Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-06-28

Dvadesetosmijundvehiljadešesnaeste

Imam dugogodišnjeg snabdevača haljinama. Podržavam sivu ekonomiju utoliko što njegova keva šije odlične haljine a on ih prodaje na ulici, pa smo svi srećni. Kako mi treba nova haljina, jutros se oduševim što je tu. Uzela sam jednu i ponela do kancelarije, da probam. Platiću ili mu vraćam, tako godinama funkcionišemo, ali prvo da probam.

Imam dve sjajne koleginice iako radimo u tri različite firme. Svako jutro se vidimo, popričamo, nasmejemo se i svaka ode u svoju kancelariju. Jutros sam ih zatekla na terasi, otvorenom prostoru ispred jedne od naših firmi. Dok otključam svoju kancelariju, pa dok sve spremim a već sam knap sa vremenom, Sanja mi je predložila da probam tu u njenoj kancelariji, tačnije u toaletu. Meni je svojstveno nemanje vremena i "ja ću to začas". Probala sam haljinu u kancelariji (koja ima otvorene venecijanere na prozorima ka toj terasi), obe su aminovale kupovinu, i haljina sa tri glasa ide dalje tj. kupujem je. Vratih se u Sanjinu kancelariju, da se presvučem u svoju majicu i pantalone, kad ugledah Brankicu kako maše rukama i nešto pokazuje.

Sanjin direktor se približavao. Stojim u sred njihove kancelarije, u crnom brusu i belim gaćama model "Baba 1965". Da ne objašnjavam zašto je raspar, uglavnom, direktor se približava a mene hvata panika. Više ne znam šta je levo a šta desno. Razmišljam grčevito... Brže ću obući haljinu nego pantalone i majicu i skačem ka haljini, prebačenoj preko stolice, kao jaguar prema mesnatom obroku. Peđa se približava. Guram levu ruku kroz otvor za glavu, a desnu ruku kroz levi rukav. Vidim da nešto ne ide najbolje ali mogu ja to! Ja sam majka, specijalno sam trenirana da budem pribrana u stresnim situacijama koje rešavam sa lakoćom američke morske foke (ili kako se to već zove u filmovima). Moj um je naučen da radi pod velikim stresom ali ne i da koordinira šta je levo a gde ide glava. 

Uglavnom, sekunde i metri su u pitanju. I gaće. Velike, one što se ne usecaju i ne prave šlaufe nigde, i koje bi danas ostale bez publiciteta da čovek nije rešio da dođe u svoju firmu ranije nego predhodnih 25 godina ikada. Uspela sam i cipele da obujem, iako ni sad nisam sigurna što sam ih izula. Ove dve, pred vratima, bile su između valjanja od smeha i spremne da Peđu zadržavaju ali džabe, kroz prozor kancelarije sve se vidi. Ne kažem da prizor nije bio uzbudljiv, ali nisam to planirala kada sam krenula na posao jutros.  Uspela sam da pogodim da obučem haljinu, i istrčim iz njihove kancelarije kao da je sve redovno.

Izgledalo je kao jedno obično jutro radnim danom. Par minuta sam se osećala kao Bridžit Džons u filmu, u sličnoj sceni sa gaćama. Čak sam i lepša od nje, priznaću, jer se od jutros smejem i super mi je dan. Jedino što mi je žao što Peđi nisam mogla da kažem da je, i on, par minuta bio kao Hju Grant. Bojim se da bi mu se to svidelo pa bi tražio da se opet igramo.

P.S.
Hvala Bridžet za sliku, da ne moram opet da se skidam. Modni hirovi su prolazni, samo su gaće za babe vanvremensko dobro.


2016-06-22

Dvadesetdrugijundvehiljadešesnaeste

Oplakah polomljenu lipu.

Olujni vetar je prelomio, pre dve večeri. Krošnja je ležala pored stabla i ništa mi to nije izgledalo tako strašno, kao kad sam jutros videla radnike Gradskog zelenila, kako krošnju unose u kamion. Ostalo je polomljeno stablo, možda dva metra visine, i moja nada da će iz toga lipa uspeti da se podmladi. Par oštrih rezova testerom i ostao je samo panj.

