Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2015-08-30

Dragi dnevniče...

Subota je nekako prošla. Osim ogromnog Meseca, ništa posebno se nije desilo. Nije mi ništa. Videla sam nekog dragog, pokušao je da me nasmeje i nije uspeo. Onda je pokušao da me zagrli, kao nekad, ni to nije uspelo. Otišao je pokunjen misleći da je do njega, jer me je neko vreme zapostavio... Nije. Sve je u redu. Samo idi i ne pitaj mnogo.

Došla je nedelja. Jutro je smrdelo na mleveno đubre iz đubretarskog kamiona. Probudila sam se mokra od znoja iako je klima hladila sobu na 22C. Nije me bolela glava. Stanje "Two lost souls swimming in a fishing bowl". Beogradski beton je goreo od vreline a ja sam ceo dan provela u stanu. Ni očešljala se nisam. Pustila sam da vreme teče i odnese sve, kao voda sapunicu posle pranja ruku. Avgust mi je klizio niz telo kao i onaj avgust, kad sam mislila da je jedino rešenje da odem. Ko prvi ode, ima šanse da bira gde će da ga boli, reče mi nekad neko. Čista laž. Bol ne bira ni gde ni mesto ni vreme.

Te nedelje, ni jedna poruka nije svetlela u mom inboxu. Ni jedan sladoled od čokolade nije pojeden. Nisu prevrtani recepti za torte sa specijalnom dekoracijom. Otkazala sam nabavku plavog i crnog fondana. Nema ni poruke za dobro jutro ni one za laku noć, ni onih između. Nisam se smejala... Onako. Niko mi nije rekao da nemam pojma. Dan drugi.

Dobro sam i sve je u redu. Sutra je novi dan. Emotivni pretplatnik nije trenutno dostupan, molimo ne zovite više i ne virite u inbox. Nema. Ni jedne od onih 12.000 poruka od predhodnih dana. Nema ni slika. Sve je čisto kao trotoar posle ubistva. Žrtva je odneta, tragove krvi su oprali i kao da ništa nije bilo. Možda jeste, možda nije. Možda sam samo sanjala. Ipak, jedan metalni privezak za ključeve, sa dva cveta, fali mi na mestu gde je oduvek stajao. Nisam sanjala. Vredelo je svakog trenutka. Nisam ni svetica ni ruka spasa. Samo žena. Ne umem da popravljam štetu koje su neke druge nanele niti da postignem da se dve paralelne prave preseku. 

Najbolje lekcije su skupe. To nije rekao indijski mudrac nego ja. Cena se, obično, plaća delovima sebe. Još samo 363 dana i biće godina kako mi nedostaje. Zaboraviću skoro sve. Skrivenog zmaja, pritajenog tigra, drvo bez lišća. Merna jedinica za nedostajanje, po novoj međunarodnoj klasifikaciji, zove se A.S. Uobičajena doza se meri u mili jedinicama. 1 A.S. nedostajanja je ozbiljna stvar. Terapije nema. Ćutiš i čekaš da te prođe. A ako, slučajno, imaš muda da pustiš muziku, to nikako ne sme da bude ni jedna od "onih" pesama. Pink Flojde zaboravi bar 20 narednih godina, koliko je vreme poluraspada radioaktivnog emotivnog materijala.

P.S. za A.S.

Čuvaj se, loših puteva i loših žena.
Dabogda te neka kratkokosa ljubavlju iz mesta pomerila.
Vrediš.






2015-08-29

Krik

Beskrajno mi se plače.

Otpadaju mi komadi duše i vuku se zamnom, ostavljaju ljigav trag na trotoaru kojim jedva hodam.
Srce nemam, to mi je majka rekla kad sam bila mala. Verovatno nemam ni krv.
Noge mi drthe i ne slušaju me. U grudima nešto steže, ima evo već sedamdesetak sati.
Ničim izazvano. Bezimeno. Neka emocija snažna i važna a meni nepoznata.
Ne umem da kažem da li je dobra ili loša, znam samo da me davi i da teže govorim nego što pišem.
Možda je to nepristojno? Podeliti nešto lično, sa ostatkom sveta? Svako bi mogao sebe da prepozna, pa me optuži da sam mu upropastila dan. Godinu. Život.

U ovakvom stanju neko ostane bez snage da se pokrene, Mene adrenalin šiba da ne umem da stanem, da se zaustavim. Svaki mišić me boli od vežbanja. Telo se trese a um traži još opterećenja, još znoja, još fizičkog napora da pobedi ovaj u glavi. Ničim izazvan.

Mislila sam da više ne umem da se dam, nikome sem svom detetu, bezrezervna i neuslovna ljubav zauvek. Možda sam u sebi osetila kako davno uveo koren pušta mlade žile? Drvo koje je prestalo da stvara zelene listove počelo je da njiše grane. Da li ubiti svaki pokušaj da se opet diše punim plućima, mozgom, srcem, svakom ćelijom? To bi bilo lako. Treba se izboriti sa ovom Energijom koja me vozi od plusa u minus brzinom svetlosti. Malo me umara sve to a, opet, ne želim da izađem iz orbite. Kome verovati? Kome se prepustiti? Đavo vuče na jednu, Anđeo na drugu stranu a ja više nisam elastična kao pre. Dok se njih dvojica igraju, meni pucaju šavovi, iako to niko sem mene ne primećuje. Oni koji me znaju, primećuju samo promenu, ali ne umeju da je protumače. Ni ja ne umem. Ne znam da će da me podigne na viši nivo ili baci na dno. Znam samo da je neslućeno snažna promena i da ne umem da je kontrolišem. Imam snage planine da pomeram, i nemam snage da govorim. Pisanje mi olakšava. Kao obloga od komovice, na upaljenom grlu. Pisala bih dan i noć i opet, da rečima ispišem borbu ove dvojice, koji će kući da me povede. Da se ja pitam, otišla bih sa trećim. Na neko mesto gde nam niko ne zna imena, daleko, jako daleko. Da ćutimo i da nam bude lepo. 

