Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2015-04-30

Babe, žabe i uštipci

Svaka baba o svojim uštipcima.


Neka je majstor, neka nije vična mešenju ali se trudi a nekoj je samo važno da uposli um smislenom rabotom (čak ih i ne proba). Ima baba koje ih okite šećernim ukrasima, pa na kraju zaboraviš šta jedeš, koliko su slatki i zabašureni, skoro kao poruka koju (ne)nose. Što baba više gorčine u sebi kuva, to su joj uštipci šareniji. Od nekih boli stomak a od nekih glava. Nekad ti se smuči pa se pitaš šta ti je to sve trebalo. Krajnji efekat zavisi od količine koju sebi dozvoliš dok ne naučiš da ih ignorišeš. I babe i njihove uštipke. Kao da ne postoje.

Jedan kvalitetan uštipak ponekad... To je doza koju je lako svariti, čak i kad ti ih domaćica tura pod nos svakog dana. Odabereš uštipak koji ti se, na prvi pogled, dopadne pa probaš. Nekad pojedeš ceo, nekad odustaneš. Nije svejedno da li te je neko, pre toga, već zasitio drugim slatkišima.

Ima baba koje su vrlo napadne. Koje, praveći uštpke, ustvari hvale svog dedu kako je lep, mlad i vitalan pa im druge babe zavide. Men' muka od takvih, žilavih i bajatih. I baba i njihovih uštipaka. Lepo ih blokiram u svakoj sledećoj nameri da mi uvale svoje uštipke, jer eto, to su neke uticajne babe pa sad treba i na mene da utiču. Ni sa kantom džema, jok. 

Ima nekih manje matorih baba, koje su se istripovale da su celom svetu zanimljivi njihovi uštipci jer su zdravi. Uzmem ih, da probam, s' vremena na vreme. To je mera koju mogu da podnesem. Jedino ne mogu da podnesem (i te su babe kao uticajne, da napomenem) što mi naturaju svoje mišljenje i svoj recept za zdrave uštipke. Širok Dunav, ravan Srem, zbogom babo ja idem, i hvala za uštipke filovane savetima. Kad mi treba mišljenje ili recept, ja ga tražim tamo gde znam da ću dobiti najbolji.

Postoje i skroz mlade babe. Te su najteže za izdržati. Svo znanje sveta su pokupile a tek što uštipke prave, energija samo frca. Ne sumnjam u njihovo umeće ali sam imuna na njihov uticaj. Dok deci menjaju ukakane pelene prave uštipke i filozofiraju. Nije frka što filozofiraju, bila sam i ja kod kuće sa bebom i dan mi je bio beskrajno dug, ali što smaraju... Od njihovih uštipaka dobijem kiselinu pa ih u širokom luku izbegavam. Svaka im čast što su uticajne ali jebiga. Pardon maj frenč.

I tako... Dok je baba, tastatura, blogova i struje, biće i uštipaka. Svaki uštipak nađe svog konzumenta. Da li ima poruku i pouku koja će se primiti u javnom mnjenju, nije u dometu moje kuhinje. Umem i ja da pravim uštipke, samo nikog ne vučem za rukav da ih jede. Još manje za njih očekujem pare, besplatnu šminku, putovanja, depilaciju, večeru i sve ostalo čime se uštipci plaćaju. Pravim ih zarad zadovoljstva. Ostali neka ih konzumiraju na ličnu odgovornost.


2015-04-29

Energija i njeni oblici

Kaže mi: "Tvoja životna Energija se oseti, od sekunde kad uđeš u prostoriju ništa više nije isto". Nasmejem se. "Eto, taj tvoj široki osmeh, to je to, Energija koja obasja prostor!" I onda me ljubi, kaže, da moja Energija i njega napoji, napuni mu baterije da traju do sutra, pa opet. 

Kad pada kiša, kao uživamo u šetnji bez kišobrana. Kaže da sam prelepa dok mi se kapi kiše slivaju niz lice i tonu u dekolte. Nije isto pod tušem, ne, nikako nije isto. I to on kaže.

Ne volim kišu. Verovatno moja najteža životna trauma vezana je za jedan kišni dan u Boki. Bila sam u čamcu, sa bratom i prijateljicom, kad nas je u delu zaliva gde je inače vodena struja najjača, stiglo letnje nevreme. Brat nije mogao veslima da kontroliše čamac, vrteli smo se, talasi su se igrali sa tim komadom plastike a ja sam imala 5-6 godina i želju da živim. Uplašena lica roditelja koji su nam, iz daljine magistrale, mahali... Ne sećam se kako je obuzdao čamac, ni gde smo izašli na kopno. Pamtim samo sivilo stenovite obale i da sam se tresla od straha i hladnoće. Zato ni danas ne volim kišu. Uvek kod sebe imam bar nepromočivi šešir, ako ne i kišobran i kabanicu. Najčešće, u mojoj tašni su sva tri.

