Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-04-30

Strast čoveka i mašine

On i ona se vole.
On je naočit, pametan i zgodan. Beskrajno inteligentan i šarmantnog, dečačkog osmeha. Muškarac u najboljim godinama. Svoj, na svojim nogama ili na njenim točkovima,
Ona je bila plava a sad je bela. Ne znam koliko ima kubika i konjskih snaga ali je prelepa. Gospođica  Honda CBR XX. 

Njihova veza je strastvena,
Momenat kad on stavlja potkapu pa kacigu, a zatim nežno rukom pređe preko gospođice.. Ili razumeš ili nikad ne doživiš. Trenutak kada on, sav u koži, seda na nju.. Tada postaju jedno čovek i mašina. Na drumu. U plesu sa šleperom ili po beogradskim ulicama, sinhronizovani kao ljubavnici koji su dugo već zajedno. Oduševljeno gledam taj momenat, kada je opkorači i pokori. Ona se propinje svom snagom a on je, iskusno, obuzdava i nežno njome upravlja. Volim kad odlazi samo zbog tog trenutka, kada strast ostane u vazduhu, iza njih. Miris benzina i adrenalina, to razumeš ili ne. Razumem i volim trenutak kada odlazi, jer se radujem onom kada će opet doći.

Naizgled, jedan običan čovek i jedan običan motor, ovde pominjan u ženskom rodu jer... Samo jedna je gospođica Honda. Ne mogu da zamislim da je neko drugi vozi, da joj neko drugi poverava svoj život. Odnos poverenja između njega i nje mnogi ne dožive ni u braku. On joj zna ćud, ona mu zna gas. On poznaje svaki njen šraf, jer je nebrojeno puta svaki odvrnuo, podmazao, proverio. Kada sa nekim deliš strast, ne može drugačije osim da se znate do u kost, u srž, u središte postojanja. Poverenje je to... Kada ozbiljno brzu i jaku mašinu obuzdavaš sam, svojim rukama i mislima. Kao i ženu, koja srećno spava pored tebe, bezbrižna i ušuškana u tvoju ljubav.

Bolelo je kada je morao da je obori, u punoj brzini, zbog dece koja su izletela na put pa pobegla. Polupala se, Izgrebala ništa manje nego on, koji je skupljao rasute delove pre nego što se setio da pogleda svoje povrede. Odgovornost prema drugim vozačima nije dozvolila čekanje. Otvoren pravac ne trpi ulje na ugrejanom asfaltu. Svoju ruku... Saniraće kad bude imao vremena. Jednostavno, takav je. Brine o ostalima pre nego o sebi. Pitanje karaktera, morala i časti. Njegova krv, bol, nije to ništa naspram njenih ogrebotina. Može da sačeka.

Ima žena koje tu strast ne umeju da prepoznaju, kao i onih koje se plaše rizika. Postoje i neke koje razumeju njegov ples sa gospođicom. Koje je poštuju, jer nisu međusobna konkurencija. Takve umeju da uživaju u njihovoj sreći, bez straha. Ima i onih koje su mislile da nema lepše od gospođice u plavom, sve dok je nisu videle u novom belom ruhu. Koje god da je boje, jedna je gospođica Honda i jedan je on a poverenje u njihovu strastvenu vezu je beskrajno. On ne zaslužuje manju od najbolje. Ona ne bi trpela nikoga osim njega. Ne prolazi to, sa godinama. Samo je on, iz godine u godinu, sve lepši u svojoj muškosti i sve bolje izgleda u svojoj drugoj koži. On i ona.. Ko želi da ih razume, nađe načina.




2016-04-23

Onaj osećaj

Svakom pisanju ovog bloga predhodi mali ritual, trenuci kad mi se misli poređaju i čekaju da ih prevedem u reči. Jutros je jedan capuccino pustio sunce u sobu još dok su roletne bile spuštene do kraja. Da li je do šolje kafe ili nečeg drugog, nije važno.

