Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2015-11-29

Praznici nam stižu

Neki nemaju sreću kao ja, da u 46. godini žive sa roditeljima. Ima to i prednosti i mana, uskog manevarskog prostora, gužve u kupatilu. Ponekad je teško složiti ukuse i želje ko bi šta za ručak a najteže je da se svi sastanemo oko stola. Praznici su vreme kada bi trebalo više se posvetiti onima koje volimo, porodici, deci, prijateljima, ljubimcima, prirodi.. Koga šta ispunjava radošću.

Lično, dobijam gliste od pitanja "Šta ćemo da pravimo za Novu godinu"? Kao da je taj jedan dan tj. noć toliko bitna, kao da će nam godina garantovano biti dobra ako sto okitimo đakonijama koje će narednih dana da se razvlače po frižideru. Nekada sam jedva čekala Novu godinu, da bi imali vanglu ruske salate, pa sam odrasla i skapirala da to mogu da pravim kad god mi padne na pamet. Od tada, moja Nova godina je izgubila malo svoje čarobnosti. 

Meni je praznik kada mi je srce puno, a ne kad se globalno podrazumeva da treba da se radujem. Statistika je pokazala da je četvoro meni dragih ljudi, komšija sa različitih lokacija i iz različitih životnih perioda, preminulo u proteklih dvadesetak godina baš u novogodišnjoj noći. Setim ih se, setim se koliko su mi značili dok sam odrastala, koliko sam ih cenila kao ljude i koliko bih sada volela da im se pohvalim svojim malim uspesima. Možda im nisam poklonila dovoljno pažnje dok su bili tu, možda su živeli tiho svoje živote ali kao komšije uvek su bili oslonac. Ako nemaš ključ, svrati i sačekaj roditelje. Idi po dva jajeta, vratićemo ujutru, odnesi tanjir tople proje, zagrli i ne puštaj. Nisam uvek bila u Beogradu i loše vesti su me neminovno sačekivale kad bih se vratila sa novogodišnjih proslava, svaki put je bilo prerano, neočekivano i bez pozdrava. Stvorila sam otpor prema Novoj godini i toj euforiji veštačke radosti. Čak ni ponoć ne dočekam budna. Ćerka i ja zaspimo mnogo pre vatrometa i pucačine koja trese Novi Beograd. Ne moram da ostanem kod kuće sa njom, babom i dedom. Prosto se plašim da li ćemo iduće godine svi biti tu. Kad nas dve zaspimo u redovno vreme, pravim se da sam prevarila smrt koja mi, godinama, preseca novogodišnje praznike.

Imam svoj ritual kog se držim prvog januara ujutru. Sa svojim najboljim drugom uvek idem na isto mesto na istu kafu za isti sto, jer na ulicama nema žive duše. Beograd spava a oni najvredniji doručkuju ostatke svečane večere. Ove godine imam drugu ideju, umesto nekih uobičajenih đakonija, novac ću da uložim u pelene za odrasle, sapune, tople čarape i fabričke slatkiše. Odneću ih u Centar za prihvat starih lica u Beogradu. Ljudi se najčešće sete nezbrinute dece i to je sjajno, ali i starima je Nova godina. Teška je zima za beskućnike, pogotovo kad su stari, bolesni i zaboravljeni. Za mene je poklon kad ga dam pa pobegnem, da se ne vidi da plačem. 

Želim vam da budete zdravi i nasmejani, ne zato što je kraj godine nego zato što dragim ljudima uvek želim da budu zdravi i nasmejani. Setite se onih koje volite i koji vas vole. Vreme je najveći poklon. Ne krijte se iza obaveza. Suočite se sa tim da vaši roditelji i rođaci stare, da su se promenili (nekad i potpuno kontra onoga kako ih znate) i da, kao i deca, vole pažnju i slatkiše. Svako od nas ima i one kojih više nema. Samo pomislite koju godiu 21. veka sitnimo i da ni mi nikad nećemo biti mlađi nego danas. Ako nemate vremena tokom godine, neki sat slobodnog prazničnog vremena ukradite od Interneta, tv programa i sarmi. Ljubav ne kažite, pokažite.



