Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-01-30

Tridesetijanuardvehiljadešesnaeste

Taj 30.01.1996. bio je sasvim običan radni dan, ponedeljak, čini mi se. U Beogradu je bilo tragova snega. Nosila sam sivu suknju, crnu rolku i sivi štofani prsluk. Završila sam posao i krenula ka mestu gde smo se dogovorili da se nađemo u 17h. Upoznali smo se dva meseca ranije, kod zajedničkog prijatelja. Bio je lepši od boga, osečnog koraka, u kožnom prsluku i kaubojkama. Cigarete "Camel" palio je "Zippo" upaljačem. Svaki detalj pamtim. Ništa nije ukazivalo da ćemo se ikad više sresti, dok nas posao nije spojio i, kroz razgovor, došli smo do ponude da se vidimo. U dogovoreno vreme bila sam na odredištu a on je došao belim Mercedesom, kao da je pravo iz Diznijeve bajke iskočio na beogradski Trg Republike. Otišli smo kod njega, u dorćolski kućerak i vreme je za mene prestalo da postoji.

Tri godine smo trajali. Volela sam ga toliko da je moja ljubav mogla da se fizički opipa. Bio je drzak, naizgled suzdržan i hladan, šmeker i folirant. Još uvek pamtim gde je imao dva mladeža, za razliku od mene, koja ih imam bezbroj. Bio je uspešan, mnogo je radio i meni se posvećivao koliko je fizički mogao da postigne, rastrzan između poslova, putovanja i obaveza. Nekada bi došao po mene u pola 7 izjutra, ja bih se iskrala iz kuće a na posao javila da kasnim... Svirao bi gitaru, dok ležim umotana u čaršaf njegovog kreveta i pevao pesme koje više nikad nisam smela da slušam. Svirane i pevane meni bile su prave. Originalna verzija bi ih samo pokvarila. 

Da, volela sam ga bez granice. Svaka ćelija je volela A.M.S. On je voleo mene, automobile i, u nekom trenutku, još jednu devojku. Pustila sam ga da ode. Iz ove stolice danas, znam da je to bila najteža odluka koju sam do sada donela. Otišao je, bez mnogo drame, mirno i tiho kao što smo i počeli tu vezu. Nije bilo još jednog pokušaja, ispravki, truda. Umrla sam. Uvenula. Nestala. Eto, može i tako i toliko da se voli. 3D ljubav. Svakom ćelijom da se voli.

Setim ga se često, njegovog lika, mirisa ili onih mladeža. Glas počinjem da mu zaboravljam i to me brine. Ne želim da ga zaboravim, ni sebe pored njega, ni tu toliku ljubav. Kolika ljubav, toliki i bol, sasvim slobodno mogu da tvrdim. Ljubav se, godinama, istopila ali su sećanja ostala. Boje su izbledele pa povremeno prođem nekom našom beogradskom stazom, i boje se osveže. Samo na Dorćol ne smem otvorenih očiju. Još par vekova i uspeću, obećavam.

Bila je to ljubav jedna i jedinstvena. Sklonim je u jedan kofer, zaključam bravicu, i ne dopuštam da mi rovari po glavi sem kad mogu potpuno da joj se predam i ni na šta drugo ne moram da mislim. Isplačem reku dok razmišljam kakav je on čovek danas, koliko mu je posedela kosa, da li njegova ćerka liči na njega... Ta ljubav, tako kako sam je pre 20 godina osećala, deo je mene i pratiće me zauvek. Jednog dana pred napuštanje ovog materijalnog tela i odlazak u večiti mrak, nadam se da ću biti svesna da još par minuta mogu da mislim na njega. Eto, toliko mi je...

Ne bih volela da se sretnemo. Neka sve ostane tamo gde mu je mesto i svako u svom životu ali u onim poslednjim trenucima "želeću za sebe na dva, tri minuta da mislim na tebe". I ove suze dok pišem su moje bogatstvo. Taj čovek i ova pesma, svako na svoj način me pomeri iz mesta. U kompletu... Jebemti. Ne dam to.




