Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-12-29

Odrastam

Stojim sinoć na prozoru, gledam betonsku grdobu bloka preko puta moje zgrade. Sve blješti i treperi iza zavesa. Odjekuju petarde. Ljudi, na autobuskoj stanici, i oni koje su psi izveli u šetnju, trče kao kroz bojno polje. Psi se traumiraju, deca od roditelja uče da su petarde merilo radosti. Uobičajeno prednovogodišnje veče na Novom Beogradu.

Od kad znam za sebe, ne volim Ng. Sinoć mi se odgovor pojavio sam. Valjda je neka siva ćelija bila spremna da ga otpusti, i da me konačno oslobodi tog tereta novogodišnje histerije. Bila sam mlađa od 7 godina, jer se sećam u kom smo stanu živeli. Dobila sam knjigu Andersenovih bajki, poveliku, sa lepim ilustracijama. Među bajkama, naravno, Devojčica sa šibicama. I sad mogu da plačem zbog njene tužne sudbine, mislim da će mi zauvek biti okidač za suze. Tu leži početak moje odbojnosti. Priču sam, u svojoj dečijoj glavi, vezala za novogodišnje praznike a jasno nacrtana jelka sa ukrasima i lampicama, bila je dovoljna da stvorim odbojnost prema Novoj godini i svim tim šljaštećim jelkama koje se vide pored tuđih prozora. To objašnjava moje negodovanje kad god bih kitila jelku (zbog reda, mira i ukućana jer to tako treba) i sklanjanje jelke što dalje od prozora. Da je ne vidi neka promrzla devojčica koja bosa stoji u snegu, i umire smrznuta i gladna, dok mi čerečimo pečenu ćurku a jelka radosno svetluca.

Verujem da u tome leži i moja potreba da, onima koji nemaju, zimi dam i svoje rukavice sa ruku i kapu sa glave, kao u zimu 2009. kad je bio poslednji veliki sneg. Sad se setih pogleda žene, koja se sa detetom bez kape, probijala kroz sneg pored moje zgrade i trenutka kad sam skinula svoje i dala detetu. Deca ne smeju da ozebu. Deci ne sme da fali. Meni ne treba, njima treba i za njih mora da ima. Ja ću hladnoću da pretprim, dete ne sme da trpi, ništa. Sećam se i male Romkinje, nekog drugog leta. Sa starijim čovekom je stajala pored kontejnera a prstić je vidno krvario. Ulica Pop Lukina. Apoteka odmah pored. Kupih sve što treba, iako je garavi gospodin negodovao, očistih prst hidrogenom, uvih kako sam umela. Okice, taj pogled pun bola i straha, kosa čupava, ona musava, ma dete je! Svako dete ima pravo da plače kad boli, kad je gladno, hladno. Ne mogu da spasem svet ali mogu da.. Uradim nešto. Možda baš zbog Devojčice sa šibicama i jelke bogatog trgovca, novogodišnje raskoši i deteta koje je čeznulo za životom na očigled odraslih, koji nisu ništa uradili da joj pomognu.

Kažu da trauma prođe onog momenta kad se osvesti kako i zašto je nastala. Čak i da je prevaziđem, uvek ću da dam svoje rukavice svakom čiji su prsti modro-crveni od hladnoće. Samo da prođe ta noć lažnog sjaja i veštačkog glamura, i ovaj moj gorak osećaj svake godine u isto vreme...


2016-12-26

Linija između tamo i ovde

Odem, retko, u crkvu Svetog Save. Obično budem jedina unutra, jer idem kad me srce povede a ne kad u nekom kalendaru stoji da tako treba. To je moj, intimni, razgovor sa onima sa druge strane oblaka, onima koje ne vidim a osećam njihovo prisustvo. Ustvari, najupečatiljiviji su razgovori u meni, narednih par stotina metara. Kao da se nesto presloži i lakse idem dalje. Možda je samo do nizbrdice, u povratku iz crkve, a možda zaista postanem svesnija prolaznosti i dobrog i lošeg.

Pre dvadesetak godina, volela sam da, nekim utorkom, odem na službu u Sabornu crkvu u Beogradu. Peške sa posla, polako, da izluftiram um. Patrijarh Pavle je držao službu u 17h. Pamtim taj žustri korak omalenog čoveka, pred kojim bih se postidela što sam se zadihala na uzbrdici od mosta do crkve. Ljudi nikad nije bilo previše, često više sveštenih lica nego nas. To je bio doživljaj za pamćenje. Mir, spokoj, neverovatna lakoća postojanja. Uvek bih stala na isto mesto, na isti način i žmurela da bih svesno isključila sve vizuelne doživljaje. Nisam se dugo zadržavala, samo koliko je po mojoj meri. Vraćala bih se na Novi Beograd peške. Udubljena u svoje misli pustila bih noge da me nose kuda god požele. Nisam vernik kakvog pravila propisuju ali ovi susreti su bili potpuno posebni. Skoro lični i, kao takvi, upamćeni u mojoj DNK.

Ove godine je umrla Nada. Odem na groblje da se ispričamo, za sve ono što od gimnazije do avgusta nismo uspele. Ne bude mi mnogo lakše, samo me malkoc manje davi u grudima. Za nju jos nisam navikla da je u parceli 125C. Mislim da će me sledeći koncert "Partibrejkers"-a polomiti više nego svaki odlazak na groblje ali život ide dalje. Ona je tamo, ja sam ovde. Ne vidim to kao prepreku prijateljstvu. Verujem da i na oblacima nekome drži predavanje o zdravom životu i vozi rolere iznad Ade, iako je potpuno irealno ali ja to tako hoću. Održavam neke naše rituale i priče. Šetam stazama kuda smo hodale zajedno, samo ne verujem da ću još nekoga moći da zovem Bejbe, kao nju. 

U autobusu, ponekad, vidim nečiju ruku kako se drži za šipku. Boja laka za nokte, oblik prstiju, imam utisak da je ona opet tu. Svesno se oduprem da potražim lice žene čija je to ruka, sve dok me ne stisne u duši i počnu da mi cure suze pa izađem na sledećoj stanici i urlala bih. Sebično bih urala, jer mi je oduzet prijatelj, podrška, pa se opet zaustavim jer nema smisla da urlam na ulici, neće se ništa promeniti. Da li, uopšte, postoji mesto gde može da se plače onako kako to rade deca, celim telom, srcem, kosom, prstima, jetrom? Da se rida jer se dalje ide bez nekoga kome i dalje čuvaš stolicu u kafiću, kao da kasni.. Da ne skidaš fleku od kuvanog vina, sa majice, jer te ona tim vinom slučajno zalila? Kad se postane spreman da se neko pusti da zaista ode? Koliko još puta moram da prođem stazom pravo od kapele pa levo i opet pravo? 

Sećam se jednog dešavanja, na kom smo se srele Nada, Dragana Ćosić i ja. Dragana, koja se već borila sa bolešću, Nada koja je bila sinonim za zdrav život i ja, debela i sa hipertenzijom. Dragana, lepa i nasmejana kao da je sve u najboljem redu... Nada, kao pčela, ne zna kud pre da odleti. Sad su obe tamo a ja ovde i linija je toliko tanka da se providi. Zaklela bih se da ih vidim kako kuvaju proso sa nekom zdravom travuljinom i smeju se mojoj faci sada kad se odupirem suzama a baš su naumile da izađu, svojim putem. 

Valjda duša nekad mora da se slomi i u suzama rastvori, da bi se opet stvorila.. Ne znam, ja se u ovo ne razumem dalje od "Nedostaješ, Bejbe".





2016-12-23

Kako raste srce

Ne svodim račun, pa neću da mrem! To što je kraj kalendarske godine nema veze sa ovim što pišem. Ima veze samo to što sam... Svašta nešto.

Dugo sam bila namćor a onda sam počela da postajem matori namćor. Namćorka, jer je sad popularno biti psihološkinja i spisateljica i ekonomistica. Dođe ta 2016. i sve se pretumbalo naglavačke. Kao da sam u blender upala, samlela sve svoje osobine, mane, ljubavi, nezadovoljstva, grehe znane i nenamerne, i napravila ono što zovu smuti pa prospi a pojedi burek. Nisam postala baš kao blendirana kaša, ali sam postala nova Ja. Svašta nešto, što se godinama taložilo (a bilo je i toksičnog otpada i radosti i koječega) pretumbalo se i pokrenulo, na najbolji način za mene. Sve je počelo mojom visokom temperaturom, jednog gripoznog februarskog dana, i došlo na svoje mesto istom tolikom temperaturom pre 3 dana. Da ne poveruje čovek, ali svako parče je leglo na svoje mesto, u tom mom mozaiku.

Knjigu sam napisala i objavila sebi za ćeif, za svoju radost i za svoje prijatelje. Da me pominju dok brišu prašinu i pomeraju knjige, pa se nasmeju i sete nekog zajedničkog događaja. U knjizi sam, namerno ili ne, opisala svašta nešto realno i nerealno, ali što bi bilo lepo da se desi. Bez jasne ideje da prodajom postanem slavna i bogata već da nekoga nasmejem, obradujem, pomognem da se sabere i krene napred. Znam da sam uspela u tome, i nema te Lagune i knjižarske prodaje svakom dostupne, koji bi mi nadoknadili to što sam videla osmehe onih koji su je pročitali, koje je obradovala, koji su sa raznih strana sveta i života došli da me podrže na promociji koja je bila sve sem promocije, ali niko nije savršen. Prijatelji su se okupili zbog mene a da se nisam ni udala ni umrla, pa to je sjajno bilo, i hvala svakome ko je došao i poklonio mi to zadovoljstvo. Beskrajno hvala prijateljima koji su doprineli da knjiga krene u svet, i hvala onima koji su me ubeđivali da ja to ne mogu i ne treba da radim.

Od dana kad je izašla iz štampe i kad sam otvorila prvi paket i pomirisala miris svežih knjiga, nedodirnutih, neotvaranih, divno belih... Pustila sam ih da traže u čije će ruke da stignu. Fotografije sa raznih strana sveta, knjiga na plaži, knjiga u kafiću, knjiga u bolničkom krevetu, u avionu.. Da puknem od radosti! Moram da priznam: kada sam ih donela kući i zaljubljeno ih gledala kako su zatrpale moje predsoblje, razmišljala sam.. Kakvu bih posvetu napisala nekom posebnom? Smenjivale su se ideje, mislim da sam i zaspala uljuljkana u te misli. Od svih tih zamišljenih posveta, Poseban je dobio knjigu bez i jednog napisanog slova. To je ona situacija kad hoću a ne mogu, kad nisu izmišljene reči koje opisuju ono što želim a da crtam ne umem.