Danima mi um ne napušta jedna posebna bokeška kuća. Čime god da se bavim u toku dana, misli su mi na njenoj ponti. Nekad odatle krenu put brda iznad Risna i Perasta, nekad se dime pored roštilja a nekad samo sedim udobno i gledam u more. Za moje potrebe, ta kuća je prevelika, pa sam jednu sobu stavila na raspolaganje dragom biću. I tavan, da ga uredi kako želi, i napuni muzičkim instrumentima pa svira kad mu srce ište. Kuća je stara, kamena, divna. Okružena lijanderima i mirisima lovora, mora. U mandraću je drvena barka, pored kuće garaža za gospođicu Hondu. Bicikl je nehajno naslonjen na kuću. Po ribu, na pijacu, ide se biciklom. Uživanje je jedini prioritet. Uživanje za sva čula: ćakule sa pjace, svežinu jutra, škripu škura na prozorima, koja će svakako biti ofarbana zelenom bojom jer ne može drugačije.

Moj kutak za pisanje biće svetao, svetlo plave boje, sa dekupažom na starim stolicama koje nameravam da sama uredim. Muškatle na stepeništu i čuvarkuća. Da nas sve čuva. Kada odem tamo, ne nameravam da se vraćam u Beograd. Ana će imati svoj stan i svoj život a moj će biti tamo, gde talasi zapljuskuju pontu pod prozorom spavaće sobe. Kad sam bila mala, volela sam da zakačim pogled za usamljeno drvo na brdu Sveti Ilija. Toliko sam upila prizor da i danas, kad želim da se odmorim od svega i svih, vidim ga kako prkosi svim gromovima ovog sveta. To me je upravo podsetilo na... Neka ostane misao u mojoj glavi.

Želim da odem na Ostrog. Ne iz verskih nego iz ličnih razloga, sa nekim posebnim. Jedna današnja priča me je, još više, približila toj ideji od koje neću odustati. Samo je držim na čekanju, dok ne bude pravi trenutak i ne bude onako kako jedino treba da bude. Pakujem u svojoj glavi paket "šta želim kad porastem". Uz ovu bokešku kuću, sa čijeg tavana će se povremeno čuti zvuk saksofona, i posetu Ostrogu, ima još puno sitnih ideja koje život znače. Jedna od njih se iskristalisala sama i nepozvana.

Poznato je celoj planeti da ne nameravam da se udajem ikad više, ali i namera da ne odustanem od pronalaženja nekog potpuno posebnog i jedinstvenog u ovom ludom svetu. Ljubav dolazi u oblicima koji nisu uvek očekivani i svaka nosi svoje simbole i zavete. Želim da, on i ja, istetoviramo burme. Ne treba nam za to opštinski papir. Samo ono najuzvišenije osećanje koje dvoje mogu da dožive zajedno. Znajući koji Majstor će da ih radi, potpuno sam bezbrižna kako će te, samo naše tetovaže, da izgledaju.

Misli mi nadmašuju brzinu pisanja. U grudima osećaj prelep. Zlatno bela svetlost koja se širi i razliva u svaku moju ćeliju, svakim udisajem sve više i snažnije. Preliva se iz mene, širi od Beograda, preko Boke, do pljuska na kom motor glisira a kožno odelo se lepi za njegovo telo.. Granice ne postoje. Samo ovaj predivan osećaj koji se upravo preliva iz mene u ostatak Univerzuma.



2016-04-19

Usudi se

Nikad nije kasno
Da budeš dete
Voliš jednoroga
Skočiš sa padobranom
Gajiš svoju baštu
Plačeš 
Uradiš tetovažu
Pišeš, slikaš, sviraš
Čak i ako ne umeš
Ali želiš i smeš
Da sebi dozvoliš radost
Da se igraš
Živiš na moru
Pecaš i vraćaš ribe u vodu
Sve do dana
Kada shvatiš
Da više nemaš sutra
Ne čekaj taj dan
Doći će svakako



2016-04-15

Priča koja je izgubila ime



Probudio se mrzovoljan. Počešao je ono dole i zevnuo tako glasno, da je Flok poskočio sa svoje fotelje, kao da ga je podguzna buva upravo gricnula. Prava muška jazbina. "Kako sam došao kući, sam ili…? Niko ne izlazi iz kupatila, dobro je, posle onoliko tekila mogao sam da privedem i medveda a da se ne sećam" -  razmišljao je glasno.

