Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2015-12-27

Odrastanje po Canetu

Malopre sam došla iz šetnje i, na zidu zgrade, videla grafit koji me je vratio na kraj osamdesetih godina prošlog veka. Pamtim ih samo po srednjoj školi i domaćoj rock muzici. Nikad nisam uživala u gledanju tv programa ali je radio uvek svirao. Moj crni Phillips sa jednim dekom za kasete, po mogućstvu, takođe Phillips, 60 i 90 minuta.

Beograd 202 je bio moj bog tih godina. Studio B mu nikad nije bio konkurencija, osim ako smo na placu pa se "dvestadvojka" loše čuje. Slušala sam sve, od Dragstora ozbiljne muzike, džez utorkom, Disko top 15 sredom. Kasetu bih namestila na tačno mesto gde se završava predhodna pesma, cajger doterala na 000 i strpljivo čekala da naleti pesma koju hoću da snimim. Bila sam dete iz radničke porodice i nikad nije bilo para za moj gramofon. Nikad u životu nisam pustila ploču, ni LP ni singlicu ali sam, sticajem po mene srećnih okolnosti, imala taj polovni radio kasetofon. PGP RTB i Jugoton su izdavali ploče i kasete ali je meni i to bilo nedostižno i jedini način da napravim svoj muzički izbor bio je čekanje da na radiju krene omiljena stvar. Klik na dva dugmeta i kaseta se pokreće... Sve dok voditelj ne bi rekao "U Beogradu je 10C trenutno" i pokvario mi snimak. Vredelo je boriti se za muziku. Pisala sam emisiji koja je išla petkom, tu su ispunjavali muzičke želje publike. Ako dobro pamtim, voditeljka Dragana je imala divan glas i baš je pazila da ne proseče pesmu govorom. Nedelja veče je bila rezervisana za OZON, totalni mrak u sobi i obožavanje zvuka koji izlazi iz radija. Nisam dozvoljavala da mi bilo šta vizuelno kvari zvuk, da mi odvlači pažnju čak ni svetlo. Sedela bih u mraku u svom krevetu i bila potpuno izvan planeta. Tu naviku sam i danas zadržala. Muziku slušam celim telom i u mraku jer je tako najbolje vidim. Na poslu Rock radio svira od jutra. Kao ličnu uvredu doživim ako telefon zazvoni dok ide Pink Floyd..

Rock scena krajem osamdesetih je imala više pravaca: BG, ZG i sarajevski. Volela sam i pratila samo beogradsku scenu. Prosto, nisam želela da ono što volim kvarim nekim drugim zvukom. Volela sam i letnje muzičke festivale a iz sedamesetih godina prepoznatljiv zagrebački zvuk. Osamdesetih sam pratila samo beogradske bendove i to ne sve, naravno. Riblju čorbu sam poštovala ali nisam volela. Jedino što i danas znam je muzika sa "Mrtve prirode", samo zato što je dečak sa kojim sam se begenisala na nekom raspustu dobio ploču pa smo se družili i slušali. Bajaga se otisnuo dalje, njega tek nisam volela. "Naš Moma", kako ga je zvala jedna zemunska baka, uvek je imao previše mekan zvuk za mene. 

Stigli su Partibrejkers i naša ljubav je počela i trajaće hiljadu godina, po nazivu pesme koju sam prvu naučila. Pratili smo se kroz moje odrastanje. Bili su uvek tu, i kad je teško i kad je lepo i kad se slavi i kad se pravi žurka bez povoda, onako beogradski. Povremeno bih napravila predah sa Azrom ili Idolima, a Partibrejkers su uvek bili na prvom mestu. 1982. i moj 12. rođendan, "Filigranski pločnici", dupla kaseta na poklon od druga. Pokušala sam i nisam uspela da se zaljubim. Nikad mi Džonijev glas nije proizvodio onu frekvenciju na koju me je Cane naštimovao. 

Došle su ozbiljne tinejdžerske godine, odlasci u srednju školu tramvajem, preduge vožnje i odsustvovanje iz kuće. Nije bilo vremena za slušanje radija kao pre, ali je ostala navika da se uz radijski program uspavljujem. Prve srednjoškolske žurke obeležili su VIS Idoli. Previše ljubavi za moj rokerski ukus, mada nije smetalo na žurkama zaplesati uz sentiše. Vlada Divljan bio je pravi slatkiš, stariji, večni beogradski dečak. Zaista idol, dok jednog jutra na tramvajsku stanicu nije stigao tramvaj koji je vozio Zdenko lično! Od Novog Beograda do Slavije umirala sam od sreće a u školi niko nije znao ni ko je Zdenko, a ne da je delio moju euforiju. Tako je Zdenko postao moj specijalni vozač tramvaja, čak mislim da me je jednom i pogledao dok sam ulazila.