Polomilo me je gore nego oluja lipu. Znam je dok je bila prut poboden u zemlju. Bila je mlada i lepa lipa, pravilno formirane krošnje, divna i mirisna pre par dana dok sam stajala ispod nje i udisala slatkasti miris njenih cvetova. Pljusak je taman umio i mirisala je božanstveno. Žmurila sam i disala, da u svaku ćeliju udahnem njen miris. Danas je nema. Go panj, par cm iznad zemlje. Smrt mnogih ljudi nisam tako teško doživela. Da sam znala da će udari oluje biti fatalni po nju, bar bih je slikala, zagrlila... Ne znam šta se radi kad se opraštaš sa drvetom. Sa ljudima sam naučila. Kad imam potrebu nekome da kažem da ga volim, da ima svoje mesto u mom srcu i životu, bez ustručavanja kažem. Dva puta nisam stigla da ljudima kažem koliko mi znače, pa su me vesti o njihovoj smrti iz mesta pomerile. Uvek je pravi trenutak da se nekome pokaže ljubav. Ne samo kroz "Volim te" već i kroz obične,  svakodnevne reči poput "Javi se kad stigneš" ili "Čuvaj se". Nije patetično. Životno je.

Da li je moguće, da nas kugle leda sa neba i vetrovita stihija polupaju kao najgori neprijatelj? Da li je moguće da nema načina da se spreči, nego sada popisujemo štetu i kunemo se da smo iznenađeni? Nije mi dobro od pripisivanja štete sudbini. Ne verujem u sudbinu. Ta reč je za mene sinonim za sve loše izbore, propuste, greške i budalaštine koje smo sami napravili pa odgovornost prišivamo sudbini. Dobre odluke i izbore slabije pamtimo a iz istog uma potiču, čudno mi je to. Dobro se podrazumeva, loše je sudbina. Ko može nekome da kroji sudbinu? Ko može da utiče na nečiji izbor? Ako je sudbina takva kakvom je predstavljaju, kapiram da joj se ne može umaći, ni za dobro ni za loše. Nemam makaze za krojenje sudbine. Ne umem ni suknju da iskrojim.

Odrasla sam i verujem u Deda Mraza, jer mi se sviđa da verujem da postoji. Možda je razlog to što ga vidim bar jednom u toku novogodišnje sezone, kada se neki učitelj ili službenik ili doktor nauka obuče u kinesko odelo, zalepi sintetičku bradu i kao natovari poklone u džak pa za 10 EUR zvoni na vrata onima koji su ga angažovali. Deca se, obično, prestrave a roditelji se pitaju gde su pogrešili. Vršilac dužnosti Deda Mraza spakuje šuške u džep i produži na sledeću adresu. Tu negde ga ukebam i ja, vidim ga, mahnem, mahne i on meni i tako znam da postoji. Čovek je, kao i svi drugi. Sudbinu nisam srela, ili bar ne znam da smo se upoznale. Sve svoje greške pripisujem svojim izborima, odlukama i sličnim umnim produktima. U nekim situacijama sam ispala glupa onoliko, jer sam mislila da ono što prolazi u holivudskom filmu može biti i u stvarnosti ali nema veze. Sve će to, jednog dana, da uđe u saldo mog života. Mene i sada nasmeje kako sam mogla da budem toliko naivna ali sam stekla odlično naravoučenije, za te pare.

Ako se na ulasku u raj ili pakao bude polagao prijemni, nisam sigurna za šta ću imati više bodova. Kao i deca kada biraju srednju školu pa ne gledaju mnogo koje zanimanje biraju kao životni poziv nego se odlučuju zbog društva, tako bih i ja izabrala pakao. Volim vrućinu, more, sunce. Posle beogradskog leta i ovih talasića vrućine što ljuljuškaju moje godine, sigurna sam da mi ne bi teško pao.



2016-06-17

Sedamnaestijundvehiljdešesnaeste

Radujem se susretima sa dragim ljudima, ovih dana. U vreme godišnjica mature, u Beograd se sjate oni što su ga davnih godina napustili. Između dve kafe štošta se promeni pa opet, na pitanje "Šta ima novo?", odgovor je samo osmeh. 

Svašta i ništa se (ne) dešava. Deca rastu a mi smo sve lepši i mudriji. Kažu da ta mudrost dolazi sa godinama, lepo nisam pametna da li dolazi svima u istoj količini i na isti način. Za ljubav sam sigurna da dolazi u različitim oblicima. Nije to baš samo ljubav između ljubavnika. Ima tu i one prema prijateljima, hobijima, sportu.. 
Što sam starija, sve manje prelazim na onu obalu Beograda, pa se svaki put iznova iznenadim kako nema mesta koja pamtim. Jesu to iste ulice, ali se drugačije zovu, imaju nove šarene prodavnice, restorane. 
Trenutno je u mom gradu 36C i polu glasno razmišljam kako da pređem reku a ne pozli mi od vreline. Jedan sladoled dogovoren da se podeli u dvoje večeras vraća mi osmeh. Mogu ja i pešaka, ako treba, šta mi je teško..

