Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2015-10-30

Večeras

Večeras izlazim sama.

Bez partnera, drugarice, kume.

Bez neke posebne pripreme, šminke, štikli.

Ne idem da tražim muža, seks za jedno veče ni ludilo od zabave.

Nameravam da odem do kluba u kome će biti odlična muzika, kako mi je javila ptičica koja će večeras da bira muziku. Jedino što mi je smešno je što je ptičica već ljubomorna što mora da radi, i neće moći da mi pravi društvo. Kaže, odbija i da uopšte pogleda ka meni. Ljubomoran je na one koji će da mi prilaze da me nešto pitaju, da pokušavaju da budu duhoviti, da mi se približe.


Otići ću na jedno piće, poslušaću par pesama i prošetaću centrom grada do kuće. Ne nameravam da gledam u telefon, niti da se slikam, snimam ljude oko sebe. Problem u najavi je što takva, nezainteresovana da privučem pažnju, najviše je privlačim. Žensku i više nego mušku. Uživam u tim trenucima kada slušam muziku koju volim i ne mislim baš ni o čemu. Ponekad pogledam grupe devojaka, sređenih do maksimuma. Naspram njih, grupe momaka, lepih, zategnutih, zgodnih. Niko nikome ne prilazi. Cilj je da se jedni drugima svide ali se niko ne pomera korak bliže. Ni osmeha, ni flerta, ničega što bi im dalo povoda za priču i upoznavanje. Samo mnogo alkohola. Čudo koliko je taj stimulans mladim ljudima neophodan da bi se "dobro proveli".


Gde je problem? Nigde. Meni je lepo jer mi je mir u glavi. Zaustavim se tamo gde sam planirala. Jedno piće i šetnja do kuće. U noćima punog Meseca Beograd je divan. Perači utihlih ulica isprskaće mi cipele. Kupiću sutrašnje novine. Inače novine ne čitam, ali još nisam savladala dilemu iz mladosti, kako novine već znaju šta će sutra da bude? Možda kupim vruć pečeni kesten. Provozam se jednu stanicu trolejbusom, kao nekad davno, pa nastavim da šetam.


Volim ovaj grad noću. Mogla bih da se vozam sama beogradskim ulicama celu noć, do svitanja. Da slušam kako grad diše dok škripe poslednji tramvaji. Da posmatram lica vozača, dok stoje na semaforima a nigde nikog nema. Parove koji se ljube, na rastanku. Volim takve rastanke. Da bih nekog ponovo srela i poljubila, prvo moramo da se rastanemo. Čekanje novog susreta je slatko, ni sa čim uporedivo.


Večeras ćemo da se volimo Beograd i ja. Da se pozdravimo pred spavanje, da bi se ujutru opet pozdravili šetnjom kroz Katanićevu. Mali subotnji ritual koji nikud ne vodi i beskrajno mi prija. Treba češće da slušam sebe i svoje potrebe. Ova, za samoćom, posebno me inspiriše. Imam koga da volim.



2015-10-23

Toljaga je iz raja izašla

Večeras sam dobila savet koji nisam tražila. Obično od toga dobijem trnjenje po sedalnom delu, ali ovaj savet pokusavam da shvatim ozbiljno jer je i tema ozbiljna.
Reče mi jedan četrdesetogodišnjak: "Ako ti se neki muškarac sviđa, ti ga odbij da bi mu bila interesantnija i da se više trudi oko tebe". A, što da se trudi još više, ako mi se već sviđa?

Na prvo razmišljanje, glupo je. Na malo dublje razmišljanje, ništa ja tu ne kapiram. 
Kad mi se neko sviđa, treba da ga odbijem, da bi se on zainteresovao.
A šta da radim ako mi se ne sviđa? Da ga bacim lavovima?
Šta muški um osmisli, žena ne moze ni da sanja.