1987. sam aktivnije obraćala pažnju na EKV, Električni orgazam i naravno Partibrejkers, koji su prisutni u svim fazama mog odrastanja, do danas. Jugoslavija se sekla na Lepu Brenu a ja sam u ušima sa sobom nosila zvuk koji volim. Išla sam na koncerte u KST i baštu SKC-a, bila su to moja svetilišta beogradskog zvuka koji nisam dala ni za šta. Partibrejkers i dalje žare i pale istom snagom i to me oduševljava, 30 godina biti na muzičkoj sceni i uvek ići napred. Bez skandala, drogiranja, žute štampe, ogovaranja, tračeva... Samo muzika koju voliš ili ne voliš. Uživam u retkim trenucima samoće kada na miru mogu da ih slušam, danas zrelijih razmišljanja nego nekad, ali i dalje kao devojčica koja je otkrila ćup sa zlatnim notama i ne želi ni da potraži neki drugi. To je muzika u kojoj uživam sama. Jedino što bi moglo da poveća uživanje je slušanje sa ploča, ono erotično krckanje kad se gramofonska igla spusti na vinil i pokrene magiju.

Bogatstvo je celog života odrastati uz iste ljude. Danas je deci svaki zvuk dostupan. Lutaju i traže se pa se pronađu u nekim, meni dalekim i strašnim zvukovima. Ja sam podešena na poseban, beogradski.





2015-12-25

Dvadesetpetidecembardvehiljadepetnaeste


Evo razmišljam... Ima već par dana da mi na zidu nisu osvanuli mačići za usvajanje i "glasajte za mog rođu da dobije nesto sto mu ne treba al' opet dobro će mu doći". Ostaje jos samo da rešim dilemu da li po Facebooku više smaraju farbana jaja ili jelke i novogodišnje ludilo može da počne. Uz mačiće za usvajanje, koji iskaču sa svih strana, moram da dodam i Suzanu Mančić. Odem na fb profil druga iz škole, eto je. Produžim da online poručim hladno cedjeno ulje od koštica, Sju ceka da uveliča njihovu novogodišnju zabavu. Pomislim da svratim do Čumića i obnovim zalihu začina u ponedeljak, ali avaj! Pogađate ko će biti tamo!

Bog i duša, u tv kutiju ne gledam, ali ima još jedan što tako iskače koji god kanal da pogledam. Pomisliću da ti ljudi nemaju preča posla. Samo čekam da me napadnu novogodišnji specijali u sred prenosa 4 skakaonice ili koncerta bečke filharmonije. Nisam neki ljubitelj ni jednog, ali moram da se lociram dok jedem rusku salatu. Majka mi zabranila da je jedem onako u trku, kako obično jedem kad sam kod kuće i radim još 10 stvari u isto vreme. Kaže, isflekam tepih gore nego troje četvorogodišnjaka. Tako me zakuca za sto i šta ću, gledam program koji i ona gleda. Red skakaonica pa red ruske salate, pa tako par puta, dok ne prebaci na neki kanal koji reciklira program emitovan u novogodišnjoj noći.

Pre neki dan, na radiju, čujem neku gradsku facu kako kaže da će zabavni program na beogradskim ulicama biti za sve ukuse. Lično, volim ljuto. Od ljutog rokenrola na ulicama mog malog grada nema ništa. Plastificirane gospođe mi ne prijaju. Ove godine novogodišnju noć bih radije provela u Novom Sadu, samo zbog muzike, nego mi je nezgodno da autobusom vučem tu maminu rusku salatu za ujutru. Još ću da razmislim, ali na Cece i Jece svakako neću pa sve da mi pod prozorom zapevaju.
Da budem iskrena... Da li ja moram da budem u tom novogodišnjem raspoloženju? Možda je to normalno za srednju klasu, koja nema baš puno mogućnosti da se zabavi preko godine, pa je ok za NG da se loče rakija iz sela, cupka u kineskoj haljini (ali iz robne kuće, ne kupljenu sa kartona ispred robne kuće), ogovaraju oni koji nisu došli i mašta kako će nam sledeća godina biti bolja? Žao mi je tog prvog januara. To je dan u godini kad su gospođe pandolike, od maskare koju pred jutro nisu skinule kako treba pa imaju crne kolutove oko očiju. Gospoda smrduckaju na domaću radžu i proždrnute pihtije.Mnogima je to jedina prilika u godini da se omrse nacionalnim specijalitetom, jer njihove gospođe ne tolerišu da muževi jedu beli luk. Smrde, kažu, a kad se gospođe trajno onduliraju pa se pred doček nafiluju dezodoransom, parfemom, lakom za kosu pa se svi ti mirisi isprepliću, to ne smrdi, to je miris noblesa u toj jednoj noći kad mora da se veseli i nose crvene gaće. Mislim da su taj mit izmislili kineski prodavci jer samo oni prodaju ženske crvene gaće koje im, sigurno, preko godine ne idu baš nešto dobro a magacine valja očistiti do februara i kineske nove godine. Deci je svejedno koji je dan, oni drndaju svoje telefone i ne vide dalje od nosa.
Kraj je decembra i svode se računi. Ne ono koliko ko ima Infostan računa na čekanju za plaćanje, nego gde smo bili, šta smo radili, šta opet nismo stigli, ko je umro i tako to. Od najvažnijih događaja u 2015. pamtiću:

  • Nezaboravne vikende na tajnoj lokaciji, gde niko ne može da me nađe ako neću
  • 40.000 čitanja ovog bloga, od aprila do danas 
  • Jedno zaljubljivanje, koje me protreslo na 220W i izgorela sam kao licna
  • Odlične Timberland cipele, koje sam nasledila od sina mog druga
  • Jedan onkološki konzilijum, mesto gde se u sekundi shvata koliko je život shvaćen olako
  • Prvi odštampan primerak knjige koju sam sama napisala
  • Neke nove ljude sa kojima se odlično kapiram bez mnogo priče

Ovog poslednjeg petka u 2015. donosim svoju rezoluciju za 2016. Iduće godine u ovo doba ću da uporedim želje i realizaciju, i podnesem izveštaj sama sebi.

  • Dragoj Sebi želim da budem pametnija
  • Da više radim ono što volim a manje ono što moram
  • Da svoj dar umnožim i podelim sa drugima, jer dar ima smisla samo ako se "troši"
  • Da imam sve zube popravljene i zdrave istovremeno
  • Da budem bolja mama, empatičnija ćerka i manje lenja (vezano za ono što moram a ne volim da radim)
  • Posao koji ću da volim da radim u kancelariji koja gleda na veliku vodu (more, reku, jezero)
  • Još više koncerata, pozorišnih predstava, smeha i zabave

Moj grad, polako, tone u zimsku noć punog meseca. Prosto poželim da sam Suzana Mančić, pa da stignem večeras i na koncert i kod drugarice i da budem sa ćerkom i da pričam sa onima koje volim. Što bi Suzi rekla, "više sreće u sledećem izvlačenju". Neka to bude u 2016.!


2015-12-23

Energija i kako je usmeriti

Upravo sam shvatila koliko sam komplikovana osoba. Ili kompleksna?
Imam ogromne nalete Energije. Toliko, da mi nikad nije hladno, da ne mogu da napravim grudvu od snega jer mi se sneg istopi među dlanovima. Posle pređenih kilometara, koje sam postavila kao cilj šetanja, meni treba još. Ako radim čučnjeve, uvek mogu još par komada. Jednostavno, ništa me ne umara osim glupih pitanja.

Verujem da je svakome od nas, rođenjem, data određena količina ljubavi, strpljenja, smirenosti, aktivnosti, druželjubivosti. Vremenom, te količine se menjaju. Energija se obnavlja i puni te zalihe osim kada se okružiš ljudima i pojavama koji te jednostavno troše a ja sam, uglavnom, takvima okružena. Potrošačima svoje Energije. Ne mislim tu na one svakodnevne obaveze tipa odlazak na posao, saobraćaj, kuvanje, peglanje.. Mislim na ljude koji me umaraju svojim prisustvom.

U početku je to sve bilo bezazleno. Upućivali bi mi poneko glupo pitanje a ja sam se, iz pete, trudila da im razumno obrazložim svoj odgovor. Trebalo mi je vremena da shvatim da je jedini dobar odgovor onaj koji od mene žele da dobiju, a to je empatija u njihovoj nesrećnosti. Pri tome, da ne bude zabune, niko nije u smrtnoj opasnosti ili bolestan i ne mislim na ljude koji mi daju samo naznaku svog neraspoloženja, naprotiv. U pitanju su ljudi koji su u statusu "umro sam ali mi niko nije javio".

