Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-02-25

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"





Knjigu možete poručiti pouzećem, "Post express" će Vam dostaviti na adresu. Više detalja na ovom linku.

Cena knjige je 600 RSD, trošak Post Ekspres kurirske službe je 260 RSD za Srbiju a uobičajena dostava dan kasnije.

Za porudžbine iz inostranstva više detalja ovde.




2016-02-23

Savremene vs. staromodne mame

Nije mi problem da javno priznam da nikad, pa ni danas, nisam bila spremna na materinstvo. Divna životna uloga za koju treba imati i osećaj i strpljenje i meru i štošta još jer samo ljubav nije jedini točak u tom sistemu. Dakle, nije mi problem da napišem da se ni sad ne snalazim onako kako mislim da bi majka trebala, ali reći to grupi žena koje su celim umom i bićem posvećene samo majčinstvu, dojenju, i pelenama, koje se od svog prenatalnog perioda spremaju da budu majke... To je podvig.

Na početku majčinske karijere našla sam se na nekom forumu punom žena. Napisah da ne dojim. Tog momenta počeo je lov na moju glavu, lik i delo. Da sam loša majka, da detetu uskraćujem život, kao da sam najgori kriminalac na planeti. Nisam ni stigla da napišem da imam hronične zdravstvene probleme i lekove koji se ne slažu sa dojenjem. Etiketa je prilepljena i ja sam tako postala jedna loša mama. Tu se završilo moje traženje vršnjačke podrške na temu roditeljskih briga i problema. Oslanjala sam se na svoj razum i mišljenje osoba koje smatram merodavnim i pametnim dovoljno da bih njihove savete (koje sam sama tražila) i saslušala i o njima razmislila i, na kraju, se sa njima složila. Dete nije moj nastavak ni moja nadogradnja, već biće koje vremenom postaje samostalno i ima svoj život i bez roditelja a i ja svoj život osim materinstva. Zna gde smo, uvek će nas tu naći, svakog na svojoj adresi u dve kuće koje može da smatra za ravnopravne domove. Dete smo vodili napolje čim je decembarski mraz to dozvolio, nikakve brojanice ni minđuše ni bele lukove ni novčanice po krevetiću, nikakvi gosti koji remete bebin redovni ritam, veliko NE svima koji su želeli da ostanu u celodnevnoj poseti a pritom su kijali i kašljali. Takve sam sa vrata vraćala, bez imalo pardona. 

Da li su me ovi stavovi svrstali u savremene ili u staromodne mame, ne znam. Podigla sam divnu devojčicu bez mnogo pozorišta, drame i statista koji se u sve razumeju. Nemam lepo mišljenje o sveznalicama i rado ih izbegavam iz zdravstvenih razloga, alergija je u pitanju. O sitnoj deci i boji kake ili broju izašlih boginja nisam polemisala sa drugim mamama. Kapiram ja njih ali su slabo one kapirale mene, uglavnom zato što su nam deca bila vršnjaci a ja sam bila 10 godina starija od svake od tih mama. Mir pored reke, cvrkut ptica, zvuk barži koje se lenjo vuku rekom, eto, uz to je moje čedo raslo a mama je uživala. Treba o sebi misliti i pričati najlepše ali onda kad je to realno. Ovaj svet ne naseljavaju samo mame fitnes šampioni, mame manekenke, mame savršene suprugeidomaćice. Ima i nas, sitne i krupne boranije, savršene u svojoj nesavršenosti. 

Nije neophodno da koristim engleske izraze da bih bila savremena i da bi me razumeli. Ne idem na brifinge i ivente, niko me ne sponzoriše pa da su mi prsti puni pohvala. Idem u šetnju i kafenišem sa prijateljima. Smejemo se sitnicama, radujemo sunčanom ili neradnom danu, fenu kupljenom na rasprodaji ili isplaćenim svim ratama za dečiju rekreativnu nastavu. Moja ćerka ne ide na strane jezike, balet, glumu, i tri sporta. Peva u školskom horu i to je čini srećnom, isto koliko dan u parku sa drugarima koje zna od rođenja. 

