Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2015-05-26

Šta sve želim da uradim pre nego što umrem

Dragi dnevniče,

Evo kraćeg izdanja šta želim da uradim pre nego što umrem:
(Ne planiram da mrem uskoro, nego da mi ovo bude podsetnik)
  • Promenim firmu u kojoj radim od prošlog veka
  • Odem na krstarenje mega brodom, što ima svakakve sadržaje pa zaboraviš da si na brodu, dok ne počne da tone
  • Da me na pijaci TV ekipa pita sta mislim o ceni paradajza i mladog krompira, a ja razvučem kez pa im kažem da nisam odavde 
  • Letim borbenim avionom, da se okreće i budem onako naopačke
  • Da se obučem u šareno i prošetam Njujorkom, to je tamo cool a ovde je seljački... valjda
  • Da napravim tortu, jestivu i da može da se seče a ne juri supenom kašikom po tacni
  • Godišnji odmor da provedem u kolibi, u šumi, u dvoje. Da nema struje ali da ima vode, ako to jedno bez drugog može da radi. Kad bolje razmislim, neka to bude fensi brvnara da saunom i tim perverzijama, kad maštam neka bude za sve pare!
  • Da dočekam unuke i opet se igram sa lutkama i autićima
  • Shvatim kako kompjuter radi
  • Da naslikam ogromnu sliku i da niko ne zna šta je na njoj ali da svi klimaju glavom u znak razumevanja i divljenja (ova fotografija je samo kao ilustracija)
  • Bicikl, ženski, sa korpom napred... A ja u cicanoj haljini i baletankama, pa onako nehajno vozim i baš me brige, a moji plavi uvojci mi padaju na ramena
  • Budem vlast jedan dan, pa oporezujem: nošenje laka na pola noktiju, kombinaciju unihopki i sandala i mušku verziju - trenerku Abibas i cipele oficiruše
  • Da mi neko posveti grafit, onaj obični sprejom ukrivo napisan "Sanja, volim te"
  • Odgajim saksijsku biljku, koja neće da krepa posle 7 dana moje (ne)brige
  • Imam punđu kao Jovanka Broz, ne znam zašto ali mi je to neki trip iz detinjstva
  • Da se prekvalifikujem u kuvaricu ali ne onih egzotičnih jela (šparoge sa asparagusom i džigericom od krabe, sa dve kapi sosa nepoznatog porekla) nego baš pravu kuvaricu
  • Imam svoju kuću u Sremu, staru kuću sa debelim zidovima. Da ima letnju kujnu, da na miru mogu da kuvam džemove i ajvar, to je obavezno. Ispred kuće da bude drvena klupica, i trešnja okrečena do pola u belo. Da komšijska deca navale da se penju i beru a ja im kao branim (ovo sa trešnjom sam ukrala od jednog seksi tipa)
  • Imam svoju kuću u Boki, tamo, na onom specijalnom mestu. Da bude što sličnija jednoj kući koje više nema i koja mi nedostaje, strašno nedostaje. Seksi tip iz gornjeg reda da mi čamcem dolazi na kafu
  • Imam nekog da me voza od jedne do druge moje kuće jer ne umem da vozim, i da zajedno uživamo ma gde da smo. I da se držimo za ruke kad god poželimo
Ima toga još, nego neću sve ideje da ispucam. Zaboravih još nešto: da naučim šta su sin i cos, i čemu to služi.

Bo'me, ima ovde posla. Od nečega valja početi i to odmah.

Uzdravlje!


2015-05-19

Mornarska

Posvećeno Vladi koji nije mornar


Pred kraj prošlog veka upoznalo se dvoje mladih. Ona sa kontinenta, puti belje od njeguškog sira. On primorac, mornar. Gledali se, zagledali pa rešili da broje zvezde. Nije im smetala bura koja je te noći brisala sve sa priobalja, ni slučajni prolaznici, ništa.. poljupci su ih omađijali. Ona je gubila tlo pod nogama ne znajući da ga brod čeka u Đenovi, i da se njena sreća zavrsava u noći kad je i počela. Ljubili su se bez daha, kao da nema sutra, kao da ništa na svetu ne postoji. Razišli su se u zoru dok su ribari pakovali mreže u čamce i rasprodavali ulov krmeljivim turistima iz kampa, uz obostrano “Čućemo se” zapečaćeno još jednim poljupcem.