Stvari su počele da se menjaju tim našim šetnjama po kiši. Odolevam da ga ne umlatim kišobranom kada mi kaže da uživa gledajući kapi kako mi kvase kosu, lice, usta. Koliko sam samo puta počela da otvaram kišobran, kad bi prve kapi krenule ka nama! Ne, nemoj, hajde da kisnemo.... Videćeš, ne boli, i ja sam tu. Ne može ništa strašno da ti se dogodi... Tako mi kaže. A meni bude žao šminke, frizure, garderobe koja mi kisne.

Onda vidim taj pogled pun ljubavi, osetim ruku koja drži moju i pomislim: "U pravu je, ništa loše ne može da mi se dogodi, prepustiću se kiši". Potrebno je par minuta da popusti grč kojim stiskam njegovu ruku. Još ne umem skroz da se opustim ali kaže da dobro napredujem. Ipak, dok ne uđemo u stan, presvučem se i uvučem u ćebe, ne vraćam se u redovno raspoloženje. Kad adrenalin popusti i ja se opustim, obično zadremam. Kaže, odlično mi ide. Kažem, i nije loša ta kiša, samo budi pored mene, kad pljušti po nama.

2015-04-28

Ljubav u podne

Nedeljom u podne, ja sam na splavu. Onom koji nikome ne odajem i retke tamo odvedem. Uslovi su bili skoro savrseni: kafa izvrsna, suncobran otvoren, lagano ljuljuškanje na talasima. Za dva stola sede po dve devojke. Za dva stola sede po dva momka. Svi nešto ćućore, smeju se i drndaju mobilne telefone. Sedela sam na strateškoj poziciji pa sam mogla da ih na miru posmatram. Niko nikome da se obrati, da pokaže želju za konverzacijom ili upoznavanjem. Čak ni one glupe "Izvini, da li imaš upaljač?" fore. Ne primećuje niko nikoga. Samo telefone primećuju. Pitam se, da li im telefoni greju noge, kad sami legnu svako u svoj krevet? Da li telefonima kukaju što su sami, što više niko ne ide u bioskop i na kolače? Svi glume neko ludilo, užurbanost, devojke sve liče jedna na drugu. Da li su to bili ljudi, roboti ili nešto treće, lepo ne znam.

Ubrzo sam se vratila uživanju u svojoj nedeljnoj nirvani, kad splav zaposedoše hajduci. Ne znam kako bi se drugačije nazvala družina tri para odraslih i bukvalno gomila sitne dece. Jedna trudna mama je uživala u cigaretama i donetom pivu, pa se onda ipak setila da ima i blizance koji su tek prohodali i kao loptice se kotrljaju svuda po splavu. A gospodin tata... Dva telefona zvone, u ruci ključevi od auta, on je već dovoljno savršen da ga ne treba uznemiravati hvatanjem nejači koja je nadomak padanja u vodu. Dovuče ih majka za sto, ostali su u transu roditeljstva i zveket kašica sa užinama za decu zamenio je žamor majki. Samo očevi odolevaju. Gledalac sa strane rekao bi da oni realno nemaju pojma čije su to žene i podmladak, eto koliko ih primećuju. Drama nastaje kad trudna gospodja mora do toaleta i odlučuje da blizance zatoči u kolica. Deca vrište, otimaju se, obuzdava ih nekako ali se gospodin tata ne potresa. I dalje priča u svoja dva telefona. Da pratim tv program, možda bih prepoznala u njemu nekog ministra ili tako neku važnu facu. Čim posao ne može da sačeka, mora da je neki mnogo važan lik. Na tetoviranim mišićima bljeskaju tetovaže ali se stalno vrpolji kao da hvata signal, pa ne mogu da odredim prema tatoo da li je vatreni navijač, vernik, ili samo ljubitelj kineskih slova. Što je signal lošiji, to lakat mora da bude istureniji u vis, to sam naučila. Ispijajući pivo, pade mu na um brilijantna ideja: vreme je da svog naslednika (blizanci su oko godinu i po, cenim) počasti pivom. Prinosi mu flašu ustima, malac se otima, trese cela kolica, sestrica koja sedi do njega u kapira da je to neka nova igra pa i ona počinje da se dere. Sve, ali mališa neće pivo. Sad tata sipa u čašu, možda se malenom ne sviđa pivo iz flaše koju je tatko do tad balavio? Mališa roknu nogom onu čašu, pivo se prosu, devojčica vrišti, ostali iz njihovog društva se gledaju u čudu a lanac dečije dreke širi se i na ostalu nejač iz njihovog društva. Od tog sekunda počinje evakuacija ostatka gostiju sa splava. Sigurna sam da niko od nas nije zamišljao takav vid zabave nedeljom u podne. Gospodja majka stiže iz toaleta, razvlači osmeh oko glave, u stilu "Meni je takav svaki dan, šta ste svi nervozni".