Kako je godina odmicala, kako su se krugovi poznanstava širili, tako sam i ja rasla. Počela su da se ostvaruju dešavanja iz knjige, meni i ljudima oko mene, koji su bili inspiracija za likove iz knjige. Neka vrlo jasno, neka u prenesenom značenju, ali svaki put sam se osećala dobro i znala da će sve biti u redu. Pojavili su se i neki novi-stari ljudi, obnovili se zarđali kontakti, razvlačili se osmesi i pile se kafe i još će, 2016. je bila  samo početak dobrih talasa. Ljubav zaista dolazi u najrazličitijim oblicima i pojavama. Doživeti onu bezuslovnu je kao roditi se još jednom. Osećaj je božanstven.

Knjiga me je odvela ka ljudima koje, možda, nikad ne bih upoznala. Možda tripujem, ali je moj svet ove godine postao obogaćen tako dobrim likovima, da bih svakome poželela da to doživi. Neka to bude moja želja svima vama koji ste oko mene i u mom srcu, koje viđam redovno ili samo u ovom virtuelnom svetu. Obogatite nekoga, podstaknite ga/je da poraste, da se usudi, da bude danas bolja osoba nego juče. Kao i deci, svojim prijateljima dajte krila da mogu slobodno da lete i koren, da uvek imaju gde da se vrate i budu voljeni i bezbedni. To je ljubav. Kada se raduješ nečijoj radosti, kada pospeš zvezdanim prahom onoga kome samo malo fali da se usudi, kada sa nekim podeliš sladoled ili sediš (u moto opremi) na klupi nekih letnjih noći, i pričaš i smeješ se.. Od toga srce raste ali ne da pukne, nego onako lepo raste.

Možda sam samo omatorila i srce mi je omekšalo? Možda mi hormoni kolo vode? Možda baš ovako treba da živim svoje ovozemaljsko vreme. Neka bude sve zajedno i neka ovaj dobar osećaj traje i meni i vama uz mene, ne samo u Novoj već u svim narednim godinama i Univerzumima.




2016-12-14

Četrnaestidecembardvehiljadešesnaeste

Devedeset i neka. On tamo, ja ovde. Sankcije, granice, kilometri udaljenosti. Sati u minibusu i gužve na putu. Još uvek su mnogi odlazili odavde. Karte u jednom pravcu. Mrak je i ne snalazim se po Budimpešti. Čekam u hotelu. Kasni.

Nervoza ispunjava hotelski lobi. Vruće mi je i nervoza samo raste. Utrčava. U odelu je. Lep kao Bog lično. Za jednog Mađara, potpuno drugačiji. Visok, zgodan čovek. Izvinjava se što kasni, Božić je za koji dan i grad je prepun automobila a i sneg je počeo. Sneg? Šta je sneg kada je on blizu? Istopiće se svaka pahulja koja padne između nas. Šta ima veze što sam iz Beograda došla u cipelama i što će mi se smrznuti noge? Sve je to nevažno..

Krećemo ka njegovom autu. Neću da se šetamo po gradu, ovaj put, idemo na večeru. Tih par metara, do auta, skida mi pahulje sa kose. Ježim se. Nešto ne valja. Nešto opasno ne valja. Grad je prelep. Okićen, osvetljen, svugde po centru ima puno mladih i veselih ljudi, a nas dvoje smo kao dva potpuna stranca. Razgovor čine glupa pitanja oko izbora restorana i da li da svratimo da kupim čizme. Ne, ne treba mi ništa. Vozi na Dunav. Hoću samo da se ljubimo pod mostovima, to je sve što znam.

Ne dozvoljava, nazepšće mi noge. Pusti sad moje noge, hoću da se ljubimo, sad, odmah, nema čekanja. Ako sačekamo da kupim čizme, tako mi Boga, nestaće ove čarolije koja se troši kao zvezdani prah koji nestaje u kosmosu. Napeta atmosfera. Ne dozvoljavam dodir. Reči su mi se zaglavile u grlu, ni tamo ni ovamo. On ćuti. Nije neprijatno. Tužno je. Slatkasta patetika i strah da će, sa rečima, iz nas da pokulja ko zna šta sve, a dobro biti neće. Hrabar je ko prvi ode. Ja nemam kud. Moj hotel je daleko da bih išla peške a i kolena mi klecaju. Poljubac, jedva.. Sneg pada, kose su nam pobelele. Dunav... Siv, mračan, ali nije ni važno. Iz daljine dopire zvuk cimbala i miriše kuvano vino sa cimetom. Noge mi se mrznu ali ništa od toga nije važno. Božić samo što nije. Neko to ćutanje mora da prekine.

"She is pregnant... Twins.. She told me that today.." Budimpešta počinje da se okreće oko mene. Da li naglavačke stojim na mostu sada? Da li sneg to pada od dole na gore? I zašto su svetla na semaforu naopaka? Nisam sigurna šta priča.. Ponovio je.. Ona, koja ga je ostavila pre 3 meseca je trudna i on će postati otac blizanaca... Valjda... Tresnula bih mu šamar, da mu uši zvone dva dana. 
"Siguran si?", - pitam glasnije nego što bi bilo normalno, u tom trenutku. Možda i nije toliko glasno koliko se meni muti u glavi. Da, siguran je. Da, jebiga. Odvezi me u hotel i idi. Nestani, jer ja nemam kud pre autobusa ujutru.

Sedamo u njegov auto. Ako pričamo na engleskom, da li treba i da plačem na engleskom? Ne znam, nemam iskustva u plakanju, još manje u plakanju pod budimpeštanskim mostom dok pada sneg i dok hvatam vazduh. Sneg pada sve jače. Oko 22h je. Da Beograd nije na 400 km udaljenosti, zaista bih krenula peške tog momenta. Nema smisla, razum govori da moram nekako da stignem do hotela i sačekam prevoz koji će me vratiti u realnost Beograda. 

Dolazi na fenomenalnu ideju, da pusti muziku. Sedimo u autu i pršti mađarski rock. Ne sećam se mnogo detalja ali mi se nije svidelo. Setih se da u tašni imam neku kasetu. Puštam je. Sneg je napadao i trebalo bi da krenemo, da ne bi odtrpavali auto. Naši tragovi se više ne vide.  Kreće pesma.  Kreće suza. Ne plačem, to je, valjda, od beline budimpeštanskog snega. On nešto priča... Kao da mu se trese glas... Ili samo ja tako čujem... Sada je sve nebitno. Grupa "Osvajači" muzikom ispunjava crni auto parkiran ispod jednog budimpeštanskog mosta. Prolazi čovek na biciklu. T. traži da mu ispričam o čemu je pesma. Neću da ti kažem, sada to više nije ni bitno ni potrebno da znaš. Daje mi maramicu. Oterala bih ga, po srpski, tamo gde se ne ide ali su mi se reči udavile u Dunavu... Ili u knedli u grlu. Dobro.. Šta je najbolje što sad mogu da uradim? Da me odveze u hotel, da ode i da se više nikada ne javi. Nemoguće. Ovo poslednje.. Ipak sarađujemo. I dalje ćemo biti u kontaktu zbog posla i to ne mogu da izbegnem. 

U tašni tražim svoje maramice. Svoje neka čuva za nju. Pod rukom osećam hladnu plišanu kutiju, u kojoj je zlatna ogrlica koju mi je poklonio tog jutra, na zvaničnom poslovnom sastanku povodom godine uspešne saradnje. Neka i to odnese njoj, meni više ništa od njega ne treba osim da me vrati u hotel. Jedva sam izašla iz auta, u svojim salonskim cipelicama sa štiklom, u kaputu boje antracita, sa Samsonite tašnom preko ramena. Poželeh mu sreću. Da te ispratim? Ne, hvala ti za sve i idi, mogu ja sama. Noge, svejedno, ne osećam. Ugrejaću se u praznom krevetu.

U hotelskom baru popila sam palinku. Sva alkoholna pića su mi odvratna a ovo je imalo posebno gadan ukus, kao i celo to veče. Sedim za šankom, mokrih i crveno-ledenih nogu. Baš me briga. Neki čiča pokušava da zapodene konverzaciju. Još jedna rečenica i zavaliću ga pikslom u glavu, svega mi. Druga palinka.. Definitivno ne umem da pijem. Naručujem sendvič i odlazim u svoju sobu. Ne, ne želim pozive. Samo buđenje u 04h i taksi do mesta odakle kreće autobus za moj svet.

U svojoj skupoj hotelskoj sobi sam. On je pička. Mogao je sve to juče da mi kaže, da ne krećem, da ne bacam pare, da se ne stresiram a mislila sam da će nam opet biti divno, da smo se taman uhodali, da smo spojili nespojivo i da možemo sve. Vreo tuš me lagano vratio u život. Sutra je novi dan. Idem dalje. Palinka i vruć tuš oborili su me u krevet. Jutro je promenilo sve. Buđenje, odjava iz hotela i debeljuškasti riđi recepcioner koji nešto pokušava da mi kaže, na vrlo lošem engleskom. Gospodin T. je dolazio noćas, ostavio je za mene muzičku kasetu i pismo. Da, hvala lepo, žurim. 

Kaseta "Osvajača" otišla je u prvu kantu. Ne otvoreno pismo u drugu, bez trunke žaljenja. Nema tu šta više da se kaže. Ono što ne znam manje će da me boli. Vratih se u Beograd, samo čudo me je spasilo od bolne upale koječega zamrznutog te noći, dok sam u cipelicama na štiklu stajala u budimpeštanskom snegu. Prošla je Nova godina, praznično veselje i sve što je trebalo ostalo je u staroj godini. Nova je da bude nova, čista, nevina i divna. 20. januar.. Njegov službeni poziv, ni pre ni kasnije, nego baš tog dana kada mu je rođendan. Čestitala sam, nisam skot. Dobio je otkaz. On, kao direktor izvoza, nije se slagao sa poslovnom politikom koju je vlasnik te firme planirao za narednu godinu, i dobio je otkaz. Tek tako. 

Nije mi bilo žao. Divna prilika da se više nikada ne čujemo i ne vidimo. Posle se javljao, da dolazi u moj grad, da je postao tata dve devojčice, da samo pita kako sam, da mi ostavi podatke o firmi u koju je prešao... Ne zanima me, T. To je tvoj svet, ne moj. I, vidiš da je sve dobro. I ja sam dobro i ti i tvoja žena i deca.. I nemoj više da se javljaš. Budi srećan tamo na 400 km od mene i ne pominji mi više ono veče, molim te. Sve je u redu. To je život. 

Jedino čega mi je bilo zaista jako žao bila je moja muzička kaseta. To su bile one davne godine, kada se željena muzika snimala sa radija, i nije postojala šansa da ponovo lovim sve pesme. Ogrlicu sam, sutradan po dolasku u Beograd, odnela na procenu prijatelju zlataru, sa željom da je prodam. Mudar čovek. Video je moju nervozu i smirio me. Ogrlica je divna i jednog dana, kad ti se stišaju strasti, možda ćeš poželeti da je nosiš. Ako se i predomisliš, donesi je u svako doba, i zameni za bilo koji komad nakita, rekao je.

Nosila sam je godinama. Samo "Osvajače" više nisam slušala a Budimpešta nikad više nije mirisala na kuvano vino sa cimetom, niti je cimbal zvukom bojio budimpeštanske pahulje.





