Hitan slučaj

Matora sam. Kičma mi je okoštala i teško se prilagođavam promenama svog deteta. Svaka nova promena donosi bol, manji ili veći, posebno sad kad je ona na pragu puberteta a ja u predvorju klimaksa. Daleko sam od savršene osobe i savršene mame. Potpuno sam obična i uplašena svakodnevnim preprekama, od roditeljstva preko mača otkaza koji mi se klati iznad glave, do sticanja poverenja u neke nove ljude. Nikad do sad nisam bila na ovoj tački van zone komfora. 

Umesto da kukam šta sve nemam, okrenuću se onome što imam. Tako kažu i psiholozi, treba gledati čime raspožemo i šta nas okružuje, a ne žaliti za nedostižnim.

Imam roditelje, sedamdesetogodišnjake. Moja mama boluje od svega osim side i raka. Puši cigarete od duvana sa pijace, od čijeg dima mi kosa smrdi poput mokrog vučjaka. Ima svoju utvrdu na trosedu u dnevnoj sobi, i svoj TV. Kao neko ko ne gleda TV program odavno, mogu samo da komentarišem ono što čujem, dok sam u blizini. Mešavina indijskog i turskog jezika, sa povremenim urlanjima na srpskom, i bogato praćeno cvrkutom nekih ptica. Za svaki svoj simptom i bol ima rešenje iz apoteke. Promena životnih navika ne dolazi u obzir i neprijatelj je svako ko predloži da lek potraži u sebi a ne u tableti. Ja sam, ionako, mala i šta ja o životu znam, tek mi je 45 godina..

Moj otac je jedan cool čiča, potpuno beloglav, i u našem ženskom carstvu ima tretman beloglavog orla tj. ugrožene vrste. On pravi one cigarete. Duplo nas truju. U infaktrima i šlogovima, trenutno stanje kod njega je 2:1. Kad krenem na posao, nikad ne znam da li ću na povratku da zateknem hitnu pomoć ili idem pravo u neku bolnicu, sve je realno. Dobro je, još su na nogama i na broju.

Imam i ćerku od 10 godina. I bivšeg muža. Ćerka odrasta i traži tatu. Tata se javlja telefonom. Imam i posao, to se danas računa u srećne okolnosti, iako je prilično nestabilno. Imam i sve češću ljubičastu boju lica i glavobolju kao najbolju drugaricu.. Imam i prijatelje, sa kojima se retko viđam, jer su dani postali baš kratki od kad sam prešla tu magičnu 45. godinu. Kažu, gde ima želje ima i načina, ali fali vremena ili novca. Kad saberem to sve što imam, obično nekog hitno moram da vodim kod lekara, duvam kiseli kupus, jurim po Novom Beogradu i tražim lirske pesme za lektiru, bole me noge na štiklama,  izmišljam kako da odvedem dete na neki rođendan na kontra strani grada. Reklo bi se, jedno potpuno redovno stanje, sve žene ga prolaze svakodnevno. 

Vratićemo se na ono "ćerka traži tatu". Kako mi je objasnila, to baš ne mora da bude ovaj što joj je otac. Sasvim je razumem. Otac i tata mogu i ne moraju da budu u istoj osobi. Otac je biološki a tata je onaj što se trudi. Što pogleda pod krevet, da li ima neki džigi bau, i otera ga svojim autoritativnim glasom kad mu podvikne. Tata je onaj što vodi na kokice i u bioskop. Onaj sa  kojim ideš na pivo i girice, kad porasteš, a pre toga samo na girice koje smrde na užeglo ulje ali eto, lepo ti je jer ideš sa tatom. Sa tatom duvaš kiseli kupus, ne sa mamom. Mami je mesto u frizeraju ili na nekom tako ženskom mestu. Sa tatom puštaš zmaja od papira, dok trčite niz brdo pa se saptletete jedno o drugo, i kući vratite blatnjavi i srećni a zmaj odleti kud je naumio. Tata te vodi kod zubara i zapreti mu čupanjem ušiju, ako te bude bolelo dok ti čupa zub koji se rasklatio. Tata sakriva fleku, kad prospeš kečap na snežno beli stolnjak, tek izvadjen. Tu stavi činiju sa salatom i namigne ti, pa mama ništa ne primeti i ne gunđa, i to je onda samo vaša tajna.

Takav jedan tata potreban je pod hitno i obavezno. Ako znate nekog, uputite ga na nas. Treba da ume da pravi sendviče sa majonezom, kliza odlično, kuva čaj od šipka i jako se trudi da bude tata. Bar dok ova zima prođe. Da ugreje dlanove mojoj nežnoj plavookoj dušici. Mama odavno greje svoja stopala kineskim čarapama od poliestera. To može da se kupi. Kad bi mama mogla da bude i mama i tata, imala bi četiri noge i mnogo čarapa...