Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-08-17

Sremačka duša 1.2

Bilo je tu i neke zemljurine, da te Bog sačuva. Ovaj moj i ja, pa mi ne razlikujemo stabljike paradajza i paprika, a ne da znamo šta sa tom zemljom treba. Grad i beton su nas pokvarili, načisto. Time ćemo se sutra baviti. Valja se spremiti za prvu noć u novoj kući.

Pade mrak. Prestade da se vidi i čuje, kao da je neko na prekidač isključio dovod života u malo, sremačko selo. Ni ljudi ni kera, ma, nigde nikoga. Šta ćemo, odosmo na spavanje. Ovaj moj, medved, samo se okrenuo na stranu, tako da je stari krevet zaškripao pod njim. Iz svog kreveta, srećom, odvojenog i na drugi zid postavljenog, kroz prozor sam gledala nebo. Ta, ja ne videh nikad toliko zvezda! Kao da ih je neko namolovao na teget nebu nad ravnicom. Pustila sam misli da lelujaju i nađu svoj put. Umirih se i zaspah, kako nisam skoro.

Probudio me je lik čoveka na prozoru. Vidno pijan, nije urlao ali me je dobrano prepao. Ovaj moj, medved, ne bi čuo ni da je atomski rat počeo. Od nepoznatog čoveka me je delila samo mreža protiv komaraca. Sela sam i gledala ga. Imao je veliki, kvrgav nos, možda i ožiljak nad levom obrvom. Ćutao je i netremice gledao u mene. Ni da budim medveda, ni da ga ne budim, a ona mrežica tanušna, nikakva, a ovaj nosonja deluje kavgadžijski. Moj dika se samo prebaci sa guza na guz, uz jedno fino podrigivanje. Zna da ne sme kobasica jesti uveče, ali ne možeš mu oteti, kad vole. Ogrnuh njegovu košulju i krenuh ka ulaznim vratima. Ako otvorim i izađem, ko zna ko je ova budala, može ući i pobiti nas sve. Ako ne izađem, taj nikad neće otići. Čudan osećaj. Kao da sam u njegov krevet legla a on bi samnom.

"Gospodine, nemojte stajati tu. Treba li Vam štogod?", skupih glasa da progovorim, mada sam zvučala kao kad duvaju one balone pa smešno divane. Adrenalin mi je noge odsekao. Računam, ne može mi ništa. Jedva da je metar i frtalj visok. Jednom sisom da ga ošinem, odleteće do Pečuja. Onda shvatih da nije on mali nego stoji u rupi u avliji. "Ako sad odmah ne odete, ja ću zvati policiju! I vatrogasce!", pokušala sam da ga uplašim. Nasmejao se, glasom ošmirglanim lošim duvanom. Čudno beli zubi na garavom čoveku...

"Nije ti ovo Beograd, lepa... Možeš i papu zvati, niko te neće čuti. Ovo je selo na kraju sveta. Ovde je život umro", reče. Čudni su me trnci spopali. Nije da se bojim, ali pojma nemam šta mu je na pameti. Gledao me je i oblizivao se. Na dva koraka od mene. Mnogo čudni trnci su me spopali. Stojim tu, polu gola, sa nekim ludakom, u pola noći na kraju sveta. Onaj moj možda samo prdne u snu, medved, to je naviklo na brundanje autobusa po vasceli dan. Ne bi čuo ni da me ovaj kolje.

"Samo se vi širite po tuđem, nećete moći tako doveka", reče neznanac. Taman zaustih da ga oteram u očin, kad se obliznu na mene i pozdravi me sa "Laku noć, gospoja". Prestravila sam se. Kao neki vukodlak, Bože prosti. Neka čudna magija je dopirala od njega. Tek kad ode dobru desetinu metara, od kuće, počeo je da peva... Lep glas, sirov ali lep. Mislim da je bilo nešto na ruskom. Vratih se u krevet i uhvati me neka 'ladnoća, kao da je jovanjski mraz napolju. Stra', valjda. A onaj moj... Spava ko jagnješce. Sve sam, u polu snu, na prozor pogledavala, da se onaj ne pojavi opet, kao utvara. Na kraju nisam bila sigurna ni da li sam ga vidila ili sam ga sanjala. Zaspah pred zoru. Nečiji petao je kukurikao kao da je veker progutao. Selo je to, nema spavanja. U pet su počela da se gase svetla pred kućama a selo da započinje novi dan. Čudna je bila ta noć. Stvarno nisam bila sigurna ko je i da li je bio, ili ga je moj um na prozoru napravio. Još malo sam se vrtela, kao u tuđem krevetu. Nešto je narušilo moj mir, te noći.

