Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2015-09-21

Uputstvo za tridesetogodišnjake

Ti si mlad, lep, zgodan i uspešan.
Ti si bar 15 godina mlađi od mene i nije ti jasno zašto me ne zanimaš, kao muškarac.
Evo ukratko:
  • Ne ložim se na tvoj minuli rad iz teretane. Da, poštujem proliven znoj ali mi širina tvog bicepsa baš ništa ne znači. Vežbaj zbog sebe, ne zbog mene ili bilo koga.
  • Ne padam u nesvest od lepote tvojih tetovaža na gore pomenutim bicepsima. Ta kineska slova mi ništa ne znače. Sigurna sam da si imao poverenja u svog tatoo majstora i da ti nije, u besu, istetovirao "Supa od bambusovih mladica". Tvoja tetovaža će da me (možda) fascinira samo ako ima neku priču i razlog, a i to su male šanse. Neke tetovaže su mi daleko pomerile standard na tu temu, pa je bzvz da ga zbog tebe spuštam.
  • Moje NE je gore nego Titovo NE 1948. NE znači "ne želim" i ne bih objašnjavala zašto ne želim.
  • Cenim to što dozvoljavaš da o svemu ja odlučujem, od restorana do vremena kad se vraćamo svako svojoj kući. Da uvek znam šta bih i kako bih, naučila bih i tebe. Ja sam samo žena i nemam pojma.
  • Kod mene nema dvosmislenih izjava a još manje dvosmislenih namera. Ili si partizan ili si Nemac. Ne možeš da budeš oba jer ćeš da budeš diskvalifikovan.
  • Tvoji drugari me gledaju kao tetku iz provincije. Nemam nameru da mesim kiflice, da imate šta da grickate dok gledate utakmicu. Odnosi se i na zalogajne sendviče, pite i kolače.
  • Videla nas moja komšinica u bioskopu. Rekla mi da sam kuguarka. Bacila sam je lavovima.
  • Ako uzmem račun da bih ga platila, to ne znači da ti nisi muško, nego da smo oboje napravili taj račun i red je da ga podelimo. Kapiram, nisi navikao, navikavaj se. Nije mi cilj da živim na tvoj račun. Nekad platiš ti, nekad ja, a i benzin kojim me voziš košta sasvim dovoljno.
  • Ti izlaziš u 22h. Ja tada idem na spavanje. Subotom ujutru ti spavaš. Ja vučem džak paprika sa Kalenića, da kuvam ajvar. To je to.
  • Ako si mislio da je ovolika razlika u godinama OK samo zato što se Goca Tržan udala za nekog mladunca, ne zaboravi da njegovo ime niko ne zna. Svi ga znaju kao "Gocin mali" ili "Gocin muž", dok ne poraste u "Gocin drugi bivši muž".  
  • Pamtim jugoslovenske rock hitove osamdesetih, kao da su juče bili aktuelni. Nemam pojma ko su top pevači GRAND-a. Možda među njima ima i kvalitetnih osoba i pevača. Ne znam, i ne želim da saznam. Ja volim Pink Floyde. To nije novi rijaliti na Pinku.
  • Tvoja mama je tri godine starija od mene. Meni to ne smeta, nisam sigurna da ni njoj ne smeta.
  • Ne oblačim se kao dvadesetogodišnjakinja i ne obuvam se kao divokoza. Za taj stil moraš da nađeš dvadesetogodišnju (divo)kozu. 
  • Mrežaste čarape nosim samo kad ih, greškom, ujutru dohvatim iz fioke. Nemam vremena da tražim neke cele. Nije to tebi za merak.
  • Pred moj odlazak u krevet mogao bi da se naspavaš. Loušn za skidanje šminke, umivanje, krema za noć, krema za između 40 i 50 godina, serum... Pitaj mamu. Nije lako ni zapamtiti kojim redom..
  • Tvoja satenska posteljina je divna. Ja spavam u svom krevetu. Sama. 
  • Kad kažem da me boli glava, ne dovodi to u pitanje. Ja sam već na OFF a ti možeš kud god želiš.
  • Na stranu sve gore navedeno... Ti i ja nemamo o čemu da pričamo, ni pored mnogo truda. A mene mrzi da se preterano trudim. Mene pali priča, tebe pali bujni dekolte. Nema priče, nema dalje.
Da, ja sam grozna žena u divnim godinama. Ili divna žena, kako god, ali neću biti tvoja. Ulje i voda jednostavno se ne mešaju. Znam, gledao si te filmove, kapiram sve ali ipak ne, hvala. Izvini, nije ništa lično.