Sigurno sam, kao roditelj, negde grešila i još ću, ali nije mi ambicija da budem Naj mama našeg bloka. Ja sam mama, nisam keva. Nikad u životu to nisam rekla svojoj majci, prosto mi je mama jedina i najlepša titula za majku. Nikad me majka nija nazvala mali monstrum, kako to često čujem sada oko sebe. Kada to Ršumović napiše u svojoj pesmi, to je u redu, ali kad čujem da mama svome čedu tepa da je mali monstrum, neizbežno pomislim kakva li je aždaja mama lično. Ja gajim pile malo, milo i drago. Nikad joj nisam prišla bez osmeha, nikad pitanje ostavila neodgovoreno, nikad opteretila ili zatrpala dete obavezama koje će joj pojesti detinjstvo pre vremena. Grešila sam, i još ću, ali ću uvek da je podržim da se potrudi, da pokuša pa kad sve opcije iscrpi da kaže ne mogu. Nije kukavički biti drugačiji čovek i roditelj, a najhrabrije je ostati u svom biću.

Shvatih... Ipak sam staromodna mama. Ona što pravi vanilice a ne fensi kolače čudnih imena i stastojaka koje ne umem ni da izgovorim. Volim što sam baš takva, i što ni jedno veče ne prođe bez maženja krila moje male golubice.
Koren zna gde joj je. Sada je vreme da se sprema za svoje letove i svetove.






2016-02-13

Kako se rešiti dosadnog udvarača

Sigurno Vam se dogodilo da ste na nečijoj slavi ili žurci upoznale nekog muškarca, dale mu broj svog telefona jer vas je ljubazna domaćica predstavila kao ženu koja sve ume i sve odgovore zna, pa će i njemu pomoći da nađe stan/posao/krojačicu/kurs engleskog jezika. Ničim izazvano, on počinje je da se javlja češće nego što mi prija. Vremenom sam izgubla onu hrišćansku saosećajnost da svakome treba dati šansu da se bolje upoznamo. Imam strpljenja i volje da pomognem, saslušam i budem fina ali nemam vremena ni energije da devet puta objašnjavam da stvarno nema potrebe da se opet čujemo ili vidimo. Sve što treba stane u jedan telefonski razgovor. Tražena informacija se prenese za par sekundi.

Još nisam naučila da je prvi utisak ono pravo. Samo se jednom ima šansa za prvi utisak, posle toga je uglavnom foliranje da smo bolji i lepši nego što realno jesmo. Da se vratim na početak: taj neko ne prihvata "Ne" kao odgovor. Ljubaznost tumači kao flert, pokret ruke da sklonim šiške koje mi upadaju u oči je ravan koketiranju. Pažljivo čitanje njegove vizitkarte nikako ne shvata kao napor jer nisam ponela naočare. Slažem se, teško je upoznati nekog ko odgovara standardima solista iz moje generacije. Obično smo opterećeni teretom predhodnih emotivnih lomova, što uz sve dnevne obaveze predstavlja lošu bazu za razvoj bilo kakve vrste socijalnih kontakata.

Tu je kvaka. Pokaži mu da ti se sviđa i pobeći će. Budi ravnodušna, postaće dosadan. Daj mu do znanja da nisi zainteresovana za više od jednog telefonskog poziva, shvatiće to kao izazov. Slaće poruke, cveće, donosiće ti čokolade na posao, kao slučajno prolaziće pored tvog posla baš u vreme kad krećeš kući. Moram da pomenem da mu ona ljubazna domaćica sa početka priče daje lažnu nadu nesvesno, ohrabrujući ga informacijama o mom kretanju i afinitetima. Da, svako zaslužuje šansu jednom. Sve preko toga ume biti neugodno.