Juče me je zvala jedna dušica. Ona je videla Roberta De Nira. Iz bliza, i mahnuo joj je. To je skoro kao da je mahnuo meni, jer ja znam nju, tu pahuljicu od žene, to milo i nežno biće zabrinuto za mene, bez razloga. Neke vibracije duša se prepoznaju i nije bitno koliko kilometara nas deli. Druga poznanica lepih smeđih očiju, sa kojom sam se ohoho ispričala u porukama, protrčala je kroz moj grad i našla vremena da se vidimo. Meni takve duše daju snagu.

Između posla i važnog sastanka nameravam da odem do pozorišta "Boško Buha". Među glumcima koji su se vinuli u nebeska pozorišta ove godine, neke smrti nisam doživljavala emotivno ali Mandinu jesam. Nikad ga nisam srela. U kuću mi je ulazio samo iz televizora. Zamišljala sam ga kao visokog i nesalomivog ali srce ne bira kad će da se zaustavi. Odneću cvet do ulaza u pozorište u kome sam, sa mnogom decom ovog grada, uživala u prvim pozorišnim predstavama. Otići ću, jer osećam potrebu da odem, isto kao kad je ubijen Đinđić. Možda je taj jedan cvet umesto "Hvala" za ono što su, i Đinđić i Manda pružili meni, običnoj ženi iz mase. Viziju bolje budućnosti i smeh, jer u ovom dugogodišnjem sivilu svetleli su drugačije od ostalih.

Na grobu moje bake, koja bi danas napunila 103 godine, pričam. To je moje pravo i moja potreba, tako je čuvam i vraćam joj ono što je u mene ulagala svojim rečima i delima. Sutra ću i njoj odneti cveće. 
Mandi želim da kažem da sam se zaljubiška. U ovaj život, u ljude koji su oko mene i koji su moje blago. 




2016-06-12

Ne nadaj se čudima

Nema tu mesta za tebe, lepa moja.
To je njihov svet u kome ima mesta za dvoje, eventualno troje, samo što ti nisi ta treća. Ne čitaj horoskope. To što je zapisano u zvezdama... To je za devojčice a ti to odavno nisi. Ne žmuri. Znam, suze teže teku kad se oči zatvore ali suze i služe da isperu oči od onoga što vide a srce ne može da podnese. Tačnije.. Možda bi srce i podnelo, kad bi um mogao da prihvati realnost. Više vas nema.

Ova sadašnjost ne pripada tebi već njima. Mesta se menjaju. Na tvom je ona i svet nastavlja dalje, u novi dan. Tvoje emocije isprskane krvlju direktno iz srca neće ga zaustaviti. Zemlja će i dalje da rotira, kao hiljadama godina pre i ubuduće. Umiri um. Ne prevrći zašto ona a ne ti... Tako je i tu ne možeš ništa, osim da sebe spaseš raspada sistema. Seti se, godine su ti bile potrebne da se oporaviš onda kad si imala duplo manje godina nego danas. Nisi uradila ništa pogrešno, lepa moja. Jednostavno... Ljudi se menjaju. Šta je bilo juče, danas ne mora da bude. Znam da je racionalnom teško to da pojmi ali je, trenutno, to najbolje što možeš za sebe da uradiš. Da umiriš um, sećanja, obećanja koja ste jedno drugom dali, neko iz srca a neko iz lepote trenutka u kom je zavet "Ja bih, za tebe..." ostao zapisan u bezvremenosti Univerzuma. Još jedan zavet koji neće biti ispunjen... Puno ih je u galaktičkom prostoru. Ponekad, neki novi dođe na mesto starog, i vrati ga onome kome je upućen, da mu doda soli na ranu. Ne reaguj, lepa moja. Vraća se, kao mač, koji će te razrezati na komade samo ako mu dozvoliš. Ne daj na sebe, ne daj bolu da tobom upravlja. Pozdravi se sa svetom na par dana i odboluj onoliko koliko bolu treba da prođe. Skloni materijalne tragove vašeg postojanja. Oprosti se sa svakim predmetom, porukom, pesmom. Prođi, kao cunami, i ostavi pustoš. Veruj mi... Bolje je bol ne plaćati na rate. Iseckaj ga na delove, procesuiraj, raspadni se. Bacaj, urlaj, psuj! Mrzi dan kad ste se sreli, kad si prošla tom ulicom, sve dok ti srce ne stane od bola. Što se pre raspadneš od suza i emocija, pre ćeš da ustaneš. 