Ovaj moj ustade, naspavan i srećan, krenu da ronca po kujni tražeći džezvu i kafu. Bog s tobom, ludi čoveče, ne raste kafa u kredencu, mora se kupiti, ponekad. U tašni pronađoh neku, nazovi kafu, ali bolje ikakva nego nikakva. Dok se onaj moj majao oko kafe, i pokušavao da narihta neki program na televizoru, izađoh u dvorište. Nemir se uvukao. Nije me plašio onaj, da će doći ponovo. Plašilo me zlo koje je posejao, za sobom, razvukao nešto tamno kud je prolazio, senku svoju na tarabu okačio. 

"Mila moja, pa jesi li se ti meni naspavala?", reče onaj moj, dok mu je ruka išla pod moju spavaćicu. Zar je opet nedelja ili seoska pravila nalažu da se to mora još neki dan obavljati? Bolje da ćutim, o čudnom posetiocu. Da ne kvarim trenutak. Dok sam se sabrala, opet je sve bilo gotovo, on već i gaće navukao, cigar pripalio. "Jel bi, mila moja, umesila neku krofnu? Ja ogladneo od ovoliko posla!", reče mangupski. Mislim se, baš si se naradio. Bolje lezi, da ne preteraš, pa da posle moraš i ceo dan prespavati, kao što si noć...

Nastaviće se



2017-08-09

Sremačka duša - rađanje

15. februar 1486. Despotica Angelina Branković, sa sinovima Đorđem (u monaštvu proglašenim za Maksima) i Jovanom, stigla je u Kupinik. Na malom ostrvu, blizu poslednjih seoskih kuća, nalazila se tvrđava koju su sazidali Mađari. Okružena močvarom, strateški je bila na boljem položaju nego da je bila na rečnoj obali.

Unutar grada, napravljenog od opeke i lomljenog kamena, bile su prostorije za stanovanje. Sam grad je bio opasan širokim šancem. Četiri ugaone kule, izgrađene kao sastavni deo obimnih zidova bile su dostupne samo sa čeone strane od drveta, koja se spuštala i premošćavala šanac.

15. maja 1486., lepa Mara je osetila trudove. Iako je bila ćerka uglednog zantlije, bila je sama. Mati joj je preminula mlada a oca i braću nije zanimala njena trudnoća. Sama i od Boga i od ljudi, krijući svoju sramotu, porođaja i dolaska deteta na svet bojala se više nego smrti. Kuda će sama, sa detetom? I do sad je bila sama a sada će, njih dvoje, biti sami pod kapom nebeskom. I tog jutra radila je u polju. Bolove je pripisivala teškim poslovima i nošenju korita u kom je, tog jutra, prala tuđ veš. Nije razmišljala o Tomi. Njega se to nije ticalo. Pogledao je nije, od kad je trudnički stomak počeo da se primećuje. Iako je bio udovac sa petoro dece, nije je želeo.

Mara je bila mlada i lepa, putena, rumena. Svako bi je poželeo a ona je njemu poklonila svoje devojaštvo. Ljubav, šta li je.. Od kad je osetila prve bebine pokrete, maštala je da će da rodi sina koji će na oca da liči. Da ima plave oči i široka ramena, pogled zanesenjaka i lepe crvene usne. Ako rodi devojčicu, biće jadnica kao i mati. Radiće za druge, živeće za druge, hraniće se onim šta sama sebi obezbedi. Lakše je muško biti. Bar se neće mučiti.

Na udaljenoj sremačkoj njivi, Mara je bila sama. Bol je presekao, na sred crne zemlje. Osećala je kako se njeno krhko devojačko telo poluti, pod pritiskom novog života. Iako neiskusna u rađanju, znala je da mora da ponese čiste krpe, koje će joj trebati kada porođaj krene. Prisebna i trezvena, nosila ih je svuda sa sobom. Ne treba joj pomoć. To će biti samo njeno dete. Položila je krpe i legla, ne znajući šta treba da radi. Blago prolećno sunce bilo je njen jedini saveznik. Kod starijih žena se raspitivala o porođaju, iako se njena trudnoća nije videla utegnuta krpama ispod široke haljine. Ležala je, na još hladnoj zemlji, i disala ubrzano. Oblaci su plesali iznad nje. Po neki gavran bi je pogledao, dok je leteo prema Savi. Bila je toliko blizu svih a toliko daleko, u svom svetu. Sama je sašila odeću za svoje dete. Ako ga rodi živog, da bude najlepši. Ako ga rodi mrtvog, da ima u čemu da ga sahrani.