2015-09-15

Dragi dnevniče (2)...

Posle 10 sati provedenih za kompanijskim računarom, krenula sam kući. Pred očima su mi iskakale iskre, boleo me zrak slabog jesenjeg sunca u očima a i pošteno sam se načekala željenog autobusa. Dovukla se neka konzerva na točkovima. Kasnije je postalo diskutabilno da li uopšte ima sve točkove.

Da se razumemo, ne kukam. Neki ne rade pa nemaju problem sa vraćanjem sa posla. Na primer, moja prijateljica koja nije zaposlena, nikako ne stiže da se vidimo. Manikir, masaža, decu u školu, decu iz škole, mužu pravi sufle, ide na jogu, na pijaci je redovna izjutra, još stigne i da trči i da mene kritikuje kako i zašto ja ne stižem. Sa olakšanjem sam primetila da, od svega toga što ona mora a ja ne stižem, imam sreću što ne moram mužu da pravim sufle. Šnenokle umem ali sufle ne. Dobro sam prošla, u svakom smislu. Moj radni dan traje desetak sati samo što se obaveza na poslu tiče. Kad na to dodam one majčinske obaveze i poslove, pa one ukućanske, pa domaćičke, vidim da mi svakodnevno nedostaje oko 4 sata koje bih mogla da posvetim sebi, frizeraju, čorbicama od tek izrendane japanske jabuke i sličnom. Šta da radim, niko nije savršen pa ni ja, iako sam se jutros probudila sa idejom da budem savršena ali obaveze su me opet pregazile.

Autobus je stigao posle skoro pola sata čekanja i pulsirajuće glavobolje. Neki fini svet unutra, kao da su kolektivno pošli u svečare na isto mesto, ili bar promociju jorgana i šerpi u kafančetu u mom kraju. Iz pravca vozača širi se zvuk krajiških borbenih pesama. Par onduliranih dobrodržećih gospođa u ranim sedamdesetim godinama, par manje doteranih bakica sa kolicima za pijacu, deca koja se vraćaju iz popodnevne smene u zemunskim srednjim školama, gospodin sa buketom cveća. Vreme: oko 19h, mesto dešavanja: duža autobuska linija kroz Novi Beograd. Do mene gospođa mojih godina, sa puno novca investiranog u plastične dodatke po sebi. Držimo se za istu šipku i razmišljam u sebi... Eto, ona je dama, pa se vozi busom. Šminka joj je sveže aplicirana, sva je mirišljava a ne kao ja udinstana jer sam pre 11 sati izašla iz kuće, nokti savršeni. Plastični, kao kašičice za sladoled, ovi moji naturalni pored njih izgledali su stvarno katastrofalno. Iz uživanja u laganoj vožnji pomerio me momak koji je ustao, i ispred mene se ukazalo slobodno mesto za sedenje. Ultimat fight je počeo. Masa se ustalasala. Mnogo zainteresovanih a prazno mesto baš ispred mene. Nije mi do sedenja ali me zanima ko će se izboriti. Gospođa sa veštačkim noktima me gura ali ja sam postojana kano klisurina, ne može ni da me pomeri. Stariji gospodin sa cvećem preskače bake sa pijačnim kolicima i u troskoku se baca ka slobodnom mestu. Dve gimnazijalke, takođe. Ko bi rekao da su svi tako puni snage. Da su se za sebe, u životu, borili kao za to mesto, ko zna dokle bi dogurali...

Delić sekunde je odlučio da se gospodin sa cvećem nađe na slobodnom mestu. Taj pobednički osmeh, kao da je dobio 7 na Lotou, pa to nema cenu! Utom autobus prestaje da se kreće lagano, prosto leti! Poleteše i bake i kolica i rasu se neki paradajz, kao da smo u paralelni Univerzum uleteli. Zahučalo je nešto jako glasno a uplašena dama me upitala šta to bi? "Probijamo zvučni zid, gospođo, zbog velike brzine" - rekoh. Znam, nije lepo, ali kakvo je pitanje takav je i odgovor. Možda se i dezintegrišemo pa priča o nama stigne u Dnevnik, nikad se ne zna. 

