Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2015-06-22

Krčka se Grčka

Stiglo leto u Beograd.
Uzbudilo se građanstvo kuda na letovanje. Premijer je imao nekakvo izlaganje na tu temu, ali ne pratim medije, pa ne bih da komentarišem ono što ne znam.

Skupila se ekipica prijatelja juče, krene priča o poslu i pomenem kako moj kolega (koga puno pozdravljam ovim putem) putuje na more ovde nedelje. Odmori počinju, obaveze na poslu se dupliraju, to je bila tema od koje smo počeli. Nama u kancelarijama je još i dobro, kako ume bude ljudima u delatnostima koje ne staju 365/24. Neki od prijatelja ne mogu da dobiju odmor u letnjoj sezoni, prosto, priroda posla je takva da pre oktobra ne mogu da računaju na slobodne dane. Svako muči svoju muku.

Kako sam i dalje pod utiskom posete Sjenici i Uvcu prošlog leta, pomenuh kako jedva čekam da idemo opet. Volim da letujem u Srbiji, na planini. Svoju životnu dozu izležavanja na suncu sam odradila u Boki i sad volim aktivan odmor. Niti trpim vrisku tuđe dece, niti kupanje u masi, trčanje da se prostre peškir u 05h... Jednostavno, popizdela bih posle 2 dana i vratila se kući. Bez obzira da li je hotel sa 5 zvezdica ili šator. Marija se upustila u objašnjavanje zašto je bolje da "dete odvedem u Grčku na more, nego da je vitlam po planini". 

Prvo, dete je već veliko i može da se izjasni šta želi. Slobodnog duha, aktivna i brza, ne može da svrti dupe u mestu. Pila je vodu sa izvora, gledala orlove i zmije, hvatala ribu, penjala se na vrhove Srbije i u povratku prošlog leta pitala kad opet idemo na planinu. Dakle, niko nju ne tera da tamo ide i letovanje nije obavezno.

Drugo, nikad nisam bila u Grčkoj niti nameravam. Apsolutno me ne privlači, isto kao ni Bugarska i slične opštenarodne destinacije. Možda se to zove snobizam, ali ne pada mi na pamet da se drndam n sati na točkovima do neke primorske selendre da bih istresla gomilu novaca i imala čime da se hvalim po Fejsbucima. Kad budem imala para za letovanje u fenseraju (objasnili su mi da je avio prevoz čist snobizam) ići ću u fenseraj što dalje od Grčke, zamrznutih jela ponetih od kuće, i letovanja na rate do sledećeg leta. 

Da, snob sam, upravo sam shvatila. Gadi mi se masovno krčkanje. Nekada nisam htela da siđem na plažu ako ima još nekog sem naše porodice ili prijatelja. Provodila sam na moru po dva i po meseca i moglo mi se. Ponuđenu kuću (čuj, kuću, vilu) u Crnoj Gori takođe sam odbila i ovog leta. Nije ni do lokacije ni do vlasnika :) nego me ne zanima. Dva dana na planini sa što manje ljudi rado sam stavila na prvo mesto. Mesta na kojima volim da provedem svoj odmor su daleko od gužve, kafića, buke, ljudi. Snobovi su, ionako, ekscentrični tako da mi se može.

Uostalom, šta i kome treba da se pravdam kud ću i zašto ću? Ići ćemo tamo gde volimo i uživamo, što svima želim. I ovog leta poštedeću vas fotke kvrgavih nožnih prstiju sa pučinom u pozadini i punjenim paprikama koje se greju na rešou. Neće biti ni albuma od 387 slika Ane na plaži, Ana pored plaže, Ana na putu do plaže, osmeha koji otkrivaju karijes na dvojci gore levo ali će se sanirati čim mi prođu svi čekovi od letovanja. Neće biti ni kukanja na stomačne viruse, ježeve bodlje, sunčanicu i promene na koži prženoj za sve pare. Eventualno, fotka neke šumske zveri, planinske kolibe ili potoka, čisto da mi fb profil ne bude neaktivan, i za onih par prijatelja što me vole i ovako nenormalnu. 



2015-06-18

Lepota jednostavnosti

Da nisam rodila, mislila bih da nisam žensko.

Ne volim kupovinu, šminkanje, tračeve i price o sitnoj deci.

Kad sebi treba nešto da kupim, ako u prvoj radnji ima, super.  Ako nema, više sreće drugi put. Pomisao na razgledanje, opipavanje, odmeravanje, čekanje  da probam…. Robija.

