Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-05-29

Vanila nedeljom popodne

Imala sam sreću da odrastam u vreme kada je TV program nedeljom popodne bio savršen. U 14h počinjao je tzv. film za decu i omladinu. Grizli Adams ili delfin Fliper, simbioza životinja i ljudi, priroda, lepi neki prizori koji se još pamte. Nisam uspevala da završim učenje do tad, pa sam nekad preskakala ručak (u našem domu tradicionalno u 13h) da ne propustim film.

U nastavku je išlo Nedeljno popodne. TV program kolažnog tipa iz kog se, kasnije, izrodio noćni program. Jednom iz beogradskog studija, drugi put iz zagrebačkog. Dunja Lango je bila pojam ženske lepote i elegancije. Delovala je prefinjenjo ali stabilno, jako pametno i informisano o svemu. Jako mi se sviđala njena energija. Neobična žena koju ću pamtiti po uticaju na formiranje mog stila i stava. Sredinom osamdesetih, na osnove koje mi je Dunja postavila, došla je Tanja Torbarina. Kolumnista zagrebačkog "Svijeta", šarenog časopisa koji nije bio ni do kolena srpskom "Bazaru" i "Praktičnoj ženi" zajedno. Kada sam počela da pišem ovaj blog, negde me je neko uporedio sa Tanjom. Za mene nema većeg komplimenta nego da sam izgradila stil pisanja sličan njenom.

Vratiću se na zagrebačko nedeljno popodne. Zašto ga, sa radošću pamtim? Saša Zalepugin nije bio nikakav frajer, da se razumemo, ali je emisija odisala šmekom Evrope. Finim stilom, šlagerima, evropskom elegancijom koju beogradska televizija u to doba nije mogla ni da dohvati. Potpuni hit ove emisije za mene je bila teta iz Krke. Smeđokosa, sa naočarama koje su joj prekrivale pola lica, tako je uverljivo govorila o Krka proizvodima, da sam je opčinjeno gledala i verovala u svaku njenu reč. Uverljivost kojom je prezentovala Krka proizvode, a uglavnom je bilo reči o nezi lica, nikad ni kod koga nisam videla. Visoko je postavila moj standard za kvalitetnu reklamu.

Nasuprot Zalepuginu, iz beogradskog studija se smeškao Vojkan Milenković. Muzika je bila kičasta a studio nekako... Siromašan, jednostavan. Dve emisije sličnog koncepta ali potpuno različite. Dovoljno je reći da sam nedeljno popodne gledala svake druge nedelje. Nešto mi nije prijalo. Pred kraj emisije, počinjala bih da pravim kolače. Moja tetka i njena porodica su dolazili u redovnu posetu. Mnogo je godina od tada prošlo. Sećam se mirisa vanile i bake koja ih je, na prozoru, željno iščekivala. Ne znam zašto mi danas nedostaje jedno takvo nedeljno popodne. Možda zato što mi se jede nešto slatko i ne, neću jabuku, hoću nešto slatko. Da miriše na vreme kad sam bila mala i kad su drugi brinuli o svemu a moja obaveza je bila samo da budem dobar đak.

Neki me nespokoj uhvatio pa ne pušta. Ništa određeno, samo mi neki glup osećaj ide kroz stomak a ja svojim osećajima verujem. Kome nedostajem danas? Ne znam. Znam ko meni nedostaje. Ne baš onako mnogonepodnošljivo, nego je to sasvim fino nedostajanje. Čekanje povratka, pa da se dobra Energija i zadovoljstvo preliju i na mene i zalepe sve sitne pukotine na srcu koje su se danas otvorile. Naizgled, jedan sasvim običan, lep i sunčan majski dan. Iz nepoznatog razloga, potpuno subjektivnog, jedva čekam da prođe. Radi me osećaj koji mi ne da napred.

Možda je zbog nedostanjanja, možda jer mi se sad već vrlo jasno jedu vrući salčići a ima i sitnih primesa nervoze koja bi da me osvoji i pokori. Ne dam. Ovo je moje nedeljno popodne. Nema toga lošeg što dobra kafa i zvuk saksofona ne mogu da ponište. Zamoliću sve brige da sačekaju ponedeljak prepodne. Znaju već gde će me naći. Nedelja je dan za odmaranje od svega i svih. I nedostajanje, ali nije ništa ozbiljno, sa mrakom će sve i svi doći baš gde treba. Srk vruće kafe, treći put slušanje iste numere i već je mnogo bolje.





2016-05-27

Morska priča I3

Volela je da do posla dođe biciklom, pogotovo kad pukne proleće i Boka se oboji plavim i zelenim tonovima. Mislila je da se nikad neće navići na promenu sredine ali je lepota prirode učinila da zavoli svoje novo okruženje. Posle dve godine u Boki, retko se vraćala u svoj grad. Imala je svoj dom, posao, prijatelje i sve što joj treba. Kada je otišla, bilo je to zbogom svima. Slučajnim izborom lokacije koja se poklopila sa konkursom na koji je, iz zezanja, poslala prijavu i bila pozvana na razgovor.