Da li stvarno muškarce pali odbijanje? Ne vidim ni jedan realan razlog da odbijem nekog ko mi se sviđa. Nisam ispala iz serije "Seks i grad". Nosim kineske cipele kojima se klizaju đonovi, nemam 42 kg sve sa krevetom, nemam iPhone i onaj laptop sa jabukom a i ovaj blog mi se slabo čita. Možda samo treba da ukovrdžam kosu i metnem svoj poster na neko vozilo GSP-a. U Njujorku stvari tako funkcionišu, bar u seriji. Svi nafurani, jedu fast food a nisu debeli, drčni su, puni sebe, željni dokazivanja tako što će ostatku sveta da pokazuju koliko su super a ovaj ostatak nije super.

Nisam sa Menhetna nego sa Novog Beograda. Kad mi se muškarac sviđa, ja to celim bićem pokažem vrlo radosno. Ako mi se ne sviđa, to takođe pokažem celim bićem pa i malo više od toga. Kakve igrice, manipulacije, budalaštine.. Odrasla sam žena i mrzi me da energiju rasipam na gluposti. Čuj, više će da se trudi kad ga odbijem.. Apsolutna besmislica. Zamislite mene u vezi sa jednim takvim. Kako bih mu rekla da želim seks, tako što bih mu rekla da ne želim? Čekala bih da on shvati, vekovi bi prolazili... Umrla bih od čekanja, u najboljim godinama, a moralna satisfakcija bi mi bila da sam ipak dominirala, pokazala da samnom ne može lako do cilja. Ha!

U prevodu.... Gospođo, mani se ćorava posla. Kad ti treba društvo za izlazak ili koncert, povedi svog imaginarnog prijatelja ili ćerkinog medu, a kad ti treba čovek, čitaj "Kapital" Karla Marksa i čekaj da te prođu bludne misli. Kud ide ovaj svet, ja lepo nemam pojma... Stara, dobra vremena, kad je ženka klepala toljagom odabranog mužjaka, uvlačila ga u pećinu, iskorišćavala i njime hranila gladne zveri... Eh, mladosti... Za sve je kriva ova emancipacija. Muškarci koji čupaju obrve i žene koje sve mogu same. Sledećeg koji mi se baš svidi opaliću nečim po glavi a šta ću dalje, smišljaću u hodu. Važna je ljubav. Sve ostalo ima da se kupi kod Kineza.







2015-10-22

Volja i put

Šta je to bilo bolje nekad nego sad? Svašta i ništa.

Bili su bolji sladoledi na štapiću. Kisela voda "Radenska tri srca". Kobasice iz Bogdankine mesare. Kaputi koje mi je Dobrila šila. Čizme koje je "Obuća Beograd" pravila da ti traju ceo život, isto kao i kuhinjski elementi iz "Treske". Rešo, koji sam kupila od čeških kampera, kad su se pakovali da idu kući. Brakovi, u koje se ulazilo za dok nas smrt ne rastavi. Poslovi u državnim firmama, od 07-15h, sigurna plata, kredit za "Zastavu 101". Metri Tolstoja i sestara Bronte, kupljeni preko sindikata da ih sve buduće generacije čitaju, a i da se slažu uz boju troseda.

Hleb je hleb, ali je onaj nekad pravljen da traje dok se ne pojede, a ne samo jedan dan, kao ovi današnji hlebovi u kojima ima više aditiva i hemije nego brašna. Moja baba je jela čvarke za večeru i vanilice pravila sa domaćom mašću. Doživela je 95 godina a nikad nije probala ovseno brašno, đumbir i kokosovo ulje. Nije pila šaku lekova nego Andol, koji je lečio od svih bolesti ovog sveta. 