Pasulj kuvam očajno a ne jedem nikako.  To ima veze sa jednom  letnjom noći iznad Dubrovnika i nema veze sa ovim vekom.
Više ne volim pomešane ukuse, tipa ruska salata ili torta od 3 kore i 4 fila. Sve to posebno, može.  Ako me ne mrzi da žvaćem, da, da, i to je moguće.
Sa koleginicama ne razmenjujem recepte za turšiju i dizana testa, i ne nosim gotova jela na more.

Više mi prija da pešačim kroz planinu i tišinu nego da cvrčim na plaži u urlanju. Što dalje od grada i betona, što bliže oblacima, e, baš tu, da legnem u travu i upijam Sunce.

Ja sam neki naopak čovek. Sve je počelo da me troši više nego što me puni energijom. I ovaj moj nesrećni posao.. Kako zazvoni sat ujutru za buđenje, ne ide mi se. Skupim snagu, dođem do zgrade i muka mi je kao detetu pred vrtićem.


Više volim da ćutim nego da pričam. I da sedim sama u potkrovlju, na zraku sunca kroz krovni prozor. On se uvali do mene, da me zagrli, poljubi a meni je tako lepo na tom zraku sunca, da mi je sve ostalo u Univerzumu višak. Kapiram, muško je, shvatiće da sam se isključila kao kad on gleda basket. 
Ništa on ne kapira. Samo se naduri kao petogodišnjak kad mu mama ukine sisanje.

Sve sam maksimalno pojednostavila. Minimalizam kao stanje uma. 

Konstantna potreba da misli stavim na papir jer fizički osećam koliko me priča troši.
Ovo zbog sebe radim. Vi uopšte niste obavezni da čitate.



2015-06-17

Pismo

Dobija mi se pismo.

Ne rešenje iz Poreske uprave, ili poziv na tribinu SNS, nego pravo pismo. Rukom pisano i u koverat spakovano. Da bude adresirano onako ukoso, jer je teško držati pravac pisanja kad nema linije. Zaboravili smo da pišemo. Desi mi se da ne mogu da se setim nekog pisanog slova jer sve kucam na ovoj đavoljoj spravi.

Pravo pismo ima malkoc uvrnute krajeve, nastale od uvijanja rukom dok ga je neko pisao. Nekada sam dobijala pisma od moje drugarice Tamare iz Kotora. Telefonski pozivi su bili skupi, a Viber i Skype su bili misaone imenice. To je ono doba, kad su emisije Vlade Jelenkovića „Posle 2000-te“ bile jedini prozor u budućnost. Tamara i ja smo razmenjivale pisma na desetak dana. Strašno sam se radovala trenucima kada sam virila u svoje poštansko sanduče, da li je pismo stiglo. Onda bar jedan dan da odleži, da ga obilazim, i iz daleka pogađam šta mi je pisala. Ne, nisu to bila obična tinejdžerska pisma! Ova su pisana u školi, na časovima, kod kuće, u parku, gde god bi stigle mi smo pisale jedna drugoj. Pisala mi je i o buri u Kotoru, i u kakvoj je jakni bio Nikola, kad ga je srela baš onako filmski na mestu koje joj je njena baba Mika videla u šolji kafe.

Nebrojeno puta sam mirisala Tamarina pisma. Sadržala su po neki gram vazduha iz Boke, i ja sam ga udisala dok ga Beograd ne proguta. Nekad bi mi poslala list lovora ili grancicu ruzmarina. To sam nosila sa sobom, kao svetinju.

Takvo mi se pismo opet dobija. Da mirise na so, na slobodu, na detinjstvo i na devojačke priče. Pismo sa dva grama bokeljskog vazduha, da me vrati u vinklu.

2015-06-12

Tri plus jedna

Njih četiri se druže, putuju, slikaju, pišu. Tri su žene sa oblinama. Četvrta je tu zbog svemirske ravnoteže i drugarstva. Kako leto ugreje Beograd, tako dušebrižni krenu sa pitanjima „Da li je i vama debelima sad vruće“? Jeste, vruće nam je, isto kao i glupima i bezobraznima. Ja mogu da smršam a ti ćeš zauvek da budeš copina.

Ovo je njihov blog http://triplusplusjedna.blogspot.com
Ovo su modeli koje nose, pravi ih PLUS&FABULOUS  https://www.facebook.com/pages/Plusfabulous/819422971439592?fref=ts
Ovo nije plaćena reklama nego istinsko radovanje njihovoj energiji.
Ovo je radost koja zrači kroz monitor. Kako ih drugi vide, do gledaoca je.
Ja ih vidim kao srećne žene beogradske. Iskreno srećne, sa osmesima na kojima mnogi mogu da im pozavide.