Sve što nije bilo lepo, ostalo je u gradu. Predhodog života nije volela da se seća. Ovde se resetovala na novi početak, krenula od nule i bila zadovoljna. Jedino što nije volela je kiša, jer kad u Boki počne da pada, dani se spoje u jedan dosadni sivi dan, i zaboravi se kako izgleda plavo nebo. Ona i dete živeli su neopterećeno. Niko ih ništa nije pitao a mnogima nije dala svoj novi broj telefona. Na novom startu sve kreće ponovo, pa i poznanstva.

Vraćala se sa posla. Tih petnaestak kilometara biciklom pored mora bili su sjajna rekreacija, bar dok turisti ne dođu i naprave gužvu na magistrali. Često bi zastala i upijala celim telom lepotu prirode. Čudna su bila ta bokeška brda, kao magnet uspevala su da privuku oblake, nateraju ih da puste kišu, pa ih rasteraju kao da ništa nije bilo. Baš kao i njeno raspoloženje, pomislila je, kad bi se setila ljudi iz života u gradu, oterala bi te misli iz glave pre nego što joj upropaste dan. Ništa nije najavljivalo kišu koja se, ipak, nepozvana spustila. Kap, druga kap, pljusak i vetar nisu bili sjajno vreme za vožnju bicikla po masnom asfaltu. 

Privučena zvukom saksofona, stala je ispred njegove kuće, sa namerom da se skloni pod nadstrešnicu bar dok pljusak prođe. Vetar je slepio njenu mokru haljinu i postajalo je neprijatno hladno. Munje su parale nebo kao da deset minuta pre toga nije bilo lepo i vedro, kao da je to bilo ko zna pre koliko vremena. Pokucala je na vrata. Zvuk saksofona je dopirao kroz prozor kuće a vlasnik nije otvarao, čak ni kad je njeno kucanje postalo intenzivno. Bicikl je vezala za drvo. Toliko je duvao vetar, da je pomislila da će i nju i bicikl da odnese preko mora i sedam gora. Bilo je neprijatno, zloslutno tamno. Talasi su drobili pontu a ona nije imala gde da se skloni. Nadstrešnica je bila taman tolika da ničemu ne služi, razmišljala je. Ako ostane napolju, upala pluća je izvesna, ali niko ne otvara vrata iako kuca jako. Mora da su vlasnici izašli i zaboravili muziku. Jedino mesto gde može da se privremeno skloni je brodić, na koji ne ume da se popne jer ga talasi prilično ljuljaju a ona je ipak cura sa kopna. Nekim čudom je uspela da se ukrca. U kabini bar ne duva, mada se ljulja kao orahova ljuska na okeanu. Našla je neki duks, svukla haljinu i pokušala da se sklupča i ugreje. Izgledalo je da kiša neće stati skoro. U redu, curo, pomislila je... Radila si raznorazne ludosti ali još nisi bila slepi putnik, čak ni na privezanoj barci. Ako ništa drugo, imaćeš o čemu da pričas unucima, ukoliko ne umreš od hladnoće ili upale pluća.

Umirila se, tako sklupčana u veliki duks, i čekala da sve prođe. Dobra vest je da sve prođe. Loša vest je da sve prođe. Nije dozvoljavala teškim mislima da je potope. Proći će oluja i iskrašće se odavde isto kako je i ušla, samo da niko ne dira bicikl. Zadremala je od ljuljanja na talasima. Bilo joj je manje muka kada žmuri. Brodić se čudno ljuljao i uvijao. Kao u holivudskom filmu, vez je popustio i barka je bila bar 50m od obale. Kuće u naselju su postajale sve sitnije. Jedino što joj je palo na pamet je brodska sirena, ali ovo nije "Titanik" već krntija koja samo što se ne prevrne. Ni sidra nema. Da vrišti ili da se moli Posejdonu, Neptunu i svima kojih se seti? Ona, koja uvek vlada situacijom, pomislila je da je zgodan trenutak da počne da paniči i u glavi prevrće šta je kome ostala dužna u ovom životu. 

Sviranje saksofona ga je bacalo u daleke delove svesti i podsvesti. Neke emocije su stvarale pritisak u glavi i svirao je jače nego što treba. Uz zvuke oluje, savršena muzika. Žmurio je, ponet tonovima i sećanjima samo njemu znanim. Svet nije postojao. Ta svirka bila je njegov otpor prema celom svetu. Vetar je pukao škura o prozor i prenuo ga iz žmurenja dok je svirao. Trgao se i pogledao prema prozoru. Prvo što je ugledao je bila njegova barka, kako je vetar ljulja na talasima ka sredini zaliva.

Za sekund je bio u prizemlju. Da pliva do nje? To je bio jedini način da je ukroti. Stotinak metara od obale nije puno, ali je more još uvek hladno. Pobacao je sa sebe garderobu i skočio u more. Voleo je situacije koje dižu adrenalin a ovo je bila jedna od njih. Sa lakoćom je uspeo da dopliva i krenuo da se penje na barku. Iako je visok i krupan čovek pun snage, ovde je trebalo više veštine. Na ulasku u kabinu dočekao ga je ženski vrisak, pun straha.

Vrh oluje je prošao. "Ko si ti?" - dva pitanja su se sudarila u vazduhu..






2016-05-23

Dvadesettrećimajdvehiljladešesnaeste

Beograd je prepun nezainteresovanih maturanata i njihovih uspaljenih roditelja.