Čekala je poziv. Mislila da joj udara čeznju, da je to ona stara igra mačke i miša koja postoji još samo u romanima za plažu, da čeka dobar trenutak. Noć je bila bez sna, za oboje. Trudio se da ne misli na nju. Čekaju ga meseci na brodu i ne treba mu zaljubljivanje, pogotovo ne u kontinentalku koja je tu sad i nikad više. Doći će neke nove klinke.. Uvek ih ima, i uvek su rasoložene za sitne nežnosti.

 Nevešto je sakrivala tragove njegove jednodnevne brade oko svojih usta i čudila se smehu meštana, kad je nevešto konstatovala da se izgrebala dok je ronila. Eh, devojko, i mi smo posećivali istu plažu i lečili se melemom od nevena, ali vi mladi danas volite da sve znate, da otkrivate davno otkriveno i bas nista ne naučite iz zidova koje smo pre vas olupali glavama.

To veče je saznala ono što su svi pre nje davno znali. On je već na brodu i ispolovljava prema nekoj dalekoj destinaciji. Udarac, grom, prasak srca! E, lutko mala, pa mora da zaboli… Samo što će taj bol da traje mnogo duže nego oguljotina oko usana. Misli su letele glavom, i napuštale je, da bi se vratile samo da sjure strast na njene usne. Pakovala se za evakuaciju u beton svog grada. Letovanje gubi svaki smisao i jednostavno više nista nije kao pre. Toliko sličnosti među njima, toliko podudaranja, pa samo ga je nebo poslalo.. ili se đavo poigrao te letnje noci? Otišla je na autobusku stanicu, sa kratkim objasnjenjem za društvo, da su je zvali sa fakulteta, kako mora hitno u svoj grad. Ma, šta moras, lutko bela, jos ti je na usnama i u prstima, miris parfema oko tebe i fijuci vetra u kosi tvojoj… Nista neće nestati kad sednes u prvi autobus i napustiš mesto zločina, tek će onda da te sve da svrbi i peče.

Da ga pozove? Nikako. Da je hteo, rekao bi joj da odlazi. Ustvari, bolje što nije, izbedačila bi se pre vremena. A šta ako…? Hiljadu pitanja bez odgovora. Pod prstima jos uvek škripi njegova koža, nema mišića koji nije savršeno izvajan i zategnut. Pokušaj da se seti boje njegovih očiju, ma džabe… seća se samo nekih zvezda i mirisa mora. Nema ona više pojma ni na koju stranu Zemlja rotira. U njen savršeno zaštićeni softver ušao je virus i ruši joj sistem.

On ne misli… Potpuno je posvećen svom poslu, preuzimanju dužnosti na brodu. Njemu se ovo ne dešava prvi put. Da nije slatka mala verovatno ne bi ni razmišljao u šta bi se do kraja njenog letovanja taj pupoljak razvio. Šta ce mu to sve? Ko je pominjao ljubav? Jedna noć ljubljenja i žene su sklone fantazijama o venčanju i ljubavi za ceo život. Nije to njegov film. Zbog tog istog mora ostavila ga je žena. Retko ko hoće da čeka mornara na kopnu i u krevetu. Rizičan je to posao, avanturistički ali lošeg tempa za sve sem za one koji su more odabrali kao svoj poziv. Prvo ta čelicna grdosija kojoj se zakleo na služenje pa posle svi ostali… Koliko luka, toliko ljubavi, koliko ljubavi toliko patnje, što više patnje manje koncentracije na posao… Nikako, nije klinac. Nema više emocija ni za sebe pa što bi ih imao za razbacivanje? Nekada je uživao u tom slatkom riziku da se u avanturi zaljubi, da se izgubi u slatkoći poljubaca i dodira novog tela. Ne ide uz čoveka od dva kubika da se ponaša kao curica. Moraš da budes jak, čvrst, da možeš nemoguće samo da bi pobegao od sebe. Svaka koja mu je prosla kroz ruke odnela je delić njega. Zaliha je sve manje a i dolaze neke godine kad covek mora da pazi na cenu uživanja. Plavo nebo nad njim i sivo more pod njim su jedini stabilan teren na kome zna kako dalje. Lutko mala… pa nisi valjda poverovala u obecanja izrečena u zanosu? Nisam ni ja, jer ja vise nemam ni osećanja ni obećanja, samo trenutke slasti posle kojih bežim što dalje. Jedino tako sam siguran da me neće odvući u dubinu osećanja koja vise ne želim da imam. 


