Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2015-12-27

Odrastanje po Canetu

Malopre sam došla iz šetnje i, na zidu zgrade, videla grafit koji me je vratio na kraj osamdesetih godina prošlog veka. Pamtim ih samo po srednjoj školi i domaćoj rock muzici. Nikad nisam uživala u gledanju tv programa ali je radio uvek svirao. Moj crni Phillips sa jednim dekom za kasete, po mogućstvu, takođe Phillips, 60 i 90 minuta.

Beograd 202 je bio moj bog tih godina. Studio B mu nikad nije bio konkurencija, osim ako smo na placu pa se "dvestadvojka" loše čuje. Slušala sam sve, od Dragstora ozbiljne muzike, džez utorkom, Disko top 15 sredom. Kasetu bih namestila na tačno mesto gde se završava predhodna pesma, cajger doterala na 000 i strpljivo čekala da naleti pesma koju hoću da snimim. Bila sam dete iz radničke porodice i nikad nije bilo para za moj gramofon. Nikad u životu nisam pustila ploču, ni LP ni singlicu ali sam, sticajem po mene srećnih okolnosti, imala taj polovni radio kasetofon. PGP RTB i Jugoton su izdavali ploče i kasete ali je meni i to bilo nedostižno i jedini način da napravim svoj muzički izbor bio je čekanje da na radiju krene omiljena stvar. Klik na dva dugmeta i kaseta se pokreće... Sve dok voditelj ne bi rekao "U Beogradu je 10C trenutno" i pokvario mi snimak. Vredelo je boriti se za muziku. Pisala sam emisiji koja je išla petkom, tu su ispunjavali muzičke želje publike. Ako dobro pamtim, voditeljka Dragana je imala divan glas i baš je pazila da ne proseče pesmu govorom. Nedelja veče je bila rezervisana za OZON, totalni mrak u sobi i obožavanje zvuka koji izlazi iz radija. Nisam dozvoljavala da mi bilo šta vizuelno kvari zvuk, da mi odvlači pažnju čak ni svetlo. Sedela bih u mraku u svom krevetu i bila potpuno izvan planeta. Tu naviku sam i danas zadržala. Muziku slušam celim telom i u mraku jer je tako najbolje vidim. Na poslu Rock radio svira od jutra. Kao ličnu uvredu doživim ako telefon zazvoni dok ide Pink Floyd..

Rock scena krajem osamdesetih je imala više pravaca: BG, ZG i sarajevski. Volela sam i pratila samo beogradsku scenu. Prosto, nisam želela da ono što volim kvarim nekim drugim zvukom. Volela sam i letnje muzičke festivale a iz sedamesetih godina prepoznatljiv zagrebački zvuk. Osamdesetih sam pratila samo beogradske bendove i to ne sve, naravno. Riblju čorbu sam poštovala ali nisam volela. Jedino što i danas znam je muzika sa "Mrtve prirode", samo zato što je dečak sa kojim sam se begenisala na nekom raspustu dobio ploču pa smo se družili i slušali. Bajaga se otisnuo dalje, njega tek nisam volela. "Naš Moma", kako ga je zvala jedna zemunska baka, uvek je imao previše mekan zvuk za mene. 

Stigli su Partibrejkers i naša ljubav je počela i trajaće hiljadu godina, po nazivu pesme koju sam prvu naučila. Pratili smo se kroz moje odrastanje. Bili su uvek tu, i kad je teško i kad je lepo i kad se slavi i kad se pravi žurka bez povoda, onako beogradski. Povremeno bih napravila predah sa Azrom ili Idolima, a Partibrejkers su uvek bili na prvom mestu. 1982. i moj 12. rođendan, "Filigranski pločnici", dupla kaseta na poklon od druga. Pokušala sam i nisam uspela da se zaljubim. Nikad mi Džonijev glas nije proizvodio onu frekvenciju na koju me je Cane naštimovao. 

Došle su ozbiljne tinejdžerske godine, odlasci u srednju školu tramvajem, preduge vožnje i odsustvovanje iz kuće. Nije bilo vremena za slušanje radija kao pre, ali je ostala navika da se uz radijski program uspavljujem. Prve srednjoškolske žurke obeležili su VIS Idoli. Previše ljubavi za moj rokerski ukus, mada nije smetalo na žurkama zaplesati uz sentiše. Vlada Divljan bio je pravi slatkiš, stariji, večni beogradski dečak. Zaista idol, dok jednog jutra na tramvajsku stanicu nije stigao tramvaj koji je vozio Zdenko lično! Od Novog Beograda do Slavije umirala sam od sreće a u školi niko nije znao ni ko je Zdenko, a ne da je delio moju euforiju. Tako je Zdenko postao moj specijalni vozač tramvaja, čak mislim da me je jednom i pogledao dok sam ulazila.

1987. sam aktivnije obraćala pažnju na EKV, Električni orgazam i naravno Partibrejkers, koji su prisutni u svim fazama mog odrastanja, do danas. Jugoslavija se sekla na Lepu Brenu a ja sam u ušima sa sobom nosila zvuk koji volim. Išla sam na koncerte u KST i baštu SKC-a, bila su to moja svetilišta beogradskog zvuka koji nisam dala ni za šta. Partibrejkers i dalje žare i pale istom snagom i to me oduševljava, 30 godina biti na muzičkoj sceni i uvek ići napred. Bez skandala, drogiranja, žute štampe, ogovaranja, tračeva... Samo muzika koju voliš ili ne voliš. Uživam u retkim trenucima samoće kada na miru mogu da ih slušam, danas zrelijih razmišljanja nego nekad, ali i dalje kao devojčica koja je otkrila ćup sa zlatnim notama i ne želi ni da potraži neki drugi. To je muzika u kojoj uživam sama. Jedino što bi moglo da poveća uživanje je slušanje sa ploča, ono erotično krckanje kad se gramofonska igla spusti na vinil i pokrene magiju.

Bogatstvo je celog života odrastati uz iste ljude. Danas je deci svaki zvuk dostupan. Lutaju i traže se pa se pronađu u nekim, meni dalekim i strašnim zvukovima. Ja sam podešena na poseban, beogradski.





2015-12-25

Dvadesetpetidecembardvehiljadepetnaeste


Evo razmišljam... Ima već par dana da mi na zidu nisu osvanuli mačići za usvajanje i "glasajte za mog rođu da dobije nesto sto mu ne treba al' opet dobro će mu doći". Ostaje jos samo da rešim dilemu da li po Facebooku više smaraju farbana jaja ili jelke i novogodišnje ludilo može da počne. Uz mačiće za usvajanje, koji iskaču sa svih strana, moram da dodam i Suzanu Mančić. Odem na fb profil druga iz škole, eto je. Produžim da online poručim hladno cedjeno ulje od koštica, Sju ceka da uveliča njihovu novogodišnju zabavu. Pomislim da svratim do Čumića i obnovim zalihu začina u ponedeljak, ali avaj! Pogađate ko će biti tamo!

Bog i duša, u tv kutiju ne gledam, ali ima još jedan što tako iskače koji god kanal da pogledam. Pomisliću da ti ljudi nemaju preča posla. Samo čekam da me napadnu novogodišnji specijali u sred prenosa 4 skakaonice ili koncerta bečke filharmonije. Nisam neki ljubitelj ni jednog, ali moram da se lociram dok jedem rusku salatu. Majka mi zabranila da je jedem onako u trku, kako obično jedem kad sam kod kuće i radim još 10 stvari u isto vreme. Kaže, isflekam tepih gore nego troje četvorogodišnjaka. Tako me zakuca za sto i šta ću, gledam program koji i ona gleda. Red skakaonica pa red ruske salate, pa tako par puta, dok ne prebaci na neki kanal koji reciklira program emitovan u novogodišnjoj noći.

Pre neki dan, na radiju, čujem neku gradsku facu kako kaže da će zabavni program na beogradskim ulicama biti za sve ukuse. Lično, volim ljuto. Od ljutog rokenrola na ulicama mog malog grada nema ništa. Plastificirane gospođe mi ne prijaju. Ove godine novogodišnju noć bih radije provela u Novom Sadu, samo zbog muzike, nego mi je nezgodno da autobusom vučem tu maminu rusku salatu za ujutru. Još ću da razmislim, ali na Cece i Jece svakako neću pa sve da mi pod prozorom zapevaju.
Da budem iskrena... Da li ja moram da budem u tom novogodišnjem raspoloženju? Možda je to normalno za srednju klasu, koja nema baš puno mogućnosti da se zabavi preko godine, pa je ok za NG da se loče rakija iz sela, cupka u kineskoj haljini (ali iz robne kuće, ne kupljenu sa kartona ispred robne kuće), ogovaraju oni koji nisu došli i mašta kako će nam sledeća godina biti bolja? Žao mi je tog prvog januara. To je dan u godini kad su gospođe pandolike, od maskare koju pred jutro nisu skinule kako treba pa imaju crne kolutove oko očiju. Gospoda smrduckaju na domaću radžu i proždrnute pihtije.Mnogima je to jedina prilika u godini da se omrse nacionalnim specijalitetom, jer njihove gospođe ne tolerišu da muževi jedu beli luk. Smrde, kažu, a kad se gospođe trajno onduliraju pa se pred doček nafiluju dezodoransom, parfemom, lakom za kosu pa se svi ti mirisi isprepliću, to ne smrdi, to je miris noblesa u toj jednoj noći kad mora da se veseli i nose crvene gaće. Mislim da su taj mit izmislili kineski prodavci jer samo oni prodaju ženske crvene gaće koje im, sigurno, preko godine ne idu baš nešto dobro a magacine valja očistiti do februara i kineske nove godine. Deci je svejedno koji je dan, oni drndaju svoje telefone i ne vide dalje od nosa.
Kraj je decembra i svode se računi. Ne ono koliko ko ima Infostan računa na čekanju za plaćanje, nego gde smo bili, šta smo radili, šta opet nismo stigli, ko je umro i tako to. Od najvažnijih događaja u 2015. pamtiću:

  • Nezaboravne vikende na tajnoj lokaciji, gde niko ne može da me nađe ako neću
  • 40.000 čitanja ovog bloga, od aprila do danas 
  • Jedno zaljubljivanje, koje me protreslo na 220W i izgorela sam kao licna
  • Odlične Timberland cipele, koje sam nasledila od sina mog druga
  • Jedan onkološki konzilijum, mesto gde se u sekundi shvata koliko je život shvaćen olako
  • Prvi odštampan primerak knjige koju sam sama napisala
  • Neke nove ljude sa kojima se odlično kapiram bez mnogo priče

Ovog poslednjeg petka u 2015. donosim svoju rezoluciju za 2016. Iduće godine u ovo doba ću da uporedim želje i realizaciju, i podnesem izveštaj sama sebi.