Ne tako davnih godina, maturanti su od januara izgarali šta obući za to specijalno veče. Danas su deca slabije zainteresovana za obilazak n prodavnica. Za razliku od njih, raspomamljeni roditelji i po neki sponzor u vidu babe, strica, tetke obavezan je element u toj sudbinskoj kupovini. Deci je svega preko glave. Stres imaju oko mature, prijemnih ispita na fakultete kojih nikad nije bilo više, ljubavnih jada i ostalih problema koji muče osamnaestogodišnjake.

Njihovi roditelji su moja generacija i stvari dobijaju neočekivan obrt. Nekadašnje devojke, koje su tvrdile da ih matura ne zanima ništa više nego bilo koje obično veče, danas su se preobratile u polu histerične žene, koje diktiraju modna pravila za matursko veče. Nije bitno šta košta. Mora da se ispoštuje cela procedura pa makar govna padala to veče. Haljina balska. Ništa manje i skromnije ne dolazi u obzir jer šta će da kažu mamine drugarice sa fejsa, kad okači slike svog podmlatka? Ne može bilo kakva haljina. Balska ili nema mature. Ultimativno i, uglavnom, potkrepljena onim "U vreme moje mature počeo je rat, nismo imali ništa za obući ali ti ćeš da ideš kao princeza". Devojčice, koje su do juče bile u starkama i pocepanim farmerkama, obavezno se nataknu na štikle sa platformama, upetljavaju u svoje duge haljine i paze da se skupocene frizure pune laka i štrasa ne uzjebu. Ne daj bože da padne kiša! Mame diktiraju da sandale moraju da se obuju i lakše je pregovarati sa teroristima nego se ubediti da je zahladnelo i da haljina od 2 sloja providne tkanine, posle pljuska, neće ličiti ni na šta. Po neka uspe da prošvercuje baletanke ali sme da ih obuje samo posle zvaničnog maturskog fotografisanja, da ne bi izbio kućni rat.

Dečaci su pametniji. Još uvek se drže zdravog razuma, sportskog stila i ličnog komfora, pa tako obučeni izgledaju primereno svojim godinama i mladosti. Devojkama ne može da se spori lepota i elegancija, ali dečaci pored njih izgledaju kao đaci na praksi u hotelu u kom se parada održava. Pridržavaju devojke na vrtoglavim štiklama jer hodaju kao tek rođeni Bambi na ledu. Ti pratioci su danas must have, sve sa cvećem i obaveznom masom fotografija. Prvo ih slika njena mama, dok joj se ruke tresu od uzbuđenja jer je njena devojčica postala divna labudica, za glavu viša od svih ukućana. Sutra će, opet, da je kritikuje da nije sredila sobu i da su joj farmerice previše uske, ali danas... Mama škljoca. Ne, to nije blur efekat, to se mami tresu ruke. Iskusno, priskače u pomoć tata, čiji je telefon opremljen boljom kamerom. Maturantkinja bi da pije vode pa da ode, ali avaj, ne! Još samo profil i kako drži prtioca pod ruku, i cvet koji joj je doneo, i samo još jedna slika njenog osmeha sa juče izbeljenim zubima! Pa, kako misliš da odeš, a da mamine fb drugarke ne klikću like cele noći, dok mama pomno beleži koja se nije dovoljno divila slikama maturanata? Ko ne opali like, sutra neka se čuva na poslu, za svakoga se može naći neki trač koji će da se pojavi u nezgodnom momentu.

Smoreni dečak i lakom za kosu prelakirana devojčica kreću. Ceo komšiluk je na gotovs, hrabriji su izašli na hodnik a oni manje hrabri kao idu do prodavnice. O toj haljini će tek da se priča, ja da vam kažem, a dežurni beležnici javnog reda uredno će da čekiraju kada se mlada dama vratila kući, ko je dopratio, i koliko je haljina pogužvana. Dok deca odlaze prema autu njegovog oca (jer je takav red, a to baš i nije auto njegovog oca nego kumovog strica ali neće da se brukaju pred devojkom), njen tata pokušava da dohvati daljinski i baci pogled kakvo je stanje na Roland Garosu. Majka familije se davi u suzama, i pokušava da sa terase opali još koji snimak, a mlađi sin... Slikao je sestru dok još nije bila kompletno ošminkana, frizirana i lakom za kosu impregnirana. Bez njenog znanja, te kompromitujuće slike kači na Instagram, kao osvetu za to što ga je sestra juče kulirala kad su joj došle drugarice a on hteo da viri dok probaju haljine.

Dok se maturanti provode i jedu skupo plaćenu večeru u fensi hotelu, majka provlači najbolje fotografije kroz sve moguće filtere, dodaje efekte, kao da nije reč o već lepoj mladoj devojci. Prve lajkove i komentare svojih fb prijateljica dočekuje jecajima, dok tata nehajno vrti tv kanale i po tanjiru juri makarone sa ništa. Bez večere se može, bez maturskog glamura se ne može. Do duboko u noć svi sem mame spavaju. Koči se na trosedu čekajući mezimicu da se javi da stiže, jer ipak ujutru mama mora na posao, a valja i koleginice počastiti tortom napravljenom specijalno za tu priliku. Nije matura svakog dana. Mali zlikovac na slikama sestri docrtava crne zube i rogove, i silno se veseli komentarima svojih drugara. Sestra mu baš i nije neka riba, mnogo je mršava i krakata na tim štiklama, ali je tek onaj magarac pratilac smešan! Mali bata tone u san, zamišljajući kako će natprirodno dobro da se sredi za svoju maturu, još samo da osmisli gde da nađe Maserati Granturismo, jer sve sem toga je bzvz, što bi mladi rekli.