Evo, ide novi talas, a taman sam udahnula vazduh. Taman da se ne ugušim kad me opet prekrije i cimne na dno. Proći će. Dobra vest je da sve prođe. Loša vest je da sve prođe.

Wish you were here.



2015-08-26

Zašto ne volim četvrtak i kupovinu

Četvrtak mi je totalno nepotreban dan.
Svi stresovi mi se dešavaju četvrtkom.
Udala sam se u četvrtak. To sam tek posle osvestila. Ne namerno, imali su tad slobodan termin u opštini Voždovac. Četvrtak nosi neko prokletstvo za koje nisam sigurna kakve veze ima samnom, ali se četvrtkom ne osećam snažno kao ostalim danima. Funkcionišem sa pola mozga. Zato se trudim da se četvrtkom viđam sa posebno dragim ljudima, kako bi taj dan prošao zanimljivo i vredno pažnje.

Danas sam se vraćala sa posla, u gužvi sa ostalim narodom. Svako ima neku svoju brigu i nabranu boru na licu. Do mene par devojaka, veselih, lepih. Jedna drugoj uskaču u reč, objašnjavaju gde je koja rasprodaja, kako za malo novaca kupiti što više bespotrebne garderobe.. Njih tri, sve iste. Bezlične. Duge, opeglane kose, bele majice, šorcevi od farmerki i bele starke. Počela sam da obraćam pažnju kad su im se, na narednim stanicama, pridruživale skoro identične devojke.

Zašto sve liče? Da li je moguće da ne osete potrebu da budu jedinstvene, drugačije? Danas momci imaju realan problem. Dok se momak okrene, može da pobrka onu koju muva sa n njenih drugarica. Ne sviđa mi se to. Sve slično govore, imaju slične izraze lica, božeprosti kao klonovi su. Razmišljam o svojoj ćerki. Još je mala (za moje pojmove) ali tačno zna šta hoće i šta neće. Nema sile da je natera da obuče farmerke, jer ih sve drugarice nose, ako se njoj ide u helankama. Valjda je nešto i do karaktera, a ne samo do pravila koje čopor nameće. Prilično je svojeglava i ima stav. Razmišljam... Sutra će i ona sa drugaricama u pohode po tržnim centrima. Nesvesno se mrštim. 

Kupovinu ne volim, meni je to nužno zlo koje jedva čekam da završim, kad moram da nešto kupim. To je trauma iz detinjstva. Majka bi me vukla na Bulevar (Revolucije) da gledamo šta ima. Bilo je beskrajno daleko od našeg kraja, i tamo nikad nije bilo ničeg zanimljivog. Mama je uživala u pretresanju krša po prodavnicama, u razgledanju štofova "za kostime" i redovno zbunjivala prodavačice pojmom grao boje. Do dana današnjeg nisam sigurna da li je to uopšteno siva boja, ili neka specijalna nijansa sive boje. Gaće je samo po kući zvala gaće. Kad bi ušle u prodavnicu "Plitvice" i stigle do razgledanja i nabavke ženskih gaća, mama bi pitala: "Ove kilote, koliko su"?

Prodavačice su treptale i obično pozivale najstariju među njima, koja bi izlazila iz nekog budžaka prodavnice, brisala usta od upravo pojedenog zalogaja, i preuzimala bi slučaj. Da su, kojim slučajem, postojale grao kilote, neka prodavačica bi sigurno završila karijeru i odselila se na Antarktik. Kupovina gaća je uvek bila na kraju pohoda na Bulevar, što je značilo kupovinu kuvanih đevreka, kao okrepljenje pred dug put tramvajem do naše kuće.

Jedino još gore od Bulevara bilo je u Zemunu. "Grateks" je prodavao štofove, na dva nivoa. Podrumski je izgledao kao turski kazamat, sa nekim brkom i mirisom memle u slabo osvetljenom prostoru. Mama bi insistirala da materijal pogleda na dnevnom svetlu, što je iziskivalo iznošenje istog pred prodavnicu. Najčešće bi uzdahnula razočarano, to nije bila željena boja-šara-kvalitet. Brka bi ga nosio nazad u mračni suteren i, sigurna sam, proklinjao dan kad je odabrao taj posao.

Na vrhu piramide jezivih prodavnica bila je jedna u Zemunu, pored koje ni danas ne volim da prođem, iako je odavno pretvorena u banku. Tačno preko puta pozorišta. Imala je brodski pod koji je jezivo škripao pri svakom našem koraku. Znoj me oblivao pre nego što joj priđemo. Još uvek se sećam tog zvuka. Umišljala sam da tu noću obitava Frankeštajn lično, i na miru isprobava garderobu, jer od dosadnih žena tokom dana ne može da dođe na red. Ipak, mito kom je moja majka pribegavala pred kraj pohoda na Zemun bio je vredan pažnje. Ko zna za poslastičarnicu "Zora" zna i zašto. Ko ne zna, mnogo je u životu propustio.