Bolovi su počeli da je kidaju. Natapala je plodnu sremačku zemlju svojim sokovima. Vriskala je u sebi, da je niko ne bi čuo iako ljudi nije bilo u blizini. Vrtelo joj se u glavi od bolova. Porođaj je počeo a ona je bila prestravljena jačinom bola. "Tako je i moja mati, mogu i ja", tešila je samu sebe, povremeno ostajući bez vazduha. Gavran je sleteo na drvo u blizini. "Da li je to smrt došla po mene?", razmišljala je. "Bolje po mene nego po moju bebu, ako možeš, Bože, uzmi mene a njemu daj život!" Vreme je prolazilo a bolovi su se pojačavali. Da li je Bog uslišio njene molitve, ili je njena raskošna mladost pomogla, uglavnom sati su prolazili da ih nije primećivala. U daljini se čuo topot konja. Od bola, gubila je osećaj za realno. Dva konjanika terala su konje sve bliže njoj. Da li ih je Bog poslao da joj pomognu? Možda će je ubiti, možda je neće ni primetiti. Nekim čudom, došli su do nje. 

Postiđena što su je našli u takovm stanju, pokušala je da im kaže da odu. Jedan je sišao sa konja i prišao joj. Pokušala je da ustane, ali je bol bio jači. Sručila se na zemlju. Ništa joj nije rekao. Sa konja je skinuo ponjavu, nežno je podigao i spustio na toplu vunu. Čelo orošeno znojem od bola brisao je, držeći joj glavu, bez izgovorene i jedne reči. Drugi je davno odjahao ka Kupiniku. Bol je kidao njeno mlado meso. Između sramote i prirodnog nagona, lagano je gubila svest. Mazio je po licu. Ležala je tako, u naručju nepoznatog muškarca, dok je bol širio njena kolena. Čvrsto ga je držala za ruku, kao da se napajala snagom iz tog nepoznatog čoveka. U par jakih napona, začuo se plač. Gubila je svest opet. On je prihvatio bebu, svojim nožem presekao pupčanik, i bebu odmah umotao u svoju košulju. Beba je glasno plakala, tu, na sremačkoj plodnoj zemlji. 

Bebu joj je položio na grudi. Sve vreme je držao za ruku, i ona njega, kao da je njegova ruka jedino što na ovom svetu ima. "Muško je", reče joj tiho. Pustila je njegovu ruku i grlila svoje čedo. Mleko je natapalo njenu košulju. "Kako ti je ime?", pitala je stranca. "Manojlo...", progovorio je prvi put od kad joj je prišao. "Manojlo mi je ime". Njene suze su mu rekle sve, bez reči, iskrene ženske suze zahvalnosti, bola i radosti. Onako bez košulje, golih grudi, izgledao joj je kao sam Bog. "Manojlo neka bude... Moj sin...", rekla je i onesvestila se od bolova. Topot konja, u daljini, se pojačavao.

Nastaviće se..


Foto: Internet

2017-08-01

Godina prva

Za koji dan će..
Sve se promenilo.
Ti si mrtva.

Tvoja deca su porasla.
Ja sam porasla.
Sve ono, što si mislila da me nikad neće interesovati, budi me.
Ja jedem chia semenke za doručak.
I one travuljine što si govorila da su zdrave.
Učim o Energiji i o svom potencijalu.
Borim se.
Znam da znaš, kažem samo.
Kad pored mene padne meko belo pero, ne pomislim da mi ti šalješ znak.
Pomislim na goluba kog je dohvatila mačka, kao i tebe ona prokleta životinja od tri slova.
Pomislim koliko nije fer.
Ima previše mesta na koje nismo otišle.
Ima previše tema o kojima nismo ukrštale mišljenja.
Ima previše kafa koje nismo popile zajedno.
Ima previše krugova oko Ade, koje nisi odvozala na rolerima.


Samo je tvog glasa premalo ostalo.
Kad neko ode u oblake, uvek imam isti problem.
Sve pamtim, najsitnije sitnice, ali kad glas počnem da zaboravljam...
I moj se stisne u grlu i tako ćute opet tvoj i moj glas.
Kao kad smo terale inat jedna drugoj.
I dokazivale koja je pametnija.

Volim te.
Neće to neka glupa smrt da pokvari, bejbe.


2017-07-31

Ženastena

Ona je stena, tako za mene kažu. Granit. To sam ja. Nastala sam topljenjem magme što je privilegija odabrani a u sebi sačuvala Energiju celog Kosmosa.

Svako, ko mi je prošao kroz srce ili pamet, ostavio je trag u mojoj kristalnoj strukturi. Te primese feldspata su doprinele mojoj lepoti, praveći šavove između onoga što je bilo i onoga što će tek biti. Zbog moje čvrstoće i izdržljivosti, često me seku na komade. Odvaljuje ko šta stigne, kome koliko treba, često i više od toga. Po meni gaze, režu me, kopiraju me, lupaju teškim čekićima ne bi li me pretvorili u ono što njima služi. I faraoni su me voleli, i kraljevi. Pravili su od mene sebi znamenje, kiteći se mojom snagom. Zgrade, mostovi, u svemu me ima.