2016-01-21

Dvadesetprvijanuardvehiljadešesnaeste

Loše sam spavala, ustala kao da me đavo bode i tako provela prepodne na poslu. Ponesena obavezama koje sam imala tokom dana, povremeno sam osećala nalete emocija i Energije, koji zapušavaju saobraćaj u srčanoj čakri. Stezalo bi u vratu nekako... Nije bilo neprijatno, samo neobično.

Onima koji me znaju poznato je da nisam crkveno vaspitana ni mnogo verski zainteresovana. Danas popodne imala sam jasnu ideju da želim da odem u crkvu Svetog Save. Ne u hram, velelepnu građevinu koja će i ubuduće da jede ono čime su narodne kuhinje mogle da se održe u funkciji, nego baš u malu crkvu Svetog Save. Nije bilo prepoznatljivog mirisa tamjana, od čega mi uvek bude muka. Par ljudi, tišina i zidovi oslikani do poslednjeg kvadratnog centimetra. Upalih sveću da osvetli put duši jedne skoro preminule žene. Nismo se znale za života ali smo danas bile povezane nekim jako čudnim nitima.

Bilo je to novo osećanje za mene. Imala sam utisak da je tu, oko mene, da mi čuči na ramenu dok sam se saginjala da upalim sveću. Bila sam sama u crkvi. Tiha muzika iz zvučnika i ja, kao zavarena za pod crkve, na mestu gde sam stala vođena nekim svojim osećajem i odakle se nisam pomerila svo to vreme. Ne pamtim kad sam bila u crkvi. Danas sam jednostavno imala potrebu da odem i budem sama. Pogledom sam kružila po freskama, bile su jako živopisne, neuobičajeno jakih i jasnih boja. Usudila bih se reći... Meni bliže nego nikad pre, čak u istoj toj crkvi gde sam davno kumovala jednoj devojčici. Pogleda izgubljenog pod vrhom kupole, pred očima su mi letele neke slike fantastičnom brzinom. Ništa mi nije bilo jasno. Osećanje novo i nepoznato, ni u jednom trenutku me nije uplašilo. Naprotiv, bilo je jako prijatno i blisko. I dalje sam bila sama u crkvi, sama sa svojim mislima i slikama koje su mi se ređale u glavi. Nešto poput onog filmskog, kad čoveku pred očima sevaju fleševi prošlosti, ne povezanih događaja koji se smenjuju vrtoglavom brzinom. Savremenim rečnikom rečeno... Kao da sam uradila download fajlova koji su uradili system recovery. 

Iznenada, kako je počelo, tako se i završilo. Bez jasnog plana na koju ću stranu, izašla sam iz crkve. Beograd se umivao zracima januarskog sunca a mene je neka prijatnost vodila preko vračarskog platoa. Da li je to Energija menjala oblik, šta se tu dešavalo i dalje ne znam. Poprilično sam bila iscrpljena. Kod kuće sam se zamotala u ćebe i pokušala da smirim misli. Danas mi je sve nekako neobično, to sam konstatovala sama sa sobom još dok sam se jutros oblačila, da ovo nije običan četvrtak. I dalje ne razaznajem da li su nova osećanja bila prijatna ili neprijatna, samo znam da nisam imala nikakav osećaj straha niti težine. Sledila sam svoj osećaj i prošlo je.

Difuzno... Kao da sam prošla kroz oblak, srela kišu i sunce u isto vreme. Možda i ne treba da znam sve, možda ne treba da razmišljam previše već da pustim dan da se završi kako hoće. Čini mi se da je ovaj, današnji, totalno van moje kontrole.



2016-01-19

Zima u Beogradu

Kad padne sneg u Beogradu, prebacim se u vanredno stanje. Nikad mi nije hladno i nemam problem sa hladnoćom. Imam problem sa snegom u Beogradu.