Nekako stigoh kući danas. Ćerka me je gledala onim ogromnim plavim očima i hrabro pitala da li sutra može do tržnog centra, sa drugaricama? Ako nisam primetila, one su već velike, i umeju da se brinu o sebi... Nastavila je argumentovanje. Ja sam i dalje videla onu upišulju u pelenama, onu devojčicu koja se valja u pesku, đaka prvaka... Uzbuđeno sam popila čašu vode, zagrlila je i pristala sam. Sve ima prvi put, pa tako i razgledanje prodavnica sa drugaricama. Neka joj to bude lepo sećanje, a ne kao ova moja traumatična. 

Isterivanje nervoze

Svi imamo trenutke slabosti, kad sebi dozvolimo da dokon um proizvede lude ideje. Stvari nisu ni dobre ni loše, naš um ih tako deli na osnovu predhodnih iskustava i stepena trenutne zaludnosti. Što se manje bavimo nekim pametnijim stvarima, to smo više skloni pravljenju slona od muve, i oživljavanju starih i zaraslih emotivnih rana.

Ima par dana da me je napala neka emotivnost. Nisam na to navikla, priznajem. I razvod sam iznela "muški", na nogama, bez suza i patetike, pa me zato još više zbunjuje moje trenutno stanje. Ćerka je porasla i ne dozvoljava da je smaram maženjem, drugo nemam koga. Možda bi bila dobra ideja da nabavim kućnog ljubimca koji voli maženje jer je to prava definicija mog trenutnog raspoloženja. Mazi mi se neko. Ko će u mojim rukama srećno da se meškolji i prede i traži još.

Kako te osobe trenutno nema i nisam u mogućnosti da putem njegovog USB u mom hub-u izvršim transfer intimnih podataka, rešila sam da surovijom metodom isteram svu negativnost iz sebe. Mrzi me da idem u teretanu, da me tamo zagledaju one tetoviranje devojke sa poni repovima i debelim usnama. Vežbaću kod kuće, uz instrukcije sa Youtubeta. Kad sam bila psihički spremna za realizaciju tog poduhvata, shvatila sam da imam oko 1 kvm slobodnog prostora u stanu, i da je situacija "Biti ili ne biti". Odlučila sam se za čučnjeve. Mnogo čučnjeva. 

Zatvorim se u sobu i čučim. Ona sa video klipa skače kao besan majmun. Ukačim svaki njen treći čučanj. Krckam kao grisine u ustima gladnog dvogodišnjaka. Desno koleno jače nego levo. Slab mi je ton pa ne čujem da li tako i njoj, mada ne verujem. Deluje suviše srećno i dobro podmazano sa svih strana. Tešim se da ću imati pozadinu kao ona, minimum, iako je duplo mlađa od mene a i duplo lakša. Oko 4. čučnja počinjem da psujem. Svaki kolač koji sam pojela, svaki drugi tanjir čorbastog pasulja sa rebrima, i svaku pošećerenu limunadu. Oko 7. čučnja počinjem glasno da psujem. Ne više hranu nego svoju ideju da jedno zlo zamenim drugim.

Evo treći dan kako hodam kao da sam jahala bure. Jedva sastavim noge. Toalet koristim iz daleka, kao dečak. Kad izlazim iz autobusa, iza mene je red zavidnih. Hodam kao da su mi noge od lima. To je loša vest. Dobra vest je da me noge toliko bole, da sam zaboravila zbog čega sam uopšte i bila nervozna. Ostajem ja pri svom hrono režimu života a ove čučnjeve neka rade neke manje krckave gospođe.



2015-08-25

Moralna ujna


Svaka porodica ima ludog ujaka.
Mislim da je to globalno, ne počast samo nas Srba, kojima se događaju razne natprirodne pojave. Ludi ujak je pojam za širu kategoriju muških rođaka, koji se niotkuda pojavljuju u najgorem mogućem momentu po nas. Ne po njih. Njima je uvek dobro. Nemaju nikakve specijalne prohteve u životu, osim izvršnog prava da vam banu u život kad im se ćefne.

Nekada je to samo da vas vide. To je lep običaj ali ne verujem mnogo onima koji me pitaju kako sam a da iza toga nema skrivenih želja i namera. Jedan ujak je tako dolazio da nas pita kako smo, onih ratnih godina, pa bi ostao da prespava tek ako bi ga moja majka ponudila da ostane. Pa, dobro, može. I gibanica za doručak, ali da ne bude mnogo vruća. Zbog zuba. Bila su to ratna vremena, zubne proteze su se teško lepile i sastavljale. I šolja mleka, ne mnogo hladnog. Zbog proteze, razume se. Ako bi mogle i princes krofne, to bi bio pun pogodak. Mojoj lakovernoj majci ništa nije bilo teško da uradi za svoju familiju. Pa, rod smo! Ne može se odbiti kad ujka zapišti. U jednom trenutku, ujka se navadio pa kući skoro da nije išao. Bio je skroman čovek, uvek cicija, tvrdica, zadovoljan korom hleba a ovamo... Ako bi mogle princes krofne, uželeo se. 