Lepotice, žive i zdrave i nasmejane uvek da budete!


2015-06-10

Ispred i iza leđa

Malopre sam izašla na pauzu da ručam. Ne mrzi me da svakog dana nosim ručak na posao ali to je druga tema. Zateknem dvojicu poznanika iz druge firme jer je to mesto na hodniku drugog sprata v.d. lokacije gde se puši i jede, popriča, napravi kratka pauza. Pitam šta ima, kako su, odgovori Goran: "Evo, ogovaramo koleginicu, šteta što je ne znaš pa da nam se pridružiš".

Ne znam kad i u kojoj fazi života sam prihvatila činjenicu da muškarci ne ogovaraju. Potpuno sam bila zatečena rečenicom koja mi je porušila ovaj mit. Muškarci su mi se činili dovoljno nezainteresovanim za takve priče, kojima su žene vrlo sklone. Moj je problem što ne volim ogovaranje i što, ono što želim, kažem u lice. Činjenica je da ljudi više vole da im se priča iza leđa, čak, neki ne prave razliku da li se o njima priča dobro ili loše. Važno je da se priča, da ih neko primećuje i bavi se njima.

Krenemo u priču o mojoj zabludi jer sam, zaista, bila iznenađena saznanjem da se muškarci bave takvim trivijalnostima. Goran mi objasni da nije sve tako crno, da oni ne obraćaju pažnju na ženske strije i viseće grudi, na šta se Peđa samo nasmejao. Ovo mu stvarno ne verujem, mada, možda ulaskom u neke godine bliže 50. verovatno ima smisla. Ipak su oni ljudi od kamere, ali imaju i svoje oči pa biraju gde će pogled da zadrže. Na toj tački jedan moj mit je srušen a novi je napravljen. Oko se zadržava tamo gde mu um kaže, bar kod mene to tako funkcioniše. Muškarac ne mora da bude lep i zgodan, da bi mi zadržao pažnju. Ukoliko tokom priče mlati rukama, ustaje, šetka, seda, skreće pogled i temu... Neće mi zadržati pogled ni da je Ešton Kučer. Lepu ženu ću uvek da primetim, njen stav, držanje, govor, negovanost pre nego veliki nos ili nepravilna usta. Nemam problem da joj kompliment i glasno kažem.

Svi imamo divne predstave o sebi. To su čulno-očigledne slike stvarnosti onako kako je mi vidimo, ako se sećam dobro školske definicije. Sa druge strane, zarad ravnoteže, je slika koju vidimo u ogledalu. Visoko mišljenje o sebi priznajem samo ako je potkrepljeno realnim, što je najčešći kamen spoticanja. 

Da se vratim na muško ogovaranje sa početka priče. Njihova tema je bila koleginica koja mnogo priča a malo radi, izmišlja izgovore, prebacuje svoj posao drugima. Možda to i nije pravo ogovaranje nego komentarisanje realnog stanja i izbegavanja odgovornosti i rada. Uostalom... Gde je granica i šta je uopšte ogovaranje?








2015-06-08

Napisana pravila

Nepisana pravila služe da se pozivamo na njih kao nešto što se podrazumeva.

Meni se ništa ne podrazumeva. Od pravila poštujem ona o: lepom ponašanju, suživotu sa drugim bićima a pravilo prvo je da ništa ne moram. Ne volim ni konstataciju da je nešto "nepisano pravilo" jer, u startu, svako može da ga tumači kao postojeće ili nepostojeće, zavisno kako mu odgovara. Pravila su tu da se poštuju i da se krše, zastupam tu tezu. Majstorija je izvagati šta od ova dva na koga primeniti.

Pravilo je da se svi kupamo, bez obzira da li je leto ili zima. To pravilo služi... Da se krši, bar do pola. Neki se kupaju redovno, neki neredovno, a gro problema na tu temu nastaje kod nošenja već nošene odeće. Svako ko se vozi gradskim prevozom u Beogradu ima jasnu predstavu na šta mislim. Ovo je 21. vek i, kao jedno od savremenih dostignuća, u narodu su poznati dezodoransi koji 48 sati štite od ne znam čega. Ne znam ni šta ni koga štite. Neki su to bukvalno shvatili pa se lako prepoznaju i u mraku. Neki drugi to upotpunjuju mladim belim lukom, čija eterična ulja isparavaju kroz kožu naredna 24h. Dakle, pravilo je da nema pravila, osim da je svaka vožnja gradskim prevozom izvor raznih opasnosti.