Porodično okruženje čini starija populacija, koja postaje zahtevna i sebična. Kažu da je starost takva ali ovde sam sigurna da ima i prilično bezobrazluka i navike da se nekome kuka, od momenta kad se krmeljivi sretnemo pred kupatilom a još nije svanulo. Svi kukaju. Otac na račune koji samo rastu. Majka na sve bolesti koje je muče, što realno što ... ne znam kako da kažem a da nije uvredljivo. Manipulacija osećajem bespomoćnosti. Ćerka koja, kad god ima brdo školskih obaveza, kuka kako nije dovoljno voljena i mažena. Prijatelji koji su se utopili u uloge koje su odabrali, prvenstveno žrtvi koje su na raspolaganju svima pa nemaju vremena za sebe, a i da imaju šta će im? Ionako sedimo u kafiću pored našeg bloka, kao i predhodnih 30 godina. Da na vrhu planine Golije živimo, češće bi išli nekud, npr. u bioskop... Samo konstatujem.

Na poslu panika i stres idu u talasima. Ili su na maksimumu ili je mrtvo more, pa je histerija šta ćemo i kako dalje. U zgradi komšije jedva dočekaju da se sretnemo u liftu pa da kukaju kako je zgrada prljava. Pritom, niko se ne bi uhvatio metle i kofe vode i obrisao stepeništa, logično. Uvek je neko drugi odgovoran, kriv, uvek je nekome drugom bolje.

Saznanje da sam se okružila beživotnim ljudima me je zapanjilo. Sama sam ih birala i nisu uvek bili takvi. Ne mogu više sa njima na dno. Treba mi vazduha, akcije, Energije! Poprilično sam potrošila zalihe glupih odgovora na glupa pitanja (a kako drugačije?), strpljenja, empatije, radosti. Ja, koja sam šampion brbljivosti, dolazim u situaciju da mi reči ne prate misli, kao da više nemam odgovarajućih, pa prećutim mnogo više nego što moj karakter to podnosi. Ne prija mi buka ni galama, puno sveta, svetla, a treba mi živosti. To je gadna situacija. Moram da pronađem novi izvor Energije jer ću da se ugasim kao roštiljski žar na kom je ispečeno puno divne hrane a na kraju ga samo zaliju flašom vode.

Mislim da su svi signali da treba da se pokrenem uključeni. Ostaje još samo da odaberem kako ću i gde da usmerim ovo obilje svoje Energije. Kraj decembra je a ja izgoreh u kratkim rukavima, dok su oko mene ljudi u ozbiljnim džemperima. Eto, dokle je došlo. 


2015-12-19

O valjanju i ne valjanju

Tek skoro sam sebi dopustila luksuz da ne moram ništa što me ne čini srećnom. Da ne moram da se radujem  kad je novogodišnja euforija, da ne moram da verujem u boga jer u njega veruju mnogi oko mene, da ne moram da nosim tesne cipele. Moj put je moj i kome se ne sviđa, ima sva prava da krči svoju stazu.

Samo nema prava da mi daje savete koje ne tražim. Da nije u redu što peglam na dan Svetog Nikole i da treba u boga da verujem jer imam dete. Poštujem svačije ali svoje ne dam. Ne verujem da bi se Sveti Nikola ili neki njegov kolega uvredio ni da moji ukućani idu u ne opeglanoj garderobi, kao ni da bi se uvredio jer slobodno vreme koristim da završim ono što preko nedelje ne mogu da stignem. Sasvim sam sigurna da bi, da postoji dalje od mašte, rekao: "Živa bila i sebi ugađala još 100 godina!"

Predugo sam živela onako kako drugi od mene to očekuju. Sada, posle pređene polovine života, shvatam svom snagom da je moj život moj i u mojim rukama. Da niko neće da se bori za mene, moj komfor, moju platu, moje letovanje.. Samo ja. Takođe, za moj život i postupke, odgovornost opet je samo moja i to je naj čistiji moguć račun. Ne želim i neću da ciljam uključivanje mašine za veš prema crvenom ili plavom slovu u crkvenom kalendaru. Uradiću to kad meni odgovara jer sam konformista i hoću da uživam u svom malom svetu. Kao i kad sam bila trudna, pa sam stvari za bebu spremila mnogo ranije i izazvala sebi visok pritisak zbog komentara okoline kako to ne valja.. Da mi je ova pamet bila pre 10 godina, umela bih da im odgovorim filozofski a ne kočijaški, ali poentu su i onda shvatili pa nosevima parali oblake. Odbila sam i krštenje ćerke jer taj izbor ostavljam njoj, kad bude dovoljno odrasla da može da izabere samostalno a ne ono što joj na odaberem jer "tako valja i takav je red". Upravljaj svojim životom najbolje što umeš, to je savet koji joj godinama dajem radije nego brojanicu oko ruke jer tako sve njene drugarice nose.