Kažu ljudi, mi smo bili drugačiji, zato nam davno vreme izgleda bolje. Tačno, tada je sve pravljeno da se popravi i traje. Najlon čarape su krpljene posebnom iglom, u koju je bila umetnost uvući najlon vlakno. Meni to nikad nije uspelo, ali je jedan čika Branko svojim ćerkama tako umetnički krpio najlonke, da su sve cure iz ulice Narodnih heroja mogle da im pozavide. Časovnici su se navijali i popravljali kod časovničara. Na istegljene laktove dečijih džempera ušivale su se kožne zakrpe, i džemper bi postao osvežen i vrlo upotrebljiv. Nisu se kupovale cipele svake sezone, menjali smo pendžete i cipele mazali imalinom, pa glancali do visokog sjaja. Kafa se kuvala u džezvi. Kad bi išli u Trst po farmerke, mogli smo da popijemo espreso iz automata.

Aktuelna je reklama za kafu, sa pesmom "Dobro jutro, džezveri". Džezeri iz originalne verzije su prilagođeni džezvi, posudi u kojoj se tradicionalno kuva kafa. Pita me ćerka šta su to džezveri. Zaplićem se u objašnjavanje, dete me belo gleda, i shvatam da joj jedan nepoznat pojam objašnjavam drugim. Ne zna šta je džezva. Instant kafu prelijem vrelom vodom, u šolji, i to je moja kafa, ako je ne pijem u nekom kafiću. U školi su učili da se vuna plete u šalove i kape. Deca su donekle shvatila, jer kape i džempere kupujemo kod Kineza. Niko iz ćerkinog društva nikad nije video proces pletenja vune, nikad nije tražio gde je nit koju povučeš pa se klupko odmotava, nikad video uživo heklicu i igle za pletenje.

Savremeni način života pregazio je sve predhodno, i gazi neverovatnom brzinom. Deca pipaju po svojim telefonima i umeju da dođu do svih informacija na ovom svetu, ali pletenje šala ili heklanje svečanog stolnjaka nikad nisu videla. Za par godina očekujem da neće videti ni kako se kuva ručak, nego će da gutaju nešto iz kesice što će se obrokom zvati. Već mnogi misle da hrana raste u hipermarketima, i nema te škole u kojoj će da nauče da jabuke rastu na drvetu a šargarepe u zemlji. Sličica u udžbeniku nije dovoljna da shvate.

I kišobrani su se popravljali. I brakovi su sklapani da traju. Razloga za razvode je uvek bilo i biće. Ljudi su se teže odlučivali na takve korake. Što zbog "što će selo da kaže", što zbog ekonomske sigurnosti, a nešto i zbog strpljenja i obostrane volje da se problemi savladaju. Čvorovi su ostajali ali se život nastavljao. Danas su ljudi zombirani, sve pokvareno se baca i zamenjuje novim, od gaća do emocija. Nema mnogo volje i želje da se popravi, zakrpi, uloži obostrani napor da se odnosu vrati kvalitet. Ako ne uspe, sud uvek postoji kao krajnje rešenje. Gde ima volje, ima i načina, da se sve popravi, pa i polupan tanjir. Ako je drag i vredan, može da se zalepi. Trag od lepka možda bude primetan ali ako je vredno truda i srcu drago.. Gledajte u tanjir, ne u posledicu popravke. Ni mi nismo savršeni i bez ožiljaka.




2015-10-20

Kako roditelji kvare svoju decu

Nikad nisam bila spremna da postanem roditelj, iako je u mojoj 35. godini test pokazao da sam trudna. Poznajući sebe, plašila sam se odgovornosti koju roditeljstvo donosi zrelim osobama. Nisam bila zrela, u tom smislu, i to nema veze sa godinama. Bili smo na početku braka i zajedničkog života i trudnoća mi je bila još jedna ogromna promena.

Sve mi je bilo stresno, od početka do kraja. Dobila sam u ruke smotuljak i papir da izađem iz porodilišta. Nu uputstva ni garantnog lista. Doneli smo je u korpi kući, a srećni otac je korpu stavio na sto, baš kao kad bi doneo pune torbe sa pijace. Po sred stola. Kao kesu sa krompirom. Spavala je, isto kao što i danas može da zaspi bilo gde.