Još jedno pravilo je da odrasli ljudi jedni drugima treba da kažu šta misle ili osećaju. Ne da uvijaju i muljaju nego, brate, kažeš šta imaš pa ko preživi ide dalje. Šunjanje nekome iza leđa nije kulturno a i malo je prevaziđeno. Odbrana u ovom slučaju ne pomaže preterano. Ako dokazi potvrđuju da mi se neko muva iza leđa, tu mu je i mesto. Da ima muda (pardon maj frenč), bio bi bar pored mene, ako ne ispred mene. Ovako ne znam šta mogu da očekujem: lagan poljubac u vrat, koji će da kaže ono što njegova usta ne mogu-ne smeju-ne umeju da izgovore, ili šut u dupe? Oba su jednako realni. Iako je tek ponedeljak, posle divnog vikenda ne želim da trošim energiju na ŠBBKBB, u narodu poznato kao "šta bi bilo kad bi bilo". Da ima volje, bilo bi. Kako nije bilo, znači da nema volje, a gde nema volje nema ni puta. 

Množenje  nulom je nacionalni sport ali ja više volim prostu matematiku 1 plus 1, čak i po ovoj vrućini. Ljudi se opuste, maštu pobuđuju letnje haljine i minuli rad iz teretane prošle zime pa se unutrašnji motori lako pregreju i pregore. Svako sebi treba da nađe pravu meru hlađenja, vodenog, vazdušnog..

P.S.
Ne perite kola ovih dana. Ne izazivajte kišu, osim ako nemate pored sebe nekog sa kim ćete da uživate dok zajedno kisnete. U suprotnom, može vam se desiti da se osetite kao popišani.



2015-06-05

Različiti ukusi

Danas objavih na svom Facebook zidu članak da je odzvonilo mršavicama i da se obline ovog leta vraćaju na velika vrata. Jedna od internet zajebancija, koja služi da se prekrati radni dan, npr. Dobih ozbiljne komentare i diskusije, čak i jedan uzbuđen telefonski poziv, pa da napišem šta o tome zaista mislim.

Žene se dele na divne i manje divne. Ja sam od onih prvih. Nisam mislila da budem divna ali avaj, priroda je bila darežljiva a moja kašika mi je često pravila društvo. Ko me zna, zna o čemu pišem, ko me ne zna ja sam jedna obla žena (valjda se to tako sad kaže). Niti mi je frka da se pogledam u ogledalo, niti imam bilo koji oblik blama zbog toga.  Ustvari, moja priča se sad ovde pomera u stranu...

Recimo da sam do sad upoznala različite ljude, da preciziram, muškarce. Ono što je svima zajedničko je da imaju neverovatno visoko mišljenje o sebi i tu im zaista skidam kapu. Hrabro je biti ćelav, debeo, nepismen, tupav, neuredan (ove osobine navodim kao primere, ne da ih uvredim) i misliti o sebi da je Sindi Kraford tvoj nivo. 

Ne misle oni za sebe da su njen nivo nego da je potpuno OK da je muvaju. Sindi, ne ljuti se, lutko, stvarno ne pratim ko su ideali lepote u ovom veku. Dakle, krila ega bez granica podižu ih mašala visoko iako imaju ogledala i oči koje vide da nisu ni blizu frajera kakvim se zamišljaju. E, jedan takav daće sebi za pravo da komentariše kako neka žena ima debele listove, čukljeve, strije i mlohave ruke. Onaj Feliks, što je skakao sa neke božanske visine je sitan kikiriki u odnosu na ove hrabriće. Da li je to neka genetska greška u muškim hromozomima, da li oni takav stav čitaju iz nekog priručnika koji celog života slepo prate, ne znam. Divim im se, zaista.

Kao i sve fabričke greške, i ovaj višak samopouzdanja i visoke slike o sebi uzrokuje manjak na nekoj drugoj strani. Neprijatelj ne bira gde udara ali izvesno udara, znaju oni o čemu je reč. Da su tako hrabri kad ih pozoveš u pozorište, ih, nagledali bi se do sad mnogo lepih predstava. Možda i nešto naučili ali dobro, kad hrabrost pogurana egom na jednom polju ide na maksimum, na drugom polju mora u minimum. Kosmički zakon, jebiga.