Trpim. Od Boga mi je dato da izdržim jer sam od jakog sazdana. Muče me eksplozivom, dletom i ništa to nije meni problem, navikla sam. Tako.. Neće od mene dobiti ono najbolje. Retko ko se seti da me pomazi, ispolira. Do mog punog sjaja se teško stiže ali vredi svakog truda. Moja lepota i snaga su moje blago. Do majstora je, kako će moje kvalitete da istakne i njima se ponosi.





2017-07-23

O ljubavi i svojim demonima

Nisam ti ja neka super. Ja sam samo obična žena, jedna od mnogih.
Nemam ni super moći, ne izgledam kao manekenka niti sam pametna kao akademik. Da, ima puno slojeva mene, to si dobro primetio kada si prestao da se treseš od straha. Nisam ujela nikoga, dosada, tebe posebno ne bih. Mršuljav si i glaziran gelom za kosu a ježevi se ne ujedaju. Bar mi, lavovi, pazimo šta jedemo. Znaš zbog čega? Zbog osetljivih stomaka. 

Nama je tu instinkt. Nagon za životom, za pokretom, za parenjem. Ne furamo se na gluposti. Više volimo da se izležavamo na suncu a i ne skačemo kad protrči sitna divljač. Ne prljamo usta bilo čijom krvlju, probirači smo. Iskustvo nas je naučilo da od nekih sitnih goveda može da se dobije gorušica i glavobolja, pa se ne bacamo kad naiđe zekan a ti si zekan, znaš li to? Ma ne zec, ti si preplašen miš koji je danas drhtao ispred mene kao da ima 13 godina i prvi put vidi sise. 

Jedino pametno, što si sam rekao, je da ima mnogo slojeva mene. To je tačno. Svaki, takav kao ti, sitan i bitan, ostavio mi je po sloj zaštite od sitnih jajara, glodara, gnjida i ostalog šljama. To, što se šišaš na opasno, ne znači da si opasan. I meni na majici piše "Jelen" pa nisam jelen nego sam lavica, žedna vruće krvi nekoga koga ću da rastrgnem. Ti si toliko mlak i nedefinisan da mi se ne prljaju zubi, ako me razumeš. Sva ta tvoja priča, hvalisanja, to toliko idiotski zvuči da se čudim kako te nije blam od sebe. Izgovori, bedniče, sve su to samo loši izgovori jer gde ima želje ima i načina. Gde nema Interneta rade telefonski pozivi i poruke, gde je mrtav telefon lupaš na vrata da kažeš "Želim te"! Sve ostalo su izgovori koji vređaju pamet.

Nisam ja nikakva kraljica. Nemoj da te zavara ovaj pogled pitome mačke. Ne traži sebe u mojim zelenim očima jer ti tu nije mesto. Dovoljno zidova sam polupala svojom glavom. Mnogo puta mi je srce bilo izgaženo cokulama, krvarilo je samo i napušteno, dok su tebi slični likovali i lumpovali nad svojom pobedom. Ne možeš ti da dominiraš u mom koordinatnom sistemu. Ni ti ni bilo ko kome lično to ne dozvolim, a postoje samo dve osobe na planeti kojima dajem celu sebe. Ti nisi u tom izboru. Nisi ga zaslužio.

Kažeš da sam surova... Život je surov. Ako ne umeš da se snađeš da preživiš, do tebe je, ne do mene. Ja sam te veštine stekla odavno, dok si ti šetao skupa odela po Evropi, dok si sipao šampanjac tamo nekim ženama i potpisivao ugovore sa mnogo nula. Ove ruke su mesile testo, da hrane gladne, ove noge su me nosile kad nisam imala novaca za prevoz ali sam stizala kud treba. Ova usta su izrekla mnoge reči koje ti nikad nisi čuo niti ćeš, nisu tebi namenjene, već običnim smrtnicima sa kojima hodam. Ja sam ista i na prijemu u ambasadi i na Đurđevdanu u Karton sitiju. Mene možeš da sretneš na najrazličitijim mestima i da uvek budem ista. A ti? Ti pričaš jednu priču prepodne, a drugu popodne. Ko ti veruje, nije se na vreme konsultovao sa lekarom ni farmaceutom, pa te uzima na sopstvenu odgovornost.