2015-11-25

Hitan slučaj

Matora sam. Kičma mi je okoštala i teško se prilagođavam promenama svog deteta. Svaka nova promena donosi bol, manji ili veći, posebno sad kad je ona na pragu puberteta a ja u predvorju klimaksa. Daleko sam od savršene osobe i savršene mame. Potpuno sam obična i uplašena svakodnevnim preprekama, od roditeljstva preko mača otkaza koji mi se klati iznad glave, do sticanja poverenja u neke nove ljude. Nikad do sad nisam bila na ovoj tački van zone komfora. 
Umesto da kukam šta sve nemam, okrenuću se onome što imam. Tako kažu i psiholozi, treba gledati čime raspožemo i šta nas okružuje, a ne žaliti za nedostižnim.

Imam roditelje, sedamdesetogodišnjake. Moja mama boluje od svega osim side i raka. Puši cigarete od duvana sa pijace, od čijeg dima mi kosa smrdi poput mokrog vučjaka. Ima svoju utvrdu na trosedu u dnevnoj sobi, i svoj TV. Kao neko ko ne gleda TV program odavno, mogu samo da komentarišem ono što čujem, dok sam u blizini. Mešavina indijskog i turskog jezika, sa povremenim urlanjima na srpskom, i bogato praćeno cvrkutom nekih ptica. Za svaki svoj simptom i bol ima rešenje iz apoteke. Promena životnih navika ne dolazi u obzir i neprijatelj je svako ko predloži da lek potraži u sebi a ne u tableti. Ja sam, ionako, mala i šta ja o životu znam, tek mi je 45 godina..

Moj otac je jedan cool čiča, potpuno beloglav, i u našem ženskom carstvu ima tretman beloglavog orla tj. ugrožene vrste. On pravi one cigarete. Duplo nas truju. U infaktrima i šlogovima, trenutno stanje kod njega je 2:1. Kad krenem na posao, nikad ne znam da li ću na povratku da zateknem hitnu pomoć ili idem pravo u neku bolnicu, sve je realno. Dobro je, još su na nogama i na broju.

Imam i ćerku od 10 godina. I bivšeg muža. Ćerka odrasta i traži tatu. Tata se javlja telefonom. Imam i posao, to se danas računa u srećne okolnosti, iako je prilično nestabilno. Imam i sve češću ljubičastu boju lica i glavobolju kao najbolju drugaricu.. Imam i prijatelje, sa kojima se retko viđam, jer su dani postali baš kratki od kad sam prešla tu magičnu 45. godinu. Kažu, gde ima želje ima i načina, ali fali vremena ili novca. Kad saberem to sve što imam, obično nekog hitno moram da vodim kod lekara, duvam kiseli kupus, jurim po Novom Beogradu i tražim lirske pesme za lektiru, bole me noge na štiklama,  izmišljam kako da odvedem dete na neki rođendan na kontra strani grada. Reklo bi se, jedno potpuno redovno stanje, sve žene ga prolaze svakodnevno. 

Vratićemo se na ono "ćerka traži tatu". Kako mi je objasnila, to baš ne mora da bude ovaj što joj je otac. Sasvim je razumem. Otac i tata mogu i ne moraju da budu u istoj osobi. Otac je biološki a tata je onaj što se trudi. Što pogleda pod krevet, da li ima neki džigi bau, i otera ga svojim autoritativnim glasom kad mu podvikne. Tata je onaj što vodi na kokice i u bioskop. Onaj sa  kojim ideš na pivo i girice, kad porasteš, a pre toga samo na girice koje smrde na užeglo ulje ali eto, lepo ti je jer ideš sa tatom. Sa tatom duvaš kiseli kupus, ne sa mamom. Mami je mesto u frizeraju ili na nekom tako ženskom mestu. Sa tatom puštaš zmaja od papira, dok trčite niz brdo pa se saptletete jedno o drugo, i kući vratite blatnjavi i srećni a zmaj odleti kud je naumio. Tata te vodi kod zubara i zapreti mu čupanjem ušiju, ako te bude bolelo dok ti čupa zub koji se rasklatio. Tata sakriva fleku, kad prospeš kečap na snežno beli stolnjak, tek izvadjen. Tu stavi činiju sa salatom i namigne ti, pa mama ništa ne primeti i ne gunđa, i to je onda samo vaša tajna.