Navikla sam na njega kao na novog člana našeg domaćinstva, tih davnih ratnih godina. Bilo mi ga je čak i žao. Znam koliko je nekad imao i kako je bez svega ostao. Možda bi mi ga i više bilo žao, da mi nekom prilikom nije objasnio koliko nemačkih novaca je oročavao kod Dafine, i sve mu je propalo. Tu već nisam bila sigurna koga treba da mi je više žao. Njega, koji je ostao bez životne ušteđevine, jer je bio alav na "dobre" uslove tih prevarantskih banaka, ili sebe. Odlučila sam se da mi je, ipak, više žao sebe. On je imao priliku od čega da štedi, a ja ni priliku neću imati, o ušteđevini sa toliko nula da ne govorim. 

Mnogo godina kasnije postala sam moralna ujna. To je specijalna kategorija ne-rođaka, već izmišljena od strane jedne devojčice. Rekla je: "Moraš da mi budeš ujna". Nije bilo pregovora. Kako detetu objasniti složene srpske rodbinske veze i kako se to postaje. Morala sam, i tako sam postala moralna ujna. Vodila sam je u zoo, na klizanje, po dečijim rođendanima i pozorišnim predstavama za decu. Trudila sam se najviše što umem a ona je bila srećna. Krupnooko crno detence je raslo i dobijalo razne ideje. Jedna od njih je bila i da se udam za njenog ujaka, i tako ozvaničimo našu kao rodbinsku vezu. 

Da stvar bude crnja, i ujak se primio na tu ideju. Svi sem mene su sve isplanirali ali venčanja bilo nije. Tako sam prestala da budem moralna ujna, jer se ništa ne mora. Devojčica je danas devojka a ja sam i dalje kao ptica slobodna.

2015-08-23

Od minusa do plusa

Ima dana kad se probudim nadrndana, bez vidljivog razloga. U početku negiram nadrndanost a, kako dan odmiče, počinje ljuti boj između onoga kako se osećam i onoga kako bih da se osećam. Danas je jedan takav dan. Ničim izazvan. Dan kad mi treba jedna rečenica pa da se vratim u orbitu.

Nema je. Dok ne stigne ta rečenica ili novi dan, pribegavam sledećem:

  • Sredim kuću, onako kako neprijatelju ne bih poželela. Površno i bez mozga. Krenem da brišem prašinu, odem da otresem krpu pa nastavim da čupam osušeni bosiljak iz saksije na terasi.
  • Posvađam se sa svima koje sretnem. Tačnije, ne svađam se, režim. Ukućani su danas bili mudriji od mene pa su se sklanjali sa puta, a kretala sam se putanjom Braunove čestice. Nepredvidivo i haotično.
  • Odvažim se da sređujem fioku sa svojim rubljem. Količina rupa i neupotrebljivog podsetila me da i to dodam na spisak izdataka od sledeće plate, kao da spisak već nije bio dovoljno natrpan.
  • Radim čučnjeve dok mi se život ne smuči. I to ne obične nego u cipelama na štiklu. Onim lakovanim, što me žuljaju. Bar dupe da zategnem jer se od režanja neće zategnuti, provereno.
  • Pročitam horoskop. Kao da mi već nije bljak dan, pa mi treba još saveta koji nemaju veze ni samnom ni sa mozgom. Kad ja ne znam što sam nadrndana danas, u zvezdama je garantovani odgovor. 
  • Uradim test "Kakva ste supruga". Oduševim se rezultatom, kako sam jedno divno i plemenito biće koje se rado žrtvuje za svog muža pa se setim da sam razvedena. Ali, prijalo je pročitati.
  • Izađem na kafu. Na ulici mi svaki automobil izgleda kao "onaj". To je zato što nikako da odem po nove naočare pa vidim kao pečena kokoška. Kafa je mlaka i kisela, muzika u kafeu je odlična. Čini mi se da se moje stanje popravlja. Možda i zato što svi sede u prepunoj bašti a samo ja unutra. 

Možda je baš sve kako treba da bude. Možda se kockice, nagomilane tokom nedelje, sada slažu na svoja mesta a moj otpor to ometa. To što nešto ne ide kako sam zamislila ne znači smak sveta. Sve počinje i završava se u umu, a traje koliko sama dozvolim. Najveći nesporazumi sa sobom nastaju kao produkti dosade a ja danas dopuštam sebi da me jedno Ništa izbaci iz ravnoteže. Prepraviću to Ništa u šansu da ovo ipak bude lep dan. Ni brod nije napravljen da miruje u luci. 

Jedna pesma me je, upravo, vratila na mesto. Nikakva specijalno emotivna pesma, samo dug gitarski solo koji mi još vibrira u telu. Sjajan osećaj. Dobro, ima nešto i u ovom klincu što je seo preko puta mene i bulji mi u grudni razdeljak kao detence u činiju sa ručkom.


2015-08-21

Lančana reakcija

Tražeći po ormaru knjige za lektiru, našla sam jedne braon cipele, koje su izašle iz mode pre bar deset godina. Visina štikle me je nasmejala. Danas bih skrljala vrat u njima. Našla sam i kutiju sa novogodišnjim ukrasima crvene boje. Nekad sam ukrase držala na gomili, u razumnoj količini, i podlegla sam pritisku vrednih domaćica koje ukrase razdvoje pa lepo znaju gde im je šta.