Zaista, nikad mi nije hladno. Ne pretrpavam se garderobom, ne nosim rukavice, ni grudvu od snega ne mogu da napravim jer istopim sneg vrućim dlanovima. Ne nosim dugačke čarape, džempere, definitivno nemam problem sa hladnoćom. Sneg u Beogradu je ono što ne podnosim. Neki koji nisu iz Beograda, pa su naučili na drugačiju klimu, saobraćaj, disanje grada, skloni su da kažu da sam razmažena. Ne sporim. Jesam, u svom gradu sebi dajem pravo da sam razmažena Beogradom. Nemam ništa protiv snega na planinama, tamo gde ljudi plaćaju da odu da u tome uživaju. U Beogradu samo stvara probleme. Možda je lepo i romantično gledati ga kako pada osvetljen uličnim svetiljkama, ali već ujutru grad ne funkcioniše sjajno. Oni koji su plaćeni da sole ulice, čiste sneg, voze gradski saobraćaj, snabdevaju prodavnice svežim hlebom, prevoze bolesne ili jure lopove... Njima svaka čast. Daju svoj maksimum da grad živi i hvala im na tome.

Utabani sneg brzo postaje led. Led je klizav. Noge mi se udrvene kao dve pritke za boraniju i ne umem da hodam. Već natrontana zimskom jaknom (meni je svaka jakna nužno zlo), pri svakom koraku očekujem da se polomim i već me svrbi ispod gipsa koji još nisam zaradila ali sebe već vidim sa otvorenim prelomima i avansno jaučem u sebi. Kupila sam cipele za koje su mi životom grantovali da se neće klizati ali džabe, ja se klizam i kad kroz prozor gledam zaleđenu ulicu. Upravo razmišljam.. Da li mi veće adrenalinske skokove proizvode klizavi pešački prelazi ili stepeništa? To je nagradno pitanje.  Cele godine se ne preznojim koliko kad treba da siđem niz zaleđene stepenice. Tu je zamišljena fraktura lobanje redovan scenario. 

Pre upuštanja u takav podvig, prvo moram da raskopčam jaknu, jer pri samoj pomisli na akciju počinjem da se pušim kao šaht u zimskoj noći. Sreća moja da živim u ravničarskom delu grada, inače bih se na dupetu spuštala niz ulicu, što sam jednom i uradila preko snegom zatrpanih stepenica. To su oni nekadašnji snegovi, što napadaju po pola metra, pa kad kreneš nogom kroz sneg ka stepeniku, do kolena propadneš. Sticajem nekih čudnih okolnosti, niko pre mene nije prošao tuda, bar malo da utaba sneg. Drugog rešenja nije bilo nego da savijem jaknu pod dupe i guzećki se spustim. O tome gde mi je sve sneg ušao i otapao se u nastavku priče, ne bih detaljisala. Uglavnom, bilo je iskustvo koje se pamti.

Led ne volim ni u čaši. Sneg ne volim ni na slici. Beograđanka pa još ponosno razmažena, da, ta sam i nemam problem sa time. Jedini problem imam sa snegom ali neće ni on doveka. Sunce, kakvo god da je, otopiće ga pre ili kasnije a onda nastupa moje vreme. Zimoljupci, uživajte dok traje. Ja se, ipak, duže radujem suncu nego vi snegu.




2016-01-12

Dvanaestijanuardvehiljadešesnaeste

Ova godina mi više nije nova. Već se razgazila i fino smestila u moj život. Ne grešim čak ni kada pišem datum, obično bih do aprila prepravljala godinu. Ova je neka ambiciozna. Čini mi se da, bolje od mene, zna šta hoće i kako hoće. Sa njom nema zezanja.

Drugi radni dan posle desetodnevnog odmora protekao je vrlo radno i po oči naporno. Spoljna temperatura je kao prolećna pa sam u gradski  autobus sela držeći jaknu u rukama. Kao dugogodišnji korisnik istog, razvila sam svoje meditacije dok se vozim. Sve je bolje od opterećivanja uma teškim mislima. Nekada sam slušala muziku, kao i svi, zabola bih slušalice u uši i uživala u trenutnom muzičkom izboru. Problem je došao potpuno iznenada i primetili su ga svi sem mene. Tako zapušenih ušiju, pevala sam koliko mi srce ište. I ne samo to... Svirala sam bubnjeve rukama, pevala i prateće vokale, svirala zamišljenu gitaru kao čika Dejvid Gilmur u "Comfortably numb", sve to na radost mojih saputnika. Nisam ih ni primećivala. U muzici uživam zatvorenih očiju i potpuno se isključim. 