  • Dragoj Sebi želim da budem pametnija
  • Da više radim ono što volim a manje ono što moram
  • Da svoj dar umnožim i podelim sa drugima, jer dar ima smisla samo ako se "troši"
  • Da imam sve zube popravljene i zdrave istovremeno
  • Da budem bolja mama, empatičnija ćerka i manje lenja (vezano za ono što moram a ne volim da radim)
  • Posao koji ću da volim da radim u kancelariji koja gleda na veliku vodu (more, reku, jezero)
  • Još više koncerata, pozorišnih predstava, smeha i zabave

Moj grad, polako, tone u zimsku noć punog meseca. Prosto poželim da sam Suzana Mančić, pa da stignem večeras i na koncert i kod drugarice i da budem sa ćerkom i da pričam sa onima koje volim. Što bi Suzi rekla, "više sreće u sledećem izvlačenju". Neka to bude u 2016.!


2015-12-23

Energija i kako je usmeriti

Upravo sam shvatila koliko sam komplikovana osoba. Ili kompleksna?
Imam ogromne nalete Energije. Toliko, da mi nikad nije hladno, da ne mogu da napravim grudvu od snega jer mi se sneg istopi među dlanovima. Posle pređenih kilometara, koje sam postavila kao cilj šetanja, meni treba još. Ako radim čučnjeve, uvek mogu još par komada. Jednostavno, ništa me ne umara osim glupih pitanja.

Verujem da je svakome od nas, rođenjem, data određena količina ljubavi, strpljenja, smirenosti, aktivnosti, druželjubivosti. Vremenom, te količine se menjaju. Energija se obnavlja i puni te zalihe osim kada se okružiš ljudima i pojavama koji te jednostavno troše a ja sam, uglavnom, takvima okružena. Potrošačima svoje Energije. Ne mislim tu na one svakodnevne obaveze tipa odlazak na posao, saobraćaj, kuvanje, peglanje.. Mislim na ljude koji me umaraju svojim prisustvom.

U početku je to sve bilo bezazleno. Upućivali bi mi poneko glupo pitanje a ja sam se, iz pete, trudila da im razumno obrazložim svoj odgovor. Trebalo mi je vremena da shvatim da je jedini dobar odgovor onaj koji od mene žele da dobiju, a to je empatija u njihovoj nesrećnosti. Pri tome, da ne bude zabune, niko nije u smrtnoj opasnosti ili bolestan i ne mislim na ljude koji mi daju samo naznaku svog neraspoloženja, naprotiv. U pitanju su ljudi koji su u statusu "umro sam ali mi niko nije javio".

Porodično okruženje čini starija populacija, koja postaje zahtevna i sebična. Kažu da je starost takva ali ovde sam sigurna da ima i prilično bezobrazluka i navike da se nekome kuka, od momenta kad se krmeljivi sretnemo pred kupatilom a još nije svanulo. Svi kukaju. Otac na račune koji samo rastu. Majka na sve bolesti koje je muče, što realno što ... ne znam kako da kažem a da nije uvredljivo. Manipulacija osećajem bespomoćnosti. Ćerka koja, kad god ima brdo školskih obaveza, kuka kako nije dovoljno voljena i mažena. Prijatelji koji su se utopili u uloge koje su odabrali, prvenstveno žrtvi koje su na raspolaganju svima pa nemaju vremena za sebe, a i da imaju šta će im? Ionako sedimo u kafiću pored našeg bloka, kao i predhodnih 30 godina. Da na vrhu planine Golije živimo, češće bi išli nekud, npr. u bioskop... Samo konstatujem.

Na poslu panika i stres idu u talasima. Ili su na maksimumu ili je mrtvo more, pa je histerija šta ćemo i kako dalje. U zgradi komšije jedva dočekaju da se sretnemo u liftu pa da kukaju kako je zgrada prljava. Pritom, niko se ne bi uhvatio metle i kofe vode i obrisao stepeništa, logično. Uvek je neko drugi odgovoran, kriv, uvek je nekome drugom bolje.

Saznanje da sam se okružila beživotnim ljudima me je zapanjilo. Sama sam ih birala i nisu uvek bili takvi. Ne mogu više sa njima na dno. Treba mi vazduha, akcije, Energije! Poprilično sam potrošila zalihe glupih odgovora na glupa pitanja (a kako drugačije?), strpljenja, empatije, radosti. Ja, koja sam šampion brbljivosti, dolazim u situaciju da mi reči ne prate misli, kao da više nemam odgovarajućih, pa prećutim mnogo više nego što moj karakter to podnosi. Ne prija mi buka ni galama, puno sveta, svetla, a treba mi živosti. To je gadna situacija. Moram da pronađem novi izvor Energije jer ću da se ugasim kao roštiljski žar na kom je ispečeno puno divne hrane a na kraju ga samo zaliju flašom vode.

Mislim da su svi signali da treba da se pokrenem uključeni. Ostaje još samo da odaberem kako ću i gde da usmerim ovo obilje svoje Energije. Kraj decembra je a ja izgoreh u kratkim rukavima, dok su oko mene ljudi u ozbiljnim džemperima. Eto, dokle je došlo. 


2015-12-19

O valjanju i ne valjanju

Tek skoro sam sebi dopustila luksuz da ne moram ništa što me ne čini srećnom. Da ne moram da se radujem  kad je novogodišnja euforija, da ne moram da verujem u boga jer u njega veruju mnogi oko mene, da ne moram da nosim tesne cipele. Moj put je moj i kome se ne sviđa, ima sva prava da krči svoju stazu.

Samo nema prava da mi daje savete koje ne tražim. Da nije u redu što peglam na dan Svetog Nikole i da treba u boga da verujem jer imam dete. Poštujem svačije ali svoje ne dam. Ne verujem da bi se Sveti Nikola ili neki njegov kolega uvredio ni da moji ukućani idu u ne opeglanoj garderobi, kao ni da bi se uvredio jer slobodno vreme koristim da završim ono što preko nedelje ne mogu da stignem. Sasvim sam sigurna da bi, da postoji dalje od mašte, rekao: "Živa bila i sebi ugađala još 100 godina!"

Predugo sam živela onako kako drugi od mene to očekuju. Sada, posle pređene polovine života, shvatam svom snagom da je moj život moj i u mojim rukama. Da niko neće da se bori za mene, moj komfor, moju platu, moje letovanje.. Samo ja. Takođe, za moj život i postupke, odgovornost opet je samo moja i to je naj čistiji moguć račun. Ne želim i neću da ciljam uključivanje mašine za veš prema crvenom ili plavom slovu u crkvenom kalendaru. Uradiću to kad meni odgovara jer sam konformista i hoću da uživam u svom malom svetu. Kao i kad sam bila trudna, pa sam stvari za bebu spremila mnogo ranije i izazvala sebi visok pritisak zbog komentara okoline kako to ne valja.. Da mi je ova pamet bila pre 10 godina, umela bih da im odgovorim filozofski a ne kočijaški, ali poentu su i onda shvatili pa nosevima parali oblake. Odbila sam i krštenje ćerke jer taj izbor ostavljam njoj, kad bude dovoljno odrasla da može da izabere samostalno a ne ono što joj na odaberem jer "tako valja i takav je red". Upravljaj svojim životom najbolje što umeš, to je savet koji joj godinama dajem radije nego brojanicu oko ruke jer tako sve njene drugarice nose.

Postala sam veoma tolerantna prema onima koji su preuzeli kontrolu nad svojim životom i koji imaju svoje argumente za izbore koje prave. Od tetoviranja po celom telu do ishrane koja im prija, od seksualnog opredeljenja do nošenja isključivo crne garderobe. Ako to čini srećnim ljude oko mene zato što su to sami izabrali, imaju moju podršku. Naravno, to ne znači da iz prijatelja izbacujem one koji se klanjaju do zemlje pred ikonama, krste kad prođu pored crkve kolima, ne jedu slatkiše jer su čitali da je šećer štetan u poslednje vreme, nose animal print na helankama jer u ženskom časopisu piše da je to hit sezone. Poštujem tuđe a za svoje izbore sama sam odgovorna.

Jedino što bih još volela da uđe u moj krug tolerancije su osobe koje večito kritikuju druge, a nisu spremne same da se pokrenu dalje od svoje tastature. Jaki na rečima, nevidljivi na delima, očekuju da će neko oberučke da prihvati njihove ideje i ostvari ih. Niste zadovoljni kako neko nešto radi? Uradite vi! Aaa, nemate auto pa ne možete... Nađite način. Gde ima volje ima i puta, jednostavno je. Iz svog kruga izbacila sam nekolicinu onih što se žale na porast veličine svojih pantalona ali ne preduzimaju ništa da smršaju. Da, da, uvek je nekim drugima lakše nego njima. Moj znoj i lupanje srca nisu ništa prema tome koliko je njima teško. Ako zajedno idemo od A do B, meni je uvek lakše, gledano iz njihovog ugla. Kako i zašto, nemaju objašnjenje, ali imaju neiscrpne izvore izgovora za sebe. 

Mene interesuju odgovori, ne izgovori. Interesuju me neki novi ljudi koji su odlučni da kažu "Dosta!" i svojoj lenjosti i alavosti, i onima koji ih iscrpljuju, i onima koji ih ugnjetavaju i svima i svemu što im ne prija. Nove granice su upravo nacrtane. Dok se boja ne osuši, ja ću da izmaknem ormar i usisam u hodniku jer danas imam vremena i volje u isto vreme. Ukoliko sveci vole ljude, treba i da nas razumeju pa u to ime, Sveti Nikola tebe poštujem ali sebe i svoje slobodno vreme više volim.



2015-12-13

Širom zatvorenih očiju

Kao razvedena i slobodna žena, povremeno odem na sajt za upoznavanje. Fantastičan izvor zabave! Ima raznoraznog sveta, kao i u realnom životu, puno hrabrih ponuda i svašta se zanimljivo može saznati ali i dobiti savet koji ne tražite. Uglavnom, zanimljiva zabava koja ostaje na nivou zabave. Ponekad vidim poznata lica, prepoznam ljude koje viđam u kraju ili oko svoje kancelarije. Uglavnom se javimo jedni drugima. Oni koje prepoznajem a ne javimo se jedni drugima su muževi mojih drugarica.