Takav jedan tata potreban je pod hitno i obavezno. Ako znate nekog, uputite ga na nas. Treba da ume da pravi sendviče sa majonezom, kliza odlično, kuva čaj od šipka i jako se trudi da bude tata. Bar dok ova zima prođe. Da ugreje dlanove mojoj nežnoj plavookoj dušici. Mama odavno greje svoja stopala kineskim čarapama od poliestera. To može da se kupi. Kad bi mama mogla da bude i mama i tata, imala bi četiri noge i mnogo čarapa...


2015-11-23

Moj deo Pariza

One su jedinstvena četvorka na ovoj planeti. Jedna se smeje tako glasno, da ti oduva svaku tužnu misao. Ima srce veliko kao Sunčev sistem. Jedna ima frizuru za koju treba imati hrabrost, i tetovaže za koje tek treba imati hrabrost, onu koje samo posebne žene imaju. Jedna voli da kuva i priča drveću i psima, i još jedna, koja se kao senka provlači pored ove tri gromovnice, čineći ekipu savršeno balansiranom. 

Rešile su i uspele da se usaglase i odputuju u Pariz na par dana. Radovala sam se sa njima, od prvog dana kad sam saznala za planirano putovanje. Uživala sam u njihovoj radosti, fotografijama, njihovoj radosti i zajedništvu. Bio je petak 13. novembar, one u gradu svetlosti, koji teroristi dovode do krvarenja, bukvalno. Dan posle koga Pariz više neće biti isti. 

Prvo sam smireno gledala po Facebook-u, da li su se čekirale u nekom od restorana u ugroženim zonama. Nisu, dobro je. Znajući ih, očekivala sam bar mali znak, da je sve ok i da se super provode. Sati se nižu a noć širi strah kroz celu Evropu. Ne paničim ali mi nije svejedno. Ateista sam, ne verujem u boga ni svevišnje sile. Kutkom svesti koji se otrgao racionalnom upućujem tihu molbu Univerzumu, da se bar jedna od njih oglasi, opsuje, napiše bilo šta samo da znam da su bezbedne. I tako noć prolazi, sve do trenutka dok nisu poslale sliku. Njih četiri, sa osmesima oko lica i crvenim beretkama, sede u stanu i uživaju. Izgleda smo im mi, odavde, poslali više straha nego što su ga u Parizu u tim trenucima same osetile. Popila sam lek za smirenje, da mi se srce snormali, i zaspala. Sutradan su se bezbedno vratile. Ni teroristi im nisu pokvarili uživanje u dugo planiranom putovanju, ali moglo je i bez toga. Prođe taj petak 13., idemo dalje, svi u svoje male svetove i obaveze. Hvala Univerzumu i svima koji su pomogli da se ove četiri žene bezbedno vrate svojim porodicama i prijateljima,

Danas me je u poštanskom sandučetu dočekala razglednica. Toliko sam se uzbudila, da nisam ni videla sliku, samo prvi red "Beše petak 13. u Parizu..." Sledeće čega se sećam je da sedim na stepenicama u ulazu, plačem celim telom, komšija čuči pored mene i ne zna šta mi je. Strah koji me je ono veče drmao a ja sam mu odolevala, večeras mi je odsekao noge. Pomislila sam, šta da se nisu vratile, da su ovo pisale i poslale u poslednjim trenucima....? Užasne misli kojima nisam mogla da se otrgnem. Kao da me je neko isključio iz struje, eto, tako sam se osećala. I da me je ponovo uključio, da se radujem što njih četiri postoje, što su tako lepe i vesele i nasmejane i neponovljive, jer nove četiri više ne bih pustila u život.