Kao i u većini drugih stvari ja sam mimo sveta. Ne volim da kitim jelku. Nekad bih na fikus nabacala šarene trake, ili ih umotala oko cevi za bojler. Meni se tako sviđa. Nije stvar u teranju inata i otporu, već u ispunjavanju ličnih želja. Moji ukrasi, moje cevi, ja ću kako ja hoću osim kad neću. I tako, našla sam kutiju sa crvenim ukrasima.  Nekoliko godina sam živela srećno i dobro i bez tih ukrasa, pa ne smatram za propust ako do Nove godine opet zaboravim gde je. Beli ormar, gore, desno, na oko 40 cm dubine police.. Ako mi ta informacija zatreba, u šta sumnjam, jer je lokacija sad bespovratno memorisana vizuelno. 



Moji  ormari kriju istoriju dugu bar 50 godina. Tu je kofer, u kom je moj otac doneo stvari kad se oženio mojom majkom i njenom porodicom. Kofer je pun knjiga između kojih je bila, u novinski papir zamotana, knjiga „Figure Veneris“ prilično očuvanih listova. Nikad nisam pitala zbog čega i da li je vlasništvo mojih roditelja ili su je pozajmili od  ludog kuma. Njihov kum, a tatin dobar prijatelj, terao je frizuru kao Elvis from Memphis. Mirisao je na rumunski Brut, nosio košulje sa ogromnim reverima, imao ženu i ljubavnicu. Tim saznanjem sam bila oduševljena, kao dete. Divila sam mu se kako na sve strane uspeva da postigne, za razliku od mojih roditelja koji su zajednički život proveli držeći se za ruke kod kuće. 



Pored tatinog kofera je i njegova pegla. Čudo ruske tehnike koje je progorelo i azbest sa daske za peglanje. Opcija smanjivanja temperature nije postojala. Pored su klizaljke, koje nisam obula van tepiha naše dnevne sobe. Majka mi je godinama drobila da sam upropastila kvazi persijski tepih gazeći u njima. Totalno su retro i žao mi je da ih bacim. Takve je furala Sanda Dubravčić, dok je nacija uživala u komentarima Milke Babović a na temu dvostrukih aksela i tirkizne haljinice naše Sande.



Da ne pominjem jorgane, koje je moja majka dobila kao svadbeni poklon. Za njih imamo specijalni ormar. Zauzimaju oko 4 kubna metra i rasadnici su grinja i prašine iz predhodnih 49 godina. Razlog zašto nikad nisu bačeni je vrlo jednostavan. Uz svu dramu i puhtanje, kojima bi se moja majka naoružala kad god bih pomenula njihovu eliminaciju, glavni argument je: „Hoćeš da pomremo od zime, ako nestane grejanja, struje... dopisati po želji... počne rat?“. Majka i ja se nikad nismo složile oko moje konstatacije, ako nas opali nuklearna bomba, perjani jorgani puni prašine još iz onog veka neće nam pomoći.



U gomili tog krša, koji bi se mogao nazvati porodičnim nasleđem, nalazi se i ruski projektor za slajdove. Kad sam bila mala, pravili smo slajdove, a ne fotografije reckastih ivica. Niko se ne seća razloga. Projektor je toliko pun prašine, da na poslednjoj projekciji uopšte nije hteo da vuče slajdove, i moji ukućani su se razbežali od dosade. Samo je meni bilo zanimljivo da ih manuelno puštam i uživam u titranju slike emitovane na beli zid. Ako se, jednog dana  ukaže situacija da te ormare raščistim, jasno je da projektor i slajdovi ostaju zauvek. 



Ima samo jedna stvar koju ću danas da bacim. 

Žuti bade mantil. Više ne postoji ni jedan razlog da bih ga čuvala. Konačno sam tu priču pustila da ode iz mene. 
Skroz dobar osećaj. Zbogom, žuta krpo, i hvala.

2015-08-16

Život počinje sad, odmah

Pre 17 godina u ovo vreme bila sam rešena da umrem.
Rekla sam mu da ode slobodno, ako više nema razloga da ostane. Najpoštenije za oboje. Ta ljubav je zaslužila fer kraj. Kad je otišao, bez patetike i ružnih reči, složila sam se na pod i želela da umrem.

Smisla nigde. Ni zvuka, ni ljudi, ničega i nikoga. Sedela sam na podu svoje dnevne sobe, kao da je taj komad parketa sveto mesto. Ne znam zašto baš tu. Nisam plakala, ništa. Suva drenovina. Samo sam želela da umrem i nije mi uspevalo. Razlivala sam se po podu kao kad živa iscuri, pri susretu toplomera i poda. Tako četiri dana i noći. Sedela sam u žutom bade mantilu, koji sam od njega dobila par dana ranije. Život je tražio da se vratim. Sećam se prvog izlaska na sunce. Oči su me bolele, kao da sam žeravice u njih stavila. 

Nikad ga više nisam pozvala. Ni on mene. Kilometrima sam šetala, kad đavo krene repom da me podbada, dok ne krepam od umora ne bih li zaspala. Polako je rana zarastala, sve dok ga, slučajno, ne bih videla negde u Beogradu. Jednom sam izašla iz knjižare u Brankovoj na trotoar. Bio je u koloni vozila pred semaforom. Od miliona ljudi u Beogradu... Sledeće čega se sećam je da sam na drugoj strani mosta, kod Hajata, da je magla i da ruke i noge ne osećam. Više puta su mi se tako oduzimale ruke i noge kad bih ga videla, ne namerno. Verovatno bi i danas. Na Dorćol nisam silazila godinama, a niz Cara Uroša verovatno neću u ovom veku.