Ukoliko strpljivo i vrlo konkretno odbijanje ne daje prekid ovakve vrste kontakta, ima par caka koje mogu pomoći.
  • Pozovite ga na kafu. Tu sigurno smišlja izgovor zašto ne može. Ako mu tražite pare na zajam, pola litre krvi ili bubreg, na to će pristati ali na kafu i priču "oči u oči" bogami teško. Ne znam zašto, valjda je muškarcima ostala upečatljiva pretnja roditelja da će im izrasti rep ako piju kafu, pa se teško izlažu riziku.
  • Pozovite ga u bioskop. Pobeći će u Ameriku. Strah od mraka, valjda..
  • Pozovite ga da vam pravi društvo dok čekate ispred onkološkog konzilijuma. Junaka nema. Plaši se igle. Na konzilijumu ne bodu iglama.. Samo kažu kakve su vam šanse da nastavite da živite kao i do sada.  Dok to objasnite, on je već onesvešćen.
  • Ukoliko do sad nije odustao, pristaje da vam pravi društvo dok kupujete mesečne potrepštine u hipermarketu ili jurite par savršenih čizama na sniženju 70%, situacija koja će ga sigurno udaljiti od vas je poziv da bude vaš pratilac na svadbi. Koleginica se udaje treći put a vi nonšalantno nabacite da ste rezervisali mesto u prvom redu za hvatanje bidermajera. Imaće baš tog dana sajam u Holandiji, mada bi rado išao ali ipak je posao u pitanju.
  • Prepričajte mu svoje doživljaje sa porođaja ili vađenja umnjaka, ono kad je bilo krvi do kolena... Bled kao mlad Mesec zaokrenuće levo trčećim korakom.
  • Ručak kod vaših roditelja. Ne može da omane, na takve pozive niko nije imun. Da, biće brdo jagnjetine. A smeta ti miris? E, šteta.. Mama baš super kuva i još ti spakuje da poneseš kući. Ne, tata ne koristi sačmaru odavno, samo je drži kao dekoraciju u dnevnoj sobi, pored kolekcije mačeta.
Nadam se da je pametan i da je shvatio još u prvom razgovoru da nema potrebe da ponovo zove. Ako sve testove izdržljivosti bude položio, ja bih ga pitala da li hoće da me oženi. Legenda kaže da će sledeći takav čovek dojahati na jednorogu kad se opet pet planeta poravna na južnom nebu.
Meni lete tridesete, nisam ni ja savršena. Valja u društvu ostariti.



2016-02-11

Jedanaestifebruardvehiljadešesnaeste

Postala sam komplikovana žena. To nisu primetili samo ljudi oko mene, što je najgore, primetila sam sama. Počela sam da ćutim i taložim. Moj bivši muž je umeo da kaže da sam tempirana atomska bomba, kad ćutim. Kad se svađam i psujem, smejem i plačem i mnogo pričam istovremeno, to je u redu.

Negde sam između. Kao u staklenom kavezu koji me deli od realnog sveta a sve vidim i primećujem. Nisam ni sigurna da li me mrzi da progovaram ili stvarno nemam šta da kažem. Čudno i nepoznato stanje. Ćuti mi se i uživa u mislima ali je život surov, pa svi nešto od mene očekuju, nešto bi da pitaju, da primete, da traže... Na kraju se iznerviram i sklonim da budem sama i odmaram um i jezik. Ništa me ne troši kao glupa pitanja. Ranije sam uživala u smišljanju jednako glupih odgovora a sad mi se samo gleda u zvezde i ćuti. Umorila su mi se čula od šarenila boja i frekvencija različitih zvukova, od raznolikosti ljudi oko mene, od njihovih laži i foliranja da su drugačiji od onoga što u njihovim bićima zaista vidim. Mnogi koje poznajem bi da su na nekom drugom mestu, drugom poslu, sa tuđom ženom, sa drugim društvom, da ih drugi služe i da se sa elitom druže.. Nemam ništa protiv. Što je veći pritisak okoline da budem ono što nisam, ja sam više ono što jesam. Bez šminke, bez mnogo reči, bez doterivanja podočnjaka i bisernog osmeha u fotošopu. To najbolje odbija ove željne lične promocije. Kao pokušaj da posadiš ružu u kamenjar, ne ide, ne prima se. 

Postala sam tinejdžerski zanesena u svoje misli. Pogled mi je uprt u bokeška brda, mirišu mi mimoze, oči su mi plave od velikog plavetnila mora i neba a nisam mrdnula iz Beograda bar dve godine. Vidim ljude koji su veseli, karnevalsko raspoloženje, miriše mi more i lovor opaljen sunčevim zracima. U glavi, spremam tek ulovljenu ribu u soli. Berem mirisne trave tu, ispred kuće, razbokorio se ruzmarin kao da ću svatove da kitim. Pružam ruku da uberem narandžu. Divlju, kiselu, neuglednu a savršenu da njenim sokom začinim salatu. Vetar miluje zavese na mojim prozorima i primećujem da stara škura opet škripe. Duša mi peva od miline. Od šminke stavljam samo osmeh a sva već mirišem na maslinovo ulje i beli luk. Potpuno se predajem sunčevim zracima i miris mora udišem svakom ćelijom. Kamenje na plaži je sunce već ugrejalo. Ležim kao morska zvezda i dišem. Svaka ćelija utrnula u gradskom betonu je sveža, energizovana i probuđena. Razmišljam da treba da potkrešem pitosporum i skinem suvo lišće sa juke. Oblaci me gledaju pa se smeju, koliko sam opet živa. Svi bokeški cipoli i mačkulje skupili su se u plićaku.... I direktor uđe u kancelariju i surovo me vrati u realnost.