Ovo je zahvalnost. Njima što su me se tamo setile, i Univerzumu jer su opet tu. Žive, nasmejane, grme radošću gde god da prođu jer su posebne. Možda nisu svetice ili najbolje žene na svetu ali su moje drage. Sanja, Ana, Katarina i Dragana. One koje je Univerzum sačuvao, da nastave da šire tu Energiju i radost oko sebe i krevelje se i ubuduće, jer im se tako hoće.

One su Tri plus jedna.

A ovaj frajer, u daljini, čeka mene. Mislim... To mi nisu rekle, ali i ja imam pravo da maštam..




Strast

Čitam priču uspešnog privrednika, o njegovom preduzeću, odnosu prema zaposlenima, prema poslu, životu.
"Nedostaje nam strasti i u poslu i u životu." Ovom rečenicom se završava članak. Upravo to mi se, ovih dana, vrti po mislima. Sve bih nešto a ne mogu da formulišem. Mene pokreće strast.

Dok sam radila ovaj posao sa strašću, radovalo me svako jutro i odlazak na posao. Nije bilo nemogućeg, nedostižnog zadatka, prozivoda u bilo kom delu sveta koji treba da nabavim za potrebe firme i obezbedim da po najboljim uslovima stigne do nas. Odavno je prestalo, kao u braku u kom je sve postalo rutina i monotonija, a gde je monotonija tu je i lobotomija. Raditi bilo šta sa 3% korišćenja moždane mase za mene je ravno održavanju u životu uz pomoć medicinskih aparata. 

Strastveno kuvam. Potpuno svejedno da li pravim salatu ili komplikovano jelo, ali najstrastvenije mesim i pravim svašta od testa. Imam i svedoke da dokažem. Taj kreativni proces, kad od brašna i sastojaka nastaje nešto što rukama oblikujem, mehurići testa koji nastaju kao reakcija kvasnog testa na mešenje, pa jao! Čista strast! Ne podnosim da me bilo ko prekida, da mi se šunja kroz kuhinju, zapitkuje šta pravim, kad će da bude gotovo... To je moj intimni odnos prema nastanku kifli, pletenica, pogače i koječega. Kad se ispeče, to je to. Strast prati proces nastajanja, a u ukusu neka uživaju oni koji jedu.

Kada je u braku nestalo strasti, ja sam otišla. U sebi, odvojila se od njega i nastavila dalje kao jedinka. Kasniji razlozi su išli jedan za drugim, očekivanim redosledom i tempom. Strast je nestala i iz spavaće sobe i iz razgovora i iz šerpe i iz svađe. Jednostavno, svetlo se ugasilo i veliko Ništa pretilo je da me odnese na dno svega. Odlazila sam godinama, neprimetno ali odlazila i nisam gledala nazad. Lepo je bilo dok je lepo bilo i tako neka se pamti.

Prema ljudima sa kojima se družim vezuju me različiti oblici strasti. Prema pisanju, šetnji pored reke, šivenju.. Prema komunikaciji, na prvom mestu. Ako sa nekim nemam dobru komunikaciju, ako ne osetimo da je prošlo tri sata u priči a ima još šta da se kaže, od tog poznanstva nema ništa. Strast prema zajedničkim interesovanjima i individualnim razlikama. Obožavam da učim od svojih sagovornika. Onaj trenutak ekstaze, kada nam se misli dodirnu i nastane ideja o kojoj nastavljamo da pričamo, da je razrađujemo, stvaramo niz novih... Takvim ljudima volim da sam okružena. Možda je strast razlog za redukciju telefonskog imenika i kontakata koji me ne oplemenjuju, ne podstiču da rastem, drže u mestu.