Proučavala sam to malo biće i kako, kao roditelji, utičemo na nju i njen razvoj. I dalje sam se plašila koječega ali sam se bar trudila da to ne bude očigledno. Ipak sam mama a mame su neustrašive. Imaju odgovore na sva pitanja, u svim situacijama umeju da se snađu, uvek znaju šta treba. Ja sam bauljala u mraku, rešavala probleme pomoću štapa i kanapa i bukvalno se igrala sa bebom. Izlazile smo u duge zimske šetnje, objašnjavala sam joj šta je drvo i zašto će tek na proleće imati lišće, iako je imala mesec dana i umela samo da jede, spava, plače i puni pelene. Uvek sam joj puno pričala. Trudila se da je upoznam sa ovim svetom kakav jeste, a ne kakav bih ja volela da je jer takav nije. Objašnjavala zašto mora ona da se prilagođava, da bude elastična, da nalazi svoj put kao voda kroz beton.

Imala je 3-4 godine. Savski kej, zidić metar visine. Držala sam je za obe ruke i objašnjavala kako da doskoči na obe noge. Prišla je vidno uznemirena žena i pitala me što malo dete teram da skače sa zida. Objasnih da je učim da doskoči, jer kad to savlada, neću imati brige da li će da je ukoči strah kad se popne na drvo a ne bude umela da siđe. Par sekundi me je gledala, ćutala i izvinila mi se. Kaže, radite dobru stvar, a moje pogrešno mišljenje me je obmanulo. Sad se znamo, pozdravimo se u prolazu. Kaže, nije zaboravila lekciju koju sam je naučila. Šećer i so slično izgledaju, tek kad se probaju oseti se razlika. Nije sve kako izgleda.

Neka deca izgledaju srećna. I neke mame, takođe. Ne volim da donosim sud o drugima, jer ne volim ni da o meni neko sudi, baš kao gore pomenuta gospođa, na osnovu onoga što joj se učinilo. Neki roditelji i dalje smatraju da je dovoljno što im se deca igraju oko nogu, bez da uđu u igru sa njima, posvete im se jer to žele a ne zato što su obavezni. Neki dečaci slušaju tate kako vređaju i omalovažavaju mame, pa isti model prihvataju kao normalan i tako počinju da tretiraju svoje drugarice. Govorim o deci od 10 godina, pilićima koji tek kapiraju da imaju krila a potrajaće dok shvate da ipak ne mogu da lete. 

Sve devojčice kopiraju svoje mame a mame toga nisu uvek svesne. Ni svog polu oguljenog laka na noktima, ni uredne kose, ni lepote osmeha, ni koliko je lako ići kroz svet namrštena. Iz svog ugla odrasle žene, nekako mi je najviše žao dečaka koji od mama uče kako su tate paraziti, lenčuge, glupani, manje vredna bića. U tome može biti istine, ali je sam način kako mama govori o tati strašniji nego njene reči. Deca uče iz naših dela više nego iz reči. 

Upoznajući muškarce svojih godina, shvatam koliko im dominantne majke nisu pomogle da odrastu. Da, stvorile su vaspitane dečačiće koji se nikad nisu izvukli iz kandži mamine kontrole i dominacije, ma koliko daleko da su se odselili i osamostalili. Kroz upoznavanje i priču skoro uvek dođem do saznanja da je tata bio mekušac, nije se posvećivao ni ženi ni detetu onliko koliko su očekivali. Mama je bila i ostala zakon, tata je tu neki lik koji je imao reproduktivnu ulogu i mama ga je zasenila po svim pitanjima. Sledeće do čega dođem (na stranu koliko mi se taj muškarac sviđa) je da je taj čovek nekompletan. Da se neka karika u njegovom emotivnom razvoju nije vezala i srasla kako treba, i da će tu uvek biti rupa. Neke sam pokušavala da zalemim, da tu rupu ne gledam, da se pravim da ništa nisam primetila. Ne ide mi, suviše sam realna da bih i na to žmurila. Posesivnost i dominantnost majki koje su u svom svetu uspešne i najbolje neverovatno utiču na dečake, posebno ako su tretirani kao najbitniji muškarci u maminom životu.