Jednom sam pokušala da se javim, onako kako bih mu se javila da se sretnemo u redu za kasu u hipermarketu, kratko "Ćao" u prolazu. Taj, muž moje drugarice, počeo je da mi se pravda da je tu slučajno, i da će odmah da ode. Što se mene tiče, srećan mu i ostanak i odlazak, nije tu zbog mene nego zbog sebe. Onda sam videla drugog, pa trećeg... I tako, godinama, sve ih je više. Govorim o muževima mojih srećno udatih drugarica, koje cvetaju od pažnje i nege u svojim brakovima gde su voljene supruge. Vremenom je prestalo da mi bude zabavno, postalo me je strah koga ću opet da gledam na pragu sa kog noge lako skliznu u preljubu. I iskoci još jedan. Sad je mene blam, nemam pojma zašto ali me je blam. Ja sam razvedena a samo on zna koga tu traži i zašto. Onomad, kad sam svog komšiju srela sa ženom koja mu nije žena (a u vrlo nedvosmislenoj pozi), isto tako me je bilo blam kad sam sledeći put srela njegovu ženu, kao da sam ga ja u preljubu gurnula. Sad se osećam još gore. Ni jedna žena nije imuna na švaleraciju svog muža i to što o tome ne priča javno, ne znači da ne zna. Druga je tema zašto žmuri i prihvata takav odnos, to je već njena lična stvar i njen izbor.

Opet se pitam, da li treba svojoj prijateljici da dam signal gde sam joj srela muža? Glupa situacija, možda ona ne zna da je on nezadovoljan pa miriše cveće i iz tuđe bašte. Možda mogu da rade na popravci svog braka, ne zbog mene nego zbog njih. Lepo ne znam šta da radim. Ko istinu traži na istinu mora biti spreman, samo je pitanje ko sam ja u toj priči, da ispod njihovih točkova izvučem onaj kamen i kola pođu nizbrdo nezadrživom brzinom. Nisam spremna na takvu odgovornost. Ako ona zna koga on traži i zašto, to je nešto što mora da ide mimo mene, putem kojim ga oni poguraju. Za svaki slučaj, slikala sam ekran, ne znam šta će mi to ali mi je tako neki gorak ukus u stomaku da mi je pomalo muka. Brak moje drugarice i tog što traži nešto na sajtu za upoznavanje... Bio je jedan od retkih za kojih bih mogla da kažem da nema vidnih naprslina, da se vole i poštuju, i da su skladni. Sad više ni sama ne znam u šta da verujem. Istina je tamo negde.

Na Twitteru sam viđala jednog ljutog frajera. Oko sebe je širio miris napaljenog mužjaka, iz svakog tweet-a sevao je testosteron a on je odavao utisak strašno stabilnog i samosvesnog muškarca u petoj deceniji života. Jednostavno, mirisao je na mušlost i na ono što žene vole. Taj stav, slike, pa jao! Pogled ispod obrva, iskusan i zavodnički. Uživala sam da čitam njegove javne flertove sa tviter ženama, kojima je pažnju i komplimente znalački hladno upućivao. Da stvar bude smešnija, ja njega znam a on mene ne. Toliko je lepršao svojim muškim krilima, toliko se hvalio da je the best, da je bilo nemoguće ne zapamtiti ga.

Letos sam ga srela u lokalnom kafiću, gde volim da u miru popijem kafu i ne mislim ni na šta. Da, nisam napomenula, svaka žena koja bi ga u javnoj prepisci pomerila sa dominantne pozicije, bila bi blokirana. Svaka koja nije pristajala da bude plen dominantnog mužjaka, bila je isključena iz dalje priče. Svakoj je našao manu, pre ili kasnije, u svojoj igri predatora i plena, koja mu hrani ego više nego svi proteini ovog sveta. Svaka lepotica, sa kojom je prepiska bila javna na Twitter-u ispadala bi jer on voli samo određene karakteristike ženskog pola a kada nije umeo ženama da odgovori na istom nivou, hvatao bi se za to da nisu dovoljno lepe-zgodne-kovrdžave-dugokose i slično... Baš kakve žene on voli. Da se vratim na susret u lokalnom kafiću... Sedela sam za svojim stolom, kada je utrčao i za ruku (iza sebe) vodio ženu koja nije ni blizu tog ideala koji je u priči prodavao. Ukrstiše nam se pogledi taman za onaj deo sekunde, kad jednom postane neprijatno što je tu. Juče se situacija ponovila ali sa nekom drugom ženom i pored drugog splava. Hoću da kažem... Nema tu sreće, prijatelju, svaku vučeš kao kravu u klanicu. Ko visoko leti možda vredi ali ne ume to da pokaže na pravi način a žene kao žene... Za mrvu pažnje trčaće za njim, tako poželjnim i seksi.

Tako i moje drugarice koje kroz svet idu širom zatvorenih očiju. Da li zbog mrva pažnje koje im njihovi muževi udeljuju, da li što vole svoje iluzije ili i one nadoknađuju ono što im fali iz tuđeg dvorišta... Najbolje znaju sami, realno, mene se ne tiče. Verovaću u ono što mi plasiraju dok mi bude zanimljivo a onda će na jedno uvo informacija da uđe a na drugo da izađe i da me glava ne boli. Svačije oči vide ono što im prija, nije moje da u tuđem svetu menjam boje.

A ovaj šmeker... Naleteće mi nekad na britki jezik. Opravdano se plašim da će dve rečenice biti ubojite, ako me izazove. Imam mnogo dobro pamćenje i strašno loše zaboravljanje, a što se jednom na Internetu pojavi, zauvek tu ostaje...


2015-12-08

Ukrasi za dušu

Ovo je jedna od toplijih godina. Decembar se uveliko troši a mraz još nismo osetili. Da budem iskrena, još nosim kratke rukave ispod zimske jakne. Beograd se polako ukrašava i sprema za doček Nove godine a ja ništa ne preduzimam na tu temu.

Mnogi obrasci koje tokom života ponavljamo, nasleđe su onoga što smo u detinjstvu naučili. Sva deca uživaju u kićenju jelke, mama i ja smo to radile zajedno, ali ja u tome nisam videla ništa zanimljivo. U vreme mog detinjstva, jelke su bile prave, i posle par dana, sa nesrećno odsečenog stabla opadale bi iglice i raznosile se po kući. Kad se vratim u to vreme, meni je bilo žao drveta posečenog zarad ljudske zabave. U znak protesta, u svojoj sobi sam uvela običaj kačenja novogodišnjih lampica po polici ili drugim delovima nameštaja. Kako je vreme odmicalo, mrzelo bi me da to odmotavam pa tako već par godina imam ljubičaste lampice zamotane oko police od bambusa. Palim ih kad ja hoću, kad god poželim da trepere i kineski kablovi zamirišu na požar u najavi. 

Meni je Nova godina kad ja to tako osećam. Oko sebe imam drage ljude sa kojima nije jednostavno uklopiti se, pa kada uspemo da se vidimo susreti su veseli, dugotrajni, sa puno smeha ali i pametnih priča. Susret sa dragom prijateljicom, u subotnje veče, doneo mi je radost koju novogodišnja zabava nikad nije. Bez šminke, uz puno smeha, bez maski i foliranja, obaveznih štikli i pihtija koje se tresu na terasi. Uz šolju čaja i kafe, smejale smo se iz srca. Maštale smo o tome šta ćemo da budemo kad porastemo, o pogledu iz moje buduće kancelarije na moru, projektima koje ćemo zajedno da pokrenemo... Sati su se nizali neosetno, prošetale smo ovim gradom i svetom od gramofona i muzičkih ploča, sve do idealnog muškarca koji samo što nije ušao na vrata Jeleninog ili mog života. 

Kažu da je umetnost prevariti um, jer je sklon da veruje u ono što zamislimo a ako možemo da zamislimo, ostvarivo je. To veče pričale smo o muzici, ljubavi, hrani, poslu, stanovima, bivšim muževima, novim projektima, i svemu što ženske priče čini čarobnim. Slavile smo život. Slavile smo što su nam se putevi ukrstili i što smo se upoznale, ukrstile Energije, sličnosti i razlike. Takvi susreti su moje Nove godine. Novi početak, novi nivo druženja, novi poslovni projekti. Za to mi ne treba plastična jelka ni ukrasi, trebaju mi dragi ljudi.

Dok je moja ćerka bila mala, zajedno smo pravile ukrase od kartona, perlica, vune, makarona, vate, krpica.. Kačile smo ih na drvo ispred zgrade, gde bi se veselo klatili dok ih vetar ne pokida. Pisale smo i crtale šta želimo da ostvarimo u narednoj godini. Jabuku za dobro zdravlje, cveće da bude lepa i šarena, leptire kao simbol slobode i svašta što bi nam palo na pamet. Ona je porasla a ja ću, ove godine, krišom od nje (da je ne blamiram, kako kaže) da na neko drvo okačim svoje želje. Javiću koja se prva ostvaruje.Tačnije.. Pročitaćete sami, ništa ne umem da sakrijem.



2015-12-03

Mala snaga u obično zimsko popodne

Volim promene, pogotovo kad su u pitanju mobilni telefoni. Nekad mi je bilo zabavno da ih svaki čas menjam ali da ne gledam u uputstvo nego da sama shvatim gde je šta. U međuvremenu mi je porasla dioptrija, telefoni su opet sve veći a slova sve manja, a naočare sve dalje. Pri jednom od takvih pokušaja, napravila sam papazjaniju sa telefonskim imenikom. Sve se izmešalo. Imena, brojevi telefona, slike, nastao je opšti haos.

Kako sam prosečan korisnik mobilnog telefona, nemam naviku da pravim backup copy u telefonskom imeniku. Onom papirnom, što mu se vrte strane i imam ga od 6. razreda osnovne škole. Previše sam se oslonila na tehniku i kad me je zaboleo zub uporno sam zvala broj koji sad koristi frizerova ćerka. Pakao. Zub boli, brojevi izmešani, veče stiže, situacija predinfarktna. Odlučila sam se na hrabar potez: pozvaću call centar svog operatera, objasniću problem, rešićemo to u 3 koraka, sigurna sam. 