Fantastičan osećaj je talas dobre energije koji me vozi kao surfera koji godinama čeka "idealan talas", da se popne na svoju surf dasku i ostvari san. Moj san se polako kristališe. Luta kroz misli, pa se, kao u fliperu, odbija o granice racionalnog, da bi se otisnuo još dalje. Misli su mi maštovitije i sve više uživam u trenucima samoće, kada se moje misli razigraju bez granica. Ako tome dodam strast koju muškarac može da podstakne u meni, zaista je samo nebo granica. Od podsticaja do buđenja ima još koraka, a onda Energija preuzima upravljanje mojim sistemom. Treba to kontrolisati, zauzdati, živeti jer već sada uskovitlane misli drže me budnu do pola noći. Dobro je da se ne vide, verujem da bi to bio zanimljiv vatromet sa dobrom muzičkom pratnjom. Mnogi bi se prepali a oni koji me poznaju već naziru razloge za moj osmeh, koji je ovih dana vidno prisutan i kad ne treba.

Pokreće me strast. Čak i ako se, naizgled, topi u gradskom prevozu. Strast u meni je čista Energija. Najlepše je kad se, kao testo preko ruba vangle, prelije na ljude oko mene. Primetna je pojava više nasmejanih u mom kruženju. Strast je zarazna, kao i osmeh. Gotovi ste i vi! Eto, taj osmeh dok ovo čitate, najbolji je dokaz.




2015-11-16

Vaga za empatiju



Ne razumem se u psihologiju terorizma ali mi se, kao običnoj ženi, čini da je cilj terorista u Parizu postignut višestruko. Ljudi su poginuli, neki širom planete su se zavadili u sukobu mišljenja, a svi preplašili. Globalni domino efekat straha nikoga ne preskače, samo je pitanje ko se koliko plaši, što je i nebitno. Strah je terorizam koji oseti svako od nas. Svakodnevno smo svesni opasnosti savremenog života ali, kad se tome doda nova doza straha koji će samo da raste, ispade da više volim da strahujem od čudovišta u prašini ispod mog kreveta. To mi je poznat strah, iako svesno znam da bih čudovište zgnječila čim legnem, ako već ne bi umrlo u prašini lenje domaćice. Strah je oruđe za manipulisanje i kontrolu mase.

Koliko je strašan život pod senkom straha od terorizma, tek je pred nama da saznamo.
Sad dolazim u situaciju da razmišljam da li da idem do tržnog centra ili na koncert koji godinama čekam? Taj moj mali strah danas imaju milioni ljudi na ovoj planeti. Par dana će biti intenzivan pa ćemo i na njega da naviknemo, dok ne zagrmi opet i pretnja se obistini u nekom novom kutku sveta. Politiku ne pratim i novine ne čitam. Realno, nemam pojma zašto se vodi rat u Siriji, i smatram da neće prestati ako se ja time budem bavila. Postoje neki ljudi izabrani i plaćeni da se time bave, ne ja. Žao mi je ljudi. Kulturnih dobara, prirode, straha, bola, patnje nastale zato što A uništava B u državi C. 