Da je pozove? Ma ne, mala ce da se primi, da smara, bice čist višak u savršenoj formaciji zaštite zvanoj “ja pod kisobranom a nigde nikoga”. Da joj posalje bar J? Žene su čudo, prime se na malo nežnosti gore nego na puno. Protivotrov za takve situacije je paluba bez igde ikoga, 100 sklekova sa podvriskivanjem pa ako ne izađe iz glave opet, 100 kg iz bencha 36 puta podići.. pa opet. Nisu ti njegov mišići nastali od finih kolača, da se razumemo. Emocije najbolje nestaju kroz bol. Pa šta sto je pogazio obećanja? Pa šta što joj je upropastio letovanje, sama je pristala… Ma, nema šanse da joj se javi, zauzet je, ne zna kontinentalka šta je brod. Kako je kad danima ne vidiš nista sem beskrajnog plavetnila, kad je jedini glas sem posade krik galeba a u slobodno vreme spavas da ne poludiš koliko ti ona fali..

Ni danas nije jasno ko je tu više izgubio. Ona, koja je ostala bez letovanja i po povratku u svoj grad je bacila svoj telefon u reku? Ili on, koji dobro za zašto sebi ne sme da dopusti da se opusti, da se veže, da proba da opet voli? Nikada se više nisu sreli. Istetovirao je jedno slovo njenog imena na sebi. Po nečemu se ipak razlikovala od svih pre i posle. Bila je ona koju je želeo a nije smeo.

Sve reke se ulivaju u more. Ponekad bi mu pustila poljubac niz vodu, ne bi li ga našao na nekom okeanu  gde ni GPS koordinate ne postoje. On je nikad nije pomenuo. Prvo slovo njenog imena bilo je tetovirano ispod njegovog levog ramena, tamo gde je njena kosa padala kad je poslednji put poljubio. Tako blizu srca a tako jebeno daleko od njega.


2015-05-14

Direktorka škole

"Mama, šta bi ti uradila da postaneš direktorka naše škole?" - radoznalo me pitala Ana. U istu školu sam i ja išla pre okruglo 30 godina.

Nije mi trebalo puno vremena da odgovorim. Kao da su odgovori čučali spremni. Sela mi je u krilo, zagrlila me i čekala odgovor. Koliko god sam se trudila da budem kratka, odgovori su navirali sami.
"Prvo i osnovno, čim bi me proglasili za direktorku škole, spustila bih se niz gelender sa prvog sprata do prizemlja. Dupetom napred." Dete u šoku, da li sam ozbiljna. "Naravno da sam ozbiljna, odavno to želim, ali je uvek bila gužva. Ako bih pala, povredila bih par đaka i tetkica, pa bih iskoristila ovu svečanu priliku da ostvarim svoju želju". Smejemo se do suza, obe zamišljamo kako bi to izgledalo.

Ovo je spisak šta bih još uradila, bez odlaganja:

  • Uvela kodeks ponašanja i oblačenja, posebno učenica i učiteljica.
  • Napravila koncert Partibrejkersa u sali za fizičko, za roditelje učenika. Današnja deca imaju drugačiji muzički ukus i idole.
  • Eliminisala bih pola betonskog školskog dvorišta. Pretvorila ga u baštu, posadila po drvo jabuke, trešnje, breskve... Napravila parcele 2x2m i posadila paradajz, papriku, šargarepu i sve ono što ima šanse da uspe. Deca treba da nauče da hrana ne raste ni u frižideru ni na pijaci, već ima svoj proizvodni proces. Svako odeljenje bi zadužilo komad zemlje o kom bi se brinulo, kao i o kulturi koja tu raste. Niko ne bi stražario da čuva od lomljenja i uništavanja, deca bi sama brinula o tome. Salate, voćne i povrtne, bile bi obavezna užina.
  • Fizičko bi bilo svakog dana. Deci treba da trče i skaču, ne da stalno sede. Učile bi se borilačke veštine, zarad rekreacije, odbrane i samokontrole kad adrenalin opali.
  • Ukinula bih veronauku i građansko vaspitanje. Oba se uče kod kuće, u porodici. Koga zanima veronauka, neka ide u crkvenu školu. Ionako se deca forsiraju na pravoslavlje, iako ima i katolika, muslimana, jevreja.. Dakle, u školu školsko, u crkvu crkveno.
  • Narodna tradicija kao tzv. izborni predmet. Deca je nisu izabrala, ukinuto im je pravo na izbor, to je sada odluka škole jer je jednostavnije. I to se uči kod kuće. 
  • Uvela bih sekciju za brigu o starijim sugrađanima. Da deca nauče da svoje komšije pitaju da li im nešto treba iz prodavnice ili apoteke, da zastanu i popričaju sa njima, pruže im ruku uz stepenice ili ponesu ceger sa pijace. Kad nauče da brinu o starima, umeće da brinu i o sebi.
  • Zabranila bih roditeljima da dolaze u školu, smaraju, moljakaju za ocene i opravdanja izostanaka. Elektronski dnevnik i svakodnevno obaveštavanje o ocenama, upisivanju u dnevnik, izostajanju.. Očas posla bi se doveli u red, a i deca uz njih, jer se bezobrazluk uči isto kao i sve ostalo.
  • Umesto na Avalu i Oplenac, ekskurzije bi bile na farme i kod dobrih domaćina. Janoš Farago iz okoline Kanjiže, uzgajivač lekovitog bilja, je jedan od njih.
  • Preko leta bih organizovala kamp u prirodi. Spavanje u šatorima, šetnje šumom i planinom, branje pečuraka, pecanje.. Mesko i ekipa sa Uvca, da deca nauče kako se priroda voli, neguje i čuva.
Dete šokirano. "Mama, pa zašto mi to nemamo već sada? Ti si puna ideja."
Moja pametnica. Nije najbolja u razredu iz matematike ali se uz drvo popne vrlo vešto. Ume i da nahrani tele na cuclu jer je mama krava bolesna, i ne bekelji se na mirs štale. 

Eto, tako bih to ja. Zato što sam dete veće od polovine đaka te iste škole. Možda se moje ideje ne bi svidele ni Ministarstvu ni roditeljima ni deci, ali ja bih svakako uživala. Srećom ili ne, nisam kvalifikovana za direktorku škole, ali bih vrlo rado otišla na koncert Partibrejkersa u fiskulturnoj sali. I spustila se niz glender, pa šta bude.


2015-05-13

Moje pravo na mišljenje

Društvene mreže, kao i sva ostala umrežavanja ljudi sa različitim mišljenjima, imaju svoje dobre i loše strane. Generalno, sve dok mi pričinjava zadovoljstvo da pišem, ja ću to da radim. Ostatak planete može i ne mora da čita, kao što i u svemu ostalom ima izbor da li hoće ili neće. Posebno osobe sa egom tri broja većim od širine struka. Neke ljude baš pali da iskažu svoje mišljenje o mom mišljenju, onda kad ih niko za to nije pitao. 

E, problem nastaje kod onih koji bi i ne bi. Virnuli bi šta se tu dešava, ali bi isto tako da ostanu van tog toka. Ne mere, rođaci, ne ide da se prdne a da ne zasmrdi. Nemam problem sa tuđim mišljenjem, naprotiv. Čim svoje misli stavim na javno, svesna sam da ima onih kojima se sviđaju, ima dupeuvlakača, ima onih koji ih shvataju da su njima upućene samo zato što im fali neki delić koji u mojim mislima nađu, pa sebi daju na važnosti da su prozvani. Bez brige. Šta kome imam da kažem, to su ljudi u mom okruženju naučili, kažem jasno, glasno i nedvosmisleno. Dakle, kad nekome nešto posvetim, napisaću ime te osobe. Za sad nemam takve porive pa ko se u čemu nađe, neka se snađe.