Scenografija: izlazak iz Maxi supermarketa.
Rekviziti: 
  • Nov novcijat mobilni telefon, koji veličinom premašuje jednu ruku, tačnije, jednom mora da se drži a drugom da se pipka, da prostite
  • Četiri kese koje se, pod teretom upravo kupljene i skupo plaćene robe, otežu dok ih nosim
  • Moja tašna
  • Zimska jakna, jer se u decembru nosi zimska a ne letnja jakna, iako je vreme letnje

Kese sam strateški rasporedila, tašnu na "poštarski" okačila, spremna sam na sve.
Broj znam, posle prvog zvona kreće priču automat "Ćiju, ćiju, poštovani korisniče...." i recituje sve opcije. Ni jedna od njih mi ne treba. Niti šaljem space craft u Apolo misiju, niti zbrinjavam napuštene mačiće, samo želim da se moj telefonski imenik sredi i da zovem zubara i vapim za pomoć. Još jednom slušam ceo krug. Pa, dobro, možda bih se svrstala u opciju 2. Kreće novi krug pakla, za ovo pritisnite 1, za ovo 2, i tako do 19 ali je zrak nade rečenica da u okviru svake opcije moguće je i razgovarati sa operaterom. U daljem toku saznajem da je veća šansa da me pukne meteor ili nađem džak novca ispred sebe. Zub više ne tinja, sad boli kao žar. Sve kese držim u jednoj ruci, opet nabadam po telefonu, prelazim ulicu i kapiram da pritiskam pogrešan broj jer su naočare u tašni a ja nemam čime da ih dohvatim. I dalje ne dobijam živog čoveka, nego mi ona teta limenog glasa još uvek priča bajke, da ću, kad pritisnem još 235 puta koješta sigurno doći do potrebne informacije. Ona priča, ja psujem, tiho. Auto prolazi kroz baru i zaliva i mene i dve kese pune robe iz supermarketa. Mučiteljka iz telefona i dalje priča da "ukoliko želite da saznate raspored zvezda na južnom nebu gledano iz Nove Gvineje, pritisnite taster 18...". 

Hoću operatera. Sve kese prebacujem u levu ruku, desnom držim telefon i počinjem da se svađam sa automatom. Najopterećenija kesa puca i čajna kobasica, umotana u papir, koja je do tad kao pendrek virila... Otkotrljava se pod kombi pored kog se incident dešava. Mandarine za njom.. Operaterka me podseća da nisam izabrala ni jednu opciju, i da mogu ponovo sve da čujem. U glavi mi tiltuje kao u fliperu, bol u zubu postaje sve jači a zubarov broj i dalje nemam. Opraštam se od čajne kobasice. Neka to bude prinošenje mesne žrtve bogovima mobilne telefonije, samo neka se umilostive da se dočepam tog operatera više! Cipele me stežu, znojim se u jakni, žongliram kesama, držim telefon i slučajno primećujem da moj pokušaj razgovora traje 12 minuta i 38 sekundi. U tom blagoslovenom momentu Univerzum je rešio da usliši moju molbu. Žrtvovanje čajne kobasice je dalo rezultat.

"Dobro veče, Milena je na vezi...." i više nema veze. Baterija je umrla. Očajna sam. Toliko truda i znoja, bukvalno, a rešenja ni na vidiku. Sedam na kuglu koja sprečava automobile da se penju na pešačku stazu. Plače mi se od muke. Pogled mi privlači pakovanje sunđera za pranje sudova, koje je ispalo iz puknute kese na metar odatle. Nemam snage da se pomerim. Poput devojčice sa šibicama, u staklorezačkoj radnji ispred sebe u izlogu vidim svoj umorni i tužni lik. Par minuta gledam netremice. Kakvog heroja ja glumim? Ja mogu sve... Ma, zamalo. Ne mogu ni zubara da pozovem, ni da obuzdam ispadanje stvari iz puknute kese, ni da se sagnem pod kombi po onu čajnu kobasicu... A, lepa je bila, jeste na akciji nešto povoljnija nego inače...

Ja sam jedna potpuno skrhana žena. Iscrpljena. Preumorna da nastavim dalje, bole me i noge i zub i glava i žao mi je one otkotrljale kobasice ali nema veze, samo još par minuta da odsedim ovde i biću ok, praktično sam ispred svoje zgrade. Nailazi žena, prilazi mi da pita da li sam dobro... Zubarova majka, baba Kaja. Spas je na vidiku. Više ne znam da li sam došla ili pošla, šta sam htela, osim da me neočekivana sila odnese pravo u moj krevet. 

Bilo me sramota što je baba od 80 godina življa nego ja. Dok sam se pakovala da ustanem, dade mi zubarovu vizitkartu, i još mi je pomogla da pohvatam one raspale kese. Kaže, pričala bi ona samnom još ali žuri, ide sa drugaricama u pozorište i žustrim korakom ode ka svojoj zgradi. Nekako sam se živa dovukla do stana. Umor je nadjačao bolove. Probudila sam se oko ponoći, komplet obučena, onako kako sam došla iz prodavnice. Gde sam sela tu sam legla i zaspala. Setih se baba Kaje i sa koliko poleta mi je pomogla i radosno požurila da ne okasni u pozorište. Kasno je da zovem zubara. Dok sam se spremila za spavanje, rasanila sam se. Pomislih, da pozovem call centar svog operatera ponovo? Neću dobiti odgovor na svoje pitanje ali mogu ponovo da se uspavam. Valjda je i baba Kaja bezbedno stigla kući iz provoda.






2015-11-29

Praznici nam stižu

Neki nemaju sreću kao ja, da u 46. godini žive sa roditeljima. Ima to i prednosti i mana, uskog manevarskog prostora, gužve u kupatilu. Ponekad je teško složiti ukuse i želje ko bi šta za ručak a najteže je da se svi sastanemo oko stola. Praznici su vreme kada bi trebalo više se posvetiti onima koje volimo, porodici, deci, prijateljima, ljubimcima, prirodi.. Koga šta ispunjava radošću.

Lično, dobijam gliste od pitanja "Šta ćemo da pravimo za Novu godinu"? Kao da je taj jedan dan tj. noć toliko bitna, kao da će nam godina garantovano biti dobra ako sto okitimo đakonijama koje će narednih dana da se razvlače po frižideru. Nekada sam jedva čekala Novu godinu, da bi imali vanglu ruske salate, pa sam odrasla i skapirala da to mogu da pravim kad god mi padne na pamet. Od tada, moja Nova godina je izgubila malo svoje čarobnosti. 

Meni je praznik kada mi je srce puno, a ne kad se globalno podrazumeva da treba da se radujem. Statistika je pokazala da je četvoro meni dragih ljudi, komšija sa različitih lokacija i iz različitih životnih perioda, preminulo u proteklih dvadesetak godina baš u novogodišnjoj noći. Setim ih se, setim se koliko su mi značili dok sam odrastala, koliko sam ih cenila kao ljude i koliko bih sada volela da im se pohvalim svojim malim uspesima. Možda im nisam poklonila dovoljno pažnje dok su bili tu, možda su živeli tiho svoje živote ali kao komšije uvek su bili oslonac. Ako nemaš ključ, svrati i sačekaj roditelje. Idi po dva jajeta, vratićemo ujutru, odnesi tanjir tople proje, zagrli i ne puštaj. Nisam uvek bila u Beogradu i loše vesti su me neminovno sačekivale kad bih se vratila sa novogodišnjih proslava, svaki put je bilo prerano, neočekivano i bez pozdrava. Stvorila sam otpor prema Novoj godini i toj euforiji veštačke radosti. Čak ni ponoć ne dočekam budna. Ćerka i ja zaspimo mnogo pre vatrometa i pucačine koja trese Novi Beograd. Ne moram da ostanem kod kuće sa njom, babom i dedom. Prosto se plašim da li ćemo iduće godine svi biti tu. Kad nas dve zaspimo u redovno vreme, pravim se da sam prevarila smrt koja mi, godinama, preseca novogodišnje praznike.

Imam svoj ritual kog se držim prvog januara ujutru. Sa svojim najboljim drugom uvek idem na isto mesto na istu kafu za isti sto, jer na ulicama nema žive duše. Beograd spava a oni najvredniji doručkuju ostatke svečane večere. Ove godine imam drugu ideju, umesto nekih uobičajenih đakonija, novac ću da uložim u pelene za odrasle, sapune, tople čarape i fabričke slatkiše. Odneću ih u Centar za prihvat starih lica u Beogradu. Ljudi se najčešće sete nezbrinute dece i to je sjajno, ali i starima je Nova godina. Teška je zima za beskućnike, pogotovo kad su stari, bolesni i zaboravljeni. Za mene je poklon kad ga dam pa pobegnem, da se ne vidi da plačem. 

Želim vam da budete zdravi i nasmejani, ne zato što je kraj godine nego zato što dragim ljudima uvek želim da budu zdravi i nasmejani. Setite se onih koje volite i koji vas vole. Vreme je najveći poklon. Ne krijte se iza obaveza. Suočite se sa tim da vaši roditelji i rođaci stare, da su se promenili (nekad i potpuno kontra onoga kako ih znate) i da, kao i deca, vole pažnju i slatkiše. Svako od nas ima i one kojih više nema. Samo pomislite koju godiu 21. veka sitnimo i da ni mi nikad nećemo biti mlađi nego danas. Ako nemate vremena tokom godine, neki sat slobodnog prazničnog vremena ukradite od Interneta, tv programa i sarmi. Ljubav ne kažite, pokažite.



2015-11-25

Hitan slučaj

Matora sam. Kičma mi je okoštala i teško se prilagođavam promenama svog deteta. Svaka nova promena donosi bol, manji ili veći, posebno sad kad je ona na pragu puberteta a ja u predvorju klimaksa. Daleko sam od savršene osobe i savršene mame. Potpuno sam obična i uplašena svakodnevnim preprekama, od roditeljstva preko mača otkaza koji mi se klati iznad glave, do sticanja poverenja u neke nove ljude. Nikad do sad nisam bila na ovoj tački van zone komfora. 
Umesto da kukam šta sve nemam, okrenuću se onome što imam. Tako kažu i psiholozi, treba gledati čime raspožemo i šta nas okružuje, a ne žaliti za nedostižnim.