Pobednik koji sedi pitao me je gde je zemunska pošta. Ohoho, gospodine, pa Vi ste skroz promašili i u pogrešnom smeru ste otišli... Šta ima veze, objasnio mi je, kad već sedim i besplatno se vozim, meni se ne žuri, reče i razvuče onaj pobednički osmeh. Izašla sam iz autobusa i razmišljala o toj jednostavnoj mudrosti: kad ne žuriš, stigneš da uživaš i u sitnim radostima kao što je osvojeno prazno mesto u autobusu. Da pogledaš svet oko sebe, da primetiš ljude, pokrete.. Snaga me je izdavala lagano, dugotrajan radni dan me je potrošio toliko da sam morala da do kuće idem polako. Videh devojčicu koja uči da hoda, dok je tata pridržava. I koliko je poraslo drvo koje pamtim kad je bilo kao ruka tanko. Lepotu jeseni koja polako osvaja moj grad. Umor i nervoza su nestajali kako je uživanje u laganoj šetnji do kuće raslo. U pravu je onaj deka. Smanji gas i uživaj u trenutku, sad i ovde. Ne misli na juče ni na sutra. Samo na sad i ovde. I oseti kako te mir grli i smiruje. Život nije trka.





2015-09-10

Sezona venčanja

Šta je to u ili na meni, što veselim tridesetogodišnjacima daje krila da me muvaju? To što sam razvedena i u godinama kao njihove tetke sigurno nije. Nisam ja iz onih popularnih serija, gde gospođe u srednjim četrdesetim uživaju sa mlađanim momcima. Zamolila bih, ovako javno, da me se prođu, za njihovo dobro. Još uvek im odolevam, i pitanje je koliko ću još izdržati. Imaju sreće što nemamo o čemu da pričamo, jer meni njihov minuli rad iz teretane nije dovoljno zanimljiv da bih prihvatila njihovo društvo. Dakle, momci, potražite sreću sa mlađim godištima.

Maj i septembar su, tradicionalno, meseci za svadbe. Sve te lepe mlade žene, sa silikonskim dodacima svugde gde im nešto fali a silikonom je moguće popuniti praznine.. I svi ti mladi muškarci, sa savršeno počupanim obrvama.. Limuzine, baloni, dronovi koji sve to snimaju, ma ludilo opšte! Pripreme obimnije nego za prijemni na elektrotehničkom fakultetu, za brucoše na budžetu. Minimum godinu dana biranja, razgledanja, smaranja prijatelja, isprobavanja, to su čitavi rokovnici sa spiskovima gostiju, prodavnica, veličina prstenja. Obiman posao. Kod nekih duže traje priprema za svadbu nego sam brak ali bitno da se deca vole i da ima ko sve to da finansira. Da bude na visokom nivou i da ne fali sarmi u julu. E, tu ovi tridesetogodišnjaci treba sebi da traže cure. Mladine drugarice, lutke lepe, ne zna se koja je bolje obrazovana, obučena, našminkana, nasmejana biserno belim osmehom. I sa crvenim končićem oko ruke. Za jednu mladu provereno znam da je nosila i beli luk u tašnici uz venčanicu. Nemam informaciju da li joj je to pomoglo u braku. 

Mnogo mi je drago da su se moji prijatelji venčali odavno, a oni koji su se upustili u nove brakove više ne zovu na svadbe. Nisam dobar gost. Generalno, uopšte ne volim masovne manifestacije nebitno da li su u pitanju svadbe, sahrane, slavlja ili tugovanja. Ne volim gužvu i ne umem da se ponašam onako kako to drugi od mene očekuju. Nekad sam se mnogo trudila da budem dobar gost, devojka za primer. Spremna da pomognem domaćinima, da preuzmem na sebe ono što kao gost ne bih morala. Vremenom je počelo sve to da me smara. Ne umem da naručujem narodnjake, dugo nisam znala ko je Dado Polumenta (saznala sam kad je moja ćerka zvenkula šamar njegovom sinu, to je druga priča), ne pratim opus aktuelnih svadbarskih pesama. Verovatno zato što sam nekad bila fina, smerna i poslušna pa bih sela gde me posade, noge bi mi otekle u novim lakovanim cipelama i satima bih čekala da me neko od familije poveze kući, uz obavezno pitanje: "Kad ćemo na tvojoj svadbi da igramo?" Tu privilegiju još niko nije imao jer je moja svadba bila jedan dug i naporan dan kog ne volim ni da se setim, a kad pogledam slike žao mi sebe.

