Moda i mirisi detinjstva

Bolna je istina da imam već toliko godina da su neki modni trendovi aktuelni treći put. Opet su moderni zvonasti rukavi, kažu novine, između razvlačenja senzacije oko ubijene pevačice i predizbornog  programa. 

Od kad mi je jedan takav, zvonasti rukav, upao u šerpu sa boranijom dok sam pokušavala da dohvatim lebac sa druge strane stola, prihvatila sam da su bolje zvonaste nogavice. Kad sam bila mala, pre jedno 40 godina, moja tetka je kupovala časopis "Burda". Izvor lepote Zapada, lepih žena, lepih modela za šivenje, recepata za ručkove od nekih neobičnih namirnica tipa špargli i asparagusa. Možda se taj asparagus ne jede, nego je bio dekoracija na slici, oprostite ako grešim. 

Kao jedno prosečno jugoslovensko dete, bila sam impresionirana "Burdom". Sve te lepo našminkane žene, lepo odevene, sa savršenim psićima i savršenom decom... Tako sam zamišljala život kad dođem u njihove godine. Sin plavušan. Sa šerpa frizurom i razmakom između zuba. Karirana košulja i farmerke. Ćerka duge svilenaste kose, u vilinski prozračnoj haljinici nežno plave boje koja vuče na rezedo (potpuno tajna boja za koju još nisam sigurna da li odgovara na onoj koju sam zamislila). Haljinica ima šljokice kao kostim Sande Dubravčić, koji se presijava dok radi dupli aksl. Gospođa mama je savršena. Njene farmerke zvoncare su me opčinile u najranijoj mladosti. Nemam pojma zbog čega ali mi se beskrajno sviđaju i danas, posebno u kompletu sa zelenom košuljom i sandalama sa platformom. Mamina kosa je plava, ravna, u delu gde dodiruje vrat nežno uvijena na spolja a u kosi bela traka, kao ona što je ja nosim dok perem prozore. 

Na sledećoj strani "Burde" je mamina ruka, nehajno prebačena preko gomile tanjira a u pozadini je vaza sa nekim bobičavim plavim cvećem. Reklama za deterdžent za sudove duboko se urezala u moju memoriju. Nokti nadprirodno savršeni. Moja mama je uvek imala lepe nokte i mazala ih je Tokalon lakom boje svetle džigerice. Nikad mi se nije sviđao, ali poštovala sam njen izbor. Tek u 21. veku, mnogo godina kasnije, saznala sam da se takvi nokti zovu frenč manikir i kako se prave, pa sam odustala od ideala da imam prirodno takve, a posebno od ideje da će moji nokti postati takvi redovnim ribanjem masnih tanjira.

Bogen iliti krojni arak. Uredno složen papir veličine kuhinjskog stola, sa mnoštvom crvenih, crnih i zelenih linija raznih debljina. Kao plan vodovoda u omiljenoj epizodi "Otpisanih".  Kad bi moja krojačica Dobrila na to stavila prozirni beli papir, precrtala pravi kroj za ono što sam ja odabrala, pa hop nekim krivim lenjirom ovde, iseckala, i dok popijem bokal njenog domaćeg soka od višanja, komadi tekstila su probodeni na strateškim mestima i mogu da probam. Nivo čarolije! Uvek sam bila mala debela pa nisam mogla da nosim modele za savršene male Nemce, već samo one za njihove mame. To je uključivalo previše falti i dugmića, postavu koja je migoljila uz moje najlon čarape, ili bila nakrivo ušivena pa je celu suknji zanosila u stranu ali kao baš tako treba. 

Mrzela sam te male savršene Nemce iz "Burde". Na njima je sve izgledalo savršeno. Ni krivih zuba, ni velikih dupeta, bubuljica, podvrnutih farmerki jer su mi one dobre u struku bile pola metra duže nego što treba. Na slikama su izgledali neverovatno lepi dok su moje čelo ukrašavale tinejdžerske bubuljice. Dobrila mi je šila stvari "slične baš kao te njihove samo malo veće". Mrzela sam ih jer su njihove dede mog dedu odvele u logor, i zato što su partizani bolji od Nemaca i sve su ih poubijali u Otpisanima. 

Ono što nikad nisam razumela je gde su im tate, kad se slikaju tako savršeni? Kako je moguće da su im tate svima fotografi pa se nikad ne vide na slikama, jer oni samo slikaju svoje savršene nemačke porodice, i njihova savršena jela? Sve babe u "Burdi" su nosile sivu garderobu i naočare sa zlatastim okvirima. Dede su izgledale kao gospoda ali su bili provaljeni da su to ustvari foliranti, Gestapo oficiri premundureni da ih javnost ne prepozna ali ja ću spasiti svet! Sve ću da ih prijavim miliciji i neće se izvući na te sladunjave slike.

Odrastanje nam menja uverenja. Nemci uopšte nisu tako loši a nisu ni tako lepi, kao na slikama iz "Burde". One savršene ruke nemačkih domaćica su bile samo reklama za sredstvo za pranje sudova a savršeni recepti za ručkove živopisnih boja nisu mogli da stanu na crtu slatkom kupusu sa junečim repovima, koji je kuvala moja baba. Još kad umesi štrudlu pa je ošareni cimetom jer samo snobovi jedu onu sa orasima a sa makom se pravi kad dolaze gosti... Džabe im sav nemački trud. Bolje je ovo naše pravo nego to njihovo na papiru, pa neka oni budu sto puta evropska gospoda a mi balkanska sirotinja.

Da budem iskrena.. Ovo nikad nisam nikome rekla. Jednu od tih savršenih nemačkih baba u sivom kostimu sam viđala i u reklami za nemačku banku. Da su to stvarno bili njeni unuci na slikama u "Burdi", ne bi ona imala potrebu da štedi. Tako je moja baba govorila. Da smo mi njeno najveće blago i da nas čuva u srcu.