Na stolu parče pizze od četvrtka. Poslužiće da prigusi bol u stomaku. Kafu bi popio ako bi je neko skuvao. Flok neće a njega baš mrzi. Kad bi se pojavila dobra vila i skuvala/počistila/oprala e to bi bio bingo. Vraća se u krevet. Gnječi daljinski vrteći kanale. Ne živi mu se od mamurluka. Par sati kasnije tel. ga podseća “Katica – zovi”. Koja Katica? Da nije to ona mala sto tvrdi da jesmo a nismo? Takvo dupe skoro nije bilo u ovom krevetu, nema šanse da bi zaboravio. Možda je to kontakt za ono krečenje, što mu je Baks ugovorio pre nego što je pao zbog ‘keta loše vutre? Nakašljao se glasno, i pozvao. 

“Katice?” “E zdravo..”. Ispostavilo se da je to neka ribica sa kojom je ko zna kad popio piće na šanku, obećao ko zna šta a između ostalog i da će danas da prošetaju pored reke. Čuj, da šetaju, ko jos zdrave pameti šeta pored reke ako mu nije pobegao ker? Ok, u 18 h na okretnici tramvaja, važi, ćao. Zaspao je pre nego sto se okrenuo u krevetu.

A Katica se dala u akciju. Prvo je drugaricama objavila da je On zvao, a zatim pala u histeriju: šta obući, da li će stići na manikir jer nema zakazano? Depilacija u kućnim uslovima će da boli u vražju mater ali red je. Prvu polovinu dana se banjala i mackala a ostatak je preslagala ormar u potrazi za onim helankama sto idu uz onu haljinu. Jeste da je pored vode ledeno ali biće romantično i vredi prineti žrtvu. Ali… Prvo kod Mirke na kafu. Generalna proba kako izgleda, da li je šminka odgovarajuća, visina čizama prigodna (nešto se ne seća koliko je visok pa da ga ne izblamira). Stvar je potpuno pod kontrolom i u 17:30 kreće.

Probudio se oko 17h samo zato što je Gladna Zver zavijala. U neko doba Flokovog zalivanja komšijske Toyote imao je flash back da negde treba da bude u neko vreme. Poslednjim trunkama paste za zube sastrugao je nikotin iz usta, navukao čist i opeglan duks (verovano nije njegov, jer čistih stvari odavno nema) i pomislio da bi jazbinu valjalo očistiti. Možda mu se posreći pa mala dođe na piće, ionako je check point na 300 m odatle. Iskusno, ne ići predaleko, da bi se maca privela u krevet bez napora.

Natukao je kapu i istrčao. Kasni samo 10 minuta. Katica, hm, koja li je od ovih na stanici? Ne bi se žalio da ih sve povede kući, osim ako šalovima nisu popunile poprsja. Prišla mu je, polu zamrznuta  od čekanja.
“E, Katice…” Da li je postojala debilnija fraza? Bolje da je odmah rekao da nema pojma odakle mu njen broj, koje ona i šta ce oni tu. “Sećas se, kod Brace, caj..?” Mala sanja, caj nije pio od kad je u drugom osnovne imao bronhitis. “Naravno, hajde da prošetamo”. 

Cvokotali su pored reke, pravili se da se poznaju i da im je super. Katica je cvrkutala a njemu su na pameti bile dve misli: da li otići na vruć burek ili prvo na pivo pa posle na burek, naravno kad Katica uđe u bus koji će je odvesti negde daleko.
“Kejt, hoceš do mene na čaj?” JA TO NISAM NI POMISLIO A NE REKAO  AAAAAAAAA, izbavite me odavde!. Pristala je a on se sad tresao, ne od hladnoće nego od blama kako će ovu finu curu da odvede u onaj lom. Otključao je i pomislio da sanja… Nigde đubreta, sve je sređeno, provetreno, sudovi oprani. Ovo nije moguće, izgleda sam obio nečiji stan.. Ma, nema šanse, eno mojih ploča, moj je nameštaj, ali fali Flok. Skrivena kamera?
“Uđi Kejt, daj da ti pridržim kaput, sedi dok skuvam čaj”. Sudopera blista da bole oči. U ormariću su 3 vrste čaja. Priviđa mi se a nisam duvao onaj Baksov hibrid, svega mi.. Na frižideru je zalepljen papirić. “Izveo sam Floka u šetnju, malo pospremio, pakovanje Durexa je u kupatilu.” Potpisao je Braca. O, Cobra, svaka ti dala, šta reći sem "Ne žuri".