Prestala sam da gledam kako ljudi olako ulaze u rasprave, na društvenim mrežama više nego u privatnom životu. Valjda u realnosti treba više energije posvetiti neplaćenim računima, pravljenju ručka od ono malo što se ima u frižideru, zdravlju koje nam je svima na ivici propasti (i fizičko i psihičko). Ovih dana oko mene se rađaju neke nove bebe. Ne vredi da se bavim filozofijom u kakav svet dolaze, ko je tu kriv a ko prav. Mogu samo da se radujem što će tri devojčice ovih dana ulepšati moju stvarnost i ovaj grad. Mogu da izbegnem zamku svađe sa poznatim i virtuelnim prijateljima jer mislimo različito. Kako god se okretali i kojim god bojama mazali, dupeta će nam uvek biti pozadi. Niti će terorizam da prestane zbog naših svađa, niti će poginuli da vaskrsnu. Nemam vagu koja meri da li su tamo neki nas podržali kad smo ratovali, da li su žalili naše žrtve i koliko. Odbijam da sudim ko je veći čovek (uvek sam favorizovala one preko 1,9 m visine, prihvatam da taj greh ide na moju dušu) jer se (ni)je ogrnuo zastavom zemlje koja je bila meta ili svađom na netu isteruje svoj strah. Neću da budem deo masovne histerije. Neka budem nedovoljno patriJota jer ne izražavam nemoć i strah javno. Žao mi je svih koji stradaju jer se nekome može da uništava. Žao mi je i kad priroda opali nesreću međ' narod.

Ovih dana minutom ćutanja svet odaje počast žrtvama terorizma. Neko samo francuskim, neko žrtvama terora širom sveta. Ovih dana je sezona srpskih slava, praznika ožderavanja i opijanja u cilju slavljenja pravoslavnih svetaca. Površno razmišljam... Koliko ljudi sa fb slikama u boji francuske zastave će da otkaže slavlja, zbog ove svetske tragedije? Ili bar da ugasi muziku i utiša galamu gostiju? Licemerje ne volim.

Slučajno sam, juče, među objavama na fb naišla na vest o iznenadnoj smrti zdravog mladog čoveka od 38 godina, koji je sa porodicom otišao na spavanje i nije dočekao novi dan. Ni njega nisam lično poznavala ali me je ta smrt mnogo više pogodila. Ništa novo, reći će psiholozi, uvek odjek pojedinačne smrti jače pukne nego kad je reč o masovnim žrtvama. Takva smrt realno može svakome da se dogodi. Stres ubija češće nego teroristi. Nismo moćni i ujedinjeni da obuzdamo zlo. Možda ličnu energiju treba da posvetimo ljudima oko sebe? Da pomognemo koliko možemo da se nekome obezbedi ogrev, hrana ili jakna? Znam, to zahteva pravo a ne virtuelno angažovanje. Lakše je na fb pritisnuti dugme za farbanje, jer lično saosećanje nije dovoljno ako nije u boji. Recite mi koje je boje strah pa da se i ja obojim.












2015-11-11

Ide to sa godinama...

Kao dete, mislila sam da mi je drug svako sa kim se igram. Čudila sam se roditeljima, kako to da imaju tako malo drugara? Oko mene je uvek bila gomila dece. Nisu nam trebali telefoni da se dogovorimo za park, jednostavno, izađem iz zgrade i ekipa je tu. Tako i kroz svaku školu a kad sam počela da radim shvatila sam da su mi najveći drugari oni čiji bih posao preuzimala na sebe, a oni su bili slobodni da idu kući kad je kraj radnog vremena. Tako sam birala, naučena da se ne sme reći neću i ne mogu.

Onda su se moji drugari osamostaljivali, venčavali, decu dobijali a ja sam uredno pratila sve njihove napretke, uspone i padove. Poturala svoje meko rame kad plaču, bila tiha pozadinska pomoć kad prave slavlja, uopšteno rečeno, bila sam tu da pomognem. Da sitnicom obradujem njihovu decu, da čestitam rođendane i godišnjice, da pridržim kad padaju, da budem glas razuma kad traže savet. 

Svoje drame sam prolazila bez njih. Isto kao i rođendane, slavlja i tuge, za koje nisu znali osim ako me pitaju kako sam i šta ima, a i to se ozbiljno proredilo. Telefonski pozivi su, sve češće bili od mene ka njima. Bilo mi je sasvim u redu da se jave kad im nešto treba, da učinim šta mogu. Radovala sam se njihovim uspesima, podržavala, pridržavala i smorila se.