Postala sam veoma tolerantna prema onima koji su preuzeli kontrolu nad svojim životom i koji imaju svoje argumente za izbore koje prave. Od tetoviranja po celom telu do ishrane koja im prija, od seksualnog opredeljenja do nošenja isključivo crne garderobe. Ako to čini srećnim ljude oko mene zato što su to sami izabrali, imaju moju podršku. Naravno, to ne znači da iz prijatelja izbacujem one koji se klanjaju do zemlje pred ikonama, krste kad prođu pored crkve kolima, ne jedu slatkiše jer su čitali da je šećer štetan u poslednje vreme, nose animal print na helankama jer u ženskom časopisu piše da je to hit sezone. Poštujem tuđe a za svoje izbore sama sam odgovorna.

Jedino što bih još volela da uđe u moj krug tolerancije su osobe koje večito kritikuju druge, a nisu spremne same da se pokrenu dalje od svoje tastature. Jaki na rečima, nevidljivi na delima, očekuju da će neko oberučke da prihvati njihove ideje i ostvari ih. Niste zadovoljni kako neko nešto radi? Uradite vi! Aaa, nemate auto pa ne možete... Nađite način. Gde ima volje ima i puta, jednostavno je. Iz svog kruga izbacila sam nekolicinu onih što se žale na porast veličine svojih pantalona ali ne preduzimaju ništa da smršaju. Da, da, uvek je nekim drugima lakše nego njima. Moj znoj i lupanje srca nisu ništa prema tome koliko je njima teško. Ako zajedno idemo od A do B, meni je uvek lakše, gledano iz njihovog ugla. Kako i zašto, nemaju objašnjenje, ali imaju neiscrpne izvore izgovora za sebe. 

Mene interesuju odgovori, ne izgovori. Interesuju me neki novi ljudi koji su odlučni da kažu "Dosta!" i svojoj lenjosti i alavosti, i onima koji ih iscrpljuju, i onima koji ih ugnjetavaju i svima i svemu što im ne prija. Nove granice su upravo nacrtane. Dok se boja ne osuši, ja ću da izmaknem ormar i usisam u hodniku jer danas imam vremena i volje u isto vreme. Ukoliko sveci vole ljude, treba i da nas razumeju pa u to ime, Sveti Nikola tebe poštujem ali sebe i svoje slobodno vreme više volim.



2015-12-13

Širom zatvorenih očiju

Kao razvedena i slobodna žena, povremeno odem na sajt za upoznavanje. Fantastičan izvor zabave! Ima raznoraznog sveta, kao i u realnom životu, puno hrabrih ponuda i svašta se zanimljivo može saznati ali i dobiti savet koji ne tražite. Uglavnom, zanimljiva zabava koja ostaje na nivou zabave. Ponekad vidim poznata lica, prepoznam ljude koje viđam u kraju ili oko svoje kancelarije. Uglavnom se javimo jedni drugima. Oni koje prepoznajem a ne javimo se jedni drugima su muževi mojih drugarica.

Jednom sam pokušala da se javim, onako kako bih mu se javila da se sretnemo u redu za kasu u hipermarketu, kratko "Ćao" u prolazu. Taj, muž moje drugarice, počeo je da mi se pravda da je tu slučajno, i da će odmah da ode. Što se mene tiče, srećan mu i ostanak i odlazak, nije tu zbog mene nego zbog sebe. Onda sam videla drugog, pa trećeg... I tako, godinama, sve ih je više. Govorim o muževima mojih srećno udatih drugarica, koje cvetaju od pažnje i nege u svojim brakovima gde su voljene supruge. Vremenom je prestalo da mi bude zabavno, postalo me je strah koga ću opet da gledam na pragu sa kog noge lako skliznu u preljubu. I iskoci još jedan. Sad je mene blam, nemam pojma zašto ali me je blam. Ja sam razvedena a samo on zna koga tu traži i zašto. Onomad, kad sam svog komšiju srela sa ženom koja mu nije žena (a u vrlo nedvosmislenoj pozi), isto tako me je bilo blam kad sam sledeći put srela njegovu ženu, kao da sam ga ja u preljubu gurnula. Sad se osećam još gore. Ni jedna žena nije imuna na švaleraciju svog muža i to što o tome ne priča javno, ne znači da ne zna. Druga je tema zašto žmuri i prihvata takav odnos, to je već njena lična stvar i njen izbor.