Zvuk odranih štiklica i zveckanje ključeva pred zoru najavljuju povratak princeze. Šminka se razmazala, u haljini se smrzla ali joj je osmeh oko ušiju. Tata hrče, mama ukočena od spavanja u fotelji je nudi da jede a princezi u ušima i dalje odzvanja "... jer treba živjeti i pjevati, idemo kao na maturskoj večeri.... Suaaadaaaa"... Mamino srce je puno. Sve koleginice su lajkovale slike. Mogla bi polako da se sprema za posao. Dok kičmu vrati u prvobitno stanje, spremi doručak za muža i sina, biće vreme da uprti tortu i krene autobusom na posao. Nije ćerkina matura svakog dana. Dobro je da je dukat, koji je ćerka dobila od dede na rođenju, pokrio sve troškove.



2016-05-20

Sada i ovde

Ne moraš da budeš savršena.

Ne moraš da vežbaš dok ti bela pena ne udari na usta a gaće same počnu da spadaju, koliko si se umorila.
Ne moraš da imaš noge od meter i po dužine, ni savršeno manikirane nokte najnovijim gel turbo lakom, koji traje toliko da nećeš ni primetiti gljivično oboljenje koje buja ispod tvog nokta.
Ne moraš da stigneš na sve promocije po gradu, tamo se ljudi slabo poznaju a i većina dođe samo da se očeše za džabe piće.
Ne moraš da učiš sa detetom, nauči dete kako da uči pa ga samo prekontroliši.
Ne moraš da voziš novi auto, lepo je ali nije neophodno da stigneš od A do B.
Ne moraš da budeš alergična na gluten i laktozu, jer su danas svi postali alergični na gluten i laktozu. 
Ne moraš da jedeš đumbir i kamut i amarant i meso od divljeg nečega. Uživaj u onome što znaš kako se zove i gde je raslo, a meru odredi sama.
Ne moraš da vrištiš kad buba sleti na tvoj sto, dovoljno je da mahneš rukom i odleteće.
Ne moraš da jedeš jogurt sa 0% masnoće, biljni sir, proizvode za dijabetičare ako to nisi. Kad im pročitaš sadržaj, biće jasnije. Možda nemaju masti i šećer ali imaju svašta nešto bez čega možeš.
Ne moraš da se u svemu ograničavaš kao da ti neko lupa recke. Sebi odredi meru u svemu, ma šta o tome pisalo na netu ili u časopisima o lepoti i zdravlju.
Ne moraš da imaš seks na lusteru jer negde piše da je to prava stvar. Tvoj seks, tvoje uživanje, tvoja stvar.
Ne moraš da se praviš da ti je sve super a nije ti sve super.
Ne moraš svetu da dokazuješ ko si i kakva si, poređenjem sa drugima. 
Ne moraš da igraš kao profesonalni plesač. Igraj ako te nosi emocija, zvuk, pokret. 
Ne moraš da žališ za onim što nemaš. Možeš da se raduješ onome što imaš.
Ne moraš da kontrolišeš ceo Univerzum. Ne možeš da kontrolišeš nikoga osim sebe, a i tu imaj meru.

Možeš da vežbaš jer ti prija, dobro se osećaš, zadovoljna si.
Možeš da neguješ svoje noge kakve god da su, tvoje su, prihvati ih i voli najviše na svetu jer će da te nose još puno godina.
Možeš da sebi organizuješ obaveze onoliko koliko možeš da podneseš a da ne padneš na nos jer si premorena od tempa koji si sebi nametnula kao obavezan.
Možeš da pomogneš svom detetu da nauči da uči, to je roditeljska dužnost, ne da ponovo učiš njegovo jer je detetu "tako lakše". Provereno, nije mu lakše i ne činiš mu uslugu izbezumljeno trčeći da se ne muči, ne nosi školsku torbu, ne pokisne, ne padne, ne uprlja. Tvoje detinjstvo je prošlo, detetovo je došlo pa ga pusti da uživa.
Ako ti se plače, ko sme da ti kaže da ne smeš? Na sred Terazija, ako ti se baš plače ti plači, ili na sred Crvenog trga, ispod Ajfelove kule ili na Mehnetnu. Tvoje suze su tvoje i kome se ne sviđaju, ne tiče te se.

Da utvrdiš svoju vrednost, nije neophodno da se porediš sa drugima. Svi smo smrtni, ne savršeni, obični. Niko nije reper da li si uspešna ili najbolja. Sama sebi odredi granicu pa kad zapneš, podseti sebe da li hoćeš i možeš bolje i više. Ako padneš, i to je sasvim ok, i ako nećeš da ustaneš i to je ok samo ako je to tvoja volja. Uvek ima neka pružena ruka da ti pomogne, ako želiš. Ako ne želiš, onda ništa.
Okreni se oko sebe, povremeno. Pogledaj svet iz različitih uglova. Lezi u travu ili se popni na brdo, sve(t) izgleda drugačije. Obuci žute čarape ako ti se sviđaju i ne obaziri se na komentare onih koji ne vole žute čarape. Tvoj život, tvoja pravila. Biraj kako trošiš svoje vreme, bar u onom delu dana u kom to zavisi samo od tebe. Pevuši dok šetaš, ako ti prija. Reci nekome da ga voliš, jer je to tvoja emocija. Na prvom mestu voli sebe. Najviše i bezuslovno, sa svim manama i vrlinama i svojim kovrdžama i sećanjem da si lagala mamu da ideš na more sa drugaricama a išla si sa dečkom i umalo se vratila trudna. Pamti ono što vredi da nosiš sa sobom kroz život. Ostalo otresi kao prašinu iz manžetni na nogavicama farmerki.