Meni moj partner kaže da sam slatka. Prihvatili smo jedno drugo u viđenom stanju i izgladili eventualna neslaganja. Čovek ne jede slatkiše, sportista je ali eto, ja sam mu slatka. Da li zato što sam sa oblinama, ili što sam dobra osoba, kvalitetan sagovornik, podrška, ćutolog, kritičar, ljubavnica... Raspitaću se o detaljima, nisam se udubljivala. Ozbiljan je čovek skroz, nije klinac, ali je do sad izgubio to uputstvo o normama lepote.

Mudri kažu "Ne sudi o ženi u kg da ti žena ne bi sudila u cm". Svaka batina ima dva kraja pa može lako da se okrene. Dakle, gospodo sa visokim mišljenjem o sebi, da vidimo ko čime raspolaže. Znoje se dlanovi? Opustite se, svakome može da se desi da smrša ili se ugoji, za razliku od nekih apsolutnih vrednosti za ceo život. Da ste nam živi, zdravi i pravi!





2015-06-04

Ništa ja ne moram

Ćerka odavno ide u park pored zgrade bez mene. Ne mešam se u njeno igranje osim ako to od mene ne traži, važi i obrnuto. Svako ima svoje prijatelje i to poštujemo obe. Sinoć, na povratku od zubara, u parku videh mamu njenog školskog druga pa sam sela do nje na klupu, što kažu "na par minuta". Deca se igraju, ciče od smeha i radosti. Raspust je na pragu i zaslužili su da budu bezbrižni.

Prilazi nam žena sa osmehom oko ušiju. Poštujem što ima troje dece, što je majka i domaćica, komšinica iz kraja. U pola priče nas prekida sa "Opet mi je spavao (najmlađi sin) 5 sati do malopre..... itd... i dalje traje monolog. Kratko odgovorih da sam ja sa tim odavno završila i da ne pratim koliko deci treba dnevnog sna a realno me zaista ne zanima tema. Ni kad je moje dete bilo malo, nisam se upuštala u priče sa drugim mamama, pa sam zaradila etiketu asocijalne. Nije me najbolje razumela. Ponovih, ja sam pelene i bebeće dane odavno zaboravila i ne bih se vraćala na to, što je bio samo okidač da se nadoveže "O, pa i ja sam tako mislila, pored dve ćerke ali eto, sad opet beba...".

Ne volim kad me sagovornik ne sluša, nebitno koliko površan razgovor bio. Morala sam da ponovim da me odrastanje beba više NE zanima i da ne pratim trendove i da razgovaram sa Saškom. Ode žena. Saška zbunjena, kako ti nije žao? Lepo, nije mi žao. Niti je moje izabrano društvo, niti me zanima kako kenja njena beba i u koje pelene, da li jede slatke ili slane kašice ili smoki. Ja to NE MORAM da slušam ako neću, a fakat neću, i može da se duri koliko želi svako čija me priča ne zanima. Postoji legenda da je jedna žena rodila decu ali nije non stop i svima koje sretne pričala o njima. Svojim pričama ne smaram druge i ako nemam šta da kažem, ćutim. Ne važi ono "Ako ti ne jedeš lavove, ne znači da tebe lav neće da pojede". Lav je lav, a lav se ne dira. Isto je samnom. Nisam asocijalna ali biram društvo i sagovornika. Moje je pravo da teror bilo koje vrste ne prihvatam. Što bi rekli, može mi se. Ne ulazim ni u priče sa ljudima u redu, u čekaonici kod lekara, ne smaram i ne trpim smaranje. Namćor sam i tačka.

Ova priča ima veze sa još jednim događajem juče u ranim jutarnjim satima. Retko kad nosim suknju, sandale, štikle ali juče sam se tako obukla za posao. Majka me gleda pa se odvaži da komentariše: "Eto, moraš da izgledaš kao žensko, ti si odrasla.... lalala...". Tu se moj termostat isključio, nadomak tačke pregrevanja. Da, mama, odrasla sam. Imam 45 godina. Ako me to čini odraslom, jesam.... razmišljam u sebi da li da izgovorim, a njeno izlaganje o mojoj odraslosti se nastavlja i ne naslućuje se kraj. U jednom trenutku bojler u meni je pretio da prokuva ali sam se dozvala racionalnom i potpuno mirnim i jasnim glasom rekla: "Ništa ja ne moram. Nošenje haljine i štikli je tu uračunato."