Bi mi žao. Nje, najviše, a onda gospodina tate, koji uz decu nije dobio uputstvo u 100 lekcija. Čoveka koji grčevito drži bar jedan mobilni, koji detetu daje da pije pivo ne bi li tako ubrzao njegovo odrastanje i postao očev ponos. Ustvari, najviše mi bi žao te bebe koja tek treba da se rodi. Ljubav se pokazuje na mnoge načine, pogotovo roditeljska, ali ljubav kroz pojenje bebe pivom ozbiljno je promašila temu. Dok sam dočekala konobara i spakovala se, otišli su i njihovi prijatelji. 

Najbolje smo prošli mi, koji ih ne poznajemo. Privilegovani smo da možemo da uteknemo svaki put kad ih ubuduće sretnemo. 

2015-04-25

Zelene crte

Pre 36 godina zemljotres je prodrmao Crnu Goru. Bila sam dovoljno velika, da pamtim. Strah za drage ljude i moja najveća bojazan: šta je sa mojom maskom i perajima, koje mi je teča tog leta kupio u robnoj kući u Toploj? Kad imaš 9 godina brineš za sebi važno. Šta ću ako se tavan provalio i moja maska se polomila?
Posledice zemljotresa su sanirane polako a dva meseca kasnije krenuli smo kolima put najdražeg mesta na svetu. U Beogradu sam obećala sebi da ću da žmurim, da ne vidim ništa što je taj strašni potres napravio. Već od Trebinja žmurela sam na jedno oko, za svaki slučaj. Kako se u daljini zaplavelo more, otvorila sam sve receptore, da upijem te boje i mirise. Nizali su se Cavtat i Dubrovnik a u kolima je bilo sve tiše. Zaistasmo očekivali da vidimo lom. Umesto toga, Boka u svoj svojoj lepoti bližila se iza svake naredne krivine. Obično, već od Herceg Novog ne bih disala. Do tad mi je bilo muka od vožnje, vrućine i duvanskog dima na kom moji roditelji nisu štedeli. Tunel između Meljina i Zelenike, nadomak prodavnice „Mješovito“, oleandri pored puta ka Đenovićima, Baošićima, Bjeloj... Oh, još par kilometara i tu smo! Umor više ne postoji. U Bjeloj pogled puca preko brodogradilišta, sve do Tivta.
Krivine su se nizale a ja nisam videla ništa strašno. Ne znam ni ja šta sam očekivala, ali sve je izgledalo uobičajeno dobro. I onda, Kamenari. Iz vode viri vrh čempresa. Ej, čempresa, onog vitkog visokog drveta! Otkud to? Tu sam se uplašila. Na par kilometara od kuće. Prošli smo to mistično mesto, produžili ka trajektu i Verigama, a kad su školji bljesnuli kao dva bokeška oka, znala sam da je srce na mestu. Posle niza sati dugogo putovanja miris najdražeg mesta me je napunio energijom. Ruzmarin pred kućom mi još uvek miriše, kad me uhvate sećanja na moj raj.

Sve je bilo na svom mestu, i najdraža kuća, i komšijske. Na jednom od stubova koji su nosili terasu, bile su tri zelene pruge. Kasnije sam saznala njihovo značenje, da kuća nije oštećena zemljotresom i da sanacija nije potrebna. Saznala sam i o onom čempresu koji je virio iz vode. Potonuo je sve sa kućom i skoro novim automobilom Zastava 101. Ako se dobro sećam, žrtava nije bilo, neka me neko ispravi ako grešim. Svaki sledeći put kad bih prolazila pored tog mesta, imala sam neko posebno poštovanje prema moru koje je, u zemljotresu, odlomilo komad kopna i spustilo ga na morsko dno. Zamišljala sam ribe koje plivaju kroz potonulu kuću, sve sa morskim sirenama koje su u njoj našle dom. Čudno.. Nikad mi, do sad, nije palo na pamet, koliko je nečijih uspomena i života potonulo sa tom kućom. Zaklela bih se da je se i sad sećam, kakva je bila do 15. aprila 1979. Siva, kamena, stara. Kako li je stigla do morskog dna? Nadam se, neoštećena, baš kao u mojoj mašti, sve sa slikama na zidovima, nameštajem, knjigama na policama i sudovima u kredencu.
Do kraja leta, vrh čempresa koji je virio iz mora, postao je zlatno-žut. I nekako nakrivljen u stranu. Iz priče starijih saznala sam da je auto izvučen iz mora, očišćen, osušen i, što je najbolje, bio je u voznom stanju kao i pre. Ako su me lagali, nema veze. Nastavila sam da osećam strahopoštovanje prema tom mističnom mestu, kad god bih prošla pored. I danas, mnogo godina kasnije, setim se svoje dečije vizije kuće koja je stigla na peščano dno, i koju nastanjuju ribe, rakovi, morske zvezde. Zamislim da ronim kroz sobe i puštam vodu (!) na česmi, sedim na krevetu dok jato srebrnkastih cipola mirno pliva pored mene, ne obazirući se na uljeza.
Svakom od nas dese se potresi, koji komad srca otkinu i povuku na dno. Nema cipola ni gavuna, ni mušalja ni ježeva ali ima osećanja koje sa komadom srca potonu. Pre nekog vremena, ja bih dobila bar jednu crvenu crtu, kao znak da je hitna sanacija neophodna. Danas uživam usvoje tri zelene crte na zdravom srcu.
Ako nekada prolazite kroz Kamenare, pitajte nekog starijeg gde je bila ta kuća. Ili je, jednostavno, zamislite. Tu, preko puta izvora sa ledenom vodom, a na pola puta do catare. Dozvoliću vam da maštate sve do Veriga, gde su masivni lanci nekad davno prečili put venecijanskim galijama namerenim da napadnu Kotor. Oči možete da odmorite na lepoti Perasta a dalje od svetionika na Verigama i ne morate. Sebično čuvam tu lepotu Boke za sebe.