Život je lep. Slojevi nisu pravilni kao što se u torti smenjuju lebac i fil, ali ni život nije torta. Nekad je gorak, nekad kao riblje ulje, nekad kao mus od čokolade... Ali je tvoj.
"Boj se ovna, boj se govna, kad ću živjeti?", navodno su reči velikog Meše Selimovića.

Sad! Živi ovde i sad, jer je to sve što imaš. Ne sutra. Svaka noć je jedan dan nepovratno potrošen. Dobra vest je da sve prođe. Loša vest je da sve prođe. Ovaj talas je samo sada i nikad više, svaki sledeći je novi.
Sada je pravo vreme da budeš ti
Samo diši. 
Ceo svet je tvoj.












Morska prica I2

Tavan je bio muška pećina. Mesto gde bi se povukao od ostatka sveta, gde se ne javlja na telefon, gde je sve sem hedonizma isključeno. Za razliku od ostatka kuće, opremljenog mešavinom repariranog i novog enterijera, tavan je pretrpeo najmanje izmene. Tavanske grede i kamen, par komada nameštaja i nekoliko stolica. 

U prostoru su dominirali njegovi muzički instrumenti. Naslednica Stare Frajle bila je iz iste fabrike kao i ta gitara na kojoj je formirao svoje muzičko umeće. Električna gitara, bubnjevi, i dva sjajna saksofona koji su se presijavali na zraku sunca koji je probio kroz škura. Odabrao bi da svira određeni instrument samo vođen trenutnim raspoloženjem i svojom intuicijom. U gradu je bilo nemoguće u stanu svirati onako kako srce traži, nemoguće je sa pola snage a sve sem pravog sviranja iz duše nije imalo smisla. Njegov muzički talenat bio je obogaćen kvalitetnim glasom. Voleo je da peva kad je sam. Samoća i usamljenost nikad nisu imale dodirnih tačaka. Samoća podstiče na upoznavanje sebe, svojih demona i anđela kao i jačanje kreativnosti svog izražaja. Kao mlad momak, živeo je sasvim drugačiji život. Više posla, novca, ljudi u okruženju i gradskih dešavanja vremenom se kristalisalo u ono što zaista voli, a muzika je bila visoko pozicionirana na toj lestvici. Ručno pravljeno pojačalo i zvučnici davali su njegovoj muzici prave tonove.

Kada bi isključio sve periferne ometače, u gradu sviranje nikad nije zvučalo kao na ovom tavanu. Nešto je do akustike prostora a mnogo više do osećaja ličnog oslobađanja. Svirao je za sebe, najradije i najbolje. Stara Frajla je čučnula u njegovo krilo i zagrlio je prstima njen široki vrat. Magija je počela... Dopuštao je da ga akordi nose, bez razmišljanja da li je to pravi izbor muzike. Na tavanu je bio mrak, iako je bilo podne a bokeljsko sunce je pržilo kamen. Bura je od Risna donosila svežinu. Zvuci talasa i gitare činili su nežan spoj satima, dok vrhovi prstiju nisu počeli da ga bole. Neprimetno, bura je prestala a nebo je poprimalo sive tonove, što je primetio tek kada je ustao da odloži gitaru, protegne mišiće i uzme saksofon. Uskoro su erotični zvuci prkosili vetru koji je ljuljao otvorenja škura. Srediće to sutra. Kada se preda muzici, sve ostalo ne postoji. 

U Beogradu je sve bilo drugačije. Svoje instrumente ponekad bi uzeo u ruke, ali su komšije imale primedbe. Na tavanu njegove kuće pored mora, instrumenti su dobili novu enegriju. Njegov stan je bio savršeo skockan ali je počeo da ga žulja. U spavaćoj sobi krevet za dvoje, u kome je spavao samo na svojoj polovini, odavno je prestao da bude udoban. Iako sjajno kuva, nije imao ni vremena ni volje kao ovde. Veliko plavetnilo je uticalo na njega na najbolji moguć način. U Beograd bi dolazio samo kada mora, i to na par dana. Gradska gužva mu nije nedostajala, mada je rado koristio priliku da vozi slalom motorom kroz beogradske zakrčene ulice. Trećeg dana u Beogradu, kada završi sve zbog čega je došao, otišao bi kod mame na ručak i krenuo put mora. Svojoj kući, u svoj svet, u svoje veliko plavetnilo. Tragovi nervoze nestajali su sa svakim pređenim kilometrom. Kako bi se približavao svojoj kući na obali, radost ga je ispunjavala. Ima nešto čarobno u Boki što svako treba sam da otkrije. Ovde je i kiša drugačije mirisala a brda njome okupana ogledala su se u plavetnilu mora. Za mir u glavi i radost u srcu.. Dovoljno.