Trebalo mi je vremena da slegnem misli i emocije. Da sad biram, opet bih isto, tu ljubav ne bih menjala za komfor neke manje bolne veze. Mislila sam da će me ljubav uvek vezivati za njega, sve dok me nije puklo u glavu da je to samo ljubav prema onome kakva sam bila dok sam bila sa njim. Da se sama upetljavam u svoju iluziju i patnju. Ranu otvaram sećanjem ili muzikom, da bih opet patila i čekala da zaraste, pa opet. Bila sam sebi najlepša, najvoljenija, savršena mlada žena. Pored njega, bila sam zmaj! Mnogo vremena kasnije shvatila sam da sam, ustvari, zmaj i sa njim i bez njega jer sam JA zmaj. Da ću biti zmaj pored svakog koga odaberem i da to nema veze ni sa kim sem mene.

Ne kažem da ožiljak ne pecne povremeno, kao i svaki ožiljak pred kišu. Jedino što sam naučila je da sa ožiljkom živim, da ga ne raskopavam svaki put kad me ubode pesma ili miris lipa sa Dorćola, metalik tamno sivi BMW ili avion u preletu. Ta ljubav me je oplemenila i to iskustvo ne dam, sve sa ranom i ožiljkom. Volim da ga se setim, mada mu glas već zaboravljam. Sve što bi me podsećalo sklonila sam čim sam opet ustala sa poda, ali ovaj osećaj grča u grlu sam zadržala. I žuti bade mantil, u kom sam na porođaj išla, jednu stranu u spomenaru i jedno A, vrlo specifično napisano. Odavno sebi obećavam to A, da će biti iz srca prebačeno na moju levu nadlanicu. Sve mi je frka da ga tako ne obezvredim, svima izložim da ga kritikuju ili gledaju kad je samo moje. Prikrila bih lavinu pitanja jer je, takođe, i početno slovo ćerkinog imena. Sve češće razmišljam o tom slovu, i sve ga više vidim na sebi. Znam koga želim pored sebe kad se odlučim da to A stavim na svoju kožu i ko će da me zasmejava "onom" facom kad iglica bude ubadala moju ruku.

Nema to više veze sa njim. Ima veze samnom, sa onim što mi je to iskustvo za ovih skoro 20 godina, pružilo. Koliko sam puta sebe zaustavila da ne pozovem taj 063... Koliko sam puta pogledala avion u preletu, i poželela da kolegi prenese moje najlepše želje. Ne, ne bih volela da ga sretnem. Ni on se mene više ne seća. Sećanja treba ostaviti na svojim mestima, gde su se urasla u komfor naših života. Da mu treba pola litre krvi, dala bih, ali da se ne sretnemo. 

Nisam ga tražila ni u kome, znam da ga ne bih pronašla, i to ne bi bilo to. Velike ljubavi na kraju donose veliki bol a ja sam na taj svoj bol ponosna. Ko ga nije doživeo, ne zna ni šta je bol i kako ga preživeti kad se, kao demon,  probudi. Moj život je sad i ovde. Rana je davno zarasla, ožiljak se skoro i ne vidi. Neka ga tu gde mu je mesto. Nema raskopavanja. Prošlost u prošlost a život je sad i ovde.

Da znam da mogu opet isto da se povredim, ne bih se dvoumila. Godine i iskustvo učinile bi novi bol drugačijim ali ne bih ga se plašila. Ima bol svoju pouku. Koja je, svako mora da otkrije sam.




2015-08-15

Le(t)nja razmišljanja

Maštaš o nekome, o njegovim manirima i osobinama više nego o fizičkim karakteristikama.
I jednog lepog dana upoznaš tu osobu. Onako, spolja, po površini, kako obično poznanstva počinju.
Ne očekuješ ništa više, stvaraš neko svoje mišljenje i ok ti je, komforno, bez pritiska.

I krene priča... I nastavlja se. Kapiraš da se ispod te površine krije blago koje nisi ni sanjala. Kao da otvaraš vrata kuće  koja estetski ne odskače mnogo od okoline, a unutra... Jedan potpuno fantastičan svet. Boje, mirisi, šare na zidovima, energija koja te bukvalno baca na sve strane. A, naizgled, to je samo još jedna kuća svedenih i elegantnih linija. Iznad proseka ali bogatstvo koje krije i nije svima dostupno čini je potpuno posebnom.

Otvoriš vrata prve prostorije, zvuci te prvo iznenade a onda ih razumeš, nađeš sličnosti sa onima koje i ti voliš. Druga prostorija, miris kuće koji je potpuno specifičan ali ne i neprijatan, jer svaka kuća ima svoj miris. Nižu se nove prostorije, nova otkrića, neka prijaju više od drugih a svaki novi dan su nova otkrića. Shvataš kako više ništa nije isto, ne u negativnom smislu, nego ta količina energije koju svakodnevno razmenjuješ je neverovatna. Na licu ti se vide promene, sjaj, osmeh koji više nije umoran nego potpuno prirodan. 