Zatekao ju je pored prozora. Sneg je tek počeo da pada. Pustio je Floyde. Vinil je krckao a stan je mirisao na čaj od divljih trešanja. Pazio je šta priča i kako priča. Povremeno bi zamakao do kupatila da proveri da li je sve na mestu. Čak je i set čistih peškira bio na veš mašini. Neverovatno, iste boje kao i čista mirisna posteljna.

Pričali su cele noći. Padao je gust sneg. Slušali su ploče i smejali se. Cobra i Flok se nisu javljali i sve je izgledalo kao dešavanje u paralelnom Univerzumu. Negde pred zoru zaspala mu je u naručju. Mir i spokojstvo kakvo nikad nije dostigao. Nirvana. Neviđeno bolje nego sav seks u ovom veku. Disali su u istom ritmu a prvi tramvaji su škripali po zavejanim šinama.

Poželeo je da je nikad ne pusti da ode.



2016-04-13

Visoke potpetice

Poznat je moj stav o visokim potpeticama. Neću ih obuti ukoliko jedan savršeni muškarac ne bude pored mene kad ih budem obuvala, bila u njima i izula ih. Posle bar 20 godna ne nošenja istih, malopre sam skupila hrabrost i probala dva para.

Jedne crne, lakovane, jebozovne. One u kojima se ide 2m od auta do barske stolice, 2m nazad i pravac u spavaću sobu. Naravno da uključuju postojanje odgovarajuće muške pratnje u svim fazama nošenja. Iz baletanki stati na stileto štikle od 10 cm traži hrabrost. Prvo, da si žena sa velikim Ž, sigurna i stabilna šta god da obuješ. Ja sam žena sa okruglim Ž i sigurna sam i stabilna sam šta god da izujem. Druge su bež-crne, sa malom platformom i veoma udobne za 2 minuta nošenja. U odnosu na moje mokasine, sve je to mučenje.

Kako reče muškarac koji mi je pravio društvo u biranju modela i bio svedok mog obuvanja ovih mučiteljskih izuma, vi žene ste spremne na razna odricanja i bolove zarad lepote. Smatram da je bolno uklanjanje viškova dlaka sasvim dovoljna žrtva bogovima lepote. Ovakve štikle su opasne po život skoro kao i klizaljke. Kad masa dobije ubrzanje, postoji samo jedna muška ruka koja može da me spase od loma.

Javno obećavam: kupiću i nosiću takve cipele kad ruka spasa bude, sa ostatkom muškarca, spremna da bude tu i kad ih obujem, i kad nekud odemo, i kad te cipele budem izuvala u spavaćoj sobi. Znam da sam lepa i savršena i bosa. Cipele su samo fetiš. Ukoliko čvrsta ruka bude tu, daću sve od sebe da na vrtoglavim štiklama rizikujem život. Oni koji znaju koliko ne volim štikle, shvatiće hrabrost na koju sam spremna. U rangu je skakanja sa padobranom.

Kažu da se strah rešava suočavanjem. Možda je trenutak da se suočimo visoke štikle i ja. Samo glasno razmišljam..




2016-04-12

Third hand shop

U stanu naše četvoročlane porodice, u 68 kvm, postoji još tolika kvadratura u ormarima. Komotno bi se još jedna četvoročlana porodica uselila. Ne znam domaćinstvo koje ima više ormara nego mi.

Da se ja pitam, a ne pita me niko, izbacila bih pola tih ormara sve sa sadržajem. Kineski porculanski set za 12 osoba, npr. Nikad u životu korišćen jer nije bilo potrebe da 12 ljudi istovremeno jede iz toga. U vreme kad su baba i deda umrli, gosti su dobijali kafu i razlaz. Nepotrebno zadržavanje i ožderavanje nije bilo planirano. Kome su valjali za života, setio ih se i kad su umrli, tako da tih 12 nismo skupili. Ostale porodične zgode nikad nisu podrazumevale toliki auditorijum. Kako komplet od 12 puta n tanjira (malih, srednjih i ostalih) sa kompletom činija i činijica nije korišćen ni za šta sem da se pere, rado bih ga bacila. U zemlji u kojoj je napravljen, Kini, verovatno ima smisla što je za toliko ljudi. U našoj kući nema.