Nisam ja tvoja svetica. Prvo, nisam tvoja, a tek onda nisam svetica. Mnogo psujem i volim seks, pijem pivo iz flaše i umem da podrignem kao zmaj a to svetice ne rade. Nikome ne pružam ruku spasa. Na mene, bez rezerveve, mogu da računaju samo dve duše u ovom Univerzumu. Znaš... Nisam ja stigla do ovde čim sam se rodila. Mnogo puta sam pala i ustala, puzala, padala opet, vetar me je obarao jer nisam stajala čvrsto pa sam ojačala. Naučila sama, naučila bez pomoći, naučila da sam sama sebi i prijatelj i neprijatelj. Moralo je puno da me boli da bih zapamtila da se sa vatrom niko nije igrao a da se nije opekao. Ožiljci od mojih opekotina me opominju da ti više ne prilazim, da si mutan kao Dunav i opasan kao struja.

Da bih došla do ovde.... eeeejjjj... Znaš li koliko trnja sam iz sebe sama povadila, kada su rane gnojile i komadi mene otpadali a drugi nisu ni primećivali? Vidiš, zbog toga sam ovako jaka. Ja sam svoje demone upoznala i sa svakim sam na ti. A ti? Svakome znam ime, od kad je tu, čiji je diskarnat.  Pustim ih, ponekad, da misle da je po njihovom, da su jači, autoritativniji i da njih volim više nego sebe samo zarad ravnoteže među zvezdama. Opet bude po mome jer sam svoja, jer nemam repova, nedovršenih rabota, ne moram da lažem i manupulišem. Najgore su mi te sitne jajare, koje za sve imaju kalkulaciju kako da pred sobom ostanu čisti a znaš... I oni zajebu stvar. Ništa ne može da se drži pod kontrolom večito. Čovek se umori i popusti pa se pita što to nije uradio i pre 10 ili 20 godina, da sebe pusti da živi a ne da svaku ideju sam sebi saseče u korenu.

Poštedi me folova. Poštuj, bar, moju inteligenciju. Jesam obična ali nisam glupa i slepa, a to što vidim i ćutim ne znači da mi ne smeta. Štetu mi nećeš napraviti. Ne dam. Ti i tebi slični manipulatori, sebi lepite krila ali nećete postati anđeli. Sunce će da vam sprži taj jadni, jeftini lepak, padaćete i ubuduće jer vam kalkulacije ne valjaju. Ne možete samo da uzimate. Morate nešto i da date, svoje, intimno. Prođite me se, kad vas lepo upozoravam. Nismo mi isto društvo. Morate još da rastete da bismo mogli da se približimo i presečemo, inače ćemo ovako, kao dve kljakave paralelne prave, još ko zna u koliko reinkarnacija da se prejebavamo.

Do tebe je. Počistila sam svoje karmičke dugove. Ne pitaj me kako znam da sam sada sasvim slobodna. Ja sam čista i savest mi je mirna. Ja sam sa svojim demonima na ti.


Foto: Internet

2017-07-18

Uzroci, posledice i odgovornost

Čitam post majke, koja za sebe kaže da je samohrana, o tome kako su sve devojčice posle priredbe potrčale u zagrljaje mama i tatama, a njena samo ka njoj. Tata se, i ovaj put, nije pojavio. Pa čitam dalje.. Dete je od početka sa majkom, a oca viđa, on ima još dece... Porodicu čine ONA i dete. Dalje nije bitno za ovu priču.

U prvi mah, učinilo mi se kao vapaj za pomoć. Nije lako detetu objasniti zašto je jednoroditeljska porodica drugačija, ali nije nemoguće. Jednoroditeljska NE ZNACI da je roditelj samohran, ali kod nas samo taj izraz privlači pažnju. Uvek postoji način da se detetu objasni tako da razume, prema svom uzrastu, i nauči da živi sa jedim roditeljem (ili drugim problemom). Ne volim da dajem savete kad me neko ne pita, a onda još manje. Obzirom da mi je tema poznata i svakodnevna, što iskustveno što kroz kontakte sa drugim jednoroditeljima, ugrizoh se za prste i sklonih ih sa tastature.

Mama ne želi da detetovo shvatanje objašnjenja (koje može da podnese u ovom uzrastu) ostavi posledice, kada shvati da je tata živ i zdrav, ali da ne želi da bude mnogo prisutan. Ne bih da zvuči kao osuđivanje bilo koga, samo želim da pojasnim neke stvari. Mama je odlučila da ima dete i to poštujem. Problem nastaje u tački u kojoj mama ne želi da prihvati odgovornost za svoj izbor. Suočavanje sa dečijim suzama boli, uvek, a mame koje su jednoroditelji znaju koliko te suze umeju da budu gorke, prekorne, teške, koliko kida slušati dete koje i u snu jeca. I mame plaču i to je sasvim u redu. 