Mama se zamrzla. Znajući i sebe i nju, postojala je mogućnost da kasnim na posao, jer bi ušle u još jednu od filozofskih rasprava ko je stariji, jaje ili kokoš. Ko god da je, ništa ja ne moram, pogotovo da nosim ono što "priliči mojim godinama". Volim svoje godine i status. Eto, baš tu se pozivam na tu svoju odraslost. Odrasli najbolje znaju šta i kako treba. Obzirom da sam veoma zadovoljna svojim životom i mestom u svetu odraslih, posle sekunde razmišljanja obula sam svoje crvene baletanke i sandale sa štiklama odložila do nepoznatog datuma. Život je lep da bi se trošio na izbegavanje rupa na beogradskom asfaltu i ostale dangube.

2015-06-02

O njemu i meni

Uvek je bio zgodan, struna, svaki mišić savršenog oblika. Uvek je bio miran, tih, nekako čudnog glasa koji je tek u kompletu sa njegovim pogledom govorio da ga razumem. Prijatelji su mi govorili da je čudan, previše tih, nikad iznerviran, nikad stresiran, a meni je sasvim jednostavan i neobičan zbog toga. 

Nasuprot tome kako su ga ljudi oko mene doživljavali, mi smo mogli satima da razgovaramo. Da odemo na koncert i skačemo do pola noći, pa se pešaka vraćamo preko mosta hodom bržim nego svi ti klinci duplo mlađi. Onda smo počeli da se ćuteći još bolje kapiramo. Slučajan dodir noge o nogu, dok sedimo i ćutimo, pričao je za sebe. Razumeli smo on i ja, niko drugi nije tu pozvan, a onda bi se pravili da je to sasvim ok i normalno da se tako, kao slučajno, dodirujemo. Godine jedna za drugom, redovi priče i naših ćutanja... Volim te trenutke. Obično hodamo jako brzo, u početku sam jedva dolazila do daha a sada mi nije problem ni 6 km za sat hodanja. Nekad zakukam da sam umorna od posla, a on kaže "Hajde da trčimo, zaboravićeš sve i bićeš kao nova". Neću, da ne bih zaboravila i tebe, ludo... odgovorim u sebi. Ti si aktivan za oboje.

Ne mrzi ga da se vidimo na 15 minuta. Da se popne do mene noseći bajs u rukama i osmeh na licu, i onu dečačku radost što je tu i što ćemo te minute da podelimo. Ako ustanem da mu dohvatim vodu ili čaj... Sedi tu, samo budi tu i ne mrdaj, kaže, da ti osetim miris kose tu pored mene. U početku mi je to bilo smešno, naivno, a onda sam počela da cenim te momente našeg mirovanja. 

Posedeo je, brada mu se poprilično prošarala sedim i ne volim kad je neobrijan. Lepo mu stoji ali nije to on, uvek perfektno uredan i sređen, tako me je navikao. Nekada bode kao jež pa se sklonim od poljubaca a onda mu bude žao, pa se duri, pa se strašno duri ali se ubrzo opet smeje. Nešto ga muči, žulja, vidim da je drugačiji i zamišljeniji. Pitam, da li je sve u redu? Nasmeje se kao dečak, sevne plavim očima kao da otera tu svoju muku i opet je tu.

Pre neki dan mi je zaspao na ruci. Ležali smo i ćutali, gledali u plafon. Samo je naše ritmično i uzbuđeno disanje remetilo mir u toj tihoj beogradskoj ulici. Došao je prilično umoran, neraspoložen i opustio se da je zaspao a meni je bilo žao da ga budim i sad imam istegnute mišiće na levoj ruci. Mogla sam na miru da ga gledam jer je jedan zrak sunca uspeo da se provuče ispod roletne i da ga obasja, da mu se svaka bora vidi. Spavao je bebeći, mirno, zadovoljno. Desetak minuta, a onda se prenuo iz sna, izvinjavajući se što se toliko opustio.. U redu je, samo spavaj, ćuti, ššššš.. Ja ću da te gledam i da ti ljubim svaku boru pored očiju, da je odmorim i snagom napunim. 

Sve je bilo drugačije. Mi smo, tog dana, bili drugačiji, intimniji nego ikad pre, iako je, naizgled, sve bilo isto i uobičajeno, čak i zajedničko tuširanje. Uplašio me taj osećaj još jače prisnosti sa njim, ali pustiću neko vreme da prođe, da vidim da li je to TO. Do tada ćemo da se grlimo i ljubimo najbolje što znamo, a što vama ovo pišem, nemam pojma... Sa mene se, uvek i sve, čita sa lica a on me pročita iz prve.