Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-03-29

GMOmarac

Otvaram sezonu komaraca 2016.!

U spavaćoj sobi imam jedan GMO primerak. Noćima se svađamo u tom lancu ishrane. Preživeo je celu zimu negde u mom stanu i aktivirao se, željan sveže krvi. Opasan je mutant jer ga ni jedan Raid, Domestos, Ajaks i leteći jastuk nisu upljeskali namrtvo. Ne mogu mu ništa osim da ga mrzim. Nije lud da izleti kroz prozor, nikako! U mom stanu ima sve što može da poželi. Ima i dobar komad torte u frižideru ali skot je to, neće. Pije samo moju krv. Ostale ukućane ni da poseti i pita za zdravlje.

Postali smo toliko bliski ovih par noći, da iskreno brinem za njega. Odustala sam od progona. Stan je veliki, ima mesta i za njega, već je zreo za status kućnog ljubimca. Plaši me da ne pošašavi od moje krvi. Kakva sam, vesela, lajava, nikom ne oćutim, šta mislim kažem.. Kapiram, mališa živi od moje krvi i ako postane kao ja, neće biti mesta za oboje.

Već vidim da sebi daje slobodu ničim zasluženu. Valjda se predozira od moje vrele krvi, šta znam... Sve nešto čudno zuji i pred zoru nestane. Predozira se antihipertenzionom terapijom iz mene pa, mučenik, zaspi ko zna gde. Ne primetim ni da li je jeo. Počinjem i ja da ličim na njega. Ne letim ali noću posećujem frižider. Kad on može da jede mogu i ja, to je kosmička ravnoteža. 

Što sam starija, to je izraženija moja osobina da u svemu vidim nešto dobro. Bolje da ja noću žderem tortu nego da je ostavim za preko dana, ukućanima. Ćerka da kvari zube pa me izloži trošku za popravku... Roditeljima da skače šećer, opet lekovi i troškovi, o zdravlju se mora misliti. Jutros je padala kiša, autobus je zakočio u stanici tako da mi je pantalone do nogu polio masnom vodom sa asfalta. Eto dobrog razloga da operem jaknu i pantalone, valja odložiti zimsko krzno. Stižu topliji dani i opet ćemo iz čizama u sandale.

Tradicionalno, neke gospođe će da preskoče skidanje zimske dlake. Ja neću, i kozmetičarka treba nešto da zaradi u ova teška vreme, decu da ponovi prolećnom garderobicom. Ja to zbog njih, inače, meni ništa ne smeta. Ja mogu kako hoću, baš kao i ovaj veseljak što mi na uvce zuji svake noći. Na njega sam navikla. Bolje nego da mi neki brka hrče kao morž, to već ne bih podnela.


Partnerstvo, kako to grubo zvuči

Svašta ima na tom Fejsbuku, volim da pročitam o čemu dragi ljudi razmišljaju, pa i da se vratim na njihove misli posle nekog vremena i pronađem neko novo tumačenje. Jelena, draga i prelepa žena, upravo je načela temu: zašto se dvoje u vezi zovu partneri? Kao da je u pitanju obligacioni odnos..

Sve je postala trgovina, otuda i ti biznis izrazi. Gledam svet oko sebe. Interesi ljude drže zajedno, ali ništa tako čvrsto kao kredit za stan na 30 godina bračne drugove. Ljubavi ima u tragovima. Samo se deca vrtićkog uzrasta igraju čistih srca, mada i tu mudrice kapiraju ko ima bolje igračke ili tek otvoren Smoki. To je drugarstvo. Brak nikad nisam shvatala kao da smo bračni drugovi, verovatno zato što nismo nikad stigli do te tačke. Drug je drug a brak je brak. Nije baš obligacioni odnos ali je zakonom uređen. Na stranu ono "dok nas smrt ne rastavi". Meni je to preozbiljno zvučalo odavno a sad znam da ne mora niko da umre da bi svako imao svoju sreću. Da smo živi i zdravi i srećni, dok možemo zajedno a ako ne možemo - odvojeno.