Možda nije sve kako si, u startu, očekivala ali ti ne smeta. Spremno prihvataš nova saznanja, prilagođavaš se, iznenađuje te koliko si spremna na kompromise prvo sa samom sobom, pa sa ostatkom sveta. Na trentuke pomisliš da preteruješ, da smaraš, pa se povučeš pa sve tako ali ne iz želje da nekim manipulišeš nego iz želje da negde ne pogrešiš, uradiš lošu stvar i čarolija nestane. Sutradan se probudiš i čarolija traje i opet ti je lepo i opet ti je sve lako i jednostavno. Problem? Ništa nije problem. Pomeriti planinu? Evo, odmah. Divan osećaj.

Nije to ljubav. Nije ni blizu ljubavi. To je jedan osećaj poleta i input energije koji te dopunjuje baš onako kako ti treba. Nemaš potrebu da se pretvaraš, da paziš da li ćeš da kažeš glupost, to si što si i taj osećaj slobode nema cenu. Srodna duša ne postoji, verujem. Srodnu dušu praviš. Jedna duša drugoj pomaže da se razvije do energetskog nivoa na kome će biti srodne ili neće. Ništa telesno nije neophodno da bi dve duše nastavile svoje energetsko putovanje kao bliske, srodne. Dva energetska tela imaju popriličnu snagu. Potrebno je samo da svako bude ono što jeste, i da poštuje kofere koje druga duša donosi sa sobom. I, malo kosmičke prašine koja bi se mogla nazvati srećom..


2015-08-12

Obećanje plave boje

Sve što valja treba da ima tri dela. Dva su malo. Svaki može da vuče na svoju stranu, a treći postoji da pretegne. Tako će i ovo da bude priča o izazovu, obećanju i o A.S.

Već sam pisala da ne volim torte, ni da jedem ni da pravim. U par bezuspešnih pokušaja, torte su se raspadale ili bežale po tanjiru, ličile na gomile slatke mase koja je, uz smeh, pojedena. Ne volim ni obećanja. Ako obećanje dobijem, do beskraja ću da verujem da će se neko potruditi da ga ispuni. Čekaću, nerviraću se, biću dosadna ali i dosledna. Ako obećanje dam, to je zakon. Zato ne volim ni da ih dajem, ali sam se poprilično sigurna u sebe istrčala sa obećanjem da ću da napravim tortu lepšu od tamo neke, prilično specifično dekorisane. Realno, nemam pojma odakle da počnem, koju tortu da napravim a još manje kako da je napravim da liči na to na šta treba. Svečano obećavam da ću dati maksimum svog poslastičarskog i dekoraterskog znanja. Jedino u šta sam sigurna je da ću da je pravim srcem i to najbolje što umem. Sama, bez bilo čije pomoći.

Čvrsto verujem u ono "Gde ima želje, ima i načina", kao univerzalnu mantru. Zaista želim da tu tortu napravim bolju nego one dve koje sam pravila u prvih 45 godina svog života. Baš da bude slična modelu i obliku koji želim. Možda još više želim da je napravim, da sebi dokažem da umem, i da je zadovoljan osmeh najveći motiv i nagrada. Jedva čekam! Već me hvata ludi smeh ali nema odustajanja. Obećanje je to, plave boje. Sliku za ovaj blog dodaću kad tortu napravim.

Ostaje samo još da pojasnim gde je tu A.S.
Od drugog pasusa pa do poslednje tačke.

2015-08-02

Izvinjenje za A.S. i još neke

Impulsivna sam. Nikad ne merim tri puta, sečem ukrivo jer mi se seče, ne razmišljam preterano, samo odstranjujem ljude iz svog života, da ne bi oni odstranili mene. Nije mi žao onih koji su to zaslužili svojim (ne)činjenjem. Ovaj put sam to uradila čoveku koji to nije zaslužio i ovo je moje izvinjenje.

A.S. izvini. Ti znaš zašto i zaista ti se, od srca, izvinjavam.
Ne želim više nikad, nikad da se vratimo na tu moju glupost.
Hvala ti što si se vratio i dopustio da spustim prst na tvoju planetu.

Izvinuću se i Danijeli, sa kojom sam prekinula druženje jedne davne godine. Bila sam ljubomorna što se udala pre mene. Sastavismo se, opet, početkom ove godine kao dve potpuno nove ličnosti, što i nije tako loše. Hvala ti što si tu.

Imam moralnu obavezu da se izvinem i jednoj mojoj drugarici iz obdaništa, kojoj sam za kučeće govno rekla da je glina, i da slobodno može da to mulja po rukama i pravi kuglice. Obzirom da je to bilo pre 40 godina, ne sećam se više detalja, čak ni njenog imena. Verovatno nikad neće saznati za ovo moje izvinjenje ali eto, sve dođe na red.

Ko može, neka mi oprosti. Ja sam sebi oprostila sve svoje nesavršenosti, mane, strije i ostalo bez čega bih mogla da živim ali je deo mene, ovakve jedinstvene, neponovljive i malo šašave (kako me je moja ćerka opisala). Sad lakše dišem. Ukućani su zaspali, ja sam ostala bez večere i ne smeta mi, naprotiv. Osećam veliko olakšanje i radost.