Sledeća stavka na spisku za izbacivanje su komadi garderobe "za kad se vratim na onu kilažu", što će biti nikad. Upravo sam rešila da drugaricama razdelim šta kojoj odgovara i da ne lagerujem zapušače Energije ni u životu ni u životnom prostoru. Cipele, kojih moja mama ima iz vremena kad je radila, a odavno je u penziji.. Sve će radikalno biti počišćeno pod okriljem prvog mraka. Što su stariji, ljudi se više vezuju za predmete i odeću koju su nekad nosili, pa je rovovska borba ubediti ih da se toga reše. Kad ne znaju šta imaju, rešenje je pobacati viškove 80% a samo u prvom redu ormara ostaviti par značajnih komada. Niko neće da se penje na merdevine i kontroliše šta ima iza, provereno.

Jorgani stari 49 godina. Umreću, rešiti ih se neću. Kad god priča dođe do njih (u svakom od mojih entuzijastičkih nastojanja da ih se rešimo) moja majka kreće sa scenariom Armagedona. Da li će da nas opiči meteor ili nuklearni rat, još nije jasno, ali može da se desi katastrofa u kojoj ćemo da pomremo ako nemamo jorgane. Do sad su skupili toliko prašine i grinja da je bolje da me ubije meteor nego prašinčina. Kad moji budu otišli kod nekog lekara, moram da nađem još jednog dobrovoljca koji neće ništa da pita, već će da navuče gas masku i da mi pomogne da te rasadnike alergena odnesem do smećare. Neće im se obradovati ni prevrtači kontejnera jer postoji ozbiljan rizik da se jorgani raspadnu pri izvlačenju iz ormara. Ako osvanem u novinama, znaćete zašto. Ubili je prašnjavi jorgani, pisaće u "Kurir"-u.

Napraviću third hand shop. Mogu da prodam za dinar komad tablu presvučenu plišem, kao podlogu za skupljanje metalnih znački. Nikad nisam kapirala čemu služe a kad se setim u kom ormaru stoje, ni ne otvaram ga. Društvo im prave moj svileni kimono, koji sam noslila kad sam imala 10 godina i baš ničemu ne služi, i moja melodika švercovana iz Grčke u džaku pomorandži. Da budem iskrena, jednom sam u nju duvala na školskoj priredbi, potpuno samouka i bez elementarnog poznavanja nota, ali motiv je bio odličan. Svaki učesnik imao je 5 iz muzičkog zaključeno. Kako sam nabadala dirke to samo ja znam i nije za javnost, uglavnom, imala sam tu peticu, neophodnu za odličan uspeh u 8. razredu. I melodika će da ide u rashod. I pisaća mašina i tatina torba trgovačkog putnika, sa početka sedamdesetih godina prošlog veka. Gomila sudova od vatrostalnog stakla, termos od 5 litara, gomila nekih rasparenih šolja i čaša koje nikome ne trebaju. Šampanjci iz veselih sedamdesetih, koji su se u bljutavu vodicu pretvorili. Pegla koju niko nije uključio godinama jer ima neki sitan kvar, to je poslednja informacija koju o njoj pamtim...

Od antikviteta sačuvaću samo fotografije i svoje roditelje. Za koji dan će 49 godina kako su u braku. Na slikama sa njihovog venčanja teško da još ima živih ljudi. Slike su crno-bele, reckastih ivica. Tata je bio anoreksično mršav a mama zaljubljena toliko da ljubav kipi sa slika. Takve ljubavi se više ne neguju. Dok su čuvali svoj brak, čuvali su i te jorgane i peglu (iz tatine momačke spreme), kofer u kom se uselio kod mame... Ma, ko sam ja da nečije uspomene bacam??? Tu gde čuče i prašinu skupljaju 50 godina, neka ih i dalje. Još vek ili dva, kao da je to bitno u ovom Univerzumu. Bolje da razmislim kako da se uvučem opet u one suknje od pre 20 kila.




2016-04-06

Dupelizi

Bila sam mnogo naivno dete sve do svoje 29. godine, kad me u glavu puklo da nije svet baš onakav kako su me moji učili. Nisu svi ljudi dobri i da to što ja ne jedem lavove ne znači da lavovi ne bi smazali baš mene. Usledilo je drugo otrežnjenje, kad sam imala 35. godina. Bolnije ali je i niz lekcija bio kao iz udžbenika.