2016-12-11

Kolarca mi beogradskog

Nepoznati vlasniče karte za projekciju filma "Danijel Blejk" u Kolarčevoj zadužbini pre par dana...

Ja sam prijateljica onog što ti se usprotivio, kad si jeo, mirno sedeći na svom sedištu. To, što film još nije počeo, nije opravdanje. Ne bi bilo opravdanje ni da si umirao od gladi. Jede se pre nego što se uđe u kulturnu ustanovu. Piški, takođe. Ugasi se mobilni telefon. Ne javlja se ni jaranu kad te zove jer mu se porodila žena. Ni komši kome je crkao yugo na sred Gazele i zove te da ga gurate do najbližeg servisa. Ni mami se ne javlja. I ne jede se, ni ako je rat počeo.

To si trebao da naučiš pre nego što si naučio da stigneš iz jednog grada u drugi. Negde, u periodu, kada si učio da se posle upotrebe toaleta obavezno peru ruke. Možda su se tvoji roditelji, zaista, potrudili da budeš lepo vaspitan a možda i nisu, ja to ne znam i ne tiče me se. Znam samo da u mom gradu i njegovim hramovima kulture nećeš moći da jedeš. Možeš da izađeš, ne dođeš, svašta možeš ali ne možeš da mrviš jer ne damo ni moj prijatelj ni ja ni svako ko voli ovaj grad i kulturu i vaspitanje.

Imao si sreće, gledaoče. Mogao je da te opomene neko nervozan, neko kome plata kasni par meseci, neko koga žena vara a doveo je ljubavnicu da je impresionira. Mogao je rečnik da mu bude prilagođen nivou koji svako razume, bez mnogo biranih reči i izraza, uglavnom sa rečima koje se koriste van kulturnih ustanova. Ovaj put nije, jer te je ljubazno opomenuo gospodin koji ima manire, i koji je birao reči koje možeš da shvatiš. To govori o tome koliko je on kulturan a ti si sa druge strane te kese iz koje ždropaš i trpaš u usta. Nema te kulturne ustanove u kojoj ćeš ti da postaneš kulturan, pa se mani ćorava posla i idi na mesta koja odgovaraju tvom senzibilitetu, da ne kažem, tvom životnom stilu. Ne ide se u svatove pocepanih gaća i ne ide se u hram kulture sa kesom hrane. Razumela bih flašicu sa vodom, ali da jedeš, brate prijatelju... Pa ne može. Ne. Nema tog kućnog reda kulturne ustanove, koji bi tebe redu naučio kad roditelji nisu uspeli, niti si sam dosegao nivo kapiranja šta je za gde.

Prijateljski ti kažem: slično se sličnim privlači. Ako te privlači hrana iz kese, sedi lepo u pekaru i najedi se ko čovek. Nemoj na Kolarcu da ždereš. Nemoj ni da gutaš sitne zalogaje, molim te lepo, a ti budi dobar dečko pa nauči nešto novo i korisno. Možeš ti i bolje i više, sigurna sam. Samo nemoj da jedeš na Kolarcu, jer će ti neko manje strpljiv i manje fini objasniti u 3D tehnici.

Nepoznati branitelju žderača iz Kolarčeve zadužbine..

Iako znam Vaše ime, za mene ste i dalje nepoznanica. Kako čovek sede glave, staje u odbranu ovog žderača u kulturnoj ustanovi? Jel da Vam ništa nije jasno, zašto se bunimo protiv toga? Da nije, možda, poneo dve kifle pa da zajedno mljackate i mrvite? 

Vaša konstatacija na fb "Dakle, čovek ušao u Kolarac i jede sendvič - i vama odmah sve jasno, znate sve o njemu. Blago vama" govori više o Vama nego o nama, i o kulturnom žderaču. Da, odmah nam je sve jasno, i ko je, i kakav je, i koliko nema pojma zašto je Kolarac u srcu Beograđana, i koliko je nevaspitan, i u kakvom kršu je odrastao kad nije naučio da se ponaša, i u kakvom kršu od života živi sada, kad mu je ok da tu jede. Jasno je i zašto ga podržavate. Vaši deda i otac, možda, nisu gradili ovaj grad, niti ikad otišli na Kolarac, obukli odelo i stavili kravatu a predhodno se okupali samo zato što idu na koncert. Možda Vaše srce nikad nije tuklo ponosno, kada bi na Kolarcu slušali anđeoske glasove ili vanvremenski lepu muziku, možda Vas tu nikad nije poljubila učenica srednje muzičke škole, krišom, u prolasku do bine. Možda nikada niste stajali u redu i nije Vam lupalo srce da li će biti karata, dok dođete na red? Taj Kolarac je mnogo više od sale za koncerte ili predstave. To je srž ovog grada, koju mi, koji smo pored njega i u njemu odrastali, ne damo da trujete svojim mrvicama. 

Možda ste rođeni ovde, možda niste, nije to suština, poštovani gospodine cvetnog imena. Suština je gde je čemu mesto. Mrmanju ovde nije, kao ni onima što unose hranu, iz bilo kojih razloga. Jel bi Vam palo na pamet da u Skalu unesete kiflu, tek malo da gricnete? U Luvr, samo malo đevreka, jer glad vrišti? Tako sam i mislila. Ovo je beogradsko pa hajde da ga ne poštujemo, hajde da se ponašamo kao da smo iz marsovskog plemena prvi put kročili među ljude.

 Još jedno su roditelji morali da Vas nauče, obojicu. Da se na kulturne manifestacije ne ide kad ti je nos pun slina, kada širiš zarazu oko sebe, pa sve da propadne karta koju ste dobili za dž.  Delujete kulturno i pismeno. Ne znam da li ste ali i Vama ću da ponovim; jede se ispred, ne unutra, sve da ste papa lično i da je burek iz pekare Čabarabdić. Nije ovo nikakav privatni obračun sa drugačijima. Ovo je objašnjenje zašto sam ustala u odbranu svog prijatelja, koji je ljubazno opomenuo žderača. Lično, ne bih uspela da održim visok nivo komunikacije na tu temu. Nisam sigurna koje izraze bih koristila, ali sam sigurna da bi prestao da jede, Ilije Milosavljevića Kolarca mi. Nema veze ni sa tim ko je odakle. Ima veze sa tim na koja vrata ste ušli i na koje mesto. Kolarac, Beograd, zadnja pošta Srbija.

A vi, što ovo čitate, kako biste reagovali da neko, na ovakvom mestu, ručka iz svoje kese i ne haje da li je prigodno vreme i mesto ili nije? Tako sam i mislila. A čovek sa početka priče bio je spreman da se pobije zarad kulture.






2016-12-09

Zašto smo Nova godina i ja na različitim stranama radosti

Nikad nisam volela Novu godinu.

Kad sam bila mala, terali su me da se kupam baš u vreme kad Deda Mraz dolazi i ostavlja poklon pod jelkom. Htela sam da mu lično kažem da mi ne donosi gluposti već samo brdo slatkiša. Taj zloća je uvek dolazio dok bih sušila kosu pa ga zato ne bih čula, kako je tvrdila moja mama. Bila sam debelo dete kojem nisu dali da jede slatkiše i zato ih Deda Mraz nije donosio. Ni jedan, ni slučajno, ni malu buđavu čokoladicu. Ni Barbiku mi nikad nije doneo. Dobila sam je od drugarice, za 23. rođendan, tek da mi se piše da sam je imala. Imam je još uvek, spakovanu u kesu, da se ne prlja.

Zatim bi bila porodična proslava uz RTS oba kanala. Otezala sam očima i jako mi se spavalo, a Cune i Tozovac me ič nisu zanimali. Najgori trenutak je bio pred ponoć, kad bi nas mama terala da igramo buzuki ili nešto slično. Ja, njanjava jer mi se spava i moj otac koji je prirodno netalentovan za okretne igre, imali smo zadatak da sklonimo u stranu stočić iz dnevne sobe, kako bi imali plesni podijum. Bože sačuvaj. Bila sam lepo vaspitano debelo dete koje je od Nove godine želelo samo da me puste da jedem i spavam. 

Pakao ponoći. Sad svi moramo, po komandi, da se radujemo i da napravimo veeeeliki korak (tamo gde je inače bio stočić) u Novu godinu. Zatim bi sledilo ritualno telefoniranje mojoj tetki i tradicionalno "Nema signala, linije su preopterećene" praćeno okretanjem nule. Prosto je bilo takmičenje koja sestra će prva da pozove onu drugu. Ako bi tetka bila brža, naš crni Iskra telefon drčao je za sve pare. Dok sam bila baš mala, tata bi nas zatim potrpao u auto, da se vozimo beogradskim ulicama. Nikad nisam pitala čemu to služi, samo se sećam Brankovog mosta i slabog saobraćaja na ulicama. Tih davnih godina, sneg je bio normalna pojava. Nije bilo okićenih jelki ni praznične rasvete, bar ne megalomanski kao danas. Beograd je mirisao na podgrejane sarme i reform torte. 

Povratak je bio svečan čin. Iznova bih u sebi obećavala da ću da polomim noge onom gadu Deda Mrazu jer ni kesicu Smokija nije doneo, sve neke budalaštine tipa pidžame, gaće i ponekad lutka. DM i ja smo imali jedan direktan susret mnogo godina kasnije. Sledile su tinejdžerske žurke, koje bi obično obeležila pijana budala koja bi za dupe uštinula neku od devojčica, ova mu slepila šamarčinu a onda bi se on, pripit, izrigao preko terase. Jedna proslava mi je ostala u sećanju. Imala sam ideju da vrtimo nasumične brojeve telefona i, onom ko se javi, da se svi izređamo i čestitamo Novu godinu. Neko bi se zahvalio i nasmejao. Obično su se javljali dosadni matorci, koji uopšte nisu kapirali veličanstvenost našeg poduhvata. 

Kada sam odrasla, shvatila sam da ne želim da se radujem onda kad od mene ostatak planete to očekuje. Proslave tipa "Mama, tata i ruska salata" bile su divne u odnosu na pakao onih moljakanja mojih prijatelja, koji su likovali kad uspeju da me odvuku negde na žurku. Većina u histeriji, ja u farmerkama. Jednom sam se, celo veče, igrala sa balonom koji je neki lik probušio cigarom jer sam mu se smučila. Iste sekunde, jaknu na leđa i ćao svima. Ja ne umem da se radujem kad ste vi zamislili i ok je, do mene je. Pakao je nastao oko lovljenja slobodnog taksija u delu grada totalno kontra mojoj adresi i pamtim da je koštalo kao avion do Rima. Jedan od skupljih dočeka, čini se.