2015-04-24

Trenutak promene

Oni su maturanti jedne beogradske gimnazije i vole se. Nju je juče boleo stomak i nije bila raspoložena za viđanje sa njim, požalila se na PMS. On je ubrzo na bajsu došao do njene zgrade. Doneo je par filmskih komedija, brdo čokolade, Cafetin i pakovanje uložaka. Onda je ona izašla pred zgradu i, kad je videla koliko se potrudio oko nje, više ništa nije bolelo. Pa, ljubav je to!

Dečak se potrudio. Raspitao se kod majke, šta pomaže u takvim situacijama. Bez blama, neprijatnosti, folova. Vođen idejom da svojoj dragoj olakša muke i ulepša veče uradio je ono što bi se retko koji muž setio.

Kada nastupa trenutak kada se fina deca iskvare? Da li je to prvo razočarenje, ili jednostavno, što je veće životno iskustvo to se briga za onog drugog svede na "reći šta želi da čuje i ne udubljivati se"? Ja sa još uvek ćurka koja misli da se dobro dobrim vraća. Da ako sam fer i OK prema nekome, da će biti uzvratno. Da nije teško biti fin i održati reč. Za mene je dogovor ozbiljna stvar. Da obe strane poštuju dogovoreno i uradi svako najbolje što može i ume. Još nisam, i nikad neću naučiti, da uglavnom nije tako. To što ja ne jedem lavove ne znači da lav neće mene da pojede. Izgleda je do mog vaspitanja i to sada ne mogu da popravim pa sve i da svakog dana ispadam glupa na istu temu. Bar uveče mirno zaspim, sa saznanjem da nikome nisam pokvarila dan, raspoloženje, posao..

Što sam starija to je moja energija mirnija. Ranije sam bila mnogo više temperamentna, srčana, strastvena. Danas mi pašu stvari lagane. Možda sam, ipak, kamen čije je ivice vreme zaoblilo. Kotrljala sam se dugo kroz brze vode dok se ovde nisam zaustavila. Kad bolje razmislim, na dobrom sam putu kroz sebe i vreme. Ko istinu traži, na istinu mora da bude spreman.

Nije bitno šta se u meni pokrenulo i štošta promenilo. Bitno je da april prolazi kroz Beograd i kroz mene. Sva sam od ludila ovog proleća a nikad proleće nisam volela.

2015-04-23

Intro



Mene ne pokreće bes ni inat. Pokreće me kad se sa nekim nešto dogovorim a realizujemo nikad. E, onda se uključe svi moji motori i vozim ludo. Da ne bude zabune, iz auto škole su me izbacili još na osmom času. O tome ćemo drugi put.

Danas pravim svoj blog. Rekli su mi da je to kao pravljenje torte, izabereš recept, skrpiš materijal i kreneš sa mućenjem. Meni nikad u životu nije uspela torta, verovatno zato što sam, za ovih 45 godina, napravila dve. Iz jedne je voće klizilo na sve strane, druga je bila kao pečeni sunđer. Bog i duša, i ne volim torte. Ali, volim da pišem, pa sve i da niko nikad ne pročita.

I dalje ne znam kako sam do ovde stigla. Uz malu pomoć drage prijateljice lakše se ide napred. Naoštrila sam svoje elektronsko pero i krećem na svoje putovanje blogosferom...