Moji roditelji uskoro slave 49 godina braka. Jubilej vredan pomena van naše kuće, jer su opstali toliko godina zajedno. Povezanost koju gaje međusobno, od kad ih poznajem, jaka je kao posebno fizičko telo koje obitava u našoj kući. Dobro je da se našlo dvoje sličnih. Nikad nisam ostvarila takvu povezanost ni sa kim na planeti ali, eto, oni su dokaz da je takav odnos moguć. Milina je slušati ih kad misle da nema nikog u blizini. Ljubav curi iz njihovih dijaloga čak i kad pričaju o knedlama koje je mama zakuvala u supu, da li su prošli put bile malkoc mekše ili je ovaj griz loš. O šniclama da ne pričam ništa, to samo tata ume iz komada mesa tako divno da iseče, da budu meke i sočne... Dok oni cvrkuću ja se bavim onim manje bitnim stvarima, nabavkom, kućom, svojom ćerkom, deset sati dnevno ode mi na posao ali ne žalim se. Nisam ja od tih cvrkutavih ptičica a još manje sam mama koka kojoj je jedino važno da su pilići siti i na broju. Što sam starija, to sam više svoja i divlja ali to je već za drugu priču. Naviknuti na svoju monotoniju, uživaju u njoj, pa nije red ni da se ja tu nešto bunim. Imala sam svoj brak. Uređivali smo ga najbolje što smo umeli dok se nije pokazalo da uopšte ne umemo. Dobro po mene je što nisam imala ambiciju da moj brak bude kao brak mojih roditelja jer bi to bio nedostižan zadatak. Ovako, probali smo, nije išlo, srećno svakome na daljem putu. 

Toliko su povezani da, kad jednom skoči pritisak, skoči i drugom. Kad tatu boli sve jer mu se kamenje kotrlja iz bubrega, mamu boli sve. U njihovom malom pozorištu uloge su odavno podeljene i nema mesta za statiste. Moje je da opslužim, dodam, pronađem gde kod lekara da idu i tako to. Noću ustanem, prođem pored njihove sobe, vidim im sede glave na jastucima i čujem duetsko hrkanje. Oni nisu partneri jedno drugom. Oni su sve na svetu jedno drugom i divno je da su se prepoznali pre 50 godina a opstali do sada. Ta povezanost će trajati dok smrt ne pokuca na vrata, što je neminovno. Sigurna sam da će ono drugo da umre od tuge u jako, jako kratkom roku. Nije to samo ljubav. To je posvećenost svakom ćelijom. Zauvek i dok je Univerzuma.

Da se vratim na one partnerske odnose. Imam 46 godina. Kako da svog čoveka nekome predstavim kao svog dečka, a imamo 100 godina zajedno? Ako je on dečko ja moram biti devojka a devojke nose miniće i đuskaju celu noć. Ne može to tako. Uskoro ću veštačke zube da stavljam a ni plastični kuk nije nemoguć. Devojke nose silikonske a ne plastične delove. Ni on ne može da prođe kao moj dečko. Jeste u odličnom stanju i kondiciji ali ipak.. Ni auto kome su klipovi štelovani na drugu specijalu ne može da se predstavi kao nov, samo kao dobro očuvan i kvalitetan ali drag i pouzdan.

Stižemo polako u godine kada se opet povezujemo zbog interesa. Dodaj mi lekove, gde su mi naočare, hajde samnom do lekara da ne ispadnem kad izlazim iz autobusa, drži me za ruku do poslednjeg udisaja.. Ljubav je tu samo jedna nit u tom klupku partnerstva, pažnje, kompromisa i ostalih tajnih sastojaka koji su specifični za svaku vezu. Dobro je što mi je ćerka još mala. Kad mamin... Onaj.. bude imao unučiće, neće moći da me cinkari mojima a ljubićemo se i tada, obećavam.





2016-03-16

Žena svojih godina

Nikad od mene neće biti žena mojih godina.

Nisam od onih žena što imaju pune garderobere i nemaju šta da obuku. Stanje je prilično filtrirano. Kako sam godinama menjala kilažu u plus, tako sam izbacivala odmah ono što mi je malo. Da li sam bila vidovita da nikad više neću moći da obučem neke stvari, ili sam samo pod utiskom da nikad u životu nisam bila mršava, ne znam.