Opet se pitam, da li treba svojoj prijateljici da dam signal gde sam joj srela muža? Glupa situacija, možda ona ne zna da je on nezadovoljan pa miriše cveće i iz tuđe bašte. Možda mogu da rade na popravci svog braka, ne zbog mene nego zbog njih. Lepo ne znam šta da radim. Ko istinu traži na istinu mora biti spreman, samo je pitanje ko sam ja u toj priči, da ispod njihovih točkova izvučem onaj kamen i kola pođu nizbrdo nezadrživom brzinom. Nisam spremna na takvu odgovornost. Ako ona zna koga on traži i zašto, to je nešto što mora da ide mimo mene, putem kojim ga oni poguraju. Za svaki slučaj, slikala sam ekran, ne znam šta će mi to ali mi je tako neki gorak ukus u stomaku da mi je pomalo muka. Brak moje drugarice i tog što traži nešto na sajtu za upoznavanje... Bio je jedan od retkih za kojih bih mogla da kažem da nema vidnih naprslina, da se vole i poštuju, i da su skladni. Sad više ni sama ne znam u šta da verujem. Istina je tamo negde.

Na Twitteru sam viđala jednog ljutog frajera. Oko sebe je širio miris napaljenog mužjaka, iz svakog tweet-a sevao je testosteron a on je odavao utisak strašno stabilnog i samosvesnog muškarca u petoj deceniji života. Jednostavno, mirisao je na mušlost i na ono što žene vole. Taj stav, slike, pa jao! Pogled ispod obrva, iskusan i zavodnički. Uživala sam da čitam njegove javne flertove sa tviter ženama, kojima je pažnju i komplimente znalački hladno upućivao. Da stvar bude smešnija, ja njega znam a on mene ne. Toliko je lepršao svojim muškim krilima, toliko se hvalio da je the best, da je bilo nemoguće ne zapamtiti ga.

Letos sam ga srela u lokalnom kafiću, gde volim da u miru popijem kafu i ne mislim ni na šta. Da, nisam napomenula, svaka žena koja bi ga u javnoj prepisci pomerila sa dominantne pozicije, bila bi blokirana. Svaka koja nije pristajala da bude plen dominantnog mužjaka, bila je isključena iz dalje priče. Svakoj je našao manu, pre ili kasnije, u svojoj igri predatora i plena, koja mu hrani ego više nego svi proteini ovog sveta. Svaka lepotica, sa kojom je prepiska bila javna na Twitter-u ispadala bi jer on voli samo određene karakteristike ženskog pola a kada nije umeo ženama da odgovori na istom nivou, hvatao bi se za to da nisu dovoljno lepe-zgodne-kovrdžave-dugokose i slično... Baš kakve žene on voli. Da se vratim na susret u lokalnom kafiću... Sedela sam za svojim stolom, kada je utrčao i za ruku (iza sebe) vodio ženu koja nije ni blizu tog ideala koji je u priči prodavao. Ukrstiše nam se pogledi taman za onaj deo sekunde, kad jednom postane neprijatno što je tu. Juče se situacija ponovila ali sa nekom drugom ženom i pored drugog splava. Hoću da kažem... Nema tu sreće, prijatelju, svaku vučeš kao kravu u klanicu. Ko visoko leti možda vredi ali ne ume to da pokaže na pravi način a žene kao žene... Za mrvu pažnje trčaće za njim, tako poželjnim i seksi.

Tako i moje drugarice koje kroz svet idu širom zatvorenih očiju. Da li zbog mrva pažnje koje im njihovi muževi udeljuju, da li što vole svoje iluzije ili i one nadoknađuju ono što im fali iz tuđeg dvorišta... Najbolje znaju sami, realno, mene se ne tiče. Verovaću u ono što mi plasiraju dok mi bude zanimljivo a onda će na jedno uvo informacija da uđe a na drugo da izađe i da me glava ne boli. Svačije oči vide ono što im prija, nije moje da u tuđem svetu menjam boje.

A ovaj šmeker... Naleteće mi nekad na britki jezik. Opravdano se plašim da će dve rečenice biti ubojite, ako me izazove. Imam mnogo dobro pamćenje i strašno loše zaboravljanje, a što se jednom na Internetu pojavi, zauvek tu ostaje...


2015-12-08

Ukrasi za dušu

Ovo je jedna od toplijih godina. Decembar se uveliko troši a mraz još nismo osetili. Da budem iskrena, još nosim kratke rukave ispod zimske jakne. Beograd se polako ukrašava i sprema za doček Nove godine a ja ništa ne preduzimam na tu temu.

Mnogi obrasci koje tokom života ponavljamo, nasleđe su onoga što smo u detinjstvu naučili. Sva deca uživaju u kićenju jelke, mama i ja smo to radile zajedno, ali ja u tome nisam videla ništa zanimljivo. U vreme mog detinjstva, jelke su bile prave, i posle par dana, sa nesrećno odsečenog stabla opadale bi iglice i raznosile se po kući. Kad se vratim u to vreme, meni je bilo žao drveta posečenog zarad ljudske zabave. U znak protesta, u svojoj sobi sam uvela običaj kačenja novogodišnjih lampica po polici ili drugim delovima nameštaja. Kako je vreme odmicalo, mrzelo bi me da to odmotavam pa tako već par godina imam ljubičaste lampice zamotane oko police od bambusa. Palim ih kad ja hoću, kad god poželim da trepere i kineski kablovi zamirišu na požar u najavi. 