Nekad su mi svi bili dragi i fini, pa je došlo vreme kad sam shvatala da nisu ni dragi ni fini ali eto, meni odgovara da ih takve vidim. Zatim je došlo vreme kad tih istih nigde nije bilo, ni da me pitaju šta ima novo, javljali su se i postojali samo da sebe pohvale i izdignu iznad mase. Sve prođe, pa je i to prošlo. Nastupila je interesna faza "ti meni serdaru, ja tebi vojvodo". Moram da priznam da sam lenja i da me poprilično mrzi da delim komplimente kad im vreme i mesto nije. Onomad, na nekoj sahrani, bilo je simpa gledati dve poznate prije koje ispod oka merkaju treću, da li je došla opet u istom ansambliću za sahrane, i dok joj prilaze, dive se sa "Jao, što fino izgledaš za svoje godine!". Ni to me više ne nasmeje, kao što bi nekad. Jednostavno je. Neću sebe da davim budalaštinama i tuđim mišljenjima. Čak i ako tuđe mišljenje ne dobije formu podrugljivih ili uvredljivih rečenica, ubrzo me uhvati neki svrab i  sklona sam da kažem da su mi se gaće uvukle u dupe i odem. 

Time činim duplo dobro. Zakon dve noge uvek pomogne, kad ne možeš-nećeš da u nečemu učestvuješ, okret stopala za 90 do 180 stepeni i ćao svima. Vi imate svoja pravila, a meni je ovo omiljeno. Drugo lično pravilo je vezano za ne bavljenje pojavama i ljudima koji me ne zanimaju. Ne tako davno, umela sam da lupam glavu kako i zašto neko negoduje zbog mojih reči, izgleda, posla, provoda, načina života... Sad nosim žuto i zeleno sve sa cvetnim dezenom, ako mi se nosi. I baš me ne zanima šta drugi imaju da kažu tim povodom.

Uglavnom, sve se manje potresam glupostima i ljudima sklonim kvarenju tuđeg raspoloženja. TV ne gledam odavno, ne što je to sad moderno, nego što to nikad nisam volela i verovatno neću. Net mi je sasvim dovoljan izvor muzike i informacija koje me zanimaju. Daleko od toga da prekorevam nečiji životni stil, prosto, ja ovako a ko kako voli. Moj nekadašnji TV je služio da na njega stavim nešto bitno, poput šnale za kosu ili ključeva, da ih uvek lako nađem. Pojavom ovih pljosnatih čuda, TV za mene više nema nikakvu funkciju, osim da sa njega brišem prašinu. Isto je sa ljudima koji me više ne inspirišu, ne raduju, od kojih nemam da naučim ili čujem nešto zanimljivo. Sa njima nikad nisam mogla da ćutim u dvoje, pa ako već nemam volje da ih slušam, ne bih ni da ih gledam-čitam. Sve i da na njih mogu da stavim šnalice ili ključeve. Preradila sam listu prioriteta onoga što me zabavlja ili oplemenjuje, i svoj telefonski imenik. Ne zamerite. Jednostavno, za nekima više nemam potrebe da budu u mom životu na bilo koji način, ako su ikad ranije uopšte bili tu. Mnoge je samo moje visoko mišljenje o njima tu postavilo. Sve ima svoj rok trajanja, pa i mišljenje.




2015-05-08

Šta da kuvam?

Postoje dva pitanja koja će uništiti civilizaciju.
"Šta da kuvam"?
"Šta da obučem"?
Jednako su besmislena jer se uvek nađe nešto u šerpi, i uvek se nešto obuče jer je kažnjivo izaći na ulicu gologuz. Ili, bar mislim da jeste. Nekad sanjam da gola izlazim iz stana, i to uvek niz stepenice, ali se ne sećam da li je bilo novčanih kazni.

Veza između ova dva pitanja je, naizgled, nevidljiva. Od ovog prvog uglavnom zavisi ovo drugo. Kalorije nisu mala stvorenja koja žive u ormarima i sužavaju našu odeću dok spavamo. Ne, ne, ne. Trpamo ih prvo u svoje hipermarketske korpe, pa torbe, pa ih vozimo do kuće brižno, nosimo uz stepenice, pakujemo u frižider, ređamo u šerpe... Da bi uživali u plodovima svog truda i suda. Nisam od onih što naginju ka anoreksiji ali kao pazim šta jedem. Za razliku od onih što se goje "od vazduha a ništa ne jedu" ja volim punu trbu. Već neko vreme ubeđujem sebe da je hrana koju jedem super samo obarena, sir bezukusan, meso krto. I šlogirani imaju raznovrsnije i ukusnije obroke, zlobni tvrde da su ih ti obroci brže doveli do šloga. Kafa sa šlagom, šlogom, sve je to za ljude.