Onda sam se udala, i upala u niz festivalskih decembarskih dana. Ćerkin rođendan, slava, Nova godina, Božić, tako sve do kineske Nove godine. Pakao bar jednom nedeljno. Jednostavno, ja to ne volim. Ćerkin rođendan je moj jedini praznik i ostali me ne dotiču. Niti podležem histeriji oko obavezne depilacije nogu, ni oko frizure, garderobe, stajlinga.. Meni je to sve čist višak u sistemu. Beograd, tradicionalno, pošandrca pred kraj godine. Besomučne gužve, blještavi tržni centri, zakrčene ulice... Stvarno to ne volim. Tačnije, ne volim ništa onda kad ja nisam spremna. Kićenje jelke, golemog skupljača prašine, možda ne bi bilo tako strašno kada bi je neko posle raskitio i zapakovao u ormar. Dva puta danguba oko toga stvarno mi je previše, kad ne volim. Prasence, petarde i trubači, žao mi je, ne volim. Odem na spavanje kad mi se spava, meni je to veče kao i svako drugo, eventualno čitam dok se ne udremam, ako od komšija ne stižu uznemirujući zvuci. Oko ponoći, moj kraj se pretvara u Bejrut u najcrnjim danima. Zalegnemo i nema otvaranja prozora dok se smrad od petardi ne raziđe.

Iako Deda Mraz odavno ne svraća kod mene već samo kod ćerke, koja je odavno priznala da kapira da poklon kupujem ja, Nove godine dolaze i to sve češće. Imam utisak da sam juče sklonila sandale a jesenje cipele obula nula puta. Nemam ništa protiv ko voli novogodišnju zabavu, meni ne prija. Ima dve dobre stvari u svemu tome, koje u senku bacaju sve to što ne volim. Par slobodnih dana iskoristim na susrete sa dragim i divnim ljudima sa kojima se retko viđam, jer ne možemo drugačije. To je moja Nova godina. Kada se smejemo i pričamo, kada smo opušteni i baš nas briga za sve osim da nam bude lepo. 

Druga sjajna stvar, u tom novogodišnjem cirkusu, je prvi januar. Ima jedan kafić pored vode, u kome volim da popijem kuvano vino. Obično oko podne odem, zateknem krmeljive konobare i mir. Tišinu. Lagana kubanska muzika i presijavanje velike vode su tada sve što želim. Ubrzo stignu Beograđani mamurni od slavlja i Beograđanke sa ostacima štrasa u kosi i maskare u podočnjacima. Uvale decu babama pa dođu da, uz kafu, pozovu sve koje poznaju i opričaju im kako su se fenomenalno proveli. Čim postane bučno, meni je put pod nogama. 

Ne dam to prvojanuarsko pored vode. Moj mir pripada meni, i nosim ga sa sobom, umesto šminke.



2016-12-05

Nije mi ništa

Stvarno si me ubedio da ne treba da se plašim rezultata tvog pregleda, kod lekara. Ne plašim se. Znam da će sve biti u redu, možda ne baš 100%, jer onda ne bi ni imao razlog da ideš kod lekara. Znam, jer mi moja creva i moj um i moje telo šalju signale da je sve u redu.

Ne znoje mi se ruke. Ne skače mi pritisak, ne zuji mi u ušima. Adrenalin je na redovnom nivou odbrane. Srce mi lupa u redovnom ritmu. Poštujem što si sam otišao. I ja tako tebi ne dam da ideš samnom, pa smo sad egal. Mislila sam da te, ipak, zaskočim na parkingu gde bih se našla onako... Slučajno, večeras oko 23h, baš prolazih i videh auto pa eto... Nisam, iz više razloga. Prvi, što bi ti dobio dva nervna napada minimum. Drugi, što je mnogo hladno i treći je što nemam pojma gde je jebena bolnica a ni po danu se ne snalazim po tim klinikama. 

Potpuno sam mirna. Da vreme brže prođe, obrisala sam gomilu elektronskog đubreta iz ovog računara, a sa njim i lozinke za štošta. Smej se ti samo, ti ćeš da ih vratiš kako znaš i umeš, veliki magu. Ja sam svoje magijske moći potrošila danas, kada sam pisala teti iz radija, na temu ko je beogradski frajer, i zašto je. Ja sam samo žena, luda i romantična negde ispod miliona slojeva, ljuski i oklopa. Ova konstatacija ti je nešto poput onih kometa, što se pojave jednom u sto godina. 

I dalje sam smirena. Razmišljam, da sad stojim i cvokoćem na parkingu bolnice, palim cigarete jednu za drugom, koliko toga mi ne bi prolazilo kroz glavu? Ne bih se pravila da sedimo na klupi u mom parku, onako kako to radimo u letnjim noćima, i pričamo, beskrajno pričamo, kao da se vidimo prvi i jedini put u životu. Ne bih zamišljala da si tu, a motor parkiran 3 m od nas, i da mu se divimo kao dva idiota i maštamo o novoj beloj Hondi VFR , jednog dana... Garant se ne bih smejala, na tom ledenom parkingu, sećajući se kako smo se mastili od pilećih krilca, i kako nepogrešivo jedemo sladoled, ti čokoladu a ja vanilu, a moja patuljčica se cereka i otima od svih ukusa u svoju čašu. Ne bih se setila kako me je Energija zatresla kad sam te prvi put videla, i kako sam ti za auto rekla da je to Burago (dečija igračka, umanjeni model automobila) i gomila plastike, a ne auto. Neću da ti pričam koliko sam češala glavu, kad si na moru pukao svojom glavudžom u ivicu prozora. Nema potrebe da znaš zašto sam onda, davno, pobegla od tebe i zašto nisam mogla da podnesem tvoju snagu i koliko je bilo zajebano. Ne bi bilo korektno da sad koristim situaciju i napišem koliko sam plakala pre dve noći, 'ej, ja kojoj je rođena majka rekla da sam suva drenovina na temu suza! Ja, kraljica ne plakanja i ne ženskog ponašanja, ubalavila sam ceo jastuk ali ću to pripisati svojim razbalansiranim hormonima. Šta ću, došlo mi, nema nikakve veze sa tobom, znaaš.

Neka sam ja sto posto luda žena, ali i ti si tvrd orah, i udario junak na junaka večeras. Baš sam smirena i sve mi je OK. Sigurno mi ne zavija stomak od nervoze nego od gladi, jel da? Pošten svet spava u ovo doba, samo ja tu nešto kao pišem i uzdišem jer mi je zapušen nos, zaista, i nije mi ništa osim malo vrtoglavice. Definitivno ne mogu da dišem u ovim farmerkama. I gladna sam. Ja sam osoba večitih kontrasta, jel da? Neću da ti kažem da mi krče creva toliko glasno, da se komšije pitaju da li je to avion ili kamion napravio taj nervozni zvuk koji nema veze samnom. Ne proizvodim ga ja nego ova devojčica koja čuči u meni i samo ponekad ima takve blesave ispade. Znam da je sve u redu i da ćeš, kad dođeš kući, da praviš kokice i gledaš tv ali ako ja pojedem pola pleha kolača, koje je keva pravila dedi za rođendan, da smirim ovu razigranu malu što se krevelji i skakuće u meni, odvaliću te od zezanja kad budeš iznosio veš mašinu na 5. sprat. Hm.. I vodićeš u bioskop, da gledamo neki horor i da bude krvi do 3. reda, i da bude baš strašno. 

Stvarno mi nije ništa. Skroz sam ok i uopšte nisam nervozna. Obukla sam onu majicu, što je imala neka kineska govanca po sebi, štras, nemam pojma kako se to zove. Celu desnu stranu sam očupala, kad sam čekala onomad da mi javiš da je stigao papir iz katastra. Sad joj udaram simetriju sa leve strane. Šta znaju kineski tekstilci šta je srpski neizdrž? Ustvari.. Potpuno sam mirna. Znam da je sve u redu i ti znaš da imaš moju podršku u dobru i zlu i Univerzumu. Znam da ćemo još mnogo leta da sedimo na klupama, negde...

P.S.

Ne spavam. Ne brinem nego sam sad stvarno gladna. 












2016-12-03

Trećidecembardvehiljadešesnaeste

Već je treći decembar a meni je, do sledeće plate, ostalo još mnogo dana ovog meseca. Da smo živi i zdravi, pa nisu novci najvažniji. Jutros sam, uz peglanje, podvlačila crtu šta sam ove godine uspela. Opšti utisak je da sam u plusu.

Prvo, objavila sam knjigu. Ja napisala, ja napravila. Od ideje do realizacije je prošlo nekoliko dana, zahvaljujući mojim prijateljima i mojim neprijateljima. Ovim drugim se posebno zahvaljujem. To su svi oni koji su rekli da ja to ne mogu, ne umem, nemam od čega ni sa kim. Postigli su mnogo više nego što im je bila namera. Knjiga živi svoj život, širi se po kontinentima i nalazi svoj put. Upoznala sam ljude kojima sam je uručivala lično. Uživala sam u reakcijama i sjajan je osećaj kad nekoga nasmejem, kada mi se javi da knjiga držala pažnju dva sata i da je ostao osmeh, i posle čitanja. Mislim da ću da napišem još jednu knjigu, ako ni zbog čega drugog, ono da uđem u Klub književnika Srbije, da neprijateljima bude teže.

Drugo, po čemu ću pamtiti 2016. je svest o tome da sam sama sebi izvor sreće i patnje. Spoljni uzroci su spoljni a snaga ili otpor su moji. Bilo je i ovakvih i onakvih dana, savlađivala sam prepreke i lupala glavom ali idem dalje, napred. Smrt prijateljice mi je pomerila koren. Fakat, svi umiremo od momenta kad smo se rodili ali ovo je bio udarac u uverenja i lekcija o prolaznosti. Iako još uvek, ni na groblju, ne prihvatam tu činjenicu da više nemamo dijaloge već su sve moji monolozi, ništa me ne sprečava da se ispričamo na nekom nivou kada joj se obratim u svojim mislima ili sećanjima. U to ime.. Kad me ne bude, kadgod, ko bude želeo da se smejemo ili svađamo, samo neka se okrene ka zvezdi i eto me. Znam da Energija nastavlja da postoji i posle nas. Važi i za dobru i za lošu.

Treće, ali ne najmanje važno je što sam naučila šta je bezuslovna ljubav. Uopšte nije bilo komplikovano ni daleko, samo je trebalo pameti i iskustva da je prepoznam. Naučila sam da volim samo zato što volim. Bez očekivanja, mešanja strasti, telesnog, problema, stresa, spoljnih uticaja. Ljubav, u najčistijem obliku, kao sjajno-bela, bez kapi aditiva. Sada umem da prepoznam još više podvrsta ljubavi. Jedna Honda od 1100 kubika, lepotica van konkurencije, potpuno mi je osvojila srce. Posebna, kao što je i on Poseban. Nije to samo motor, gomila metala i dva točka. To je Ona, i osetiš ili ne. Do mene je. Neko priča sa svojim psom... Razumemo se.