Svi imamo pravo na izbore i dobro je kad god izbor postoji. Neke mame (isto kao i tate) postale su jednoroditelji mimo svoje volje i svesne odluke, da ne kažem kalkulacije. Puno je takvih, koji su u trenutku ostali bez onog drugog, i morali da nastave dalje kako znaju i umeju. Neki su postali jednoroditelji posle razvoda, neki svojom voljom, neki posle smrti onog drugog a deca iz takvih porodica su sva slična. Naravno da im nedostaje onaj drugi, koga nema. Ništa tu nije "jedina sam na svetu". U svakom trenutku, na planeti, mnogo roditelja se suočava sa istim neprijatnim pitanjima i ne ume da odgovori. Svi imamo pravo da ne znamo, da budemo ranjivi i izgubljeni u pitanjima i odgovorima.

Zbog toga postoje mesta i osobe kojima je moguće obratiti se za pomoć, i iskustvenu i stručnu. Jedino što je neophodno su svest da ne umemo dalje sami i prihvatanje odgovornosti za svoj izbor (ukoliko je roditeljstvo kao u ovom slučaju, svesno izabrano da bude bez drugog roditelja). Ono što je evidentno je mamin strah kako će dete da raste i postavlja pitanja koja nemaju ugodne odgovore. Da, boleće, obe. Suočavanje sa životom često boli. Ne kažem da tako mora ali niko ne živi u svetu od čokolade, gde je sve bajno i irealno. Kako pomoći osobi koja ne želi da reši problem, već da nahrani gladan ego gladan podrške? Nikako. Ili bar ne mešanjem.

Ono što para uši je mamin strah ali bez želje da svoj strah procesuira, savlada i odbaci. Uspešno ga dislocira na dete. Velika je verovatnoća da će, u nekom trenutku, da joj preleti preko jezika neka rečenica koja neće biti u skladu sa onim što radi, kao roditelj. Jednom, kad detetu nesvesno uputi osudu, rana nastaje. Dete nije biralo. Mama jeste. Sigurna sam da je u svoju kalkulaciju stavila sve rizike kojih je mogla da se seti, ali jedno je kalkulisanje u glavi uz "mogu ja to sama" a nešto sasvim drugo je pitanje jasno i glasno: "Gde je moj tata?". Ponavljam, ne osuđujem, samo mi je žao što se jedan problem predstavlja drugim problemom, što mama ne želi da leči koren nego trenutnu žuljajuću situaciju.

Deca rastu a i mi sa njima. Imaju pravo na odgovore na svako pitanje, u skladu sa onim koliko u datom trenutku mogu da procesuiraju i shvate. Tu roditelj odlučuje kako da detetu odgovori. Dete će da raste sa odgovorima koje dobije, koji budu popunjavali i radoznalost i potrebu da se znaju. Ko osvesti potrebu za radom na pitanjima na koja ne zna odgovore, naći će i način da nauči. To je trn koji me sada bode. Mamina potreba za čarobnim rešenjem za buduća dečija pitanja, koja će da pokreću još suza i jeda. Ne postoji, draga mama. Postoji samo puno rada na sebi, a to je, priznajem, mnogo teško. Želim Vam da kroz jednoroditeljstvo prođete sa što manje povreda. Na žalost, ili sreću, to nije bezbolan proces, ali je moguće da se uči od drugih, koji su tuda već prošli i hoće/umeju da pomognu, kada pomoć budete tražili. Do tada, strah će da Vas sapliće svaki čas. Naše bebe jako brzo rastu. Budite spremne da će pitanja biti sve više a kakvi će biti Vaši odgovori, od Vas zavisi, sve dok ih dete ne bude samo potražilo van granica vašeg domašaja.


Foto: Internet



2017-07-14

Zakočena puška i prolaznost života

Srbijom hara epidemija nedostatka erekcije. Verujem da to ima neko svoje stručno ime. Mi, žene u najboljim godinama i stanjima svesti, kažemo to jednostavno. Sve je više muškaraca kojima se ne diže.

Recimo da koren leži u onome "Ne diraj pišu, ne viri devojčicama pod suknju". Devojčice više ne nose suknje. Kako dečaci sad vire, ne znam, ali sve to ostavlja posledice, malo po malo i jebiga sredinom četrdesetih. Sledi vreme kad nisu imali nove patike, šuškave trenerke, kad je sa 26 počela da im opada kosa, kada su se zaljubljivali u udate komšinice i sate provodili u kupatilu. Tu se alat oštri ili tupi, kažu oni što se u to razumeju. Slede ispiti, drame, zaljubljivanje u pogrešne, gubljenje godina u čekanju da se promeni ono što se, očigledno, ne može promeniti. 

Pojavljuje se Ona prava. Možda i nije prava, ali je malo trudna pa ćemo da se venčamo i biće sve super. I bude, jedno godinu dana, bebin prvi rođendan, pečeno prase sve sa repićem, toči se domaća rakija, živi se široko. Podstanarski stan postaje tesan, stiže još jedna beba, nismo baš planirali ali šta ima veze, dece i ljubavi nikad previše. Dvoje sitne dece, žena zabradila, noge depilira samo kad ide na more a više nema para za more. Eventualno i za Novu godinu, ali tad je zima i ne nose se suknje pa baš nije neophodan trošak. Bolje, za te pare, decu odvesti u igraonicu da se nadišu ustajalog vazduha.