Danas koleginici priđem da se pohvalim novom bojom kose, kad na njenom monitoru neke mesne kugle u holesterolu, monitor da poližeš kako to jelo izgleda. Zaboravih zašto sam došla, koliko me je taj slasni prizor pomerio iz mesta. Mailom mi je poslala recept, da mi u svako doba i na svakom mestu bude dostupan. Realno, recepte na papiru ili u rokovniku više ne koristim. Ovako mi je najlakše, jer u prodavnici (ako se na vreme setim) vidim šta mi treba za pripremu đakonije. Ako se ne setim da kupim sastojke, više sreće drugi put.

Recepte sa više od 6 redova u fazi pripreme i ne čitam. Imam dva oka i dve ruke i dve noge, smatram da je sve preko toga čist višak, pa i u receptu za kuvanje. Zato sam u životu napravila dve... hm... torte. To je tek tužna priča. Dakle, recept je za ćufte od piletine, zalivene neutralnom pavlakom, sa izrendanim sirom velikog procenta masnoće. Na slici, pored jela, je kadica zelene salate. Meni je bitna ta ravnoteža. Naučih njenu važnost od devojaka koje piju kafu sa šlagom, čokoladom i raznim dodacima ali uredno traže žuti šećer, jer je zdraviji. Kafa mora da bude zdrava, za neupućene.

Pita me, kako mi se sviđa recept? Ako izuzmem da te mesne kugle treba da se naprave, pa ispeku pa zaliju pavlakom i sirom... recept zvuči zanimljivo ali postoji ozbiljan problem. Moj šporet ima 36 godina. U šporetskim godinama to se množi sa 3, što mu dođe preko 100 godina. Odlično je očuvan ali prilično slab. Prva faza pečenja trajala bi do sat i po, druga još toliko. Za to vreme, avionom stignem do Londona, sve sa čekiranjem i jurenjem prtljaga. Uz bar sat vremena, koliko treba da se to sve napravi, i jos sat u Maksiju (dočekati red na mesu, pa na kasi, pa gospođa ispred mene pogadja PIN za karticu, pa nema para, pa deca vrište, pa tako dalje), izađosmo na tričavih soma dinara za sastojke, i 4 sata angažovanja. Da li je neki ručak vredan toliko rada, truda i gubljenja vremena? U mom svetu, nije. Ali hajde, vikend je, mogla bih da obradujem ukućane.

Tu mi seva sjajan plan. Sutra će biti divan, sunčan dan. Mogla bih da šmugnem na slobodnu teritoriju na ceo dan. Uveče, kad se vratim i ćerka stigne od oca, majka će da pola sat drži monolog o mojoj neozbiljnosti na pragu pedesetih godina, na vešu koji već 46 minuta čeka da bude ispeglan, na ormarima koji vape da se novogodišnji ukrasi premeste na levu stranu a njeni kostimi iz veselih osamdesetih pomere na policu iznad. Ništa se ne baca. Takva su vremena, sve će to da zatreba jednog dana. Još nije došao taj dan, a kad će, ne verujem da će u ovom veku. Niti će mama da se suzi na te mere, niti će moljci da se odreknu svojih obroka. Dakle, ništa se ne baca, a ja sam lenja za svoje godine. Smatram da čovek nikad nije lenj za svoje godine, nego za tuđe radoznale oči.

Da se vratim na recept. Slasne masne mesne kugle u holesterolu. Koleginica me pita da li ću da pravim. Kalkulišem u glavi. Na slici recepta ima 16 kom. što znači 5 komada po glavi mog ukućana i još jedna za mačku. Nemamo mačku a ja to neću da jedem. Moja hrana za šlogirane je super. Sad se već pojavljuju uzročno-posledični problemi. Jaka 'rana traži kiselu vodu, da se lakše brkne. Sledeći u nizu problema je što im mehurići iz kisele ostružu stomake, pa bi prijalo nešto slatko. U najbržoj verziji, to je još sat-dva angažovanja u kuhinji, a moj vikend će stati u njihove stomake.

Ne dam svoj vikend. Sutra će da dobiju reciklirne sarme iz zamrzivača a ja ću svakako svojim putem. Đurđevdanski hajdučki sastanak mora da se poštuje. Život je lep, da bi se trošio na dosadne poslove.