Bila sam debelo dete, pa debela devojčica i stigla sam do debele žene. Niko me nije podržavao da se više krećem ili bavim sportom a kolača i đakonija bilo je na sve strane. Pred venčanje, kada sam mislila da sam debela (a imala sam 20 kg manje nego sada), naravno da sam razdragano ušla u salon venčanica, konačno i taj dan kada ću izgledati kao princeza. Prodavačica u radnji na Obilićevom vencu me je prostrelila pogledom i rečenicom "Venčanicu za Vas?" kao da sam, u najblažen obliku, žena slon lično. Da, za mene. Nemamo ništa toooooliko, reče, i vrati se u svoj ćošak. Obećala sam sebi: ako je nekad budem opet srela, a lik joj još pamtim, spucaću je aperkatom, onako iz razonode. U sledećem salonu venčanica obukla sam neku sa korsetom i izgledala kao konobarica sa Oktoberfesta. Grudi su kipele dok sam se borila sa udisajima, koliko mi je prodavačica utegla korset. Umesto krigli, u rukama mi je bio ofucani buket nečeg odvratnog plastičnog a na glavi veo veličine zavese iz dnevne sobe. Radnja je bila u Francuskoj ulici, a na semaforu je bio autobus iz kog su mi ljudi mahali i smejali se pohotno. Možda sam nekome ispunila erotski san tog dana.

Uglavnom, venčala sam se u groznoj haljini roze boje. Izgledala sam kao ratluk sa nogama a album sa slikama sam sakrila da ni sama ne znam gde je. Toliko o tome. Najbolje u životu, izgledala sam par meseci iza toga. U trudnoći sam imala visok pritisak i šećer, pa mi je bilo zabranjeno i slatko i slano. Dok su se druge trudnice gojile, ja sam mršavila, i na kraju imala samo 8 kg više. U periodu posle toga pojela sam sve što tih 9 meseci nisam smela. 

Situacija u ormaru je postala "na lastiš". Lastiši su hrabro podnosili moje oscilacije u težini. Tešila sam se sjajnim dekolteom. Ko to vidi, nema razloga da pogledom traži moj struk i ono ispod struka. Dotadašnji poslovni kostimi (sakoi i suknje, sa kolekcijom cipela na štikle) sa radošću su razdeljeni drugaricama, uz kompletan aksesoar u vidu ešarpi i nakita. Za time nikad nisam zažalila niti poželela da se opet tako odevam. 

U periodu ćerkinog odrastanja nisam izlazila iz trenerke i patika, konačno srećna što ne moram da nosim štikle, da se šminkam za posao, nosim najlon čarape koje me golicaju.... Tako sam, neprimetno, došla do onog "Samo da smo živi i zdravi, može da se živi i bez ženske garderobe". Nikad se više nisam vratila u suknje, košulje, sakoe i štikle. Nikad više nisam imala želju da do autobusa trčim na štiklama, utegnuta, da od vrtića plačem do kuće jer me bole noge. Polako sam i šminku izbacila, balzam za usta mi je sasvim dovoljan.

Prošlog meseca desila se prilika za koju sam želela da se obučem kao žena svojih godina, kako kaže moja mama. Uvukla sam se u steznik i jedva preživela. Sa naporom sam navukla i najlon čarape (kako reče tamnoputi prodavac sa ulične tezge, ima da ti čučnu), obukla haljinu i čučnula da zakopčam cipelu sa štiklom od 10 cm. Bila sam potpuno spremna na bolna stopala, peckanje najlonki, da mi bude hladno u haljini... Ma, sve, samo da izgledam kao žena svojih godina, prigodno obučena za tu priliku. Ja čuč, čarape svukle gaće, iz steznika ne mogu da dišem. 8. krug pakla. Pogledah se u ogledalo, nisam ni izašla iz kuće a već sam nesrećna, samo moja mama likuje kako sam "Eto, konačno pristojno obučena". Vratih se u omiljene farmerke i noviju majicu (boje još nisu izbledele), osmeh mi se vratio onog momenta kad sam se rešila steznika i uspostavila normalno disanje a izuvanje prokletih štikli je bio sam ulazak u raj. Na koje to mesto ne može da se ide u Timberland cipelama? Nisu one džabe pravljene za drvoseče, to su cipele za sve ovozemaljske prilike, i hvala onome ko ih je napravio. Uobičajen balzam za usta zamenila sam ćerkinim toniranim, i istrčala iz kuće ka tramvajskoj stanici. U onim čudima naravno da trčanje ne bi došlo u obzir.