Kao mala, mislila sam da ulizice postoje samo među decom. Činjenica da ih nisam imala mnogo u svom okruženju dalje od osnovne škole, navela me je na pogrešan zaključak da dupelizi ne opstaju dalje od prve klupe. O, kakva greška! Kako sam lupala glavom u razne zidove, vodovodne instalacije su tu mogle da se montiraju bez problema. Nikad nisam učila na tuđim greškama. Samo na svojim, tako što bih drugu šansu ljudima davala sedamnaesti put ali u redu je, u ovim godinama to se zove bogato životno iskustvo. Moja stečena osobina je da u svemu vidim i kap nečeg dobrog ili korisnog za mene, pa sam lupanje glavom u zidove prihvatila kao deo ličnog sazrevanja. Moglo bi se reći da sam i prezrela na tu temu. Sad bi neki zidići rado da se sudarimo ali avaj!

Najgorom kategorijom dupeliza smatram one sa sedom glavom. Mogu biti i plavušani i crnke, seda glava je metafora za njihove godine. To su osobe koje su mnogo morale da se naprežu da zarade pohvalu od mame pa im je neka karika u odrastanju loše srasla i tu smo gde smo. Dakle, dupelizi svih polova i starosne dobi 40+. Da ih učiteljica pohvali dali bi ruku a danas, za direktorkin osmeh, može bubreg i parče jetre. Samo da ta prokleta pohvala stigne pa makar i u vidu pogleda, samo da se primeti da postoje i da su društveno-korisni. Posebno su ljigavi oni što se dodvoravaju istom polu mada, kad bolje razmislim, i oni što bi večito da šarmiraju suprotni pol nisu naivni. Takve treba zakonom zaštititi, kao retku vrstu, ali još uvek prisutnu na našem podneblju. Taj pogled psića koji je od gazde dobio pohvalu... Oh, kako im hrani ego! Znam par njih koji bi se celim telom radovali da im ime pomenem, makar u kontekstu dupeliza ali neću. Može mi se. Inače, za njihovu informaciju, blog ne pišem na poslu već se automatski pojavljuju tekstovi u zadato vreme. Izvinite na digresiji.. Moram zbog onih što su umislili da ću ipak da se bavim njima. Hoću, kad počnu da se bave humanitarnim radom ili nečim što bi ih podiglo u mojim očima. Do tad će biti samo obični dupelizi, i kao takvi, potpuno ljigavi sve sa svojim "najboljim namerama".

Mali dupelizi rastu u velike, to je empirijski potvrđeno. Učite decu da ne očekuju da se male ulizice i lažovi od toga leče odrastanjem. Što pre shvate da takvi rastu u odrasle ulizice i lažove, manje će ih boleti glava od razočarenja. Slažem se da je lepše decu učiti samo o leptirićima i cvetićima ali stvarnost nije takva više ni u ljubavnim vikend romanima. 

Lažovi su posebna priča. Dupelizi su, vrednim i dugogodišnjim radom, zaslužili da ova bude samo njihova. Dupelizi svih zemalja, ujedinite se. Bićete ozbiljna sila.






2016-04-05

Moda i mirisi detinjstva

Bolna je istina da imam već toliko godina da su neki modni trendovi aktuelni treći put. Opet su moderni zvonasti rukavi, kažu novine, između razvlačenja senzacije oko ubijene pevačice i predizbornog  programa. 

Od kad mi je jedan takav, zvonasti rukav, upao u šerpu sa boranijom dok sam pokušavala da dohvatim lebac sa druge strane stola, prihvatila sam da su bolje zvonaste nogavice. Kad sam bila mala, pre jedno 40 godina, moja tetka je kupovala časopis "Burda". Izvor lepote Zapada, lepih žena, lepih modela za šivenje, recepata za ručkove od nekih neobičnih namirnica tipa špargli i asparagusa. Možda se taj asparagus ne jede, nego je bio dekoracija na slici, oprostite ako grešim. 