2015-05-04

Moj kapetan

Bio je vojni pilot, sve dok nije prešao u JAT, neke davne godine sredinom prošlog veka. Mlad, naočit oficir, ponosni otac dva sina i suprug jedne divne žene. 

Moja prva sećanja dosežu do zlatnih epoleta njenove kapetanske uniforme. Besprekoran, prelep, plavook, mirisao je na KENT i Old Spice. Ne znam da li sam mu se više radovala kada se spremao za put, ili kada bi se vratio. Bila sam najlepše obučena devojčica u Paviljonima. Tečina princeza. Nekom mnogo davnom prilikom obećao je da će mi doneti šarenu lažu. Uvek, ali uvek, sam mu naivno verovala. Očekivala sam neko čudo, do tada neviđeno u mom dečijem svetu. Dobila sam papirni fišek pun čokoladnih dukata. Da su bili od čistog zlata, ne bi mi bili vredniji. Nikad nije pričao o problemima u toku leta, bio je uvažavan od kolega, o njemu je svako govorio sa osmehom. U kuću je donosio samo dobro raspoloženje.

Volela sam da ga pozovem pred put. Tada bi mi obećao da će da mi maše iz aviona, čim polete. Obzirom da i danas živim na istom mestu, blizu aerodroma, stvarno sam mu bezgranično verovala. Stajala bih pored kuhinjskog prozora, čak žurila iz škole, samo da ga vidim i odmahnem. Bez greške sam bila sigurna da ga vidim kako mi maše kroz prozor džinovskog aviona. Pucala sam od ponosa. Nisam se time hvalila, ali mi je srce bilo prepuno radosti. Da, to je bio moj kapetan. Neko koga sam obožavala. Sramota me da kažem, bila sam na njega više ponosna nego na svoje roditelje. Osećala se nekako... Njegova. Radovala sam se kad god sedimo na trosedu i dignemo noge na sto, da nerviramo tetku. I kad se vozimo čamcem sve do Kotora, ili idemo na večeru u Konavovske dvore, jer nam se može da se vozamo 100 km samo zbog toga. Uživala sam među njegovim papirima, pripremama za let. Bio je kapetan, instruktor i inspektor, route inspektor za sve kompanije i imao je long range dozvolu za prekookeanske letove. Imao je i neke ogromne knjige, koje sam gledala sa strahopoštovanjem, isto kao i njega. Svi ostali su mi bili rođaci, manje ili više zanimljivi, samo je on bio poseban. Skroman, moj kapetan. Zamišljala sam da bog sedi na oblaku, da se poznaju i pozdrave kad se sretnu.

Otišao je u penziju u vreme zlatnih dana JAT-a. Porasla sam i zaljubila se u kontrolora letenja, zaljubila se preko granice ovozemaljskog.  Bila je to ljubav do neba i dalje, kad se nebo probuši. Dvojica nebeskih, savršenih, mojih. Krajem devedesetih godina prošlog veka moja glava je bila visoko među oblacima, dok sam sa njima pričala o tim nebeskim stvarima. Kontrolor je, posle nekoliko divnih godina, napredovao u karijeri i oženio se svojom komšinicom i ostao mi je samo moj kapetan. I dalje sam gledala u nebo. Avionima u preletu se obraćala kao drugarima, sa molbom da kontroloru kažu koliko je pogrešio, koliki je magarac. Da li su me čuli, pitanje je. Možda je i sam shvatio.

Moj kapetan je preminuo prošlog februara. Nadživeo je mnoge kolege, letačko osoblje, prijatelje. Izabrali smo mu mesto odakle se avioni vide kao na dlanu. Odem na groblje kad nema gužve. Sednem na klupicu, zapalim cigaretu i sećam ga se. Kad avioni grme na par stotina metara visine, ja razvučem osmeh, što sam imala čast da ga poznajem i volim. 

Otuda moja ljubav prema plavom, prema avionima, nebu, besprekornoj kapetanskoj uniformi. Ne može svako da bude kapetan. Ni da ima onaj samouvereni pogled gospodara neba. Zbog toga, veliko poštovanje onima koji umeju da teraju avione. I dalje ću da im mašem sa prozora kuhinje, iako nema nikakvog smisla ali meni i dalje puno radosti donosi.