Moguće da to ne bih primetila, da nisam osvestila koliko njih se seti mog rođendana ako ih Facebook ne podseti. Koliko njih zna koji je razred moja ćerka, koliko njih me pozove a da im ništa ne treba... Onako, da pitaju šta radim, kako sam, ispričaju neki vic, nasmejemo se zajedno pa svako svojim putem. Moram da priznam da sam i dalje naivna, što se tiče ljudi, ali više nisam glupa. Neke stvari i društvene pojave jednostavno ne mogu da se razumeju dok ne uđeš u neke godine i životne tokove. Došla sam u situaciju da ljudima treba da objašnjavam zašto ih zovem. Samo što otvoreno ne pitaju šta mi treba? Zašto mislim na njih? Zašto sam sebi dala slobodu da svojom empatijom bacam kamen u njihovu ustajalu baru? Kad isključim emocije i razmislim... U pravu su. Ne treba da se bavim njima, a iz toga se sam formira zaključak da mi ni oni ne trebaju.

Nije me mrzelo da neke pitam šta su danas uradili lepo, humano, kome su ulepšali dan. Posle prvog šoka sa njihove strane postalo mi je jasno da je to naš poslednji kontakt. Neki ljudi su rođeni sa empatijom, neki namršteni, neki ljubomorni, neki radosni neki nezainteresovani.. Za sve ima mesta pod kapom nebeskom a do mene je koga ću da zadržim u svom svetu.

Ono što me fascinira ovih dana je reakcija ljudi, kad na pitanje "Kako si, Sanja?", odgovorim sa "Vrlo dobro sam" i osmehnem se. Skoro da se vazduh ispuni nekom nelagodom. Zašto i kako si vrlo dobro? Šta ti je pa ti je vrlo dobro i još si nasmejana? Onda kreću najrazličitije ocene mog stanja. Od pitanja da li sam na nekim lekovima, do konstatacija da je logično da mi je vrlo dobro, kad sam razvedena, nemam muža, nemam briga, nemam.... Tu je zajeb. Nije reč o onome što nemam nego o onome što imam i čime (i kime) se ne hvalim. Lepo mi je u svom životu. Udobno, prijatno ali to ne znači da je moj život savršen i oslobođen svih briga i problema današnjice. Ne moram da se hvalim zašto mi je vrlo dobro i zašto sam nasmejana. Za one radoznale: ne, nije razlog samo kamara para, odličan redovan seks, partner koji mi skida zvezde sa neba... Nije razlog to što sam razvedena, što nemam nikakve obaveze (postoji taj mit da razvedena žena nema nikakve obaveze, još ne znam na osnovu čega, nama verovatno pare rastu u parku, čist veš u ormaru, hrana u frižideru a račune plaćaju patuljci koji jašu jednoroge, deca rastu sama od sebe...). 

Ko me poznaje, zna moje razloge za dobro raspoloženje. Ko me poznaje površno, a nema želju da to poznanstvo podigne na nivo kako se ja prema njemu odnosim, danas je izbrisan iz telefonskog imenika. Neću više da lažem da sam vrlo dobro, da ne uvredim one što su rođeni nezadovoljni. Odlično sam!

Ako želite da budete srećni, budite. Ja jesam i neću nikome da se pravdam zbog svog izbora.













2015-11-02

Srbija, moja zemlja

Po Internetu se često nailazi na opis kako je nepoznati Amerikanac opisao Srbiju:
 