Kao jedno prosečno jugoslovensko dete, bila sam impresionirana "Burdom". Sve te lepo našminkane žene, lepo odevene, sa savršenim psićima i savršenom decom... Tako sam zamišljala život kad dođem u njihove godine. Sin plavušan. Sa šerpa frizurom i razmakom između zuba. Karirana košulja i farmerke. Ćerka duge svilenaste kose, u vilinski prozračnoj haljinici nežno plave boje koja vuče na rezedo (potpuno tajna boja za koju još nisam sigurna da li odgovara na onoj koju sam zamislila). Haljinica ima šljokice kao kostim Sande Dubravčić, koji se presijava dok radi dupli aksl. Gospođa mama je savršena. Njene farmerke zvoncare su me opčinile u najranijoj mladosti. Nemam pojma zbog čega ali mi se beskrajno sviđaju i danas, posebno u kompletu sa zelenom košuljom i sandalama sa platformom. Mamina kosa je plava, ravna, u delu gde dodiruje vrat nežno uvijena na spolja a u kosi bela traka, kao ona što je ja nosim dok perem prozore. 

Na sledećoj strani "Burde" je mamina ruka, nehajno prebačena preko gomile tanjira a u pozadini je vaza sa nekim bobičavim plavim cvećem. Reklama za deterdžent za sudove duboko se urezala u moju memoriju. Nokti nadprirodno savršeni. Moja mama je uvek imala lepe nokte i mazala ih je Tokalon lakom boje svetle džigerice. Nikad mi se nije sviđao, ali poštovala sam njen izbor. Tek u 21. veku, mnogo godina kasnije, saznala sam da se takvi nokti zovu frenč manikir i kako se prave, pa sam odustala od ideala da imam prirodno takve, a posebno od ideje da će moji nokti postati takvi redovnim ribanjem masnih tanjira.

Bogen iliti krojni arak. Uredno složen papir veličine kuhinjskog stola, sa mnoštvom crvenih, crnih i zelenih linija raznih debljina. Kao plan vodovoda u omiljenoj epizodi "Otpisanih".  Kad bi moja krojačica Dobrila na to stavila prozirni beli papir, precrtala pravi kroj za ono što sam ja odabrala, pa hop nekim krivim lenjirom ovde, iseckala, i dok popijem bokal njenog domaćeg soka od višanja, komadi tekstila su probodeni na strateškim mestima i mogu da probam. Nivo čarolije! Uvek sam bila mala debela pa nisam mogla da nosim modele za savršene male Nemce, već samo one za njihove mame. To je uključivalo previše falti i dugmića, postavu koja je migoljila uz moje najlon čarape, ili bila nakrivo ušivena pa je celu suknji zanosila u stranu ali kao baš tako treba. 

Mrzela sam te male savršene Nemce iz "Burde". Na njima je sve izgledalo savršeno. Ni krivih zuba, ni velikih dupeta, bubuljica, podvrnutih farmerki jer su mi one dobre u struku bile pola metra duže nego što treba. Na slikama su izgledali neverovatno lepi dok su moje čelo ukrašavale tinejdžerske bubuljice. Dobrila mi je šila stvari "slične baš kao te njihove samo malo veće". Mrzela sam ih jer su njihove dede mog dedu odvele u logor, i zato što su partizani bolji od Nemaca i sve su ih poubijali u Otpisanima. 

Ono što nikad nisam razumela je gde su im tate, kad se slikaju tako savršeni? Kako je moguće da su im tate svima fotografi pa se nikad ne vide na slikama, jer oni samo slikaju svoje savršene nemačke porodice, i njihova savršena jela? Sve babe u "Burdi" su nosile sivu garderobu i naočare sa zlatastim okvirima. Dede su izgledale kao gospoda ali su bili provaljeni da su to ustvari foliranti, Gestapo oficiri premundureni da ih javnost ne prepozna ali ja ću spasiti svet! Sve ću da ih prijavim miliciji i neće se izvući na te sladunjave slike.

Odrastanje nam menja uverenja. Nemci uopšte nisu tako loši a nisu ni tako lepi, kao na slikama iz "Burde". One savršene ruke nemačkih domaćica su bile samo reklama za sredstvo za pranje sudova a savršeni recepti za ručkove živopisnih boja nisu mogli da stanu na crtu slatkom kupusu sa junečim repovima, koji je kuvala moja baba. Još kad umesi štrudlu pa je ošareni cimetom jer samo snobovi jedu onu sa orasima a sa makom se pravi kad dolaze gosti... Džabe im sav nemački trud. Bolje je ovo naše pravo nego to njihovo na papiru, pa neka oni budu sto puta evropska gospoda a mi balkanska sirotinja.