Meni i dalje miriše Boka. Peraški školji su tamo upravo otkucali podne. Vreme je za čaj.. Gde god da sam.





2016-02-09

Intervju sa samom sobom

10. Najveći strah – od bolesti i nemoći

9. Trenutak za pamćenje – kada sam u auto školi shvatila koliki stres mi vožnja predstavlja, ugasila auto, pozdravila instruktora i otišla

8. Ostalo je neoprošteno – svima sam oprostila ali nisam svima zaboravila

7. Zaboravih – umeće  ljubavi

6. Ne naučih – da verujem svom prvom utisku

5. Sigurno je – da svi grešimo

4. Trebalo je da – završim policijsku akademiju

3. Da mogu – da se teleportujem u Boku, u kuću koje više nema, i ostanem tamo

2. Ponosim se – ustajanjem posle svojih padanja

1. Obećavam sebi – da ću da napišem zbirku priča za decu






2016-02-03

Zašto volim Srbiju

Za sve dušebrižne kako sam puna negativnosti prema Srbiji, moram da pojasnim neke stvari.

Nisam ni negativna ni pozitivna, samo gledam stvaran svet oko sebe. Imam dovoljno godina i memoriju bolju nego prosečna kišna glista, koja se ne seća prošle jeseni a ne nekih događaja, ljudi i mesta u Srbiji od pre 20 ili 30 godina. Činjenica je da ljudi ne vole istinu i realno stanje jer je lepše živeti u iluziji i pod maskama ali to nije moj svet pa ni zemlju u kojoj živim ne vidim kao idealnu. Što bi rekli, svako neka prvo pospremi svoje dvorište pre nego što, iz udobne fotelje i sakriven iza monitora, krene da prepravlja svet ili ono kako drugi svet vide.

