Pismo

Dobija mi se pismo.

Ne rešenje iz Poreske uprave, ili poziv na tribinu SNS, nego pravo pismo. Rukom pisano i u koverat spakovano. Da bude adresirano onako ukoso, jer je teško držati pravac pisanja kad nema linije. Zaboravili smo da pišemo. Desi mi se da ne mogu da se setim nekog pisanog slova jer sve kucam na ovoj đavoljoj spravi.

Pravo pismo ima malkoc uvrnute krajeve, nastale od uvijanja rukom dok ga je neko pisao. Nekada sam dobijala pisma od moje drugarice Tamare iz Kotora. Telefonski pozivi su bili skupi, a Viber i Skype su bili misaone imenice. To je ono doba, kad su emisije Vlade Jelenkovića „Posle 2000-te“ bile jedini prozor u budućnost. Tamara i ja smo razmenjivale pisma na desetak dana. Strašno sam se radovala trenucima kada sam virila u svoje poštansko sanduče, da li je pismo stiglo. Onda bar jedan dan da odleži, da ga obilazim, i iz daleka pogađam šta mi je pisala. Ne, nisu to bila obična tinejdžerska pisma! Ova su pisana u školi, na časovima, kod kuće, u parku, gde god bi stigle mi smo pisale jedna drugoj. Pisala mi je i o buri u Kotoru, i u kakvoj je jakni bio Nikola, kad ga je srela baš onako filmski na mestu koje joj je njena baba Mika videla u šolji kafe.

Nebrojeno puta sam mirisala Tamarina pisma. Sadržala su po neki gram vazduha iz Boke, i ja sam ga udisala dok ga Beograd ne proguta. Nekad bi mi poslala list lovora ili grancicu ruzmarina. To sam nosila sa sobom, kao svetinju.

Takvo mi se pismo opet dobija. Da mirise na so, na slobodu, na detinjstvo i na devojačke priče. Pismo sa dva grama bokeljskog vazduha, da me vrati u vinklu.