Lakše je vaspitati dete nego popraviti odraslu osobu, pročitah ovih dana. Mudre misli najčešće ne pamtim ali ova mi se baš zalepila u memoriju. Istina je da svaki roditelj zna svoje dete najbolje i da dela najbolje što ume. Jednako je istina i da se roditeljski propust u jednoj fazi razvoja deteta prenosi na dalje, dok se ne formira i ustali. Kad porastu, i kad ih upoznamo, nema te ljubavi koja će "rupu" da popuni, ma koliko da se trudimo. To moraju sami da savladaju, betoniraju i nastave dalje. Jednog takvog, sa rupom, ne mogu da procesuiram. Skače mi po mislima sve sa tom rupom, i stvari čini još težim. Previše se, u mislima, vraćam do njega pa evo i vas smaram. Ko zna, možda neka mama razmisli...?







2015-10-13

Reči koje svako razume

Povremeno napravim reviziju svog telefonskog imenika. Sve koje ne prepoznam odmah, brišem. I one sa kojima se nisam čula ili videla u protekla tri meseca. Oni koji se javljaju samo kad im nešto treba, naći će me sami. Imenik tako za čas sa 150 kontakata dođe na realnih 100. Od toga je 3 za pozvati u svako doba dana ili noći. Zadovoljna sam.

Nisam statična, upoznajem nove ljude, i u poslu i privatno. Ono što je većini svojstveno je da nisu nasmejani. Nemam pojma zašto i ko ih je toliko naljutio, da bi svojim mrkim facama izgledali odbojno umesto privlačno. Pri tom, ne mislim na privlačenje parova, nego na ono kad pogledaš nečije lice pa ti je lepo, prijatno, osetiš neku lepotu koja nije fizička. Milo ti je što deliš vazduh sa nekim, nebitno da li je to osoba koju vidiš u autobusu, u koncertnoj dvorani, u kafani ili bolnici. Osetiš dobru vibru. Ne retko se dešava da posle par rečenica sa nekom osobom zatreperi osećaj kao da se dugo znamo, a ne podseća me ni na koga već viđenog. Tu povučem ručnu, ne dam se lako zavesti, osim ako to nije neko baš poseban. Iskustvo je čudno, za čas me prevari da je neko loš ili dobar, jer liči na nekog ko me je povredio ili mi život oplemenio svojom pojavom.

Ima dobrih ljudi, još uvek, uprkos opštem mišljenju da su danas svi namćori, koristoljubivi, manipulatori, loši zbog nečega. Statistika je neumoljiva. U velikom broju ljudi prosto MORA da bude i dobrih, pozitivnih, dragih. Desilo mi se da sam na fb čitala postove prijateljice moje prijateljice. Između ostalog, pisala je kako se bliži njeno venčanje, kako se nada da će biti lepo vreme jer nema skafandera za trudnice. Radovala sam se njenom danu. Virila sam da li ima slika sa venčanja, gledala sam u nebo da li će sneg, i iskreno joj želela sve najlepše. Posle mnogo godina, slučajno ili namerno, upoznale smo se. Nastade neka čudna povezanost naših duša, i ona je jedna od onih troje koje bih mogla da pozovem ako se noću zaglavim u liftu. Možda mi ne bi pomogla ali bi mogle bar da psujemo zajedno. Hvala, JD, lepotice koja praviš pite najlepše na svetu, što si uvek tu i što si borac.

Drugu osobu, koju bih mogla da pozovem i pitam za savet ako mi treba bilo šta na ovoj planeti, upoznala sam na skupu mama koje su donele dečije stvari, da bi ih poklonile nekome kome je pomoć bila hitno potrebna, ima tome više od 10 godina. Žena velikog srca, bez dlake na jeziku, ako nema odgovor na moje pitanje, zna ko ima. Žena čijim putovanjima se radujem, i čekam slike da je vidim kako se odmara i telom i dušom. Videle smo se dva puta, za sve ove godine. Znam da bi mi dala bocu svoje krvi, da mi treba. Hvala, SJ, proći ćemo mi tek kroz suze i smeh, najbolje godine nam tek dolaze.