Danas sam pogled izbacila kroz prozor autobusa. Novogodišnja rasveta, poput cveća na svatovskim automobilima, koje posle izlaska iz svadbene povorke gubi smisao. Praznici su gotovi, scenografija može da se skloni do sledećih, euforija je prošla i Beograd se vraća u svoj redovni režim. Pogled mi se zakačio na bilbord pored puta. Reklama za kupovinu VISA karticom, što vlasniku kartice može doneti poklon u vidu simpatičnog automobila.

Imam talenta za nagradne igre. Ne za neke velike dobitke, ali su knjiga, kišobran i ulaznice za pozorište sasvim korektne nagrade. Pomislih.. Koliko sam samo puta, pred praznike kupujući kao da nema sutra, platila ovom karticom? Pa, možda ću baš ja da dobijem taj auto! Sreća prati hrabre a, kad god mi se pojavi "onaj" osećaj u stomaku, nagrada je izvesna. Osećaj se pojavio i bacio me u paralelni svet. Vizuelizovala sam sebe, na svečanoj dodeli nagrade, kako u tesnim cipelama na štiklu pokušavam da ne zaplačem zbog bolnih nogu... Kako moja haljina ocrtava svaki kubni cm mog sala, i kako sve to dlanovima nevešto krijem, pa stojim kao prija u folklornoj grupi, pred izvođenje spleta narodnih igara. Na glavi imam nešto našušureno. Moja frizerka je, oduvek, želela da napravi mega svečanu frizuru, i njoj je poveren moj stajling.

Uglavnom, u glavi mi je situacija svečanog uručenja automobila kao sa reklame. Baš meni, koju stežu proklete cipele i imam frizuru kao Jovanka Broz, Auto je moj! Iste sekunde, na um mi padaju problemi koji bi tek tada nastali. Auto treba registrovati... Popriličan trošak. Možda bih morala i neki porez na poklon da platim.. Kupim alarm, zakupim garažu, stavim patosnice, muziku, zvučnike... Jambolije na sedišta... Ok, može bez jambolija... Pa, da imam pare za sve to, kupila bih sama auto, zar ne? Ne bih obigravala oko bankomata svaki put, u nadi da je nepoznati dobročinitelj, svesno ili nesvesno, uplatio nešto na moj račun, tek da ne odem u minus. Morala bih da razmišljam o saobraćajnoj gužvi, mestu za parkiranje kilometrima daleko od mesta kud idem, o lopovima svih profila, o ljubomornim komšijama koji će da mi grebu auto ključevima... Ma, šta će mi sve to? Troškovi, stresovi, potpuno nepotrebno. Vizuelizacija je naglo prekinuta saznanjem da sam stigla do svoje stanice.

Odjednom.. Na vazduhu sam, jakna mi je i dalje u rukama ali sam slobodna! Ne moram ni da nosim ono čudo na glavi, ni da se usiljeno smeškam na dodeli nagrade, dajem intervju za novine, pozajmljujem novac za registraciju i preživljavam sve te muke novopečenih vlasnika novih vozila! Kad bolje razmislim... Meni taj auto uopšte ne treba. Ne umem ni da vozim. Na osmom času auto škole ljubazno su mi vratili novac, jer sam bila naj nesposobniji i naj smotaniji kandidat u karijeri te škole. Ogromno olakšanje.. Taj auto treba da dobije neko ko će u njemu umeti da uživa. Za mene je već dovoljan poklon to što me moje cipele realno ne stežu i što o parkiranju autobusa koji me je dovezao mora da razmišlja neko drugi.



2016-01-06

Praznično darivanje

Volim svoj red i ritam. Kao beba, da se zna kad se spava, kad šeta, kad odmara ili ruča. Praznici su pravo vreme da se moj ustaljeni i dosadni redosled poremeti po svim osama. Hvala šefu na slobodnim danima, za početak. Pitam se šta li dolazi kao loša vest iza toga ali o tome ću kad dođe na red, iduće nedelje.