Eto kako je malo potrebno za sreću. Nije u pitanju koliko imam kg nego što imam slobodu izbora da nosim ono što mi prija a ne ono što je nekim nepisanim pravilima predviđeno za ženu od 46 godina. Volim svoj život i volim da se u njemu dobro osećam, da potrčim kad mi se trči i da me ništa ne pecka niti žulja. Kada je meni lepo i udobno, lepo je i onima oko mene i jedino je to važno. Poslušati sebe i osećati se dobro u svom telu.

_________________________________________________________

Knjigu "Priče iz života razvedene mame" možete poručiti ovde.


2016-03-08

Umesto karanfila

Svoje želje za sladoledom ispunila sam u ujakovoj poslastičarnici, a želje za cvećem dok sam, u studentskim danima, radila u cvećari. Zahvalna sam kad ga dobijem na poklon ali mi je to bačena para. Neodgovorna sam, malo vremena provedem kod kuće, a cveću treba pažnja i nega isto kao i ženi i kad nije 8. mart.

Mislim da su žene novog doba gorko zažalile zbog izjednačavanja prava sa muškarcima. Nekada je današnji praznik imao više smisla, onda su došle godine kad se izjednačavao sa krkanjem prasetine i ispijanjem vinjaka u kafani. Državna preduzeća, gospoje sa 'ladnom trajnom i tragovima Ehotona, nijansa golubije plava. Muškarci su se više radovali ovom danu nego mnoge žene, koje su morale da obnove garderobu, da ih koleginice ne prozivaju da su opet u istoj haljini. Vremenom je i to prošlo, žene su postale sve opterećenije onim što moraju, a muškarci su našli nove razloge za kafanska slavlja.

Ono što me je danas obradovalo su mladi momci koji ponosno nose cveće svojim dragim ženama. Nekada su se karanfili sakrivali ispod sakoa, pa bi do izabranice stigli izmuljani i izlomljeni, i ovo zaista smatram napretkom. Nasmejani ljudi su danas oko mene, i oni što poklanjaju, i one što poklone primaju. Neuobičajeno lep je Beograd danas. Sunčan i nasmejan. Da je sreće pa da je češće..

Ovo pišem zbog onih namrštenih muškaraca, što celog života mrče kao da su rođeni sa smrdljevkom pod nosom. Što im je ispod časti da se prema ženama ophode sa poštovanjem. Buket cveća ne bi ih učinio džentlmenima, ni da se isprse i pređu preko svog mrštenja. Džentlmena oblikuju mama i tata, jer ga od najranijih dana uče kako se poštuje svet oko sebe, pa i žene, pozate i nepoznate. Lakše je lepo vaspitati dete nego popravljati odraslog čoveka. Šta je teško pridržati vrata ženi, ustupiti joj mesto u prevozu dok levitira sa punim rukama sa pijace? Ne pada kruna sa glave od toga. 

Neke žene danas neće dobiti cveće. Dobiće podrugljive komentare od muškaraca, redovnu terapiju demonstracije nadmoći poslodavaca ili partnera. Neke će dobiti odmeravačke poglede, neke samo one "ti si manje vredna jer si žena, ma koliko da si pametna, obrazovana, dobra osoba". Nema tog cveća koje će od copine da napravi džentlmena. Mnoge od pomenutih žena više nemaju volje da se takvima dokazuju, da se trude, da budu lepše i vrednije i marljivije. Pretvorile su se u radnu snagu, što na poslu što kod kuće, koja ima samo izvršnu funkciju. Ima tu i onog što one nose iz svog detinjstva: da je žena samo da rađa i da radi, da ne sme nikome reći NE, da na komplimente porumeni i ne prihvati pohvalu. Ipak, mnogo je više onih kojima je lakše da sagnu glavu i ćute, u strahu da ne izgube i ono što imaju ili od čega žive.