Moj stav prema svadbama se promenio kada sam, posle cele noći blejanja uz familiju u nekoj kafani u Somboru, odsedela par sati u zoru na autobuskoj stanici, čekajući autobus koji će me vratiti u Beograd, što dalje od svega toga. Obećala sam sebi da ću ubuduće da idem samo na svadbe koje ne mogu da izbegnem, znači na svoju i eventualno još jednu. Ove međugradske ne dolaze u obzir ni u mašti. Ako baš ne mogu da izbegnem, odem da me vide, eventualno upadnem u kadar dok se mladenci slikaju, tek da ostane zapis da sam bila. Za sahrane isto važi. Pojavim se u kapeli i kad svi levo a ja desno. Posle pola sata, svejedno koji je povod masovne manifestacije, već je svima svejedno da li su svi pozvani na broju pa kad je tako, odoh. Neopisivo olakšanje. Stvarno ne volim da budem tamo gde svi od mene nešto očekuju, da se veselim ili plačem zato što je takav red. Svaka čast svima, mladencima sve najbolje, o pokojnicima takođe, proći će to svakako i bez mene.

Sve ovo pišem zbog mladenaca koje sam srela u nedelju. Penjali su se na dizalicu za utovar-istovar brodova u beogradskom pristaništu. Mlada je bockala štiklicama po metalnim rupičastim stepenicama i glasno kukala, kuma je krenula sa njima gore pa je odustala, mladoženja se prvi popeo i smorio a sa zemlje su im fotografi komandovali. Dron koji ih je iz vazduha snimao izgledao je kao džinovski stršljen koji samo što ih nije napao i tada bi to postao pravi horor film. Ovako, dok su se mladenci nameštali i kezili, put me je naneo kroz grupu njihovih gostiju, tačno ispod te dizalice. Pogledah gore, jer su mnogi dečaci gledali, očekujući ne znam šta da vidim. Belele su se mladine gaće, jer smo stajali direktno ispod njene venčanice sa velikom krinolinom. Mislim da je nekima to bio hit dana. Mlada je bila glavna zvezda  foto događaja, ali je izvesno da su neki momčići tog dana postali režiseri svojih prvih erotsko-fantastičnih maštarija. Eto gde se sve mogu naći ti koreni strasti prema starijim ženama...




2015-09-04

Dve priče

Živeli smo u Šumicama, tihom i mirnom kraju Beograda, idealnom za tek venčani par. Imala sam komplikovanu trudnoću i svaki stres mi je izazivao skokove pritiska i šećera, koji su morali da budu pod lekarskim nadzorom.
U gostima su nam bili njegova sestra i zet. Njih dvojica su se napili kao životinje. Gosti su otišli, a moj tadašnji muž je produžio po novu turu alkohola. Tresla sam se koliko mi je bilo loše. Naišla je prijateljica, takođe trudna. Našla me na podu, izmerila mi pritisak i bukvalno me uterala u svoj auto. Za par minuta bila sam na hitnom prijemu u bolnici u kojoj sam vodila trudnoću. Isključila sam telefon. Da me ne nađe. Da mu glas više ne čujem. Da ne umrem od stida ako me roditelji pozovu. Beba i ja smo bile na sigurnom. Bila sam smirena, pod sedativima, infuzijom privezana za život.
Tek na otpustu sam saznala da smo i beba i ja te noći bile na granici smrti. Vratile smo se. Ne zbog njega nego zbog nas. I tada, i mnogo puta kasnije, rekao mi je da sam to sama sebi napravila. I taj put, i mnogo drugih, njegova odgovornost nije postojala. Ja sam bila loša a on dobar. Što je najgore, počela sam da verujem da je tako. Razveli smo se mnogo godina kasnije, i opet sam preživela.