Neverovatnom brzinom oblaci su prekrili zaliv. Svirao je saksofon, jedan pa drugi, vraćao se gitari pa opet saksofonu. Nebo boje olova i oblaci kao krune na brdima bili su najava kiše. "Neka pada", pomislio je i predao se zvucima prirode i saksofona. Uskoro su munje parale nebo a gromovi tresli i brda i more. Da li je do akorda koje je svirao, ili do vremenskih prilika, ova muzička sesija mu je prijala kao nikad do tada. Misli, osećanja i tonovi su bili u savršenoj harmoniji.








2016-05-15

Morska priča

To majsko jutro najavljivalo je sasvim običan dan. Od kada se preselio iz Beograda, dnevna rutina se sastojala u mnogo uživanja kombinovanog sa mnogo rada. Izabrao je da bude ribar. Odavno ga je privlačila velika voda i život pored nje. Grad je postao naporan za život.

Prve dane koje je proveo u kamenoj kući pored mora dugo će pamtiti. Miris mora, ne samo onih par dana preko leta kad kao turista dođe, nego kao potpuni kontrast gradskoj galami, bučnom saobraćaju i vrevi. Sve je to ostalo van kofera u kojima je poneo samo ono što će mu zaista trebati. Bokeška jutra i od velike spavalice naprave ranoranioca. Kafa na terasi, dok u blizini nema nikakvog pokreta osim ponekog galeba, kašičica slatkog od smokava i gledanje u more... Da, to je to i to je tu. Dan se rađao tu, pred njegovim očima. Činilo se da i ribe spavaju. Totalni mir. Totalna lepota. 

Deo jutarnjeg rituala je bio odlazak na pijacu, biciklom, ako vreme dozvoljava. Prolećna jutra su još uvek sveža ali njegovoj tvrdoglavosti nije bilo spasa. Kratki rukavi, po cenu da se smrzne, šta je to za njega? Dugo leto stiže, ugrejaće se kosti svakako. Primorske pijace su mesta gde turisti samo prave gužvu. Za njih su hipermarketi, a uživanje u kupovini treba ostaviti pravim zaljubljenicima. U poslednji čas pred biciklanje do pijace, ipak je uzeo duks. Promenio se. Večiti dečak koji tera inat celom svetu, počeo je da sluša sebe. Duks vezan oko leđa neće biti smetnja, čini se. Prohladno je.

Na putu do pijace vozio je uz more, kroz naselja, gde god je bilo moguće čak i ako bi skretao sa puta. Nikud ne žuri. Ovde je život lagan i bez gradskog stresa. Radiš šta ti srce traži. Na par stotina metara do pijace, primetio je privezan čamac. Kao da je neko napravio onaj čamac, koji je nacrtao jednog davnog leta kao ilustraciju domaćeg rada na temu "Uspomene sa letovanja". Čamac se milovao sa morem, lenjo se ljuljuškao na prvim jutarnjim zracima sunca, ne hajući za gradskog momka koji ga pomno posmatra. Možda sekunde, možda minuti, ko to zna? Prepoznali su se. Na pramcu je bio nevešto napisan oglas da je čamac na prodaju. Pozvaće, istog časa. Ovo je prilika jednom u životu. Nije to običan čamac. To je barka za morskog vuka, sa koje će da baca mreže, na kojoj će da provodi vreme, sa koje će da upeca sabljarku i ostvari svoj san.

Opčinjen strašću koja se upravo rađala između brodice i njega, nije ni primetio da mu prilazi starac. Čovek je jedva hodao. Oslanjao se na štap i bolnim izrazom lica govorio više nego rečima. Barka je njegova. Mora da je proda. Vreme je za veliki servis a on.., Došao je u godine kada je svaki izlazak na pučinu rizik. Zdravlje ga izdaje a srce će stati onog momenta kada proda svoju brodicu, tako je rekao. Nije puno razmišljao, ovaj naš novopečeni primorac. Prihvatiće cenu koju god prodavac traži. Već je njegova.

Dogovorili su se za par minuta. Sada već bivši vlasnik, suznih očiju je napomenuo da ima jednu molbu, ali mu je glas potpuno nestao. Iz šapata se izgubio... Ne, nisu u pitanju novci, u pitanju je mnogo godina koje je na barci proveo. Daće mu i mreže i sve što uz barku ide, ali sidro... Eh, sa njim želi da ga sahrane. Toliko puta ga je bacio u vodu, da je i sebe njime sidrio gde god je bio. Nije to sve... Ako bi mogao nekad da dođe, da vidi svoju ljubav, pitao je. Naravno, kad god, razumeju se.

Umesto na pijacu otišao je pravo u banku. Novac je prebačen sa računa na račun onog momenta kad je krmeljiva bankarska službenica kliknula na zeleno polje u nalogu. U 09:05 tog majskog dana, brodica je promenila vlasnika. Umesto povrća sa pijace, vratio se kući svojim brodićem. Drušrvo mu je pravio dotadašnji vlasnik. Još jedan kapućino popili su pričajući o njoj. Odvezao je deku ubrzo, i pomogao mu da izađe iz auta. Sidro mu je doneo do kućnih stepenica. Muški su se pozdravili i ostao je dogovor... Kada god poželi, stari vlasnik može i da je vidi.