Vidimo se na FL220, kapetane..






2015-05-03

Romantika više ne živi ovde

Kad je Klerk Gebl palio cigar, ženski deo planete je padao u trans. Šmekerski pogled preko brčića, e, to je bio frajer. Niko nije obraćao pažnju na njegove klempave uši, samo na to kako pali cigar i kako je frajerčina. Jedan je Klerk Gebl.

Nekad su muškarci ličili na muškarce. Nosili su šivena odela. Žene su bile žene. U haljinama, sa uvojcima duge kose ili sa kratkim, damskim frizuricama. Tufnasti dezeni i suknje punog kruga ocrtavali su ženske obline tako da su muškarci širom sveta uzdisali i želeli baš njih. Kod kuće su imali svoje domaćice aromatizovane dečijim bljuckanjem ili zaprškom. Deca su terala točkove, pikala fudbalicu i krljala komšijske trešnje i ustajala posle padanja sa drveta, kad se brkati komšija u treger majici pojavi na prozoru. Nedelja je imala neki svoj šmek, koji ni jedan dan nije uspeo da dostigne. Kuvala se prava supa i ručak je imao tri faze plus obaveznu dremku. Popodne je mirisalo na vanilu i na mir. Na zagrebačko Nedeljno popodne, sa zvukom glasa Saše Zalepugina i one tete sa ogromnim naočarima, što je reklamirala Krka proizvode. 

Onda je umro drug Tito, i sve je polako krenulo na kontra bandu. Stablizacija i bonovi za deterdžent su tiho najavljivali kraj jedne civilizacije. Muškarci su prvo ostali bez brčića i popodnevne dremke da bi, kao nove epolete muževnosti, dobili mišiće od trčanja od jedne do druge prodavnice, gde je upravo stigla kafa ali je nestalo ulja. Deca su i dalje krišom pušila plavi Ronhil i Jork, dok je sarajevski Marlboro i dalje bio samo za odabrane. 



Godine propadanja, ratova i kriza odrazili su se i na pušenje. Dimio je ko šta stigne, grozni hercegovački duvan ili rumunski Bond, a dugački Partner je već postao misaona imenica. Muškarci su sve manje mirisali na Brion i Pitralon, sve više na zapršku jela po receptu "ako imaš, 200 grama salame, ako nemaš nije obavezno". Preživeli smo i to. "Čovek je, Senada, teški hajvan. I ono malo duše što ima, šejtan mu je dao da mu bude teže." 


Dođe i taj 21. vek. Ono što smo do tad gledali u emisijama naučnog programa, posle 2000., polako se dešavalo pred našim očima. Naizgled, život je postajao lakši, samo su gunđala poput mene na vreme shvatila da je to samo privid. Mnogi su otišli da traže neki bolji život, mnogi poginuli braneći tuđe ideale, društvo se rasipalo. Nije više bilo pućkanja pored glendera u parku. Svi su počeli bezglavo da jure za životom ne bi li ga, bar na dan, stigli i napravili dan lufta koji se nekad zvao nedelja. Nedelja je postala dan kada se kuva četiri jela za sledeću nedelju, dan kada želiš da se odmoriš i vidiš sa prijateljima i porodicom. Nedeljni ručak je pao u zaborav. Plastična tacna na kolenima je pobedila uštirkani beli stolnjak. 



Već sitnimo drugu deceniju novog veka. Muškarci imaju urednije obrve od žena, bolje depilirane noge, neguju se kremama sa Q10 enzimima i ekstratima dalekih mora. Žene imaju sve manje vremena za sebe, a deca rastu uz igre na struju. Bore se sa nekim nevidljivim protivnicima, crtanim likovima koje odrasli sanjaju u noćnim morama, kako se bliži vreme za kreditne rate. Žene više ne nose suknje punog kruga ni uvojke, a muškarci ne puše duvan. Duvaju u neke cevke i kutije iz kojih izlazi nešto nalik dimu. Men' to nije ni malo zanimljivo. Još manje je seksi. Kad bi muškarci znali koliko su nam uživanja ukinuli time što više ne pale dve cigarete, kad se prvi pridignu iz kreveta... 

21. vek je definitivno ubio romantiku.