Imam roditelje, sedamdesetogodišnjake. Moja mama boluje od svega osim side i raka. Puši cigarete od duvana sa pijace, od čijeg dima mi kosa smrdi poput mokrog vučjaka. Ima svoju utvrdu na trosedu u dnevnoj sobi, i svoj TV. Kao neko ko ne gleda TV program odavno, mogu samo da komentarišem ono što čujem, dok sam u blizini. Mešavina indijskog i turskog jezika, sa povremenim urlanjima na srpskom, i bogato praćeno cvrkutom nekih ptica. Za svaki svoj simptom i bol ima rešenje iz apoteke. Promena životnih navika ne dolazi u obzir i neprijatelj je svako ko predloži da lek potraži u sebi a ne u tableti. Ja sam, ionako, mala i šta ja o životu znam, tek mi je 45 godina..

Moj otac je jedan cool čiča, potpuno beloglav, i u našem ženskom carstvu ima tretman beloglavog orla tj. ugrožene vrste. On pravi one cigarete. Duplo nas truju. U infaktrima i šlogovima, trenutno stanje kod njega je 2:1. Kad krenem na posao, nikad ne znam da li ću na povratku da zateknem hitnu pomoć ili idem pravo u neku bolnicu, sve je realno. Dobro je, još su na nogama i na broju.

Imam i ćerku od 10 godina. I bivšeg muža. Ćerka odrasta i traži tatu. Tata se javlja telefonom. Imam i posao, to se danas računa u srećne okolnosti, iako je prilično nestabilno. Imam i sve češću ljubičastu boju lica i glavobolju kao najbolju drugaricu.. Imam i prijatelje, sa kojima se retko viđam, jer su dani postali baš kratki od kad sam prešla tu magičnu 45. godinu. Kažu, gde ima želje ima i načina, ali fali vremena ili novca. Kad saberem to sve što imam, obično nekog hitno moram da vodim kod lekara, duvam kiseli kupus, jurim po Novom Beogradu i tražim lirske pesme za lektiru, bole me noge na štiklama,  izmišljam kako da odvedem dete na neki rođendan na kontra strani grada. Reklo bi se, jedno potpuno redovno stanje, sve žene ga prolaze svakodnevno. 

Vratićemo se na ono "ćerka traži tatu". Kako mi je objasnila, to baš ne mora da bude ovaj što joj je otac. Sasvim je razumem. Otac i tata mogu i ne moraju da budu u istoj osobi. Otac je biološki a tata je onaj što se trudi. Što pogleda pod krevet, da li ima neki džigi bau, i otera ga svojim autoritativnim glasom kad mu podvikne. Tata je onaj što vodi na kokice i u bioskop. Onaj sa  kojim ideš na pivo i girice, kad porasteš, a pre toga samo na girice koje smrde na užeglo ulje ali eto, lepo ti je jer ideš sa tatom. Sa tatom duvaš kiseli kupus, ne sa mamom. Mami je mesto u frizeraju ili na nekom tako ženskom mestu. Sa tatom puštaš zmaja od papira, dok trčite niz brdo pa se saptletete jedno o drugo, i kući vratite blatnjavi i srećni a zmaj odleti kud je naumio. Tata te vodi kod zubara i zapreti mu čupanjem ušiju, ako te bude bolelo dok ti čupa zub koji se rasklatio. Tata sakriva fleku, kad prospeš kečap na snežno beli stolnjak, tek izvadjen. Tu stavi činiju sa salatom i namigne ti, pa mama ništa ne primeti i ne gunđa, i to je onda samo vaša tajna.

Takav jedan tata potreban je pod hitno i obavezno. Ako znate nekog, uputite ga na nas. Treba da ume da pravi sendviče sa majonezom, kliza odlično, kuva čaj od šipka i jako se trudi da bude tata. Bar dok ova zima prođe. Da ugreje dlanove mojoj nežnoj plavookoj dušici. Mama odavno greje svoja stopala kineskim čarapama od poliestera. To može da se kupi. Kad bi mama mogla da bude i mama i tata, imala bi četiri noge i mnogo čarapa...


2015-11-23

Moj deo Pariza

One su jedinstvena četvorka na ovoj planeti. Jedna se smeje tako glasno, da ti oduva svaku tužnu misao. Ima srce veliko kao Sunčev sistem. Jedna ima frizuru za koju treba imati hrabrost, i tetovaže za koje tek treba imati hrabrost, onu koje samo posebne žene imaju. Jedna voli da kuva i priča drveću i psima, i još jedna, koja se kao senka provlači pored ove tri gromovnice, čineći ekipu savršeno balansiranom. 

Rešile su i uspele da se usaglase i odputuju u Pariz na par dana. Radovala sam se sa njima, od prvog dana kad sam saznala za planirano putovanje. Uživala sam u njihovoj radosti, fotografijama, njihovoj radosti i zajedništvu. Bio je petak 13. novembar, one u gradu svetlosti, koji teroristi dovode do krvarenja, bukvalno. Dan posle koga Pariz više neće biti isti. 

Prvo sam smireno gledala po Facebook-u, da li su se čekirale u nekom od restorana u ugroženim zonama. Nisu, dobro je. Znajući ih, očekivala sam bar mali znak, da je sve ok i da se super provode. Sati se nižu a noć širi strah kroz celu Evropu. Ne paničim ali mi nije svejedno. Ateista sam, ne verujem u boga ni svevišnje sile. Kutkom svesti koji se otrgao racionalnom upućujem tihu molbu Univerzumu, da se bar jedna od njih oglasi, opsuje, napiše bilo šta samo da znam da su bezbedne. I tako noć prolazi, sve do trenutka dok nisu poslale sliku. Njih četiri, sa osmesima oko lica i crvenim beretkama, sede u stanu i uživaju. Izgleda smo im mi, odavde, poslali više straha nego što su ga u Parizu u tim trenucima same osetile. Popila sam lek za smirenje, da mi se srce snormali, i zaspala. Sutradan su se bezbedno vratile. Ni teroristi im nisu pokvarili uživanje u dugo planiranom putovanju, ali moglo je i bez toga. Prođe taj petak 13., idemo dalje, svi u svoje male svetove i obaveze. Hvala Univerzumu i svima koji su pomogli da se ove četiri žene bezbedno vrate svojim porodicama i prijateljima,

Danas me je u poštanskom sandučetu dočekala razglednica. Toliko sam se uzbudila, da nisam ni videla sliku, samo prvi red "Beše petak 13. u Parizu..." Sledeće čega se sećam je da sedim na stepenicama u ulazu, plačem celim telom, komšija čuči pored mene i ne zna šta mi je. Strah koji me je ono veče drmao a ja sam mu odolevala, večeras mi je odsekao noge. Pomislila sam, šta da se nisu vratile, da su ovo pisale i poslale u poslednjim trenucima....? Užasne misli kojima nisam mogla da se otrgnem. Kao da me je neko isključio iz struje, eto, tako sam se osećala. I da me je ponovo uključio, da se radujem što njih četiri postoje, što su tako lepe i vesele i nasmejane i neponovljive, jer nove četiri više ne bih pustila u život.

Ovo je zahvalnost. Njima što su me se tamo setile, i Univerzumu jer su opet tu. Žive, nasmejane, grme radošću gde god da prođu jer su posebne. Možda nisu svetice ili najbolje žene na svetu ali su moje drage. Sanja, Ana, Katarina i Dragana. One koje je Univerzum sačuvao, da nastave da šire tu Energiju i radost oko sebe i krevelje se i ubuduće, jer im se tako hoće.

One su Tri plus jedna.

A ovaj frajer, u daljini, čeka mene. Mislim... To mi nisu rekle, ali i ja imam pravo da maštam..




Strast

Čitam priču uspešnog privrednika, o njegovom preduzeću, odnosu prema zaposlenima, prema poslu, životu.
"Nedostaje nam strasti i u poslu i u životu." Ovom rečenicom se završava članak. Upravo to mi se, ovih dana, vrti po mislima. Sve bih nešto a ne mogu da formulišem. Mene pokreće strast.

Dok sam radila ovaj posao sa strašću, radovalo me svako jutro i odlazak na posao. Nije bilo nemogućeg, nedostižnog zadatka, prozivoda u bilo kom delu sveta koji treba da nabavim za potrebe firme i obezbedim da po najboljim uslovima stigne do nas. Odavno je prestalo, kao u braku u kom je sve postalo rutina i monotonija, a gde je monotonija tu je i lobotomija. Raditi bilo šta sa 3% korišćenja moždane mase za mene je ravno održavanju u životu uz pomoć medicinskih aparata. 

Strastveno kuvam. Potpuno svejedno da li pravim salatu ili komplikovano jelo, ali najstrastvenije mesim i pravim svašta od testa. Imam i svedoke da dokažem. Taj kreativni proces, kad od brašna i sastojaka nastaje nešto što rukama oblikujem, mehurići testa koji nastaju kao reakcija kvasnog testa na mešenje, pa jao! Čista strast! Ne podnosim da me bilo ko prekida, da mi se šunja kroz kuhinju, zapitkuje šta pravim, kad će da bude gotovo... To je moj intimni odnos prema nastanku kifli, pletenica, pogače i koječega. Kad se ispeče, to je to. Strast prati proces nastajanja, a u ukusu neka uživaju oni koji jedu.

Kada je u braku nestalo strasti, ja sam otišla. U sebi, odvojila se od njega i nastavila dalje kao jedinka. Kasniji razlozi su išli jedan za drugim, očekivanim redosledom i tempom. Strast je nestala i iz spavaće sobe i iz razgovora i iz šerpe i iz svađe. Jednostavno, svetlo se ugasilo i veliko Ništa pretilo je da me odnese na dno svega. Odlazila sam godinama, neprimetno ali odlazila i nisam gledala nazad. Lepo je bilo dok je lepo bilo i tako neka se pamti.

Prema ljudima sa kojima se družim vezuju me različiti oblici strasti. Prema pisanju, šetnji pored reke, šivenju.. Prema komunikaciji, na prvom mestu. Ako sa nekim nemam dobru komunikaciju, ako ne osetimo da je prošlo tri sata u priči a ima još šta da se kaže, od tog poznanstva nema ništa. Strast prema zajedničkim interesovanjima i individualnim razlikama. Obožavam da učim od svojih sagovornika. Onaj trenutak ekstaze, kada nam se misli dodirnu i nastane ideja o kojoj nastavljamo da pričamo, da je razrađujemo, stvaramo niz novih... Takvim ljudima volim da sam okružena. Možda je strast razlog za redukciju telefonskog imenika i kontakata koji me ne oplemenjuju, ne podstiču da rastem, drže u mestu.