Srce je pretilo da će da iskoči. Jedno potpuno obično jutro najavilo je novo doba. U ergeli njegovih vozila ponosno se šepurila i ova ostarela dama. Danima je sređivao, popravljao, šmirglao, farbao. Bogami je lepo podmladio a i on je finu boju kože dobio radeći oko nje. Inače je izbegavao sunce, zbog svoje osetljive svetle puti. Sad nije mogao da se rastane od nje. Još samo ovo i ono, ona je to zaslužila. Ni kiša mu nije smetala. Kabina je bila prilično dobro očuvana. Krevet i stočić bili su sve što mu je trebalo. Pretinci su ponovo ofarbani i spakovao je sve kao apoteku. Čak je i stara vesla oživeo novim sjajem a motor nije tako dobro radio ni kad je bila nova, razmišljao je dok je ponosno posmatrao kako joj vraća život. Stari vlasnik bi srvatio kad ga unuk doveze. Zajedno su napravili barku kakvu niko nije imao. Zarđala Kanta, tako joj se obraćao misleći da ga baš niko ne čuje. Stara Frajla i Gospođica u belom dobile su novo društvo. Sa brda Sveti Ilija mogla je da se vidi radost kojom je sijao.

Bio je zadovoljan, i svojom odlukom da se preseli na more, i svojom investicijom. Pare ne mogu uvek da kupe zadovoljstvo, ali ovaj put nije pogrešio. Imao je puno da uči o mrežama, pripremi mamaca, i tajnama ribarenja na moru. U trenucima kada bi pao od umora, predveče, tamanio bi vruće galete i razmišljao da li je istina da je kod Mamule prošlog leta zaista uhvaćena sabljarka od 50 kg?
Ta misao mu nije dala mira. Ako u Boki postoji još neka sabljarka, biće njegova, odlučio je i poslednjim atomima snage to veče je krenuo ka spavaćoj sobi Nastavio je uz stepenice ka tavanu.

Duga i vrela noć. Letnja žega je počela i turisti su na sve strane. Jedino pametno što je mogao da uradi je da ode na tavan i razmišlja. Ovaj mir u glavi nema cenu. Kuća starinska, kamena, mirisala je na generacije pomoraca koji su nekada bili vlasnici. Na tavanu se najbolje opuštao. Tu, pored njega, počasno mesto je zauzimala jedna potpuno posebna gitara širokog vrata. Bila je to naslednica Stare Frajle, koja je stradala nesrećnim slučajem, posle jedne svirke kada je nije pažljivo odložio....


2016-05-09

Otvaranje

Jednom sam imala pet godina.
Moje drugarice su se penjale na drvo. Bila sam mala debela. Sve i da sam htela, nisam smela da se popnem. Odredile su da budem sluškinja, jer, sluškinje su na zemlji a vlastela na drvetu, u zamišljenom dvorcu. Bežeći da sakrijem suze, okliznula sam se na blato i pala u baru baš onako kako u crtanom filmu prase upada u kaljugu. Vrištale su od smeha. Moja sramota nije imala dimenzije. Bila je veća od Univerzuma.

Jednom sam imala deset godina. 
Umro je drug Tito, baš u vreme kada sam sa školom bila na Tari. Učiteljica Josipa je rekla da svi moramo da plačemo. Nisam plakala, samo sam se pravila da trljam suzne oči. Zbog druga Tita sam, proleće pre toga, imala krvave žuljeve na nogama jer su svi iz škole morali da idu i mašu pored auto puta, kad se vraćao sa Kube. Kad je umro, smatrala sam licemernim da plačem. Ni on nije plakao zbog mojih žuljeva pa neću ni ja zbog njega. Kosmička ravnoteža. Nikad nisam zažalila zbog te svoje odluke.


Jednom sam imala 15 godina. 
Zaljubila sam se toliko da sam se tresla kad ga vidim. Poljubio me je, dok je sa radija svirala pesma "Calimba de Luna". Poklonio mi je žutu ružu, ukradenu iz nečije bašte. Mislila sam da je to romantično, sve dok sutradan nekoj drugoj nije poklonio ružu i ljubio je. Tada sam odlučila da se ma'nem romantike. To je za neke druge žene.

Jednom sam imala 23 godine.
Radila sam po 12 sati, mrzela svog poslodavca, padala od umora. Život su činili posao i spavanje. Odlučila sam da odem, kada sam 3 dana nosila sendvič u tašni, a nisam stigla da ga pojedem. Naučena da se autoritet poštuje i da se ne sme reći "Neću", godine su mi trebale da ta uverenja otklonim. Nikad nije kasno za slušanje sebe.

Jednom sam imala 35 godina.
Udala sam se, iako sam bila svesna rizika svoje odluke. Iluzije su se lomile kao grisine, stvarnost je bila brutalna i bolna, višestruko. Trebalo je naći izlaz. Našla sam ga kad sam odlučila da ga nađem. Sve vreme bio je na istom mestu, samo sam ja lutala, dok sam pokušavala da ga izbegnem. Potrošene godine u zamenu za iskustvo. Skupa škola da bih je ubuduće ignorisala.