Meni je Nova godina kad ja to tako osećam. Oko sebe imam drage ljude sa kojima nije jednostavno uklopiti se, pa kada uspemo da se vidimo susreti su veseli, dugotrajni, sa puno smeha ali i pametnih priča. Susret sa dragom prijateljicom, u subotnje veče, doneo mi je radost koju novogodišnja zabava nikad nije. Bez šminke, uz puno smeha, bez maski i foliranja, obaveznih štikli i pihtija koje se tresu na terasi. Uz šolju čaja i kafe, smejale smo se iz srca. Maštale smo o tome šta ćemo da budemo kad porastemo, o pogledu iz moje buduće kancelarije na moru, projektima koje ćemo zajedno da pokrenemo... Sati su se nizali neosetno, prošetale smo ovim gradom i svetom od gramofona i muzičkih ploča, sve do idealnog muškarca koji samo što nije ušao na vrata Jeleninog ili mog života. 

Kažu da je umetnost prevariti um, jer je sklon da veruje u ono što zamislimo a ako možemo da zamislimo, ostvarivo je. To veče pričale smo o muzici, ljubavi, hrani, poslu, stanovima, bivšim muževima, novim projektima, i svemu što ženske priče čini čarobnim. Slavile smo život. Slavile smo što su nam se putevi ukrstili i što smo se upoznale, ukrstile Energije, sličnosti i razlike. Takvi susreti su moje Nove godine. Novi početak, novi nivo druženja, novi poslovni projekti. Za to mi ne treba plastična jelka ni ukrasi, trebaju mi dragi ljudi.

Dok je moja ćerka bila mala, zajedno smo pravile ukrase od kartona, perlica, vune, makarona, vate, krpica.. Kačile smo ih na drvo ispred zgrade, gde bi se veselo klatili dok ih vetar ne pokida. Pisale smo i crtale šta želimo da ostvarimo u narednoj godini. Jabuku za dobro zdravlje, cveće da bude lepa i šarena, leptire kao simbol slobode i svašta što bi nam palo na pamet. Ona je porasla a ja ću, ove godine, krišom od nje (da je ne blamiram, kako kaže) da na neko drvo okačim svoje želje. Javiću koja se prva ostvaruje.Tačnije.. Pročitaćete sami, ništa ne umem da sakrijem.



2015-12-03

Mala snaga u obično zimsko popodne

Volim promene, pogotovo kad su u pitanju mobilni telefoni. Nekad mi je bilo zabavno da ih svaki čas menjam ali da ne gledam u uputstvo nego da sama shvatim gde je šta. U međuvremenu mi je porasla dioptrija, telefoni su opet sve veći a slova sve manja, a naočare sve dalje. Pri jednom od takvih pokušaja, napravila sam papazjaniju sa telefonskim imenikom. Sve se izmešalo. Imena, brojevi telefona, slike, nastao je opšti haos.

Kako sam prosečan korisnik mobilnog telefona, nemam naviku da pravim backup copy u telefonskom imeniku. Onom papirnom, što mu se vrte strane i imam ga od 6. razreda osnovne škole. Previše sam se oslonila na tehniku i kad me je zaboleo zub uporno sam zvala broj koji sad koristi frizerova ćerka. Pakao. Zub boli, brojevi izmešani, veče stiže, situacija predinfarktna. Odlučila sam se na hrabar potez: pozvaću call centar svog operatera, objasniću problem, rešićemo to u 3 koraka, sigurna sam. 

Scenografija: izlazak iz Maxi supermarketa.
Rekviziti: 
  • Nov novcijat mobilni telefon, koji veličinom premašuje jednu ruku, tačnije, jednom mora da se drži a drugom da se pipka, da prostite
  • Četiri kese koje se, pod teretom upravo kupljene i skupo plaćene robe, otežu dok ih nosim
  • Moja tašna
  • Zimska jakna, jer se u decembru nosi zimska a ne letnja jakna, iako je vreme letnje