Fantastičan osećaj je talas dobre energije koji me vozi kao surfera koji godinama čeka "idealan talas", da se popne na svoju surf dasku i ostvari san. Moj san se polako kristališe. Luta kroz misli, pa se, kao u fliperu, odbija o granice racionalnog, da bi se otisnuo još dalje. Misli su mi maštovitije i sve više uživam u trenucima samoće, kada se moje misli razigraju bez granica. Ako tome dodam strast koju muškarac može da podstakne u meni, zaista je samo nebo granica. Od podsticaja do buđenja ima još koraka, a onda Energija preuzima upravljanje mojim sistemom. Treba to kontrolisati, zauzdati, živeti jer već sada uskovitlane misli drže me budnu do pola noći. Dobro je da se ne vide, verujem da bi to bio zanimljiv vatromet sa dobrom muzičkom pratnjom. Mnogi bi se prepali a oni koji me poznaju već naziru razloge za moj osmeh, koji je ovih dana vidno prisutan i kad ne treba.

Pokreće me strast. Čak i ako se, naizgled, topi u gradskom prevozu. Strast u meni je čista Energija. Najlepše je kad se, kao testo preko ruba vangle, prelije na ljude oko mene. Primetna je pojava više nasmejanih u mom kruženju. Strast je zarazna, kao i osmeh. Gotovi ste i vi! Eto, taj osmeh dok ovo čitate, najbolji je dokaz.




2015-11-16

Vaga za empatiju



Ne razumem se u psihologiju terorizma ali mi se, kao običnoj ženi, čini da je cilj terorista u Parizu postignut višestruko. Ljudi su poginuli, neki širom planete su se zavadili u sukobu mišljenja, a svi preplašili. Globalni domino efekat straha nikoga ne preskače, samo je pitanje ko se koliko plaši, što je i nebitno. Strah je terorizam koji oseti svako od nas. Svakodnevno smo svesni opasnosti savremenog života ali, kad se tome doda nova doza straha koji će samo da raste, ispade da više volim da strahujem od čudovišta u prašini ispod mog kreveta. To mi je poznat strah, iako svesno znam da bih čudovište zgnječila čim legnem, ako već ne bi umrlo u prašini lenje domaćice. Strah je oruđe za manipulisanje i kontrolu mase.

Koliko je strašan život pod senkom straha od terorizma, tek je pred nama da saznamo.
Sad dolazim u situaciju da razmišljam da li da idem do tržnog centra ili na koncert koji godinama čekam? Taj moj mali strah danas imaju milioni ljudi na ovoj planeti. Par dana će biti intenzivan pa ćemo i na njega da naviknemo, dok ne zagrmi opet i pretnja se obistini u nekom novom kutku sveta. Politiku ne pratim i novine ne čitam. Realno, nemam pojma zašto se vodi rat u Siriji, i smatram da neće prestati ako se ja time budem bavila. Postoje neki ljudi izabrani i plaćeni da se time bave, ne ja. Žao mi je ljudi. Kulturnih dobara, prirode, straha, bola, patnje nastale zato što A uništava B u državi C. 

Prestala sam da gledam kako ljudi olako ulaze u rasprave, na društvenim mrežama više nego u privatnom životu. Valjda u realnosti treba više energije posvetiti neplaćenim računima, pravljenju ručka od ono malo što se ima u frižideru, zdravlju koje nam je svima na ivici propasti (i fizičko i psihičko). Ovih dana oko mene se rađaju neke nove bebe. Ne vredi da se bavim filozofijom u kakav svet dolaze, ko je tu kriv a ko prav. Mogu samo da se radujem što će tri devojčice ovih dana ulepšati moju stvarnost i ovaj grad. Mogu da izbegnem zamku svađe sa poznatim i virtuelnim prijateljima jer mislimo različito. Kako god se okretali i kojim god bojama mazali, dupeta će nam uvek biti pozadi. Niti će terorizam da prestane zbog naših svađa, niti će poginuli da vaskrsnu. Nemam vagu koja meri da li su tamo neki nas podržali kad smo ratovali, da li su žalili naše žrtve i koliko. Odbijam da sudim ko je veći čovek (uvek sam favorizovala one preko 1,9 m visine, prihvatam da taj greh ide na moju dušu) jer se (ni)je ogrnuo zastavom zemlje koja je bila meta ili svađom na netu isteruje svoj strah. Neću da budem deo masovne histerije. Neka budem nedovoljno patriJota jer ne izražavam nemoć i strah javno. Žao mi je svih koji stradaju jer se nekome može da uništava. Žao mi je i kad priroda opali nesreću međ' narod.

Ovih dana minutom ćutanja svet odaje počast žrtvama terorizma. Neko samo francuskim, neko žrtvama terora širom sveta. Ovih dana je sezona srpskih slava, praznika ožderavanja i opijanja u cilju slavljenja pravoslavnih svetaca. Površno razmišljam... Koliko ljudi sa fb slikama u boji francuske zastave će da otkaže slavlja, zbog ove svetske tragedije? Ili bar da ugasi muziku i utiša galamu gostiju? Licemerje ne volim.

Slučajno sam, juče, među objavama na fb naišla na vest o iznenadnoj smrti zdravog mladog čoveka od 38 godina, koji je sa porodicom otišao na spavanje i nije dočekao novi dan. Ni njega nisam lično poznavala ali me je ta smrt mnogo više pogodila. Ništa novo, reći će psiholozi, uvek odjek pojedinačne smrti jače pukne nego kad je reč o masovnim žrtvama. Takva smrt realno može svakome da se dogodi. Stres ubija češće nego teroristi. Nismo moćni i ujedinjeni da obuzdamo zlo. Možda ličnu energiju treba da posvetimo ljudima oko sebe? Da pomognemo koliko možemo da se nekome obezbedi ogrev, hrana ili jakna? Znam, to zahteva pravo a ne virtuelno angažovanje. Lakše je na fb pritisnuti dugme za farbanje, jer lično saosećanje nije dovoljno ako nije u boji. Recite mi koje je boje strah pa da se i ja obojim.












2015-11-11

Ide to sa godinama...

Kao dete, mislila sam da mi je drug svako sa kim se igram. Čudila sam se roditeljima, kako to da imaju tako malo drugara? Oko mene je uvek bila gomila dece. Nisu nam trebali telefoni da se dogovorimo za park, jednostavno, izađem iz zgrade i ekipa je tu. Tako i kroz svaku školu a kad sam počela da radim shvatila sam da su mi najveći drugari oni čiji bih posao preuzimala na sebe, a oni su bili slobodni da idu kući kad je kraj radnog vremena. Tako sam birala, naučena da se ne sme reći neću i ne mogu.

Onda su se moji drugari osamostaljivali, venčavali, decu dobijali a ja sam uredno pratila sve njihove napretke, uspone i padove. Poturala svoje meko rame kad plaču, bila tiha pozadinska pomoć kad prave slavlja, uopšteno rečeno, bila sam tu da pomognem. Da sitnicom obradujem njihovu decu, da čestitam rođendane i godišnjice, da pridržim kad padaju, da budem glas razuma kad traže savet. 

Svoje drame sam prolazila bez njih. Isto kao i rođendane, slavlja i tuge, za koje nisu znali osim ako me pitaju kako sam i šta ima, a i to se ozbiljno proredilo. Telefonski pozivi su, sve češće bili od mene ka njima. Bilo mi je sasvim u redu da se jave kad im nešto treba, da učinim šta mogu. Radovala sam se njihovim uspesima, podržavala, pridržavala i smorila se.

Moguće da to ne bih primetila, da nisam osvestila koliko njih se seti mog rođendana ako ih Facebook ne podseti. Koliko njih zna koji je razred moja ćerka, koliko njih me pozove a da im ništa ne treba... Onako, da pitaju šta radim, kako sam, ispričaju neki vic, nasmejemo se zajedno pa svako svojim putem. Moram da priznam da sam i dalje naivna, što se tiče ljudi, ali više nisam glupa. Neke stvari i društvene pojave jednostavno ne mogu da se razumeju dok ne uđeš u neke godine i životne tokove. Došla sam u situaciju da ljudima treba da objašnjavam zašto ih zovem. Samo što otvoreno ne pitaju šta mi treba? Zašto mislim na njih? Zašto sam sebi dala slobodu da svojom empatijom bacam kamen u njihovu ustajalu baru? Kad isključim emocije i razmislim... U pravu su. Ne treba da se bavim njima, a iz toga se sam formira zaključak da mi ni oni ne trebaju.

Nije me mrzelo da neke pitam šta su danas uradili lepo, humano, kome su ulepšali dan. Posle prvog šoka sa njihove strane postalo mi je jasno da je to naš poslednji kontakt. Neki ljudi su rođeni sa empatijom, neki namršteni, neki ljubomorni, neki radosni neki nezainteresovani.. Za sve ima mesta pod kapom nebeskom a do mene je koga ću da zadržim u svom svetu.

Ono što me fascinira ovih dana je reakcija ljudi, kad na pitanje "Kako si, Sanja?", odgovorim sa "Vrlo dobro sam" i osmehnem se. Skoro da se vazduh ispuni nekom nelagodom. Zašto i kako si vrlo dobro? Šta ti je pa ti je vrlo dobro i još si nasmejana? Onda kreću najrazličitije ocene mog stanja. Od pitanja da li sam na nekim lekovima, do konstatacija da je logično da mi je vrlo dobro, kad sam razvedena, nemam muža, nemam briga, nemam.... Tu je zajeb. Nije reč o onome što nemam nego o onome što imam i čime (i kime) se ne hvalim. Lepo mi je u svom životu. Udobno, prijatno ali to ne znači da je moj život savršen i oslobođen svih briga i problema današnjice. Ne moram da se hvalim zašto mi je vrlo dobro i zašto sam nasmejana. Za one radoznale: ne, nije razlog samo kamara para, odličan redovan seks, partner koji mi skida zvezde sa neba... Nije razlog to što sam razvedena, što nemam nikakve obaveze (postoji taj mit da razvedena žena nema nikakve obaveze, još ne znam na osnovu čega, nama verovatno pare rastu u parku, čist veš u ormaru, hrana u frižideru a račune plaćaju patuljci koji jašu jednoroge, deca rastu sama od sebe...). 

Ko me poznaje, zna moje razloge za dobro raspoloženje. Ko me poznaje površno, a nema želju da to poznanstvo podigne na nivo kako se ja prema njemu odnosim, danas je izbrisan iz telefonskog imenika. Neću više da lažem da sam vrlo dobro, da ne uvredim one što su rođeni nezadovoljni. Odlično sam!

Ako želite da budete srećni, budite. Ja jesam i neću nikome da se pravdam zbog svog izbora.