Jednom sam imala 46 godina.
Nikad nisam bila više svoja, radosnija, bolje inspirisana da pustim sebe iz sebe.. Do ovih dana. Dubine koje sam u sebi pronašla, lagume i skrovišta, zalihe Energije, snagu koju nisam znala da posedujem... Našla sam blago. Saputnik na tom putu je čovek kome sam zahvalna što je tu. Što sluša priče iz dubine mene, što razume i ne osuđuje. Hvala mu što me pušta da rastem, inspiriše da pričam, više pišem i budem Ja. Zahvalnost ne može da se spakuje u par redova. Razume se 1:1. 

Nikad nije kasno da se bude svoj. Uvrenja koja su nam drugi nametnuli, misleći da nam čine dobro a ustvari su nas blokirali u našem rastu, mogu da se promene uz mnogo volje i malo truda. Ako sam ja uspela da se oslobodim tereta koji su mi raznorazni godinama tovarili, može svako. Volela bih da i ja nekad nekog pokrenem da bude bolji, slobodniji, da prvenstveno voli sebe pa ostatak sveta. Veliki je to uspeh.






2016-05-06

Šestimajdvehiljadešesnaeste

Danas mi se nosi lepršava letnja haljina, kosa vezana u rep, sandale sa stileto štiklom. Šminka diskretna. Naočare za sunce savršene. Primaju mi se gosti u onu kuću pored mora. Jede mi se roštilj i deli mi se konzerva crnog piva u dve čaše. Ispraćaju mi se gosti, posle popodneva zajedničkih osmeha i dobre volje. Skuplja mi se veš pred kišu, izuvaju mi se sandale sa stileto štiklom dok se zatvaraju škura jer oluja samo što nije. Loži mi se kamin, zahladilo je posle kiše. Sluša mi se pucketanje drveta lovorike, koje mirisom svog ulja ugodno ispunjava prostor, zavlačeći se u svaki ugao prizemlja sve do greda koje nose sprat.

Beograd mi je postao naporan. Mnogo ljudi, saobraćaja, buke, nerešenih situacija, napetosti u ljudima, nesređenosti u mozgovima. Previše stresa. Grad.. Neprepoznatljiv. Sve je teže sporazumeti se sa nekim za susret kod Jugoeksporta na Trgu, kod Kulture, Kluba privrednika. Rasuli su se ljudi kojekude, nestali i sa sobom odneli sve što su iz ovog grada mogli da ponesu. Ostao je prazan i zveči, bez duše, kao limena kanta u koju se tovari i pesak i šljunak. Sve manje prelazim beogradske mostove i sve mi je draže što ne moram preko, ali kad idem, idem srcem i vođena istinskim povodima i razlozima.

Beskrajno mi treba blizina velike vode. Beogradske reke mi više nisu dovoljne. Treba mi more oivičeno sivo-zelenim brdima, lovorovom šumom u kojoj rastu ciklame i jagorčevina. Fali mi zvuk talasa, koji drobe pontu pod prozorom. Treba mi narandžasta UNIS pisaća mašina, čiji će zvuk ritmišno da odzvanja sa terase, dok moja mašta bude prelazila u slova i na papir. Teška mi je ova kancelarijska promaja. Treba mi pogled na oblak zakačen tamo gde se ljube Ljuta i more. Treba mi i jedna barka sa prugastom tendom i srećnim kapetanom. Vrt pun mirisnog bilja, cveća i jedan baštenski patuljak. Kičasto ali želim. Gde bude mesta za sve ostalo, biće i za njega. On će znati sve. I ko se kad probudio i kako raspoložen, kakav će ulov kapetan doneti, kada je sunce pušteno da uđe u spavaću sobu kroz prozor.. Njemu ću da pričam ono što niko drugi ne treba da zna, jer će moje misli umeti da sačuva. 

Koliko još miliona godina ću biti zatočena u ovom gradu? Sve sam manje tu a sve više tamo. Kažu neki, nedostajaće ti Beograd, dolazićeš češće nego što misliš. Faliće ti prijatelji, pozorišta, koncerti, buka. Evo, potpisujem da nisu u pravu. Beograd svakodnevno sve više izlazi iz mene i sve su slabije veze između nas. Ona smokva, ispred kuće, juka levo od nje, mimoza i veliki žbun pitosporuma iza kog proviruju naranže... To mi treba. Sad, hitno, tri puta na dan da udišem miris mora intenzivno! Da gledam u veliko plavetnilo koje samo ja znam gde se krije. Smeh i govor bez mnogo reči, i kad plavetnilo pređe u tonove sive i krene da se povlači u svoje špilje. 

Dok jastuci ne progovore o tome šta ko sanja, dok adresa u dokumentima ne bude kuća pored mora, razmišljaću o sreći. Gajiću je, negovaću zahvalnost prema svemu što imam i nemam, uverena da je istinska sreća u sredini nas, tu negde gde i ono dete u nama, koje često zaboravljamo a tako je... Milo! Dete u meni jedva čeka da skače sa ponte i pije kišu direktno iz oblaka, stojeći na pljusku. Tom detetu dugujem sreću. Sviđa mi se razmišljanje da nikog nisam upoznala bez povoda i razloga. Što sam starija, sve mi više prijaju ljudi koji imaju to dete u sebi. Sa njima se najlepše igram. Nikad nije kasno za srećno detinjstvo.