Kese sam strateški rasporedila, tašnu na "poštarski" okačila, spremna sam na sve.
Broj znam, posle prvog zvona kreće priču automat "Ćiju, ćiju, poštovani korisniče...." i recituje sve opcije. Ni jedna od njih mi ne treba. Niti šaljem space craft u Apolo misiju, niti zbrinjavam napuštene mačiće, samo želim da se moj telefonski imenik sredi i da zovem zubara i vapim za pomoć. Još jednom slušam ceo krug. Pa, dobro, možda bih se svrstala u opciju 2. Kreće novi krug pakla, za ovo pritisnite 1, za ovo 2, i tako do 19 ali je zrak nade rečenica da u okviru svake opcije moguće je i razgovarati sa operaterom. U daljem toku saznajem da je veća šansa da me pukne meteor ili nađem džak novca ispred sebe. Zub više ne tinja, sad boli kao žar. Sve kese držim u jednoj ruci, opet nabadam po telefonu, prelazim ulicu i kapiram da pritiskam pogrešan broj jer su naočare u tašni a ja nemam čime da ih dohvatim. I dalje ne dobijam živog čoveka, nego mi ona teta limenog glasa još uvek priča bajke, da ću, kad pritisnem još 235 puta koješta sigurno doći do potrebne informacije. Ona priča, ja psujem, tiho. Auto prolazi kroz baru i zaliva i mene i dve kese pune robe iz supermarketa. Mučiteljka iz telefona i dalje priča da "ukoliko želite da saznate raspored zvezda na južnom nebu gledano iz Nove Gvineje, pritisnite taster 18...". 

Hoću operatera. Sve kese prebacujem u levu ruku, desnom držim telefon i počinjem da se svađam sa automatom. Najopterećenija kesa puca i čajna kobasica, umotana u papir, koja je do tad kao pendrek virila... Otkotrljava se pod kombi pored kog se incident dešava. Mandarine za njom.. Operaterka me podseća da nisam izabrala ni jednu opciju, i da mogu ponovo sve da čujem. U glavi mi tiltuje kao u fliperu, bol u zubu postaje sve jači a zubarov broj i dalje nemam. Opraštam se od čajne kobasice. Neka to bude prinošenje mesne žrtve bogovima mobilne telefonije, samo neka se umilostive da se dočepam tog operatera više! Cipele me stežu, znojim se u jakni, žongliram kesama, držim telefon i slučajno primećujem da moj pokušaj razgovora traje 12 minuta i 38 sekundi. U tom blagoslovenom momentu Univerzum je rešio da usliši moju molbu. Žrtvovanje čajne kobasice je dalo rezultat.

"Dobro veče, Milena je na vezi...." i više nema veze. Baterija je umrla. Očajna sam. Toliko truda i znoja, bukvalno, a rešenja ni na vidiku. Sedam na kuglu koja sprečava automobile da se penju na pešačku stazu. Plače mi se od muke. Pogled mi privlači pakovanje sunđera za pranje sudova, koje je ispalo iz puknute kese na metar odatle. Nemam snage da se pomerim. Poput devojčice sa šibicama, u staklorezačkoj radnji ispred sebe u izlogu vidim svoj umorni i tužni lik. Par minuta gledam netremice. Kakvog heroja ja glumim? Ja mogu sve... Ma, zamalo. Ne mogu ni zubara da pozovem, ni da obuzdam ispadanje stvari iz puknute kese, ni da se sagnem pod kombi po onu čajnu kobasicu... A, lepa je bila, jeste na akciji nešto povoljnija nego inače...

Ja sam jedna potpuno skrhana žena. Iscrpljena. Preumorna da nastavim dalje, bole me i noge i zub i glava i žao mi je one otkotrljale kobasice ali nema veze, samo još par minuta da odsedim ovde i biću ok, praktično sam ispred svoje zgrade. Nailazi žena, prilazi mi da pita da li sam dobro... Zubarova majka, baba Kaja. Spas je na vidiku. Više ne znam da li sam došla ili pošla, šta sam htela, osim da me neočekivana sila odnese pravo u moj krevet. 

Bilo me sramota što je baba od 80 godina življa nego ja. Dok sam se pakovala da ustanem, dade mi zubarovu vizitkartu, i još mi je pomogla da pohvatam one raspale kese. Kaže, pričala bi ona samnom još ali žuri, ide sa drugaricama u pozorište i žustrim korakom ode ka svojoj zgradi. Nekako sam se živa dovukla do stana. Umor je nadjačao bolove. Probudila sam se oko ponoći, komplet obučena, onako kako sam došla iz prodavnice. Gde sam sela tu sam legla i zaspala. Setih se baba Kaje i sa koliko poleta mi je pomogla i radosno požurila da ne okasni u pozorište. Kasno je da zovem zubara. Dok sam se spremila za spavanje, rasanila sam se. Pomislih, da pozovem call centar svog operatera ponovo? Neću dobiti odgovor na svoje pitanje ali mogu ponovo da se uspavam. Valjda je i baba Kaja bezbedno stigla kući iz provoda.