je trebalo da se pritiska kad će mladunče, e onda su bili jasni i glasni. Što ove nuspojave roditeljstva svi prećutkuju, m? Što niko ne kaže da ima dana kada ti nije ni do disanja a ne do trpljenja? Ili sam ja skroz naopaka ili ovo upopšte nije za mene ali sve su brojniji dani kada krepavam od umora a ona ne razume množenje negativnih i pozitivnih brojeva, člankovite gliste ili palatalizaciju ali joj odlično ide zadržavanje dva sata u kupatilu, gomilanje prljavih stvari, turske serije, pevanje u horu, ostavljanje korišćšenog tanjira i patika po sred sobe. Sve ono što je umela sa 3-4 godine danas joj ne pada na pamet. Znam, faza, moram da budem strpljiva, ne smem da budem na kraj srca.. Pa, ja sam ista kao i pre ali život više nije isti kao pre. Babu boli glava, dedu kuk, mene puca umor, dete dođe iz škole posle n sati, sa samarom knjiga na leđima, zelena u licu i sa glavoboljom. Gde se tu crpi snaga za sutra? Gde su sve one motivacione poruke što kažu da uvek moramo da budemo nasmejani, pozitivni, jaki? Ovo mi niko nije pominjao.

Želim život moj da mi se vrati. Da ne se ne tresem od umora, da ne moram da znam dokazivanje teorema o trouglu ni prošlo vreme engleskih glagola. Da srećna živim na vrhu planine, gajim koze i mekećem sa njima kad nam se mekeće. Gde se vraća život koji svi od mene očekuju a mene guši i ne da mi da se maknem? Evo, vraćam ključeve, čipujte me i vratite na fabrička podešavanja. Meni je sve ovo žestoko naporno. Možda je to trajno stanje a možda sam samo premorena. Ima ljudi kojima je životna misija i smisao života da budu roditelji. Definitivno nisam od tih. Vidim smisao života i van roditeljskih obaveza i odgovornosti savršenih roditelja. Sebična sam i želim deo života samo za sebe. Naspram toga, jahanje jednoroga zvuči potpuno realno.