2015-11-02

Srbija, moja zemlja

Po Internetu se često nailazi na opis kako je nepoznati Amerikanac opisao Srbiju:
 
Nisam Amerikanka ali ću dodati par redova:
  • Srbija je zemlja u kojoj se pravi piknik na groblju
  • Zemlja u kojoj je sujeverje na nivou iz kenozoika
  • Zemlja u kojoj se bebe kažnjavaju zabranom izlaska iz kuće 40 dana od rođenja, ali je sasvim prihvatljivo da rodbina dolazi da razgleda bebu, cmače je i smotuljke novčanica ostavlja u krevetiću
  • Zemlja u kojoj se sitnoj deci u ruke daju Smoki, grisine i čips "jer dete voli"
  • Zemlja u kojoj je slanina procenjena kao ozbiljan ubica. Dobro je što viršle i paštete nisu. Slanina se, ipak, zna od čega nastaje. Tajnu viršli i paštete obični smrtnici ne žele da znaju.
  • Zemlja u kojoj se ljudi krste dok prolaze pored crkve, nebitno da li su pešaci, vozači ili u prevozu, jer prekrstiti se u crkvi nije dovoljno, poželjno je i na raskrsnici pored
  • Zemlja u kojoj se deca navikavaju da je out isti ručak jesti dva dana za redom, i da je jučerašnji hleb bljak
  • Zemlja u kojoj se u braku ostaje zbog dece, štagod to značilo i kome savest olakšalo
  • Zemlja u kojoj je hit knjiga sa savetima za udavače, npr. kako razlikovati belo vino od šardonea
  • Zemlja u kojoj nisi uspeo u životu, ako nisi bio na letovanju
  • Zemlja u kojoj je cena ponosa osiromašen uranijum, a tričavih 4,5 milijardi godina poluraspada uranijuma je sitnica
  • Zemlja u kojoj se mamografija čeka 6 meseci
  • Zemlja u kojoj je veronauka bitnija od seksualnog vaspitanja, kao predmet u osnovnoj školi
  • Zemlja u kojoj se svete tekovine i kolevke Srpstva brane rečima, sa udaljenosti od par stotina do više hiljada km
  • Zemlja u kojoj se, kad se zaglaviš u liftu, ne zove dežurna stručna služba, nego Mika koji ima ključ od lifta i insistira da te spase na isti način kao i mnoge pre tebe, jer šta znaju ti iz održavanja liftova..?
  • Zemlja u kojoj je ok da se pljuje po ulici i da vlasnici ne skupljaju kerece govna svojih ljubimaca jer eto
  • Zemlja u kojoj se nevaljala deca plaše: ako se ne smiriš, ići ćeš kod doktora da dobiješ bocu, jer su doktori neka grozna bića koja vole da plaše i povređuju nevaljale a ne ljudi školovani da leče i pomognu
  • Zemlja u kojoj je normalno ne plaćati komunalne račune i čekati da se računi plate sami od sebe, a kukati na lift koji ne radi ili krov koji prokišnjava
  • Zemlja u kojoj je abortus za osuđivanje a rađanje desetoro dece koja nemaju šta da jedu je ok
  • Zemlja u kojoj se čike sa bradama kite novčanicama, kao da se kupuju ulaznice za raj (daj ceo red)
  • Zemlja u kojoj srpski izmenom u srbski dobija na važnosti
  • Zemlja u kojoj je očekivano da se stidiš zbog svog razvoda 
  • Zemlja u kojoj je imati kredit a nemati posao uobičajena pojava
  • Zemlja u kojoj beneficije za račun za vrtić imaju deca roditelja sa najskupljim vozilima
  • Zemlja u kojoj ne čitanje i razmišljanje štete mozgu a "Farma" i slično su poželjni, kao terapija za sve generacije
  • Zemlja u kojoj je greh otići na maskenbal u Noći veštica ali je ok opijati se u slavu svetaca, više puta u godini
  • Zemlja u kojoj je uvek zanimljivije šta je u tuđem tanjiru, dvorištu, krevetu
  • Zemlja u kojoj, sem đaka četvrtaka, retko ko zna himnu dalje od druge strofe
Volim svoju zemlju i tu sam ostala, svojom voljom.
Ako ne umem da doprinesem da bude bolja, neću ni da je kudim.
Možda bi svačije po malo, udruženo, dalo mnogo.
Ne znam.. Niko time neće da se bavi za opšte dobro, nego zbog lične koristi.
Kažu da je to ta "demokratija". Drugačije sam je zamišljala...






 

2015-10-30

Večeras

Večeras izlazim sama.

Bez partnera, drugarice, kume.

Bez neke posebne pripreme, šminke, štikli.

Ne idem da tražim muža, seks za jedno veče ni ludilo od zabave.

Nameravam da odem do kluba u kome će biti odlična muzika, kako mi je javila ptičica koja će večeras da bira muziku. Jedino što mi je smešno je što je ptičica već ljubomorna što mora da radi, i neće moći da mi pravi društvo. Kaže, odbija i da uopšte pogleda ka meni. Ljubomoran je na one koji će da mi prilaze da me nešto pitaju, da pokušavaju da budu duhoviti, da mi se približe.


Otići ću na jedno piće, poslušaću par pesama i prošetaću centrom grada do kuće. Ne nameravam da gledam u telefon, niti da se slikam, snimam ljude oko sebe. Problem u najavi je što takva, nezainteresovana da privučem pažnju, najviše je privlačim. Žensku i više nego mušku. Uživam u tim trenucima kada slušam muziku koju volim i ne mislim baš ni o čemu. Ponekad pogledam grupe devojaka, sređenih do maksimuma. Naspram njih, grupe momaka, lepih, zategnutih, zgodnih. Niko nikome ne prilazi. Cilj je da se jedni drugima svide ali se niko ne pomera korak bliže. Ni osmeha, ni flerta, ničega što bi im dalo povoda za priču i upoznavanje. Samo mnogo alkohola. Čudo koliko je taj stimulans mladim ljudima neophodan da bi se "dobro proveli".


Gde je problem? Nigde. Meni je lepo jer mi je mir u glavi. Zaustavim se tamo gde sam planirala. Jedno piće i šetnja do kuće. U noćima punog Meseca Beograd je divan. Perači utihlih ulica isprskaće mi cipele. Kupiću sutrašnje novine. Inače novine ne čitam, ali još nisam savladala dilemu iz mladosti, kako novine već znaju šta će sutra da bude? Možda kupim vruć pečeni kesten. Provozam se jednu stanicu trolejbusom, kao nekad davno, pa nastavim da šetam.


Volim ovaj grad noću. Mogla bih da se vozam sama beogradskim ulicama celu noć, do svitanja. Da slušam kako grad diše dok škripe poslednji tramvaji. Da posmatram lica vozača, dok stoje na semaforima a nigde nikog nema. Parove koji se ljube, na rastanku. Volim takve rastanke. Da bih nekog ponovo srela i poljubila, prvo moramo da se rastanemo. Čekanje novog susreta je slatko, ni sa čim uporedivo.


Večeras ćemo da se volimo Beograd i ja. Da se pozdravimo pred spavanje, da bi se ujutru opet pozdravili šetnjom kroz Katanićevu. Mali subotnji ritual koji nikud ne vodi i beskrajno mi prija. Treba češće da slušam sebe i svoje potrebe. Ova, za samoćom, posebno me inspiriše. Imam koga da volim.



2015-10-23

Toljaga je iz raja izašla

Večeras sam dobila savet koji nisam tražila. Obično od toga dobijem trnjenje po sedalnom delu, ali ovaj savet pokusavam da shvatim ozbiljno jer je i tema ozbiljna.
Reče mi jedan četrdesetogodišnjak: "Ako ti se neki muškarac sviđa, ti ga odbij da bi mu bila interesantnija i da se više trudi oko tebe". A, što da se trudi još više, ako mi se već sviđa?

Na prvo razmišljanje, glupo je. Na malo dublje razmišljanje, ništa ja tu ne kapiram. 
Kad mi se neko sviđa, treba da ga odbijem, da bi se on zainteresovao.
A šta da radim ako mi se ne sviđa? Da ga bacim lavovima?
Šta muški um osmisli, žena ne moze ni da sanja.

Da li stvarno muškarce pali odbijanje? Ne vidim ni jedan realan razlog da odbijem nekog ko mi se sviđa. Nisam ispala iz serije "Seks i grad". Nosim kineske cipele kojima se klizaju đonovi, nemam 42 kg sve sa krevetom, nemam iPhone i onaj laptop sa jabukom a i ovaj blog mi se slabo čita. Možda samo treba da ukovrdžam kosu i metnem svoj poster na neko vozilo GSP-a. U Njujorku stvari tako funkcionišu, bar u seriji. Svi nafurani, jedu fast food a nisu debeli, drčni su, puni sebe, željni dokazivanja tako što će ostatku sveta da pokazuju koliko su super a ovaj ostatak nije super.

Nisam sa Menhetna nego sa Novog Beograda. Kad mi se muškarac sviđa, ja to celim bićem pokažem vrlo radosno. Ako mi se ne sviđa, to takođe pokažem celim bićem pa i malo više od toga. Kakve igrice, manipulacije, budalaštine.. Odrasla sam žena i mrzi me da energiju rasipam na gluposti. Čuj, više će da se trudi kad ga odbijem.. Apsolutna besmislica. Zamislite mene u vezi sa jednim takvim. Kako bih mu rekla da želim seks, tako što bih mu rekla da ne želim? Čekala bih da on shvati, vekovi bi prolazili... Umrla bih od čekanja, u najboljim godinama, a moralna satisfakcija bi mi bila da sam ipak dominirala, pokazala da samnom ne može lako do cilja. Ha!

U prevodu.... Gospođo, mani se ćorava posla. Kad ti treba društvo za izlazak ili koncert, povedi svog imaginarnog prijatelja ili ćerkinog medu, a kad ti treba čovek, čitaj "Kapital" Karla Marksa i čekaj da te prođu bludne misli. Kud ide ovaj svet, ja lepo nemam pojma... Stara, dobra vremena, kad je ženka klepala toljagom odabranog mužjaka, uvlačila ga u pećinu, iskorišćavala i njime hranila gladne zveri... Eh, mladosti... Za sve je kriva ova emancipacija. Muškarci koji čupaju obrve i žene koje sve mogu same. Sledećeg koji mi se baš svidi opaliću nečim po glavi a šta ću dalje, smišljaću u hodu. Važna je ljubav. Sve ostalo ima da se kupi kod Kineza.