Neko dolazi na ideju da kupe stan, na kredit. Sveki prodaje porodičnu kuću u Donjem Nečemu, eto učešća. Bira se stan po obodnim beogradskim opštinama i čekaju izvodi iz katastra, kod notara, u sudu. Svaki papir nosi svoju traumu. Sa 30 to ne izgleda strašno ali doći će na red. Sve dođe na red. Velika seoba, bez Čarnojevića, eto trosobnog stana u naselju bez infrastrukture, pa šta, biće svega. Deca, konačno, imaju svoju sobu. Konačno, opet intima sa ženom. Naviklo se na čupave noge i neuredne nokte, ljubav je to. Draga, daj samo malo... Deca sanjaju veštice, ona je već na licu mesta i sređuje situaciju, menja mokru posteljinu a dva patuljka se useljavaju u bračni krevet. Šta ima veze, brzo deca rastu, sad će tata samo da ode do kupatila... Kad se vrati, dva mačeta se šire pored mame a on će da spava na trosedu u dnevnoj. Šta ima veze, jedna noć... Druga noć... A tv je blizu a Đoković igra u 03h. Trosed postaje tatina slobodna teritorija. Nekim čudom, porno kanal je memorisan baš pored Sport kluba, tek da se uspava... Postaje princip. Malo sport pa malo ručni rad. Šta ima veze, to oslobađa od stresa, pišu novine.

Tašta dolazi na vikend, rokada po krevetima, taman tašta ode dođe njegov strikan na par dana. Trosede, čudna spravo, pozdravljam te, zdravo zdravo. Na poslu se gomilaju problemi, hrpa neplaćenih računa raste, deci prvo rastu zubi pa im ispadaju zubi, pa vrište u snu, pa prolivi i temperature.. Ženu viđa samo na fejsu, i to ako mu je dozvolila. Kad on dođe oni spavaju, kad on spava oni se deru, šta ima veze, sve su to čari porodičnog života. Seksa i kad ima, bude na mute, nigde zvuka, nigde da šljepne, da se otme uzdah strasti, sve ko na traci lošeg filma. Šta ima veze, važno da ima. 

Godina za godinom, problema sve više a seksa sve manje. Brak je to, sine, moraš biti strpljiv, svi smo kroz to prošli. Ćerko, tako ti je to u braku, moraš da trpiš, zbog dece, muža, komšija, kredita.... (dopišite sami). Kad imate gde, zaspite od umora, kad niste umorni onda su oni dani a vi gadljivi, kad nisu oni dani onda projekat sa posla mora da se završi do jutra, ako nema projekta onda neko od dece bljuje cele noći. Šta ima veze, pa, volimo se. Postanete kao brat i sestra, jedno hvata decu a drugo zapržava pasulj i kači veš, pre posla, a posle posla jedno trči opet po decu a drugo ne zna više gde je levo. Dan za danom, eto opet Nove godine, a seksa je bilo samo uz pornić. Nema veze, volimo se kao bata i seka, da smo živi i zdravi. Još 8 meseci i deca će kod babe i dede na selo, a mi ćemo biti sami.

Sedmog meseca procuri cev u kupatilu, deca se hitno šalju van grada, a majstori ulaze. Za sobom ostavljaju krš, lom i prazan novčanik. Zidovi su sablasno beli i čisti, sve dok mali Indijanci ne krenu da voze autiće po njima. Oh, porasli su, sad ne vide dalje od kuckanja po telefonima... I mami je drugarica rekla za neke sajtove za upoznavanje. Odavno joj niko nije udelio kompliment, šta ima veze, to je sve virtuelno. Kompliment za komplimentom, sujeta je konačno sita, mama opet blista. Tata je, i dalje, na trosedu jer u spavaćoj nema TV a sav sport je baš noću. Retki trenuci bračne intimnosti imaju svoje padove i uspone. Šta ima veze, svakom može da se desi, da si ti živ i zdrav. Biće bolje drugi put, za jedno pola godine.

I bude bolje, ali samo kad je daljinski od TV-a u drugoj ruci. Sa ženom, jok. Udri, vuci, guraj, ma jok, čoveče. Pa, ti mene ne voliš više, pa jeste, vidi kako sam se ugojila... Nisi, draga, umor me stigao... Jesam, jesam, reci da sam se ugojila, da sam ti gadna, da me ne voliš... Grčka tragedija je slabo poređenje. Evo, ženo, u sredu uveče, obećavam ti... Poljubac u obraz, u trku, hvataj decu, juri u vrtić... Ooo, pa neko se zaboravio, više ne idu u vrtić nego u školu! Šta ima veze, svakom roditelju se nekad desi da promaši.