U sledećoj godini, sebi želim da češće pevam, na koncertima ili svirkama. Želim sebi da češće kuvam jer u tome uživam. Svetu oko sebe, globalno, želim više hrabrosti. Ne mislim na ratove i osvajanje svemira, tu sam nemoćna. Mislim na obične ljude poput vas i mene i onih tamo. Želim više hrabrosti da prihvatimo sebe onakve kakvi smo, nesavršeni i divni, svako na svoj način. Da potražimo pomoć za ono što ne možemo sami. Da češće grlimo decu koja čuče u nama, i plaše se, ili se smeju, igraju, zabavljaju. Želim da budem okružena ljudima uz koje rastem i razvijam se, a (samo koliko ne mogu da izbegnem) među onima koji me vuku na dno svojim nezadovoljstvom i odsustvom želje/potrebe da razvijaju svoje potencijale.  Želim manje hrabrih tigrova koji se plaše kad šuška trava. Želim više miševa koji sebi smeju da priznaju da su samo miševi, i budu miševi najbolji što umeju. Zbog sebe, iskrenosti i svih koji ih volimo baš takve, miškaste i malecke. Tigrovi su, i onako, zanimljivi za videti tamo negde i ćao. Biti miš, e to je već nešto. Čak i najhrabrije žene pred njima padaju u nesvest. Što bi rekli, nije sve u veličini. Nešto je i u onome da budemo samo to što smo, bez pretvaranja i foliranja. Više srećni zbog onoga što imamo a manje fokusirani na tugu zbog svega što nemamo.








2016-11-27

Mali kućni užasi

Vikend, cele nedelje očekivana šargarepa pred magarećim nosom. Dočekah ga. Sve je ukazivalo da će biti redovan, što znači da ću moći da budem napolju veći deo vremena. Slomljena obavezama od predhodne nedelje, grdno pogreših, da ne napišem težu reč.

Život u zajednici nije lak. Baba, deda, Klimakteruša i Pubertetlijka, naša mala porodica, konačno na okupu. Baba i deda su konstante, Klimakteruša i Pubertetlijka su promenjive. Baba i deda puše zavijani duvan. Smrdi kao zapaljeno seno. Pravdaju se da je to jače od njih, ali je moja želja za životom jača od želje za komunikacijom sa njima. Da zlo bude veće i smrdljivije, pale cigarete istovremeno, na dve strateške pozicije. Deda drži položaj za trpezarijskim stolom, sa polaganjem prava na taj tv, na kom se gledaju samo samo sportski programi. Baba drži položaj na koti Trosed. Od 17h trešte turske serije. Baba i deda, normalno, kao svaki bračni par koji je 50 godina zajedno, ne čuju dobro.

Precizniji izraz bio bi "selektivno čuju". Ukoliko sagovornik ne želi sve da ponavlja, potrebno je da im uključi receptore u ušima glasnom prozivkom po imenima, da bi se dozvali iz svojih svetova. Tek onda treba reći željeno, bez davanja previše prostora za diskusiju. Takoreći, podeliti zaduženja i pobeći. Uglavnom je nemoguće. Komentator zonske lige Urugvaja i Turci se nadvikuju. Što deda glasnije pusti prenos fudbala, to baba pojača nadiranje Turaka. Kroz ta dva zvučna zida komuniciraju. Uši otpadaju, oči ispadaju. Ne zna se šta više zagađuje, da li buka, da li dim? Smrdimo kolektivno, kao zlatiborske pršute. Manje se sušimo, više se dimimo. Upasti u taj prostor, dok dva televizora vrište, a njih dvoje razgovaraju... Skraćuje život, zaista. 

Deda ne odustaje od svoje pozicije. Može Papa lično da dođe na ručak, ne! To je njegovo mesto i ne bi ga napustio pa da topovi gruvaju. Ok, jedan višak među onima koji bi da ručaju je podnošljiv, ali eto i babe, i dva televizora, i ručak se pretvara u jedenje pred komisijom, sa svim zvučnim efektima koje dva televizora i dva nagluva člana porodice mogu da proizvedu. Još jednom, Posebni izvini, sledeći put ćemo da ručamo ispred zgrade. Malo hladi beton, ali je lakše za podneti.

Da stvar bude crnja, ćerka i ja delimo sobu. Moju sobu. Moju devojačku, pa udatu pa razvedenu sobu delimo nas dve i svaka je svojata. Stanje na frontu je obogaćeno još jednim bojištem, jer je njoj došla drugarica a moj životni prostor stisnut je na komad trpezarijskog stola. Kažem dedi "Ja moram da radim sad ovde, jel to ok?" - misleći da će da se makne bar u dnevnu, kod babe i Turaka. "Ma naravno, pa ne smetaš ti meni" - reče dedosaurus. Dok ovo pišem, na 20 cm od moje glave skiče kapućino majmuni a deka se silno zabavlja. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem u smislu mentalne izolacije. Ima dana kad mi baš dobro ide ali danas nije jedan od njih. Avioni lete i prave buku, autobusi koparaju, Turci napadaju, majmuni skiče, devojke se kikoću a mene svrbe uši iznutra. Malo mi igra i oko, i počinjem da kapiram koliko je tanka crta do psihičkog naprsnuća.

Za ručkom se okupimo nedeljom. Uprkos svim izazovima savremenog doba i dedinoj navici da baba servira ručak između 12:20 i 12:30, Pubertetlijka i ja izdrzimo bar supu. Ukoliko ručak nije serviran u to doba, deda počinje da se nervira pa ode da spava kao onaj deka što je "zavijen u jastučak prespavao ručak". Od muke. Navika je navika, 50 godina ga moja majka neguje kao novorođenče i hrani kao nedonošče. Ne daj bože nekih gostiju koji bi naišli u vreme ručka i njihove dremke. Ceo dan ode u propast. Uglavnom, danas smo se svečano svi skupili, drugi put ove nedelje. 

Obično tu, kad se pleme okupi oko ognjišta, mudri starci počinju da postavljaju pitanja kojima se ne može uteći. Našla sam sistem koji je više puta proveren i deluje. Za ručak spremim ribu. Svi se udube u pažljivo jedenje i ćute. Akcenat je na ćutanju. Mogla bih u svoj CV da stavim i tu veštinu, nikad se ne zna kada može da zatreba. Da ne zvučim nezahvalno, samo bih da u zapisnik uđe da me izluđuju glupa pitanja. Ništa nije problem i sve ja mogu, samo mi odgovaranje na glupa i besmislena pitanja tupi pamet. Zašto me pitaju ono za šta znaju da im se odgovor neće svideti? Znam, jednog dana kad babe i dede ne bude, nedostajaće mi i to, ali sad sam na ivici razuma. Nije to umor. To je, jednostavno, želja za samoćom i tišinom, što dalje od svih izvora zagađenja, uključujući i pitanja na koja nemam odgovore.

Počeću da mrzim kapućino majmune. Do sad nisam imala neko mišljenje o njima, ali, posle ove buke iz televizora, definitivno ih mrzim. Iako zvuči potpuno nadrealno, jedva čekam da svane ponedeljak, da odem na posao i odmorim se od porodičnog vikenda. Ako puknem, niko me neće lako sastaviti.




2016-11-25

Nije naručeni tekst protiv nasilja nad ženama

Svet obeležava Dan borbe protiv nasilja nad ženama. Situacija vredna borbe svakog dana a ne jednom u godini.

Kad sam bila mlada, zgražavala sam se nad pričama u ženskim časopisima, i pitala se ko su i kakve su to žene koje trpe nasilje? Hej, ni tesnu cipelu ne trpim! Kakakv li je mentalni sklop žene koja trpi da je neko bije? Onda sam se udala i stigla sa one strane, ne duge, nego linije koju svaka od nas i naše dece može da prekorači. Užasnuta sam kampanjama koje mediji vrte, a u cilju borbe protiv nasilja nad ženama. Lečenje posledice neće smanjiti nasilje. Otok spadne, modrica prođe, sve je to u redu... Vremenom izblede i sećanja, psihički ožiljci koje su neke od nas zaradile. Možete da mi verujete da rane od reči bole drugačije nego od šamara.  Problem je mnogo kompleksniji nego što se predstavlja. Nisam školovana da o nasilju pričam, isto kao što ni oni koji kampanje prave (u najvećem broju) nisu osetili nasilje na svojoj koži. Nasilnik ne može da se promeni, može samo da se promeni odluka da neko to trpi ili ne trpi, ali ne pod uticajem okoline već samo ako onaj ko trpi želi da prekine taj začarani krug.

Rešenje vidim u edukaciji mladih. Formirani odrasli umovi se ne mogu prevaspitati ali može da se radi sa decom, i to od najranijeg uzrasta. Smatram da je prvo i osnovno naučiti decu da nasilje nije samo pesnica u rebra, već i ružna reč, ponižavanje, psovka, i svaki vid dominacije jačeg nad slabijim. Nebrojeno puta sam imala priliku da čujem razgovore dece i roditelja, one svakodnevne priče unutar porodice, gde agresivnost i uvrede pršte iz skoro svake rečenice. Ako dete odrasta u porodici gde tata verbalno zlostavlja mamu ("Kravo glupa, na šta ti ovo jelo liči? je samo primer), gde svom detetu usađuje u glavu "Ista si/isti si kao ona tvoja majka", i da ne pominjem one situacije gde se ruka agresivca podiže u vis ne bi li se izazvala reakcija saginjanja glave onog koji ne pruža otpor jer je već sagnuo glavu, u strahu, da će ta podignuta ruka da mu pomeri zube... O čemu govorimo? O ženama koje trpe? Trpe svi koji su slabi, uslovljeni, koji ne vide izlaz iz zatvorenog kruga nasilja. Trpe svi koji nemaju snage ili volje ili načina da se suprotstave.

Deca su naj ugroženija socijalna grupa na koju bih usmerila rad na temu borbe protiv nasilja u porodici. Dete, koje raste u samosvesnu i jaku ličnost, teže će da pristane da trpi bilo čije nasilje. Znam pubertetliju koji raste u kraljevstvu svoje mame i babe. Dečak je manji od makovog zrna. Od psihičkog pritiska kome je izložen u svom domu počeo je da muca. Ne sme i ne ume da se suprotstavi nasilju dominantnih ženki i raste u momka sa ožiljcima na duši. Da li će, jednog dana, on da bude nasilan prema ženama ili neće, ja to ne znam ali znam da mi je žao onoga što svakodnevno preživljava gledajući ove dve koje bi jedna drugoj isterale oči a sve rade "u detetovom interesu". Znam i devojčice koje gledaju primer svoje majke, slušaju kako je tata i brat vređaju godinama. Tata, zato što misli da može, a brat jer vidi od tate da je to ok, da tako treba, da je vređanje način komuniciranja sa suprotnim polom. Namerno ili slučajno, mnogi zaboravljaju: obrasci i uverenja stvoreni u detinjstvu... Samo se uvećavaju u budućnosti, prostom progresijom, bez mnogo rada na njihovom razvoju. Mnogo više napora je potrebno za njihovo razuveravanje ili reprogramiranje kod odraslih osoba. Dete naučeno da bude žrtva ostaje žrtva zauvek, može samo da menja oblike nasilja koje će svesno da prihvati.