Treća, ili prva osoba, je moj najbolji prijatelj. Družimo se tek 33 godine. Neverovatno koliko se poznajemo i koliko uvek imamo tema za priču i za "samo još ovo da ti kažem". Ćerka mi ga otima, kaže da je on NJEN najbolji drug, a da ja sebi nađem novog. Nema šanse. Ovog volim, kao da smo istu jajnu ćeliju podelili. On je osoba koja ne samo da zna sve o meni, nego je sve to i doživeo samnom (od prvih izlazaka do stotina km koje smo zajedno prešli). Nije savršen, nisam ni ja ni bilo ko, ali je dobar čovek. Ume da me nasmeje i pre nego što osetim da sam neraspoložena. Jedino što mogu da mu zamerim je što je nemilosrdan prema svakom muškarcu koji me interesuje, ali opraštam mu. Nikad mi nije suptilno rekao da se nekoga klonim. Vrlo jasno bi mi rekao da je to idiot i da mi takav čovek u životu ne treba. I nije grešio.

Dobrih ljudi ima i nije problem upoznati ih, mada ne vole da se eksponiraju. Najteže je sačuvati ih. Obuzdati svoje reči i reakcije, ne deliti savete ako ih ljudi ne traže ili im život od toga ne zavisi. Nekada je zagrljaj sasvim dovoljan. Kako me je naučila draga Jelena Holcer, "kad nekome ne znam šta da kažem, zagrlim". Muka se lakše preživi kad se podeli, a sreća raste kad se deli. Zagrljaj je možda ta najlepša reč koju svako može da razume. Probajte, pa ako je jedan malo, ponavljajte dok vas ne shvate na pravi način.






2015-10-11

Dragi dnevniče (3)

Pre dva dana, visoka temperatura me pomerila iz mesta. Običnu prehladu sam, opet, pokušala da prebolim u trku ali nije mi se dalo. Oborila me da nisam znala šta me je snašlo. Iako mislim da sam stena, da sve umem i sve mogu, toplomer me je demantovao. Ukućani su navikli da mi nikad nije ništa, pa nisu ni primetili da sam bolesna. Valjda se za neke ljude podrazumeva da im stalno nešto fali i da kukaju, i za neke druge da ćute i ne žale se.

Shvatih koliko su ljudi, uopšteno govoreći, bezobrazni. To, što mi se u 46. godini otvaraju oči, direktna je krivica mojih roditelja, koji su me vaspitali da je ceo svet dobar i da i ja treba da budem dobra, da bi sve bilo u redu. U njihovoj bajci stvari tako funkcionišu. U mojoj ne. Godine su mi trebale da naučim da se ne potresam "šta će svet da kaže" i da živim kako mi prija. Još nisam sasvim uspela ali mi dobro ide. Povremeno me protrese nečija drskost pa me taman vrati u normalu, kad pomislim da važi sistem "kako daješ, tako ti se vraća".

Prvo su me pokidale svađe sa bivšim mužem. Ostajala sam zatečena nad onim što je bio u stanju da mi kaže,  u nameri da me ponizi, uvredi, obezvredi. Uvrede sam shvatala lično i ostajala nema, sa pitanjem da li sam stvarno toliko loša? Bujice ružnih reči i događaja pokrenuli su moj inat i odbrambeni mehanizam. Naivno i dečije, jer sam vaspitana da su svi dobri i fer, pokušavala sam da ružne reči vratim onom ko mi ih je uputio, na isti način, i ostala potpuno zgrožena saznanjem šta sve mogu i umem. Probudilo se neko zlo u meni, uplašilo me beskrajno. Ako ružno mogu da mislim i govorim, da li sam postala i sama zla? Vremenom sam našla mehanizme kako da to prevaziđem jer, definitivno, na ružno ne treba odgovoriti ružnim. Uvek postoji drugi, mirniji način kako to da se prevaziđe i preživi.