2015-10-22

Volja i put

Šta je to bilo bolje nekad nego sad? Svašta i ništa.

Bili su bolji sladoledi na štapiću. Kisela voda "Radenska tri srca". Kobasice iz Bogdankine mesare. Kaputi koje mi je Dobrila šila. Čizme koje je "Obuća Beograd" pravila da ti traju ceo život, isto kao i kuhinjski elementi iz "Treske". Rešo, koji sam kupila od čeških kampera, kad su se pakovali da idu kući. Brakovi, u koje se ulazilo za dok nas smrt ne rastavi. Poslovi u državnim firmama, od 07-15h, sigurna plata, kredit za "Zastavu 101". Metri Tolstoja i sestara Bronte, kupljeni preko sindikata da ih sve buduće generacije čitaju, a i da se slažu uz boju troseda.

Hleb je hleb, ali je onaj nekad pravljen da traje dok se ne pojede, a ne samo jedan dan, kao ovi današnji hlebovi u kojima ima više aditiva i hemije nego brašna. Moja baba je jela čvarke za večeru i vanilice pravila sa domaćom mašću. Doživela je 95 godina a nikad nije probala ovseno brašno, đumbir i kokosovo ulje. Nije pila šaku lekova nego Andol, koji je lečio od svih bolesti ovog sveta. 

Kažu ljudi, mi smo bili drugačiji, zato nam davno vreme izgleda bolje. Tačno, tada je sve pravljeno da se popravi i traje. Najlon čarape su krpljene posebnom iglom, u koju je bila umetnost uvući najlon vlakno. Meni to nikad nije uspelo, ali je jedan čika Branko svojim ćerkama tako umetnički krpio najlonke, da su sve cure iz ulice Narodnih heroja mogle da im pozavide. Časovnici su se navijali i popravljali kod časovničara. Na istegljene laktove dečijih džempera ušivale su se kožne zakrpe, i džemper bi postao osvežen i vrlo upotrebljiv. Nisu se kupovale cipele svake sezone, menjali smo pendžete i cipele mazali imalinom, pa glancali do visokog sjaja. Kafa se kuvala u džezvi. Kad bi išli u Trst po farmerke, mogli smo da popijemo espreso iz automata.

Aktuelna je reklama za kafu, sa pesmom "Dobro jutro, džezveri". Džezeri iz originalne verzije su prilagođeni džezvi, posudi u kojoj se tradicionalno kuva kafa. Pita me ćerka šta su to džezveri. Zaplićem se u objašnjavanje, dete me belo gleda, i shvatam da joj jedan nepoznat pojam objašnjavam drugim. Ne zna šta je džezva. Instant kafu prelijem vrelom vodom, u šolji, i to je moja kafa, ako je ne pijem u nekom kafiću. U školi su učili da se vuna plete u šalove i kape. Deca su donekle shvatila, jer kape i džempere kupujemo kod Kineza. Niko iz ćerkinog društva nikad nije video proces pletenja vune, nikad nije tražio gde je nit koju povučeš pa se klupko odmotava, nikad video uživo heklicu i igle za pletenje.

Savremeni način života pregazio je sve predhodno, i gazi neverovatnom brzinom. Deca pipaju po svojim telefonima i umeju da dođu do svih informacija na ovom svetu, ali pletenje šala ili heklanje svečanog stolnjaka nikad nisu videla. Za par godina očekujem da neće videti ni kako se kuva ručak, nego će da gutaju nešto iz kesice što će se obrokom zvati. Već mnogi misle da hrana raste u hipermarketima, i nema te škole u kojoj će da nauče da jabuke rastu na drvetu a šargarepe u zemlji. Sličica u udžbeniku nije dovoljna da shvate.

I kišobrani su se popravljali. I brakovi su sklapani da traju. Razloga za razvode je uvek bilo i biće. Ljudi su se teže odlučivali na takve korake. Što zbog "što će selo da kaže", što zbog ekonomske sigurnosti, a nešto i zbog strpljenja i obostrane volje da se problemi savladaju. Čvorovi su ostajali ali se život nastavljao. Danas su ljudi zombirani, sve pokvareno se baca i zamenjuje novim, od gaća do emocija. Nema mnogo volje i želje da se popravi, zakrpi, uloži obostrani napor da se odnosu vrati kvalitet. Ako ne uspe, sud uvek postoji kao krajnje rešenje. Gde ima volje, ima i načina, da se sve popravi, pa i polupan tanjir. Ako je drag i vredan, može da se zalepi. Trag od lepka možda bude primetan ali ako je vredno truda i srcu drago.. Gledajte u tanjir, ne u posledicu popravke. Ni mi nismo savršeni i bez ožiljaka.




2015-10-20

Kako roditelji kvare svoju decu

Nikad nisam bila spremna da postanem roditelj, iako je u mojoj 35. godini test pokazao da sam trudna. Poznajući sebe, plašila sam se odgovornosti koju roditeljstvo donosi zrelim osobama. Nisam bila zrela, u tom smislu, i to nema veze sa godinama. Bili smo na početku braka i zajedničkog života i trudnoća mi je bila još jedna ogromna promena.

Sve mi je bilo stresno, od početka do kraja. Dobila sam u ruke smotuljak i papir da izađem iz porodilišta. Nu uputstva ni garantnog lista. Doneli smo je u korpi kući, a srećni otac je korpu stavio na sto, baš kao kad bi doneo pune torbe sa pijace. Po sred stola. Kao kesu sa krompirom. Spavala je, isto kao što i danas može da zaspi bilo gde.

Proučavala sam to malo biće i kako, kao roditelji, utičemo na nju i njen razvoj. I dalje sam se plašila koječega ali sam se bar trudila da to ne bude očigledno. Ipak sam mama a mame su neustrašive. Imaju odgovore na sva pitanja, u svim situacijama umeju da se snađu, uvek znaju šta treba. Ja sam bauljala u mraku, rešavala probleme pomoću štapa i kanapa i bukvalno se igrala sa bebom. Izlazile smo u duge zimske šetnje, objašnjavala sam joj šta je drvo i zašto će tek na proleće imati lišće, iako je imala mesec dana i umela samo da jede, spava, plače i puni pelene. Uvek sam joj puno pričala. Trudila se da je upoznam sa ovim svetom kakav jeste, a ne kakav bih ja volela da je jer takav nije. Objašnjavala zašto mora ona da se prilagođava, da bude elastična, da nalazi svoj put kao voda kroz beton.

Imala je 3-4 godine. Savski kej, zidić metar visine. Držala sam je za obe ruke i objašnjavala kako da doskoči na obe noge. Prišla je vidno uznemirena žena i pitala me što malo dete teram da skače sa zida. Objasnih da je učim da doskoči, jer kad to savlada, neću imati brige da li će da je ukoči strah kad se popne na drvo a ne bude umela da siđe. Par sekundi me je gledala, ćutala i izvinila mi se. Kaže, radite dobru stvar, a moje pogrešno mišljenje me je obmanulo. Sad se znamo, pozdravimo se u prolazu. Kaže, nije zaboravila lekciju koju sam je naučila. Šećer i so slično izgledaju, tek kad se probaju oseti se razlika. Nije sve kako izgleda.

Neka deca izgledaju srećna. I neke mame, takođe. Ne volim da donosim sud o drugima, jer ne volim ni da o meni neko sudi, baš kao gore pomenuta gospođa, na osnovu onoga što joj se učinilo. Neki roditelji i dalje smatraju da je dovoljno što im se deca igraju oko nogu, bez da uđu u igru sa njima, posvete im se jer to žele a ne zato što su obavezni. Neki dečaci slušaju tate kako vređaju i omalovažavaju mame, pa isti model prihvataju kao normalan i tako počinju da tretiraju svoje drugarice. Govorim o deci od 10 godina, pilićima koji tek kapiraju da imaju krila a potrajaće dok shvate da ipak ne mogu da lete. 

Sve devojčice kopiraju svoje mame a mame toga nisu uvek svesne. Ni svog polu oguljenog laka na noktima, ni uredne kose, ni lepote osmeha, ni koliko je lako ići kroz svet namrštena. Iz svog ugla odrasle žene, nekako mi je najviše žao dečaka koji od mama uče kako su tate paraziti, lenčuge, glupani, manje vredna bića. U tome može biti istine, ali je sam način kako mama govori o tati strašniji nego njene reči. Deca uče iz naših dela više nego iz reči. 

Upoznajući muškarce svojih godina, shvatam koliko im dominantne majke nisu pomogle da odrastu. Da, stvorile su vaspitane dečačiće koji se nikad nisu izvukli iz kandži mamine kontrole i dominacije, ma koliko daleko da su se odselili i osamostalili. Kroz upoznavanje i priču skoro uvek dođem do saznanja da je tata bio mekušac, nije se posvećivao ni ženi ni detetu onliko koliko su očekivali. Mama je bila i ostala zakon, tata je tu neki lik koji je imao reproduktivnu ulogu i mama ga je zasenila po svim pitanjima. Sledeće do čega dođem (na stranu koliko mi se taj muškarac sviđa) je da je taj čovek nekompletan. Da se neka karika u njegovom emotivnom razvoju nije vezala i srasla kako treba, i da će tu uvek biti rupa. Neke sam pokušavala da zalemim, da tu rupu ne gledam, da se pravim da ništa nisam primetila. Ne ide mi, suviše sam realna da bih i na to žmurila. Posesivnost i dominantnost majki koje su u svom svetu uspešne i najbolje neverovatno utiču na dečake, posebno ako su tretirani kao najbitniji muškarci u maminom životu.

Lakše je vaspitati dete nego popraviti odraslu osobu, pročitah ovih dana. Mudre misli najčešće ne pamtim ali ova mi se baš zalepila u memoriju. Istina je da svaki roditelj zna svoje dete najbolje i da dela najbolje što ume. Jednako je istina i da se roditeljski propust u jednoj fazi razvoja deteta prenosi na dalje, dok se ne formira i ustali. Kad porastu, i kad ih upoznamo, nema te ljubavi koja će "rupu" da popuni, ma koliko da se trudimo. To moraju sami da savladaju, betoniraju i nastave dalje. Jednog takvog, sa rupom, ne mogu da procesuiram. Skače mi po mislima sve sa tom rupom, i stvari čini još težim. Previše se, u mislima, vraćam do njega pa evo i vas smaram. Ko zna, možda neka mama razmisli...?