Samopouzdanje dece stvara se u porodici. Odgajajući stabilnu i samopouzdanu decu, odgajićemo generacije koje neće pristajati na nasilje, ni kao oni koji ga vrše ni kao oni koji ga trpe. Svesnost roditelja da vrši nasilje nad svojim detetom treba  da se popravlja. Dan borbe protiv nečega neće dati rezultate dok se koren tog nečega ne modifikuje tako da raste ne ugrožavajući okolinu. Sigurna sam da je roditeljska uloga u lancu nasilja primarna. Mnoga deca jednostavno ne znaju da nasilje nije samo pesnicom, kao što ni mnoge žene ne znaju da mogu da žive bolje i drugačije i dostojnije nego njihove majke koje ne žive u braku nego trpe u braku, decenijama. Kako mi reče jedna žena, posle intervjua za Blic Ženu "Svaka ti čast, ti si se razvela a ja trpim budalu 40 godina". Nisam želela da komentarišem. Svako ima svoje razloge da li će i dokle će da trpi, kao i savest da li će da zove policiju kad čuje urlanje iz stana na 5. spratu jer nije prvi put da lete šamari a ona izlazi iz kuče sa maramom, da se ne vide modrice od davljenja "ljubavlju". U srpskom genetskom kodu je obrazac i uverenje da mora da se trpi, na žalost, dok se to ne promeni dažbe sve borbe bilbordima. To što novi zakon kaže da policija ima ovlašćenja da nasilnika iseli na 48 sati iz porodici u kojoj je vršio nasilje... Bolje da ćutim kako može da izgleda kad se u tu istu porodicu vrati.

Uvek se može primeniti priča o starosti jajeta i kokoške. Sigurna sam da je lakše odgajiti srećno dete nego popravljati nesrećnog odraslog, bilo kog pola. Ni muškarci nisu pošteđeni ženskog nasilja i to je posebna priča. Osvešćivanjem novih generacija mislim da možemo postići mnogo više, na temu nasilja bilo koje vrste, nego baveći se odraslima koji ne žele da se menjaju. Ovo nije naručeni tekst i ne pišem ga zato što je danas aktuelna borba protiv nasilja nad ženama. Pišem ga, jer svako može dati svoj maksimum u izgradnji stabilne, srećne i osvešćene dece koja će porasti u iste takve ljude. Svako može da doprinese ličnim primerom da deca nauče šta je sve nasilje (fizičko, verbalno, psihičko, seksualno, digitalno...) i kako mu se odupreti. 
Samo snagom svoje izgrađene svesti i volje, ako mene neko pita.





2016-11-22

Verovatno, neverovatno i ostala čuda

Da hoću da se samoubijem, pa tačno bih izabrala da pročitam dnevne novine. Povremeno bacim pogled na naslove, tražeći ne znam ni ja šta zanimljivo, ali ne bih preživela da pročitam sve članke. Možda je u štampanim drugačije, ne znam. Ove online novine su ravne metku u pamet.

Razumem zašto se medijski prostor daje potpuno nebitnim likovima. Narod voli zabavu i senzacije poput snimka pevačice narodne muzike koju ganja rampa za prolazak vozila. Ko koga vara, kako je pevač izgledao kad je bio mali i žgoljav, i naslovi koji počinju sa "Nećete verovati šta se dogodilo kada je 5 dana pila ovaj napitak". Neću verovati. Baš tako. "Verovali ili ne" bila je moja omiljena rubrika u "Politikinom zabavniku". Ni onda nisam verovala baš svemu što pročitam, tipa udaljenost od Zemlje do Sunca je xy kilometara. Da je moj tata vozio tamo i nazad, verovala bih. Ovako, šta znam, možda se nekome omakla nula viška i eto senzacije. Isto je važilo i za običaje zabitog amazonskog plemena i ostalo što nisam videla lično, ali je fantastično raspaljivalo moju maštu. I danas je tako. Dovoljna je neka informacija koja mi pokrene točkiće pa da to zamislim u 3d, sa svim bojama i mirisima. Nije to uvek zgodna osobina ali ume biti zanimljivo. Danas, kada me stres melje ko blender stari hleb, naučena vizuelizacija mi je puno puta pomogla da se (mentalno) izmestim iz stresne situacije i osetim miris mora ili drage osobe.

Posebna kategorija neverovatnosti mi je "slučajno". Neka je, slučajno, p(o)stala sisata odjednom, samo je popila ovaj napitak. Nečiji savetnik je, slučajno, otkrio tajne planove krupne zverke. Kućni video, tj. snimak amaterskog seksa ocvale persone, isto tako slučajno odleti na net. Pa, da li se svi kopčamo na leđima, pa zaista verujemo da je to slučajno? To više nije ni hleba i igara, to je gluposti i gluposti, pa zamarajte vijuge njima. Ali... Slučajno je pala sa terase ili slučajno je zatrudnela... Slučajno je kad, u sred sajma na samom jugu Kine, sretnem svog druga Dejana jer smo se sudarili u gužvi među (bukvalno) hiljadama ljudi na najvećem svetskom sajmu. Slučajno je kad sretneš svoju učiteljicu, ili sa švalerkom odeš na Avalu pa u naj zabitijoj kafani sretneš svoje komšije a komšinica je (slučajno) najbolja drugarica tvoje žene. Slučajno je kad, u pekari, daš 100 dinara pa ti vrate kusur do 1000 dinara, što shvatiš tek sutradan jer ti nije trebao novčanik, pa u ponedeljak odeš da im namerno vratiš jer ste komšije, i svako ko radi može da pogreši. Slučajno je i kad, sa kumom, popiješ čaj u kafani, pa je posle par dana zoveš na čaj na drugom mestu, da se odužiš, a kuma ti kaže "Pa, zar nisi ti platila? - Ne, zar nisi ti?", pa kuma trči, ko bez duše, da trolejbusom stigne do Gradske kafane i plati im dva glupa čaja. Slučajno znaš da će konobar da smota te pare u džep jer, kako došlo tako i prošlo, ali hoćeš mirno da spavaš. Slučajno je i kad te teta, na šalteru za zamenu zdravstvenih knjižica, pogleda i nasmeši se, i uradi i više mimo procedure jer je tako u mogućnosti, da ne dolaziš opet zbog gluposti.

Slučajno je i kad moja majka pristavi đuveč i dedi izda obaveštenje da će ona malo da odmori leđa a deda da pripazi đuveč, i deda se slučajno zablesa u svoj mobilni telefon, i seti se đuveča tek kad Indijanci zaplešu među dimnim signalima iz rerne. Slučajno je i kad obučeš gaće naopako, pa te ceo dan nešto žulja, a nikako ne shvataš šta je, pa se u nekom trenutku zaceniš od smeha, kad shvatiš moć štepa sa gaća. Slučajno je i kad te, u autobusu, nagazi neko ko je dremao i u zadnji čas se setio da mora baš tu da izađe, pa ti trag njegove patike ostane na čizmi kao dokaz kako je gužva u prevozu. Slučajno je i kad upoznaš nekoga i shvatiš da je on realno najbolji čovek, od svih ljudi, koje si upoznala u predhodnih 46 godina. 

Namerno je kad neko glumi vlast jer misli da mu se može, da je pametnij zato što se jutros umio. Namerno je kad neko ima unapred smišljenu nameru i ideju da te ponizi ili udari, jer samo tako može da poraste u svojim očima, tako što će drugog da ponizi da bi se on osećao manje jadno. Namerno je i kad mi neko kaže da nisam lepa, jer lepota nije samo ono što se očima vidi. Neverovatno je kad kažu na radiju, da je merenje zagađenosti vazduha, pokazalo da je vazduh u Beogradu dobrog kvaliteta. Neverovatno je i da je, po sred novobeogradskog kružnog toka, električni Deda Mraz koji noću svetli još od oktobra,  da bi turisti imali gde da se slikaju i stavljaju slike na Instagram. Neverovatno je što nema snega u Beogradu, već par zima, deca su zaboravila kako izgleda. Neverovatno je što mene ne boli glava danas, jer nemam pojma gde sam posejala svoje naočare za blizinu. Naj neverovatnije, u kategoriji "Zaista nećete verovati šta se dogodilo"... je to da sam, jutros ranom zorom, odlučila da će mi danas biti totalizovano (izraz moje tinejdžerke) super dan i niko to ne može da mi pokvari.


Foto: http://meteoplaneta.rs/meteo-zanimljivosti/o-snegu-i-sneznom-pokrivacu-u-beogradu/








2016-11-20

Majstori, ljudi

Pre par godina, u naš ulaz doselila se porodica. Bračni par desetak godina stariji od mene, ćerka i sin. Znam u kome su stanu živeli, kao podstanari, ali im imena ne znam. Uvek smo se pozdravljali samo sa "Dobar dan". Bili su tihi i kulturni.

Iz kuće izlazim radnim danom u 08h i vraćam se, najčešće, uveče. Što reče drugi komšija, ti si kao antibiotik, možeš se sresti na 12 sati. Već neko vreme ovih ljudi nema i juče saznam da su kupili svoj stan, i da podstanarski kamen oko vrata menjaju ratama za kredit. Bi mi krivo. Bili su oličenje finoće, odmerenosti, jednostavnosti, obična porodica a potpuno neobična. Tata uvek u odelu, sa belom košuljom i aktovkom a gospođa  sportski elegantna. Večeras sam gledala kroz prozor, ka mestu gde su parkirali svoj auto. Osetih nekakvo nedostajanje. Prosto se narušava ravnoteža finih i ostalih stanara u ulazu. 

Možda mi ne bi bili toliko neobični i dragi da nisam zapazila čudnu proporciju. Između ostalih komšija, izdvajali su se po toj elegantnoj jednostavnosti i finoći bez usiljenosti. Uvek osmeh, nikad tužbalica, uvek parfem, nikad miris zaprške, niko od njih. Jednostavno i milo obični. Pre skoro 40 godina, kada smo se doselili u ovu zgradu, sve porodice su bile takve. Dobronamerne, domaćinske i pune širokih osmeha. Šta se desilo pa su lepi maniri i kolektivna dobrota postali manjina?

Restrikcije struje osamdesetih, prošli smo zajedno. Deca su igrala mice i domine, stariji na primusu kuvali kafu, i skoro smo svi jedva čekali da nema struje pa da se družimo. Bonovi, širenje informacija u kojoj prodavnici ima kafe a u kojoj ulja.. To se podrazumevalo, kao i prvojanuarsko čestitanje. Kucnuti nekome na vrata, jer je veče, nestalo je šećera i fale dva jajeta za palačinke... Pa se smotaju vruće palačinke i prvo odnesu komšijama pa tek onda stave na sto. To je bila normalna stvar. Ulaz je mirisao na nešto fino i toplo. Uvek se, iz nekog stana, osećao miris zagorelog mleka i čulo kreštanje papagaja. Godine su se nizale, stanari su se menjali, ali su bar na prva 4 sprata ostale dugogodišnje komšije.