 
"Kakva je to boja šampanj?" - upitao me je pospano.
"Sećaš li se Bobinog Punta?" - jedva se setih referentnog objekta za poređenje.
"Onog crvenog?" - rekao je, pogleda već uperenog u san.
Uzdahnula sam glasno. Muški i ženski mozak definitivno različito funkcionišu.
"Znaš li ti, uopšte, koje je boje šampanjac?" - već sam se rasanila, pa da zeca isteramo na čistinu.
"Pa, onako žuto. Nekako je srebrnkasto".
"Ako je srebrnkasto nije šampanj. To su različite boje. Nemaju veze sa Bobinim starim autom koji nije bio crvene boje" - zaključujem da je lakše da se predam bez borbe, svanuće a do šampanj boje nećemo stići.
"Sećaš se kako nam je taj Punto stao ispred Novog Sada, jer smo ostali bez goriva?" - rekao je dok se valjao po mojoj strani kreveta.
Ne sećam se, spava mi se, krećem da operem zube ali me hvata za ruku. Da ostanem. Sve više mi se spava.
"To nam se desilo sa onim crvenim. Nemaš pojma."
Mazno me vuče me ka sebi. Moj čovek, koji me voli i poštuje, kog volim i poštujem.
"Nemam pojma ali imam tebe".
Ritmično disanje i ubrzo zajednički tuš. Polu mrak spavaće sobe bio je boje kasnog beogradskog leta. Moja ćerka je mirno spavala u drugoj sobi. Veče nije mirisalo na rakove i školjke, već na paprike koje je neka komšinica pekla oko ponoći. Škripa tramvaja u krivini bila je jedini zvuk kojim se grad oglašavao na prelasku jednog u drugi dan.


Između ove dve priče proteklo je tačno 11 godina. U dan.
Ništa više nije isto. 
Ona žena onda i ova danas imaju samo isto ime.
Kao i šampanj boja, koja ima više nijansi i varijacija, tako i život.
Kako mu dopustimo da nas oboji...


2015-09-02

Servis je zatvoren

Obaveštavam korisnike da je servis za pružanje emotivnih usluga zatvoren.
Ne, neće više raditi, potražite drugi.
Nema više pružanja podrške svakom ko naiđe.
Nema krpljenja tuđih srca, pokidanih nesrećnim ljubavima.
Nema peglanja tuđih trauma, koje su neke druge žene za sobom ostavile, kad su te iste muškarce napuštale.
Nema mog ramena sa velikom, mekom naramenicom, koja upija muške suze zbog bivših vremena.
Gospođa Nezainteresovana? Da, ta sam. Ona predhodna, što je imala strpljenja za vaše komplekse, tužne priče ostavljenih i prevarenih, više nije na ovom broju. Ne, ne znam gde je možete naći. Pokušajte da stanete pred ogledalo i pričate sami sa sobom. Sipina kost nije obavezna, ali stavite neki keksić. Kao nagradu što postajete dobi prema onom koga u sebi krijete a on uporno izviruje iz svake vaše rečenice. Tužni ste? Nesrećni? Žao mi je. Moraćete sami sebe da popravite, ili da potražite neku drugu serviserku. Ruka nade, koju ste u ovom servisu mogli besplatno da dobijete, beskrajno slušanje i čitanje, držanje za ruku dok grme traume u vama... Nije više dostupna.
Šta se desilo? Ništa. Nema više. Savete od sad dajem samo u slučaju da nekome život zavisi direktno od toga, a i onda ću da razmislim. Kad budem htela da budem besplatna emotivna podrška za nečije tuge, radiću u humanitarnoj organizaciji. Baviću se decom ili starim osobama. Iz srca. Skrhanim mužjacima više ne.
Ne vole vas vaše žene? Ne razumem se u to. Imate traume iz detinjstva? Rešite ih pa idite dalje. Ostavljaju vas? I ja vas ostavljam. Ja sam samo žena i tako možete prema meni da se ophodite. Da dajete koliko dobijete.
Ne, neću u kutijici da vam donosim koh od griza, isti kakav vam je mama pravila kad ste bili mali i uplašeni od čudovišta pod krevetom. I ja rasterujem svoja čudovišta sama. Drekom, uglavnom. Rečima: "Izađi da se borimo, jedan na jedan!" i čudovišta nestanu. Ne, nije magija. Samo volja da se čudovište otera, a ne da se strahom hrani.
Imate probleme? Imam ih i ja. Rešavam ih, a vi? Da, tako je lakše. Zona komfora se najbolje ograničava lastišem. Da, znam, jebiga. Potražite neku koja je raspoložena da vas nuna. Ja nisam. Svoje dete sam odgajila i na noge postavila. Za ovaj kosmos od mene je dosta.
Ne, ne možete prići ni da pitate.
Servis je izgoreo.
Vatra je to. Stihija. Nagomilavanjem vaših toksina je inicirana a jednom iskrom potpaljena.
Da, dobro ste čuli. Za mnogo toga je jedna iskra dovoljna.
Nemojte više da dolazite.