Danas im poklanjam snagu. Da razmisle koliko života imaju, da udahnu ovaj prolećni dan i napoje se suncem. Budite sebi lepe i dobre, najbolje! Ljudi će vas voleti ili neće, ali molim vas... Volite sebe. Osmehnite se i pohvalite sebe. Dobre ste baš takve kakve ste, lepe u svojoj nesavršenosti. Niko nije najbolji, pogotovo to nije onaj koji vam, svojim ponašanjem prema vama, govori više o sebi nego što mrzi baš vas. Energiju usmerenu na trpljenje upotrebite da pokrenete ono najbolje u sebi.  Nema to veze sa kitom cveća. Što bi rekla moja bivša svekrva.. "Kitu ćeš dobiti, kako god okreneš, a cveće kupi sama sebi". 

Vrediš, lepa! Ovo je tvoj dan. I onaj juče i onaj sutra će biti.

2016-03-02

1 min 14 sec čistog užitka

Ko ima tinejdžera u kupatilu, zna šta su muke.

Na svaki moj komentar tipa "Molim te, požuri sa tuširanjem" odgovor stigne za pola sata, kad više nema ni kapi vruće vode. Pre par dana ćerka i ja smo imale malo vremena za spremanje pre izlaska iz kuće i merila sam vreme. Mojih 1 min 14 sec naspram njenih 19 min 40 sec za tuširanje. Što je mnogo, mnogo je.

Ne osećam se toliko matorom da ne bih mogla mlađima da stanem na crtu, pa sam se zapitala kako to da ona izgubi pojam o vremenu, čak i kad žuri? Setih se kako sam ja sticala veštinu brzog tuširanja i suze su mi pošle.

Do 10. godine bezbrižno detinjstvo. Tada je umro drug Tito i ništa više nije bilo isto. Počela je tzv. "stabilizacija". Bila sam dete i nije mi bilo jasno šta je to i kako u vreme Tita nismo morali da budemo stabilni. Bonovi za kafu, ulje i deterdžent. Trčanje od jedne do druge prodavnice, kako bi se gde šta pojavilo, pa trk kući po bonove pa nazad u red ispred prodavnice. Onda su nestali higijenski proizvodi. U kući punoj žena dovijale smo se kako smo umele. Sledećih godina krenule su restrikcije struje. 

Beograd je bio podeljen po grupama. Nikad neću zaboraviti, u kraju gde je bila moja gimnazija nestalo bi struje i samo zahvaljujući ambasadama u okolini, uspevali smo da dođemo do prevoza. Na putu do kuće gledala sam kako se, po novobeogradskim blokovima, gasi svetlo i betonski divovi tonu u mrak. Sablasno je i sad, kad se setim. Kad bih upoznala nekog, tih godina glavno pitanje je bilo koja si zona? Ako si 4. onda imaš struje i vode za tuširanje onda kad ja nemam, pa je super da se družimo.

Prošlo je gimnazijsko doba a došli su ratovi. Puna kuća rođaka iz ugroženih krajeva. Za tuširanje se čekao red, kao onomad u kampu u Kuparima. Tu sam počela da treniram brzo tuširanje. Ta tura ratova je prošla, malo smo se opustili, kad eto bombardovanja. Nema struje pa nema vode pa nema ničega. Kupaš se kao u 19. veku, greješ vodu na zraku sunca na terasi pa se polivaš lončetom a inače ti nije ništa. Kao luda sam vozila bicikl tih prolećnih dana. Mislila sam da ću da poginem od neprijateljskih bombi dok vozim ka slobodi, i da će se neka ulica zvati po meni. Preživeh i to a brzo tuširanje sam dovela do srednjeg nivoa. Uvek to može brže.

Finese sam učila na crnogorskom primorju. Tamo je all inclusive kad ima struje i vode u isto vreme, a ako imaš sreće da se namrči nebo i počne oluja, računaj da struje nema dok bura sve to ne razduva. Normalno, hidrofor ne može da vuče vodu iz cisterne i ostaje samo ono baštensko crevo (ako se neko nije setio pre mene).

Kad bolje razmislim, celog života žurim dok se tuširam. Sad, i da hoću, ne umem da se opustim jer odmah razmišljam o računu za struju. Jedino mesto gde mogu da se tuširam koliko god hoću su hotelske sobe. Tu apsolutno nemam meru, spavala bih pod tušem, valjda zbog ovih trauma i uskraćivanja iz mladosti.

Zato, kćeri moja mala, želim ti da nikad ne moraš da žuriš zbog razloga koji su mene požurivali. Neka ceo svet i pun bojler vruće vode uvek budu tvoji.