Ne pamtim kad je neko nekome pozvonio na vrata, tek da primeti da se dugo nismo videli i pita da li je sve u redu, da li smo svi zdravo i dobro. Ne pamtim kada je neko oribao liftove koje smo, nekada, svi prali. Viđam samo smrknuta lica, eventualno se promrmlja neka reč i to je sve. Ljudi su postali kao zombiji. Osmeha nigde a ljudi isti. Nikome se nije desila neka velika tragedija, na izgled, sve i svi smo isti ali atmosfera više nije ni blizu onog mira kojim je naš ulaz odisao. Eventualno se organizujemo kad neko umre i to je sve. Dok smo živi, reakcije su slabe. Duh zajedništva više ne postoji. E, posećujemo se i kad poplava iz nečijeg stana digne parket na spratu ispod, samo je onda rečnik prilagođen situaciji.

Zbog toga mi nedostaje ova porodica. Da stvari nisam primala zdravo za gotovo, da nisam očekivala da će uvek biti tu, danas bih znala bar njihova imena i broj telefona, da pitam kako je u novom stanu, da li su svi dobro. Sama sam kriva ali eto i meni lekcije. Pre dva meseca smo imali majstore, onu srpsku varijatnu tate i sina koji kreče, farbaju drvenariju i ormare, urade neku sitnu popravku. Izbegavam uplitanje u priče koje me se ne tiču, moj otac je posao dogovorio a, dok ja stignem kući, logično je da majstori završe ugovorenu smenu.

Dočekaše me, jednog kasnog popodneva, zvuci rock hitova osamdesetih. Iz pravca moje sobe zvuk se širio po stanu. Provirim a oni... Nasmejani i vredni, i tata i sin. Razvukli osmehe a upoznaćemo se čim završe i siđu sa merdevina. Eto ih uskoro, da se upoznamo, da mi kažu kako divne roditelje imam, i lepo vaspitano dete. Tek tad saznam da im je moja ćerka asistirala celo pre podne, tako što je jela keks koji su za sebe doneli, jer ne jedu dok rade. Donesu i sok za sebe, i samo rade i rade i rade, eventualno jednu kafu popiju. Džabe se moja majka trudila da ih počasti ručkom. Ne, hvala, mi smo tu da radimo. Za takve majstore još nisam čula i evo, tvrdim da zaista postoje.

Ni to ne bi bilo čudno da sledećeg dana nisam došla sa posla polu živa, i pravo sa vrata krenula da kačim zavesu na upravo opran prozor. Sin skoči sa merdevina iz druge sobe, ote mi onu zavesu, razvuče osmeh, hop na merdevine, hop okačena zavesa. Ostadoh u šoku. Kaže momak, ma meni je to par minuta a Vi dolazite sa posla umorni, ne treba Vam još da se penjete na merdevine. Mudro zbori i ode dalje da radi. Sutradan se pridružila i njihova rođaka, kada je moja stara majka zakukala da ne može sama da spremi stan. Ponudiše da je pozovu, i zaista, dođe mali plavi zvrk. Posle smene u bolnici u kojoj radi, došla je i sa njima dvojicom provozala krupne komade nameštaja, obrisala, svašta stigla, samo je uslov bio da svira muzika sa jednog od njihovih telefona. Bato, odmakni ovo da brišem.. Seko, isperi mi krpu, kao oni patuljci što se pojave dok stari obućar spava, i završe sve. Niti pitaju, niti komentarišu, niti kafenišu, ljudi rade kao zmajevi. Bilo je skoro kao nekada kada smo krečili, a komšije dolazile da pomognu ko šta može. Čak su i materijal kupili umesto nas, i doneli sve sa računom, da se moj stari otac ne zamara time.

Eto, i takvih majstora ima. Urade dogovoreno pa još pitaju šta mogu da pomognu. Opet su komšije počele da nam dolaze, da se raspituju kako smo zadovoljni majstorima i kako su uradili ugovoreno. A majstori, ne mogu da postignu, koliko posla imaju. Zato što su majstori, a na prvom mestu, zato što su ljudi. Nije ni njima lako, vuci, nosi, radi, fizikalija je to. Ovi ljudi rade sa osmehom i za sobom ostavljaju i deo svoje dobre Energije baš kao komšije nekada. 







2016-11-16

Šesnaestinovembardvehiljadešesnaeste

Kada sam prvi put radila test za trudnoću, ona druga crtica, što se pojavila tek na drugi pogled... Eno je, čita "Toma Sojera" i gleda se u ogledalu, onako kako to tinejdžerke rade. Danas ću da kupim test drugi put.

Ovih sedam dana pakla, nastalog kašnjenjem onoga što je bilo tačno u sat, pokidalo me je na froncle. Uvek postoje sumnje "Šta ako..." i "Nije valjda..." tipa. Obe mi trče po gastro traktu jednakom brzinom, proizvodeći nuspojave od koncentracije do želje da se pobijem sa ostatkom planete. Činjenica je da sam u godinama kad je sve moguće samo što nečemu jeste vreme a nečemu nikako nije. Razumem one koje bi vrištale od sreće kada bi im test pokazao povišen HCG. Nisam od njih. Ja bih se radovala da pokaže da ulazim u deo života iz kog ću da izađem kao brkata baba, uvek spremna za fajt.

Pad moje Energije i gubitak koncentracije pripisujem stresu. Tačnije, skupu svakodnevnih stresova, koji me nervira, sam po sebi. Umorna sam, ali ne umorna da bih spavala, nego da bih ćutala i tako provodila dane. Noću se budim u znoju, pa sad ne znam da li je od ovoga ili od onoga? Od kad je vojska ukinuta, baš zavidim muškarcima. Ovi krugovi pakla su im nepoznati. Imaju i oni svoje, da li leći na levi ili na desni kuk, dok se gleda film ili treba montirati zimske gume na auto, ali to stoički preživljavaju. Ja ovo ne umem.

Porodičnu istoriju ne mogu da utvrdim, pa sam se za savet obratila svojim starijim prijateljicama. Bojažljivo sam ih pitala kako su izgledali prvi simptomi menopauze kod njih. Šta znam... Jedno su Google odgovori a drugo su žive reči onih koje su kroz to trnje već prošle. Tri su, u tri različite situacije, imale napade "Ijaaaaaaooooooo, jel to stiže beeeebaaaaa?" praćenih onim tupavim pogledima i, kao takve, trajno su eliminisane iz mog telefonskog imenika. To je poslednje što sam želela da čujem i strašno sam ljuta zbog pokazanog nivoa empatije prema mojoj nervozi koja raste do histerije. Ne znam kada ću da se odljutim, možda već u petak, ali sad imam prečih briga. 

Opet ću, u apoteci, da dobijem onaj unjkavi glas kao da sam gutala helijum. Opet će, 11 godina kasnije, apotekarka da me pita da ponovim šta želim da kupim, i opet ću da se oduzmem od straha. Možda je najbolje da se pravim luda i napišem na papirić, pa joj samo proturim kroz staklo. Ili, još bolje, u drugoj apoteci kupim masku za nos i usta, pa se maskiram da me ne prepozna jer ću tu da kupujem i ubuduće. Sestra iz Doma zdravlja mi je izmislila termin za pregled, ali ću i njoj da kažem par reči o taktičnosti zbog ijaoooo izliva. 

Dakle, da rezimiram. Ako neko hoće da se posvađa samnom, ono baš, može odmah da mi se javi, ili bar složi onu facu blaženstva od koje mi se ježi sve. Iskoristite priliku jer ja odoh po masku, da se maskiram, iako bi mi čarapa na glavi više prijala ali nije ok zbog kamera, ispašće da ih pljačkam a ja sam se samo prekinula od stra'a. Unapred obećavam da neću samo da prođem pored apoteke, kao juče, nego ću hrabro da uđem. Za dalje, trenutno, nisam sigurna ali i put od hiljadu km počinje prvim korakom. U apoteku. Samo... Bude li mi se apotekarka iskezila onako blaženo, podsetiću je da znam šta je radila prošlog leta, kad smo se sećale mladosti i smejale se ispred vrata apoteke pa se ona upiškila. E, tako.


P.S.

Test kaže da sam samo matora. Sad mogu, na miru, da sučem brke i vadim se na neuračunljivost.
Hvala onima koji su imali snage za mene danas. To su pravi prijatelji, u dobru i zlu i talasima vrućine.

2016-11-14

O ukusima se ne raspravlja ali stilovi su druga tema

Ne treba suditi o ljudima na osnovu odela, mada red treba poštovati. Na radnim mestima gde postoje kodeksi oblačenja, stvari su kontrolisane ali na mestima gde ne postoje pisana pravila, svašta može da se vidi.

Prvi primer je bila učiteljica moje ćerke. Starke, uska majica i pocepane farmerke. Da je imala dvadesetdve pa još i da zažmurim, ali svakako nije primereno radu sa decom. Tačnije, ne znam gde bi žena trebala da radi pa da takva garderoba bude ok za posao. Moram da napomenem da sam od roditelja učila šta je crkveno, šta mrtveno a šta za svaki dan pa mi nikad nije bilo teško da garderobu prilagodim prilici. Zato me u lokalnom Maxiju i pekari nikad nisu videli kao ženu, već kao nešto okruglo u trenerci majici, eventualno, okrenutoj kako treba.

Moja mama je bila, pa hajde da kažem, rukovodilac u medicinskoj ustanovi. Ajde što nikad nije nosila crne unihopke ispod bele uniforme, nego je maltretirala sestrice da se upristoje kad su na poslu, jer ne predstavljaju sebe nego ustanovu u kojoj rade. Smejale su joj se iza leđa, da je staromodna, konzerva, i namerno izgledale kao čuda posebno u vreme kad su se pojavile grilonke sa printom leoparda i škotske šare. Mama je ludela a ja sam imala razumevanja, za promenu od ostatka života. Nikako, ni danas, ne mogu da svarim da osobe nisu svesne gde rade i koga predstavljaju. Redovno ujutru u busu srećem cicu za koju sam, u pekari, čula da radi u obližnjem sudu. Šta znam, jeste sitna pa mora na štikle ali čizme u stilu mađarske porno glumice i scenska šminka u 08h radnim danom... Svako jutro nervira vozača autobusa. Suknjica kratka i uska a ona ko štiglić na onim štiklicama, nikako da se popne u autobus.

To što imam uvrnut ukus za parfeme je moja stvar ali od nekih mi je, realno, muka. Ako sam primorana da sedim na slavlju, gde ceo ambijent mirise na parfem od kog mi je muka, nemam izbor nego pravac na terasu i svež beogradski smog. Pre par dana, u salonu nameštaja, jedna od prodavačica je imala mešavinu mirisa znoja i izuzetno jakog parfema. Još mi nije jasno kako sam izdržala. Punu bebeću pelenu preživim ali ovaj miks me ubija iznova. Da se vratim na stilove. Opšte popularne sandale na najlon čarape zamenile su trenerke kombinovane sa čizmama. Sve ok, dođi tako na posao, ali brate.. Ne prodaj ono za ono da je to moderno a ti pratiš modu! Prati je u slobodno vreme, na poslu izgledaj pristojno, bar. 