Ukratko:
  • Imam komšinicu koja mi donosi okrajke od sveže napravljene baklave. Svojim ukućanima i gostima ostavi sredinu jer se okrajci ne iznose pred goste, tako red nalaže. Okrajci su savršeni. Krckavi, bez mnogo fila, tope se u ustima. Ne znam kakva je sredina njene baklave, ovim sam potpuno zadovoljna. Umesto da kukam za onim što nemam, uživam u onome što imam.
  • Imam stan u zgradi u kojoj lift više ne radi nego što radi. Da nije onih što za sobom neće da gurnu vrata kad izađu, nikad ne bih išla peške uz stepenice što je sjajno za razgibavanje posle 10 sati za računarom, npr.
  • U blizini moje zgrade su kontejneri, koje dežurna ekipa službe za odvoženje smeća prazni oko 02:50. Da nije njih, nikad se ne bih budila u to doba noći i videla lepotu svog grada.
  • Srbija ima Uvac. Mesto koje mnogi znaju sa slike meandara, česte u turističkim flajerima. Ko voli prirodne lepote Srbije, zna zašto je Uvac jedan i jedinstven u svetu. Ko više voli grčka letovališta, nemam ništa protiv. Kad poželi da dođe, Uvac i sjajna ekipa ribočuvara iz nacionalnog parka ga čekaju. Sjenički domaćini... Te ljude treba upoznati, njihovu gostoljubivost i srdačnost. Posetiti  Ostrvica na Rudniku, i jezera oko Bele Crkve, i Đavolju varoš, Goliju, Jelovarnik... Sigurno znate gde je Jelovarnik i zašto se izvor zove Sedam suza. Nikad ga niste posetili? Idete na Kop samo da vas vide dok pozirate za selfi, na skijama u novom skafanderu ili dok parkirate ispred grandioznog hotela?
  • Srbija ima sjajne bendove. I one koji traju decenijama, kao "Partibrejkers" koje volim 30 godina, i one koji vas zaraze svojim zvukom na prvo slušanje, "Artan Lili", na primer. Srbija ima divne pevače izvorne narodne muzike. Pardon.. Prošlo vreme. Ti pevači su već u godinama kad se teško peva a novi ih ne nasleđuju u toj vrsti muzike i tom kvalitetu glasa, ili ih više nema među nama. Pozdrav im, gde god da su i sa anđelima pevaju o ljubavi i lepoti.
  • Srbija ima festivale filma (FEST, Palić, Sopot), slanine (Kačarevo), sajam šljiva (Osečina), muzike (EXIT), i štošta još zanimljivo što privlači mnogo stranaca. Problem nekih festivala je što se održavaju u vreme letnjih odmora pa ih domaći gosti slabije posećuju jer su zauzeti na moru, ali nema veze, ko želi dođe jednom pa posle opet.
  • Srbija ima sjajne mlade naučnike. I one što je vole iz daleka i preko Skajpa, i one koji su svoje znanje i umeće uložili ovde, ako su se zaposlili. Ako nisu imali tu sreću, onda jebiga. Znanje se više troši kad se ne koristi, na žalost. Imamo sjajan potencijal u srednjoškolcima koji osvajaju medalje svojim znanjem, u belosvetskoj konkurenciji. Da, to su oni mladi ljudi za koje nije bilo bezbedno da izađu na čuveni balkon i da im odamo poštovanje bar aplauzom. Bezbednost je na prvom mestu a balkon je, ipak, nedovoljno bezbedno mesto. Za njih, razume se. Njihove zlatne medalje presijavaju se drugačije nego neke druge zlatne medalje.
  • Da nisam u Srbiji, ne bih u pekari mogla da pričam sa diplomiranim arhitektom, ili kako se to već u ženskom rodu zove. Blam me da je pitam dok naručujem burek. Zadovoljne smo i ona i ja. Ja, jer kupim sjajan burek i dobijem iskren osmeh uz "Hvala, dođite nam opet", i ona kojoj je muž nezaposleni lekar pa su oboje srećni jer bar jedno od njih donosi prihod u kuću. 
  • U mom gradu postoje mladi ljudi koji šire osmehe. Osmesi su zarazni pa su prešli i na neke učiteljice (i u drugim gradovima) koje imaju vremena da između lirskih pesama, deljenja sa ostatkom i kiridžija decu nauče lepoti darivanja najlepših poklona, besplatnih poput osmeha i zagrljaja. Ne znate šta je kiridžija? Narodna tradicija se čuva tako što se o njoj čita i uči.
Srbija je lepa i, još uvek, bogata zemlja. Ne znam za rudna bogatstva ali ima ljude koji svašta umeju i u sve se razumeju. Vešti su da se uvek dočekaju na noge, da naprave ručak od ništa, zavrnu deci nogavice kad okraćaju pantalone a plata kasni, dođu do knjige koju žele da pročitaju i u sebe utkaju njene niti, ako ne mogu direktno da pomognu znaju nekoga ko zna nekoga ko ume i hoće da pomogne. Ima mame i tate koji decu uče da se igraju piljaka ili Kraljevića Marka, dok jašu na Šarcu od jastuka sa troseda na kom su tri generacije odrasle i još može da izdrži. Ima mesare koje još uvek prodaju papke i uši bez kojih pihtije nisu prave pihtije. Ima prodavce na pijaci do kojih volim da odem samo da se pozdravimo i poželimo jedni drugima lep dan. Bogatstvo je to, imati oko sebe takve ljude.

Domovina se brani i lepotom i znanjem a i lepim vaspitanjem.
To svi znamo samo su neki kao odrasli pa zaboravili. Te odrasle, koji se u sve razumeju i o svemu i svima sve najbolje znaju, računam da ću videti u Belom Blatu za koji dan. Nije valjda da ne znate šta će tamo da se dešava? Oni koji Srbiju vole, vole je gde god da su svakog dana, ne samo u dane podele besplatnih akcija, državnih i verskih praznika. I krave vole da ih maze češće nego samo pred izbore, dok sevaju blicevi. Tako i domovina voli da se neguje i čuva svakog dana po malo: učenjem, radom, lepim manirima, čistom savešću.