Da budem iskrena.. Ovo nikad nisam nikome rekla. Jednu od tih savršenih nemačkih baba u sivom kostimu sam viđala i u reklami za nemačku banku. Da su to stvarno bili njeni unuci na slikama u "Burdi", ne bi ona imala potrebu da štedi. Tako je moja baba govorila. Da smo mi njeno najveće blago i da nas čuva u srcu.







2016-04-01

Sreća

Nikad nisam kući donosila povređene mačiće i golubove. Nikad nisam hranila pse oko zgrade. Imala sam svog psa i bio je moja ljubav velika. Moj najbolji drug, koji je znao sve moje tajne. Pričala sam mu jer je bio jedini koji neće da mi objašnjava kako nisam u pravu i gde grešim. Slušao bi me pa zadremao, koliko su te priče bile dosadni monolozi.

Malopre sam se vratila sa posla. Izašla iz busa, pošla uz stepenice zgrade, kad na vrhu stoji nešto malo, crno, čupavo i sa četiri noge. Gleda me baš kao moj pas nekada. U zenice. Gleda i smeši se. Dečak. Uglavnom sam tvrda srca na životinje sa ulice. Ne mogu da im trajno rešim probleme a znam sebe, posle ću ja da patim da li su živi i kako im je. Nošenje istih kući i usvajanje.. Nema šanse. Imala sam i psa i muža. Od mene dosta za ovaj život.

Gleda me i ne mrda. Možda je samo malo nakrivio glavu na levu stranu. Čuva svoju teritoriju. Kako da mu objasnim da sam ja popiškila te stepenice bezmalo 40 godina pre njega? Hajde, neka mu bude. Proći ću i neću ni da se osvrnem na njega. Ipak, gledam preko ramena, da mi se ne smota negde oko nogu pa ga nagazim slučajno.. Skakuće preko stepenica zamnom. Sav je nikakav. Mršav, dugodlak, prašnjav ali strašno veselih okica. Znam šta znači kad ti se jednom pogled ukrsti sa psećim. Neraskidivi ostajete do kraja sveta, zato ga i izbegavam. Krenuh niz stepenice a on je ostao na vrhu. Samo što mi šapu ne spusti na rame, da me trgne, da ga pogledam. Nije on kriv za sve one koji su me ostavili a dala sam im mnogo više od tog jednog pogleda. 

Silazim i razmišljam kako da mu pobegnem, sad kad smo se pogledali zenica u zenicu, i kad više nema nazad? U tašni mi je, između ostalih čuda ovog sveta, i kutija sa pitom. Ražena pita sa tikvicama. Nije bog zna šta a nisam ni ja bog zna kakva kuvarica. Nosila sam doručak na posao ali nisam pojela. Da li psi vole raženu pitu sa tikvicama? Ne verujem. Vadim jedno parče, prilično je tanko i meko, mališa će lako da ga sažvaće ako mu se sviđa. Ako mu se ne sviđa, molim lepo. Krupna mrva je zalepljena za taj komad. Pada ka njemu. Dočekuje je pravo u usta. Nisam stigla da izlomim na sitnije delove, već je mljackao. Da, pas voli raženu pitu sa tikvicama. 

Tri parčeta je pojeo. Ja, gladna, ni jedno. Pobegla sam pre nego što je završio i tražio pivo. Da, psi vole raženu pitu sa tikvicama. Ako vas neko pita, a neće vas pitati. Gladan pas ne zanoveta i ne bira. Gladan stomak proždire sve. Ne treba da mi bude zahvalan. To što sam ja i dalje gladna a on je sit nema veze sa njim. Ima veze sa srećom. Iza ćoška, neka žena je u rukama nosila pudlicu, koja se otimala kao besna. Neko ima sreće pa se rodi da ga drugi voli i hrani a neko nema. Neko nema ni groznu raženu pitu sa tikvicama. Neko nema nikoga.

Mali karakušljivi pas je sit. Nekoga sam danas učinila srećnim. Neko je mene danas učinio srećnom. Mali crni pas krupnih veselih oketa..