O, komšija, promenili ste frizuru? Reče komšinica sa kojom se družite zbog dece. Ma jok (šeretski pogled), a u sebi vrenje. Kosa se proredila, opasno se providi potiljak, nema tu spasa nego mašinicu na nulu pa vozi, Miško. Do kraja, majstore, kažu da dlake ojačaju kad se briju. Lažu ali šta ima veze, pa to je bitno samo sujetnima. I kaiš na farmerkama treba da se menja, ponestalo rupica. To je sve od taštinih pita, ja kad lepo kažem da neću, a one graknu kolektivno "Pa uzmi, pa uzmi" i ode pola pleha... Šta smeta, bolje taštine pite nego ono kupovno lisnato testo, zar ne? Pita od nemasnog sira, kao za šlogirane, ma to je zlo. Tašta kad napravi, sve curi niz bradu, sir pravi njena ujna lično. Sve ekološko i organsko. Udara u sve organe.

Pornići su postali osnova seksualnog života kod oboje. Ona ih gleda na poslu, kad kolege odu, podgreva strast tako.. Dođe veče, dok se pregledaju domaći, vodi jednog na košarku drugog na engleski, pa sutra obrnuto, razvrstaj šareni od belog veša, skuvaj kupus za 4 dana, promeni papagaju papir u kavezu... O, dragi, nešto si mi drugačiji. Jesi dobro, jel sve ok? Jeste, jeste, malo sam premoren, šta ima veze... Važno da imam tebe, draga. Svako u svoj krevet i svako gleda porniće na svom TV jer se napredovalo, stigao je TV i u spavaću sobu a može da se gleda na telefonu. Orgazmi više ne tresu mali topli dom. Sve se završava pod ćebetom, na par metara udaljenosti jednog od drugog. Kad im se sreća osmehne pa ostanu sami, aparatura sve češće zakazuje, počinje drmanje glavom ccc, šta se tu dešava, jel imaš drugu, jel moje salo problem - ne, nemoj da mi kažeš, jeste, ali znaš koliko sam se ugojila u trudnoćama, pa ti mene ne voliš, pa levo pa desno a sprava mrtva. 

Sve češći su vikendi kod mame, deca porasla, svako svojim putem, ovaj kod druga, ovaj sa mamom, onaj na trosed. Šta beše bračni krevet, zna samo kad mora da ga podigne da izvadi zimske gume uštekane u prostor za posteljinu. Kad gleda film, sve radi, kad je pored žene, municije ima ali je puška zakočena. Gde je problem? Ma, nema problema, to se dešava samo tamo nekim šonjama... A vreme ide, a nezadovoljstvo raste, a sve su dalje ko udaljene galaksije, sve do momenta dok neko nekog ne prepozna na tom istom sajtu za upoznavanje gde se ona predstavlja kao Suzana koja nije u vezi, a on kao Dejan koji je razveden. Ko prvi primeti, gasi sve, blokira, mutira, sakriva se u mišju rupu u nadi da onaj drugi nije ništa primetio. 

Kredit za stan se odplaćuje, kod tašte se ide samo kad se beru kajsije za džem i rakiju, žive se neki tuđi životi puni nezadovoljstva. Ko je kriv? Niko ni kriv ni prav, samo godine proleteše, što na trosedu, što u ručnim radovima. Jednog jutra, u trku i buđenju dece, neko u prolazu kaže "Mislim da je u redu da bude sporazumi, pa nismo neprijatelji", i eto razvoda pred vratima. Nije kriv ni TV u spavaćoj, ni trosed, ni stres ni mrtva sprava. Niko nije kriv. Samo su se galaksije udaljile do neprepoznatljivog, do ivice kosmosa, a veliko Ništa je ispunilo prostor među njima. Stres za stresom i eto belaja.

Zato, depilirajte noge i ako ne idete u Grčku, da bi stavile sliku na fejs i da vam se koleginice dive. Ne štekajte se od taštine pite, ali povremeno istrčite pored Save ili na basketu sa ortacima. Opet, ne zbog viškova i manjkova, nego zbog ljubavi prema sebi i poštovanja sebe, i prošetajte zajedno i do sex shopova, a ne samo do akcije u Maxiju, po Ariel od 12 kg. Strast se ubija mnogo lakše nego što se održava u životu. I kad sprava zakaže, i kad erekcija ostane samo sećanje, sve ima da se kupi. Gde ima želje ima i načina, sve ostalo su izgovori. Nije sve u seksu mada je seks super lepak svake veze. Ima nešto i u držanju za ruke i dve glave na istom jastuku.


Foto: Internet