Sa nekim drugim ljudima imala sam drugačije mehanizme da se odbranim od zloga, i vremenom sam shvatila da mi je postalo teško da se pored nekoga opustim. Promenila sam okruženje i stekla nove prijatelje i nove neprijatelje. Postala sam nepoverljiva prema ljudima, što opet nije dobro, ali je manje loše nego verovanje da su svi dobri. Ono što me je danas potuklo, kao činjenica, je neko zlo koje je sve prisutnije među decom. Da li to uče u kući? Da li svoje dete treba da vaspitam da gazi preko drugih da bi ostvarila svoj cilj? Da, mora da bude borac za sebe i svoje mesto u svetu, ali mora da nauči kojom vagom da odmeri kako prema kome da se ponaša. Devojčice su mnogo promućurnije od dečaka, u početku pubertetskog doba. Pametnice koje sve znaju, a noću i dalje grle svoje mede i lutke... Devojčice sa stavom, sa mišljenjem i argumentima zašto su u pravu u odnosu na ostatak planete... Dečaci im zaista nisu ni do kolena, oni i dalje skupljaju sličice i jure za loptama, dok ove male pametnice smišljaju kako da postignu ono što naume.

Sve ovo pišem zbog jedne, sada već mlade žene, koja je od malena učena kako da se dobro uda. Naivna, kakva sam oduvek, ne bih to ni primetila, da mi njena majka davno nije rekla da žensko dete moraš da učiš kako da se ponaša da bi dobila ono što je zamislila. Ja sam sve postizala samo ljubavlju, radom, na pošteno... Nije mi palo na pamet da se i to uči. Gorepomenuta devojka danas ima svoju porodicu i decu, kuće, džipove, dadilje-pomoćnice-peglaljke, karijeru uspešne domaćice koja se "dobro udala pa joj ništa nije skupo". Na ulici više ne ume da kaže "Dobar dan" ali joj odlično ide brza vožnja kroz bare i kupanje prolaznika. Da me talasi njenog džipa nisu zalili, ne bih joj se ni imena setila. Ni čemu je, od malih nogu, majka učila. Gazi, da te ne pregaze, pa da se u rodni kraj vratiš po etiketu one što je u grad otišla da uspe a nije uspela. Taj strah se genima prenosi.

I dalje mislim da je Dobro veće i moćnije nego Zlo i da su maniri, čiste misli i zdravo srce i dalje na ceni. Ne umem da prodajem ljubav, seks i sebe. Da ljudima pričam kako su dobri ako nisu, da su lepi ako i oni znaju da nisu lepi, da trepćem i klimam glavom kao lutka jer nisam lutka. 

Dragi dnevniče... Idem da pečem paprike. Nemam muža čije pare mogu da kupe sve. Čast svakome, a mirna savest meni, iako nikad neću naučiti sa koliko nula se piše sreća. Nije sve u manipulaciji, ima nešto i u ljubavi.




2015-10-02

Drugioktobardvehiljadepetnaeste

Pomislim ujutru, obući ću haljinu i obuću salonke sa tankim štiklama od 8 cm. Fensi i seksi. Iste sekunde pomislim na bolna stopala, stajanje, prevoz, trčanje sa kraja na kraj grada... Bude mi žao mene. Pomazim ih pogledom i obujem Timberland cipele za drvoseče, za sve uslove, uključujuci i nuklearni rat. Upravo tako izgleda moj radni dan.