Nisam Amerikanka ali ću dodati par redova:
  • Srbija je zemlja u kojoj se pravi piknik na groblju
  • Zemlja u kojoj je sujeverje na nivou iz kenozoika
  • Zemlja u kojoj se bebe kažnjavaju zabranom izlaska iz kuće 40 dana od rođenja, ali je sasvim prihvatljivo da rodbina dolazi da razgleda bebu, cmače je i smotuljke novčanica ostavlja u krevetiću
  • Zemlja u kojoj se sitnoj deci u ruke daju Smoki, grisine i čips "jer dete voli"
  • Zemlja u kojoj je slanina procenjena kao ozbiljan ubica. Dobro je što viršle i paštete nisu. Slanina se, ipak, zna od čega nastaje. Tajnu viršli i paštete obični smrtnici ne žele da znaju.
  • Zemlja u kojoj se ljudi krste dok prolaze pored crkve, nebitno da li su pešaci, vozači ili u prevozu, jer prekrstiti se u crkvi nije dovoljno, poželjno je i na raskrsnici pored
  • Zemlja u kojoj se deca navikavaju da je out isti ručak jesti dva dana za redom, i da je jučerašnji hleb bljak
  • Zemlja u kojoj se u braku ostaje zbog dece, štagod to značilo i kome savest olakšalo
  • Zemlja u kojoj je hit knjiga sa savetima za udavače, npr. kako razlikovati belo vino od šardonea
  • Zemlja u kojoj nisi uspeo u životu, ako nisi bio na letovanju
  • Zemlja u kojoj je cena ponosa osiromašen uranijum, a tričavih 4,5 milijardi godina poluraspada uranijuma je sitnica
  • Zemlja u kojoj se mamografija čeka 6 meseci
  • Zemlja u kojoj je veronauka bitnija od seksualnog vaspitanja, kao predmet u osnovnoj školi
  • Zemlja u kojoj se svete tekovine i kolevke Srpstva brane rečima, sa udaljenosti od par stotina do više hiljada km
  • Zemlja u kojoj se, kad se zaglaviš u liftu, ne zove dežurna stručna služba, nego Mika koji ima ključ od lifta i insistira da te spase na isti način kao i mnoge pre tebe, jer šta znaju ti iz održavanja liftova..?
  • Zemlja u kojoj je ok da se pljuje po ulici i da vlasnici ne skupljaju kerece govna svojih ljubimaca jer eto
  • Zemlja u kojoj se nevaljala deca plaše: ako se ne smiriš, ići ćeš kod doktora da dobiješ bocu, jer su doktori neka grozna bića koja vole da plaše i povređuju nevaljale a ne ljudi školovani da leče i pomognu
  • Zemlja u kojoj je normalno ne plaćati komunalne račune i čekati da se računi plate sami od sebe, a kukati na lift koji ne radi ili krov koji prokišnjava
  • Zemlja u kojoj je abortus za osuđivanje a rađanje desetoro dece koja nemaju šta da jedu je ok
  • Zemlja u kojoj se čike sa bradama kite novčanicama, kao da se kupuju ulaznice za raj (daj ceo red)
  • Zemlja u kojoj srpski izmenom u srbski dobija na važnosti
  • Zemlja u kojoj je očekivano da se stidiš zbog svog razvoda 
  • Zemlja u kojoj je imati kredit a nemati posao uobičajena pojava
  • Zemlja u kojoj beneficije za račun za vrtić imaju deca roditelja sa najskupljim vozilima
  • Zemlja u kojoj ne čitanje i razmišljanje štete mozgu a "Farma" i slično su poželjni, kao terapija za sve generacije
  • Zemlja u kojoj je greh otići na maskenbal u Noći veštica ali je ok opijati se u slavu svetaca, više puta u godini
  • Zemlja u kojoj je uvek zanimljivije šta je u tuđem tanjiru, dvorištu, krevetu
  • Zemlja u kojoj, sem đaka četvrtaka, retko ko zna himnu dalje od druge strofe
Volim svoju zemlju i tu sam ostala, svojom voljom.
Ako ne umem da doprinesem da bude bolja, neću ni da je kudim.
Možda bi svačije po malo, udruženo, dalo mnogo.
Ne znam.. Niko time neće da se bavi za opšte dobro, nego zbog lične koristi.
Kažu da je to ta "demokratija". Drugačije sam je zamišljala...