Kažu da je Plavi mesec, drugi pun mesec u kalendarskom mesecu, vreme kada se dešava neobično, neočekivano, kada treba zamisliti želju. Imam problem jer želje zamišljam svkodnevno, posebno pred spavanje. U mojim budnim snovima večeras će biti plavi motor, dinosaurus, flaša mleka, skriveni zmaj i pritajeni tigar, ukoliko se njihov ukrotitelj sa tim složi. Večeras sam doživela nešto zadivljujuće. Moguće je da se neki točkovi života ponovo postave u sličnu poziciju kao pre skoro 20 godina. Da li je do Plavog meseca ili nečeg drugog, ne znam, zahvalna sam zarad ustajanja posle pada, nastavljanja da se živi i bude još bolji.

Ako sam nekog preskočila za izvinjenje, neka se javi u inboks. Ovo je jedno vrlo emotivno avgustovsko veče i ja vas pozdravljam. Tigar i zmaj se unervoze ako čekaju. Ma, nije ni važno što ništa ne razumete. Poljubite nekog večeras i recite "Izvini", ili izmislite razlog da nekoga poljubite. Večeras je to vrlo, vrlo, važno.




2015-08-01

Za sve dečake i A.S.

Upoznajem razne ljude. Ima tu muškaraca od 12 godina, dečaka od 45, deda od 38 godna, mrtvih koji još hodaju i čekaju da im neko javi da su mrtvi.. Šaroliko i zanimljivo društvo solista i onih u raznim tipovima veza. Ono što im je zajedničko, a ne nalazi se u gaćama, je visok stepen lične nesigurnosti i nespremnosti da izađu iz zone svog komfora i sumraka.

Prvo sam mislila da su to pojedinci, a onda me po glavi puklo saznanje da je to jednostavno sindrom današnjeg muškarca. Loša iskustva su OK, svi ih imamo, nevezano za pol. Nesigurnost jednostavno blješti iz njihovih misli. Strah kombinovan sa iskustvom je pakao i za njih i za žene koje žele da im se približe, da ih upoznaju. Zamislite da vam se svidi zid. Lep, jak, šaren, zanimljiv iz vama znanih razloga. I, počnete da komunicirate sa njim. Sa zidom. Nekad bi neki od vezivnih materijala ili stiropor iz izolacije propustili neku vašu reč do sebe, pa bi se zid nasmejao, da bi se već sledećeg trenutka setio da je zid i da se zidovi ne smeju. Opet je jak, čvrst i nedodirljiv. Onda pokušate da mu objasnite da dolazite u miru a ne da bi ga porušile. Ne, njegova zidna filozofija nadvladava vaš napor. 

Taman kad pomislite da odustanete, zid se sam pomeri ka vama. Sludi vas, ali pokažete da i dalje imate volje i strpljenja, da poštujete njegove zidne vrline i sve rane koje su nastale kad su ga mnogi pre vas štemovali, zarad nekih svojih ideja. Svaki taj udarac čekićem na predmetnom zidu je ostavio trag. Vi prihvatite i te tragove, i nesigurne temelje, i sve farbe kojima se zid premazao kako bi bio što manje upadljiv i dopadljiv. Prihvatite i njegov strah, nesigurnost, zakatančenost, ali i dalje ne odlazite. Sviđa vam se baš taj zid. Nazirete u njemu kvalitetan materijal, stabilnost koja je uzidana u njegove temelje, vedre boje kojima je bio okrečen pre nego što je rešio da postane mračan. Polako mu se približavate, da se ne uplaši, da ne pomisli da i vi nosite macolu iza leđa... Što se vi više i pažljivije trudite, on sve više postaje opet onaj najtvrđi beton. Navikao je tako. Tako ga, ona rana koju mu sasvim sigurno nećete naneti, ne boli. Postaje zid pećine koju je sam odabrao a vi se pitate gde ste pogrešili. Zid vam, nedvosmisleno kaže da je takav i da se neće promeniti, zarad lične bezbednosti a da je vama najbolje da odustanete. Kaže to jednom, pa još jednom i shvatite da je zaista to jedino rešenje. Naravno, vi u svom životu nemate nikakvih loših iskustava, niko vas nije polupao, sve je idealno, cveće cveta i pčelice veselo zuje. Vaši životni padovi su ništa naspram onoga što su muškarci prošli i zazidali se, eh.. Plašim se da bi neki ludi vozač mogao da me ubije na ulici pa, ipak, zbog toga ne ostajem u kući. Sranja se svima dešavaju, samo što su za neke pad u ambis a za neke prilika da planinare.

Ne brinu me takvi zidovi. Moja je dobra volja i zainteresovanost da im se približim ili odem. Brine me da li svako od nas ima neku, rođenjem datu, dozu strpljenja koja se vremenom troši a ne nadoknađuje. Umesto da pričate, smejete se, uživate... Shvatate da je on zid i to je sva mudrost ovog sveta. Pokušate još jednom da mu objasnite, meni si ok i ako se sad srušiš i postaneš gomila cigli... Ne, ne, ne. On će nazad u svoju pećinu i vi ste tu čist višak.

Šta sam htela da kažem? Htela sam da kažem da su i dinosaurusi izumrli na sličan način, sami u svojim pećinama. Po broju godina bližim se dinosaurusima, ali neću sama. I neću da živim kao da mi je super što sam sama. Zid se na zid naslanja, pa tako i čovek i žena. 

P.S.

Za A.S.
Znam koliko ti je na tvojoj planeti udobno i komforno, to ne sporim, samo dozvoli sletanje.  Dolazim u miru, tako ću i otići kada se uverim da je pravljena samo za jednog čoveka.