Krene sve normalno, odem do Maksija na pijaci pre posla, i iz pijace izađem sa 8 kg bresaka. Za džem. Koji sam već skuvala ali kud ćeš u zimu bez zalihe zimnice u količini koja bi nahranila rusku vojsku. Prase u zamrzivaču više nije popularno. Jedva sam se odvikla od pakovanja boranije, graška, malina i sličnog. Ima da se kupi, kome treba, a meni treba maksimalno dva puta u godini. Svega ima u tim đavoljim prodavnicama. Pola ne znam čemu služi. Kad sam bila mala, divila sam se kako izgledaju prodavnice u američkim filmovima. Red paprika crvenih, pa žutih pa zelenih, ko da ih je neko molov'o. Sve iste. Ni jedna trula ili kriva. Stiže 21. vek pa i mi imamo takve fine prodavnice, sa finim voćkama i povrćkama, sve pod konac, kao da su u istim teglama rasle pa nisu imale prostora da porastu i veće. Neke endivije i amaranti, goji bobice, tartufi, kao paralelni Univerzum, bokte! Brzi internet ti treba da se informišeš čemu to služi, da li se jede ili je samo tako kao dekoracija. 

Kupovina hemije je tek pakao. Pre par dana pokušala sam da kupim šampon za normalnu kosu. Sve neke kerefeke, za suvu, lomljivu, blajhanu, naelektrisanu, krtu i ostale kose. Ova moja normalna i prljava, zrela za pranje, ali đavo seo na onu policu sa šamponima i smeje se mojoj neukosti. Pitam prodavačicu koji od tih čuda je za normalnu kosu? Pogledala me je, prevrnula očima, i krenula da mi čita sve one nalepnice.
"Nisam nepismena, čitam i ćirilicu i latinicu. Treba mi šampon za normalnu kosu. Normalnu. Želim da je operem i to je sve" - pokušala sam jednostavno. Prvi krug pakla smo prošli, idemo na sledeći. Razvi mi šamponologiju celu. Ovaj za teme, ovaj za koren, ovaj za krajeve... Pa onda kondicioner, serum, pakovanje... Zahvalih se i kupih opet onaj litarski, od koprive. Nema da omane. Kosa kao nova. I ima ga za 6 meseci, a košta kao oni fenseraji pet puta manjih pakovanja. Sledeći put moram da odvojim ceo dan za proučavanje nauke o kosi. Super je i za pranje fleka sa nameštaja, kad dođu gosti pa vesela dečica obriču prstiće od čokolade o fotelju a mame im samo radosno trepnu, eto kako su im deca već porasla, pa i to umeju! 

Jesen volim samo u Central parku u Njujorku. U svim ostalim slučajevima, jesen mi najavljuje zimu koju tek ne volim. Kad sam bila mlađa, jesen sam doživljavala kao bolovanje i smrt leta. Ništa lepo u jeseni nisam videla. Možda jedino skupljanje divljih kestenova, koji bi zatim trulili po džepovima mojih jakni, jer baš ničemu ne služe. Vesnici jeseni su svadbe, kukuruzi, gomila troškova i to kestenje, koje me zvekne po glavi dok šetam Karađorđevim parkom. Jedino po čemu pamtim neke davne jeseni je što sam bežala iz škole. Ne zbog odgovaranja ili kontrolnih zadataka nego zato što je napolju sunce, i trava je zelena, nebo plavo i vazduh još uvek miriše na leto. Ni tada nisam volela statičnost. Put pod noge pa u park, na Košutnjak, u šumetinu neku beogradsku, ili još bolje pored vode. Leđa okrenem ka gradskom betonu i gledam u vodu, pa me misli odnesu ko zna kud... To se ne radi kad si u štiklama i haljini. Ni onda ni sada. Kancelarijski stresovi me stežu kao okovi, a ovo sunce mami da opet pobegnem sa časa, kao nekad. Popodne je već kasno, sunce će biti slabije i moram da skuvam onaj džem sa početka priče. Zima samo što nije a sunčan oktobarski dan je pravi jesenji dar. Posvetite ga sebi. Oni koji vas vole i kojima trebate, mogu da sačekaju dok napunite svoje solarne baterije.

Vidimo se, na nekoj beogradskoj obali. Ja sam  ona u patikama i farmerkama, bez šminke, što ćuti i gleda u vodu i srećna je.