Što se tiče tinejdžera, treba deca da se traže u raznim stilovima i imaju slobodu, ali ne slažem se da to podrazumeva odlazak u školu u farmerkama toliko pocepanim, da rupe lepršaju između pojasa i manžetne. Trend pocepanog, ok, i dalje ne razumem šta predstavlja ali mogu da skapiram diskretne detalje ali baš rupetine... I o čemu ta deca misle, ima da navuku reOmu, što bi moja baba rekla čim vidi nešto razgolićeno a avgust je prošao. Meni bi bilo hladno i neprijatno u tome. Sva je sreća što nisam tinejdžerka, tačno bih navukla reOmu ili bar upalu nečega. E, i one jakne dužine 20 cm a ispod goli bubrezi... Deco, deco... Vama sve lepo stoji, džakove da obučete bićete i dalje mladi i lepi, za razliku od teta u 6. deceniji koje svoju mladost veštački održavaju u svojim glavama pogledom u ogledalo. Ne sporim, zaista ima mega zgodnih cica sa onim guzicama što muškarci vole, ili nogama do ušiju, koje to umeju lepo da nose. Ima i onih koje totalno pogube meru dobrog ukusa ali o tome ne vredi raspravljati. Svačije oko nađe ono što mu prija. Lepota je u raznolikosti.

Škola i nastavni kadar su moj izvor inspiracije. Mogla bi da se napravi ona "Obucite Cicu" strana u školskim  novinama i to sa svim njihovim stilovima.  Čujem da novi nastavnik istorije ima dugu kosu i neke lance po pantalonama. Obuzdavam se da odem. Verovatno sam godina njegove tetke, što me ne bi sprečilo da mu zveknem dve vaspitne uhozujalice i pošaljem ga po roditelje. Jedino čega se plašim je da mu je mama ona učiteljica sa šminkom za Noć veštica pa bih i nju morala da pošaljem kod direktora i to bez metle. Direktor je pristojan čovek, razumeo bi me.



 Foto: Internet


2016-11-09

Moj Vukovar

Ovaj grad ne postoji punih 20 godina. Ni ova kuca ne postoji. Sagradjena je neka nova, bez duse, i to se smatra renoviranjem objekta u centru sada nekog novog grada. Ni oni koji su ziveli u onoj staroj, koju je deda Jakov vredno pravio od 1921. do 1924. godine, vise ne postoje. 

U prizemlju je bila poslasticarnica. Jednostavnog izgleda, bez lamperije, ukrasa, tulumbi i baklava. Samo pravi kolaci i sladoled kornet, napravljen po receptu koji je deda Jakov davnih godina dobio iz Kanade. Slag se pravio od slatke pavlake, sve je mirisalo na kremasti sladoled, rum, kesten, dobos tortu i krempite. Ujak koji je nasledio zanat bio je zanimljiv i nedokucen lik, ozenjen iz inata, dugokos iz bunta, sjajnih ociju decaka vecno zaljubljenog u neku nedostiznu gimnazijalku. Vozio je auto niz stepenice iza kuce, nosio letnji slamnati sesir kad je Vukovar u januaru bio pod snegom, grickao cajne kobasice dok bi setao gradom... A zimi je grad bio caroban. Mirisao je na dim od drva i presijavao se od mraza. Ledolomci su krcili plovni put Dunava a ja sam uzivala u tom zvuku lomljenja leda i mastala kako cu svoje dete da dovodim na to isto mesto jednog dana.U suprotnom delu prizemlja zivela je moja baka Olga. Prelepa zena tuznih ociju koje su plakale za deda Jakovom od kad je odveden u Jasenovac. Dama koja bi leti izasla ispred kuce, do dva jablana na mestu gde se zavrsavalo dvoriste a pocinjao je most. Prolaznici njene generacije bi zastali da joj se jave, a ja sam pucala od ponosa sto je lepsa i od engleske kraljice. Njena kuhinja je mirisala na jodiranu vodu iz bunara u dvoristu,  koju nisam mogla da pijem. Iz prizemlja su isle granitne stepenice sve do ostave pune tegli ajvara i kuvanog paradajza a iznad stepenica je bio tavanac. Prirucni tavan za kojesta, totalno nezanimljiv. Na spratu su bile njene 3 sobe prema kojima sam osecala strahopostovanje. U svakoj je bila kaljeva pec koja se lozila samo pred spavanje. Nekako sam uvek spavala u srednjoj sobi, pored balkona zvanog "Romeo i Julija" ispod kog mi je jedan decak pricao do jednog letnjeg jutra jer sam u 22h morala da sam kod kuce. Balkon se nije racunao u izlazak... Na zidu naspram mog kreveta bila je ikona svetog Djordja koji ubija azdaju. Pokrivala sam se dunjom (tezak perjani pokrivac) zmureci od straha. Pored je bila Olgina soba, sa namestajem rasporedjenim jednako kao dok je Jakov spavao pored nje. Ogroman bracni krevet i njihovi portreti sa ovalnim paspartuom. Kupatilo je bilo sa crno belim plocicma koje su cinile mozaik na podu, bojlerom na lozenje i kadom sa stopicama. Iznad sprata tavan. Poseban univerzum novina sa pocetka 20. veka, Olginih haljina i sesira koje je odlozila posle njegovog odlaska, i kolica za sladoled koja su segrti '30.-tih godina vozili po gradu i prodavali sladoled. Tavan je imao prozor sa kog sam gledala korzo a mene niko nije mogao da vidi. Kad imas 10-11 godina, puno znaci da mozes da ga gledas a On to ne zna. Zvao se Mladen i to je jedino cega se secam.

Ne volim miris vanile. Rasplace me na keca i nikome ne mogu da objasnim zasto. Zaglave mi se reci u suzama i secanju na Vukovar koji postoji jos samo u mojim uspomenama.


2016-11-04

Četvrtinovembardvehiljadešesnaeste

Ili sam ja rođena sa muškim mozgom ili u gadnu babu rastem, ali neke pojave teško tolerišem. Na primer, ovu:


Volela bih da upoznam osobu koja ima smelosti da ovako nešto osmisli i pusti u etar. Da li je trend omalovažavanja muškaraca postao izraženiji ili su moji receptori za gluposti postali razvijenij, ne znam. Znam samo da ovako nešto može da prođe samo kod zle žene. Odakle raste potreba da se muški rod predstavlja kao inferioran u odnosu na ženski? Klara Cetkin se nije borila za ravnopravnost baziranu na spuštanju jednog tasa muško-ženske vage da bi drugi mogao bolje da se podigne.

Porodica nema glavu, nije to aždaja pa da ima glavu koja bljuje vatru na neposlušne. Muškarac je vojnik... Pa, ratovi nešto nisu popularni ovih dana, tako da to mogu da shvatim kao atavizam. Jak kao stena? Jak je isto koliko i žena, nema više jačeg i slabijeg pola. Jak je onaj koji, u datom trenutku, mora da bude jak, više nego što želi da se junači. Ako ćemo pravo, svi smo na krv gadljivi, nisu tu muškarci izuzetak i ne padaju svi u nesvest kad vide krv ili iglu. Glup mit, koji su proturile žene davno, još u feminističkim počecima koji su polako trovali ovu planetu i spremali teren za još feminističke kontaminacije.

Poznajem muškarca koji je mentalno jači nego svi muškarci koje poznajem, udruženi. Ne, nije se takav rodio. Rodio se lep i nasmejan, kao voljena i negovana beba je rastao, sve dok nije sam shvatio da je sam sebi najveći oslonac i da, ako nije jak, slomiće ga i ljudi i problemi. Nije gadljiv, ne izvoljeva, i ne ispadaju mu creva ni kad krv lipti iz njega ili dok drenove gura u džepove trenerke idući ka izlazu iz bolnice. Šta je sve preživeo u životu, knjiga bi mogla da se napiše i da bude bestseler. Imao je razloga i za mnogo sreće i za mnogo suza pa je kroz sve to prošao zahvaljujući sebi. Izrastao je u samosvesnog, poštenog, kulturnog, jakog Muškarca. Kao što sam i obećala, rekla sam njegovoj mami ovo, a reći ću još puno puta: svaka Vam čast kakvog ste sina rodili i odgajili! Boljeg Čoveka od njega još nisam upoznala.

Baš bih volela da vidim tu koja ima hrabrosti da mu glasno kaže da postaje seronja kad dobije temperaturicu. Šta bi muškarci mogli sve da kažu i zamere ženama, koje svoje nevaspitanje kriju iza hormonskog disbalansa u PMS-u? Šta bi mogli da zamere ženama koje lažu, manipulišu, kombinuju šta i sa kim će im doneti više koristi? Zaista, odakle uopšte želja i potreba žena da muškarce predstave kao idiote? Rađamo ih, vaspitavamo, učimo.. Nisu se rodili čipovani, sa upisanim kodovima ponašanja i obrascima razmišljanja. Kako imamo hrabrosti da im zameramo ono što, kroz njih, vekovima gajimo i održavamo?

Nije lako biti roditelj. Mnogo, mnogo odgovornosti leži u našim mislima, rečima i delima jer deca uče od nas. Ako ih olako častimo pohvalama da su isti kao očevi (sve sa glasnim prevrtanjem maminih očiju za 180 stepeni u nazad), da su lenji, neodgovorni, smotani, vetropirasti, nestalni, neodgovorni.. Hajde da to ispravimo sad i odmah, u ovoj generaciji, da više ni jedna mama ne kaže sinu da je loš nego da ga porodica nauči i podrži da bude najbolji što može! Hajde da se potrudimo, pa da dečacima, svojim primerima, damo lekcije o moralu, poštenju, snazi, odgovornosti, preduzimljivosti u rešavanju konflikta ili problema. Ima li spremnih? Tako sam i mislila.

Da se vratim na muškarce. Odgovorno tvrdim da nisu seronje kad im skače temperatura, samo smo mi, žene, sklone da ih predstavljamo kao inferiorne. Na žalost, stvari u prirodi ne funkcionišu tako što ćemo, spuštanjem drugih, sebe da podignemo. Samo deci dajemo jako loše primere, svesno ili nesvesno, pa se problemi kotrljaju iz generacije u generaciju. Pristajete li da, od ovog momenta, deci objasnite da nema jačeg i slabijeg pola, muških i ženskih obaveza i poslova, muškog i ženskog prenemaganja? Kad dobijemo temperaturicu, svi imamo pravo na dodatno maženje i paženje, bili bate ili seke i to nas ne čini slabim. Još jedno pravo deci dugujemo: da im pomognemo da postanu svesni realnog sveta, želja, mogućnosti, mana i vrlina pa da postanu najbolje verzije sebe.