Praznici su vreme koje porodica provodi zajedno. Umesto svako svojim ritmom, kako smo svi navikli, sada se sudaramo po kući i vežbamo toleranciju. Ćerka i ja prespavamo prepodne a moji roditelji ustaju pre svitanja. Dok mi dođemo do doručka, njima je vreme za ručak i uobičajeno dremanje. Tada je u kući policijski čas. Nije uputno mnogo se šetkati, kupati, galamu praviti i zvuk proizvoditi pa nas dve u to doba pobegnemo napolje, što zajedno, što svaka u svoje društvo i svet. Praznici nas i tu poremete. Ćerkino društvo se raziđe a ni kod mene nije bolje, ni na reku ne idemo su prilazi zaleđeni i vrlo nezgodni u ovo doba godine. Dakle, sedimo i čekamo da prođe. 

Kretanje je moguće kada se čuje gong, tačnije, da deda pije popodnevnu turu lekova i da zvekeće po čašama. Tu nama nastupa vreme za ručak, a baka i deka bi nešto slatko, pa se opet svi zaglavimo u kuhinji. Osmesi su obavezni, oni izvinjavajući, što kažu "Ne bih da ti smetam, samo ti nastavi" što je u praksi nemoguće u kuhinji 2 sa 2. Posle par dana novogodišnjeg ludila nastupa božićno. Glavna tema oko koje se sudaramo, što u kretanju što u razmišljanju, je praznični meni.

Imamo dvoje što poste, jednu koja neće i tvrdi da je niko neće naterati da posti ako ne želi i jednu koja čeka da sve prođe pa da živimo uobičajeno stresno. Od dvoje koji poste, jedno neće da jede ribu a drugo jedva čeka da prži ribu. Ova što neće poziva se na sveže oprane zavese a ovaj što hoće, i što će da spali pola kuhinje, ponosan je jer je ribu sam upecao i gajio je u zamrzivaču za ovu svečanu priliku. Ona što neće da posti hoće tortu pa ona što neće ribu ali hoće pasulj provodi sate u kuhinji. Onaj što bi da prži ribu, sastrugao je krljušt koja je odletela na sušilicu za sveže oprane sudove. Ona što neće ni ribu ni pasulj hoće pilav. Situacija: vuk, koza i kupus. Treba ih sve iskombinovati da nema žrtava. Ja hoću da pobegnem od kuće, u Trst, da me niko ne nađe. Bežanje od kuće nema smisla ako nije u Trst, to su me naučili neki mangupi u srednjoj školi.

Da li će bog više voleti ovog što jede ribu a neće pasulj, onu što neće ribu, onu što fantazira da bi i čorbu od krompira ili mene koja jedem kiflu vraćajući se iz pekare... Ne znam. Meni je svejedno. Samo jedva čekam da prođe tzv. "božićna čarolija" i da funkcionišem normalno. Što se mene tiče, volim i ja pozorište ali ne u svojoj kući.

Srećno  vam sve što slavite. Da budem preciznija, srećni budite VI. Nova godina, Božić, pa drugi krug Nove godine i Božića... Ko već kako voli i kom se bogu moli. Sve vam bilo kako ste zamislili i kako se nadate a svaki pokušaj da vam bude uspešan. Ako šaljete one sms poruke "Da ti česnica i badnjak donesu sreću...." koje više niko ne čita, pošaljite i poruku na neki od humanitarnih brojeva. Za Srnino lečenje, na primer.

One koje volite i kojima zaista želite sve najlepše, pozovite i lično im saopštite svoje želje za prosperitet i dobro zdravlje. Onima čiji broj ne znate, možete da pokucate na vrata, sa osmehom i čokoladicom ili kutijom čaja. Mnogih nema ko da se seti. Ili ima, ali su po Amerikama i ostalim kontitentima, gde jure karijeru ili beže od sebe. Ponudite da umesto njihove dece odete u nabavku ili ih povedete kod lekara, ako im zatreba a zatrebaće im svakako. Ubedite ih da je poledica i da su stepenice baš nezgodne ovih dana. Ili bar popričajte. Darujte sat svog vremena. Možda kući odete suznih očiju, možda steknete prijatelja a možda nekome budete prvi sa kojim je uživo razmenio koju reč ove godine.

Na kraju krajeva, a pre novog početka (jer Energija samo menja oblik), možda se ne računa ko je jeo meso a ko prebranac, nego ko je drugome ruku pružio i čovek bio.