Nema tu milosti, lepa moja. Sve ima početak i kraj. Znam.. Ne slušaju te ni racio ni telo, ne možeš da ustaneš sa poda jer ti tlo beži ispod nogu. Dan se, nekako, izdrži ali noć traje 200 sati. Idi se umori, fizički se premori, da bi um umorila, da ne vrti stare snimke, mirise, emocije. Ima dana... Um će profiltrirati ono što želi da zadrži, zato nemoj da mu otežavaš sada. U jedan džak baci osušenu ružu... Omot od prve čokolade.. One cipele.. Sve što ti padne pod ruku a ima veze sa vama. U drugi džak spakuj emocije, sećanja, misli, pokidaj te lance između vas dvoje i sve baci u džak. I te maramice, kojima sad brišeš suze. Sve. Ja ću te džakove da sklonim, ti ništa ne brini. Vreme poluraspada emocija je 8 godina, kažu. Nikad ti neću reći gde su.

Mala.. Preživećeš. Dan po dan, uz suze i smeh i kidanje duše na komade. Ne može drugačije. Prođi kroz Beograd ulicama koje pamtiš da ste zajedno prolazili, otplači svaku, da te ne bi stizalo kad se najmanje nadaš (u punom autobusu, na primer). Prihvati da je gotovo. Ne, ne možeš da zaustaviš ono što sa tobom nema veze. Ništa nisi pogrešno rekla ili uradila, jednostavno... Nema dalje. Mrzi me, što ti ovo pišem ovako, od emocija očišćeno. Da, ja sam bezosećajna, ja imam kamen umesto srca, to znamo odavno. Znaš li zašto je kamen? Od svih onih, što su ga zaustavljali, po kap krvi mu uzimali, a ono je pumpalo bol i okamenilo se. Naviklo je da radi bez krvi i toplote. Možda ne bi ni valjalo, da je obično, kao i sva druga srca. Nemoj da misliš da sam tako htela... Takav modus vivendi sam sama odabrala, da bih mogla dalje. Ti biraj kako ćeš. Proći će, lutko moja. Sve prođe, i loše i dobro, samo ovo loše duže pamtimo.

Sutra je novi dan, lepa moja. Idemo dalje.
Ja, sa svojim kamenom u grudima, ti sa svojim pokidanim nadama i ljubavlju koja ti ne da vazduha a on će sa njom. Ne nadaj se čudima. Gledaj da preživiš još jedan dan i još jednu noć i ne mrzi me, što znam kojim putem moraš da prođeš.




2016-06-06

Pre raskida

Trebalo bi zakonom uvesti pravilo da se, pre zvaničnog raskidanja veze dvoje ljudi, neke stvari odrade na civilizovan način. Vraćanje tuđeg, na prvom mestu. Tebi tvoje a meni moje. Na vreme treba prekinuti sve karmičke zavete i zakletve da ćemo se uvek voleti. Nećemo. Ništa ne traje zauvek. To su izmislili za potrebe holivudskih ljubavnih filmova.

Pre 20 godina stvarno sebi nisam mogla da dopustim još jednu traumu. Raskid je već bio dovoljno bolan i tužan, ali je novi Champion duks (dan ranije zaboravljen u njegovom autu) bio drag i skup i previše moj, da bih ga se odrekla. Ako sam već momka velikodušno prepustila drugoj, lepšoj i pametnijoj, nisam morala da dotaknem dno sponzorišući njihovu ljubav svojim duksom. Njega sam pustila da ode, duks ne dam i tačka. Posle sam čula da se njome i oženio, što ne menja stvar. Moj duks je još uvek ceo i funkcionalan, verovali ili ne. Za njihov brak ne znam.

Svi na poslu držimo lične stvari. Imam patike, za slučaj kiše kad sam u lepoj letnjoj obući, tanak džemper, deblji džemper, par ešarpi da izgledam otmenije. Imam i jednu majicu, ako se uflekam ručkom koji jedem na hodniku sa mačkama, jer se moja hrana u kancelariji "neugodno oseća". Neka druga hrana ne ali moja da, pa, kad već jedem sa životinjama na hodniku, ne moram da šetam na majici masne fleke od punjenih tikvica. Bilo bi sasvim u redu zaposlenom najaviti otkaz dva dana ranije, jer ništa svoje ne želim da im poklonim. Jednog dana ću biti bogata i slavna. Ne dam da se bogate na mojim ličnim stvarima. Mogu da polupam svoju šolju lično ali je se neću odreći. Radije ću da formatiram hard disk svoj računara, jer anksioznost ne valja držati zarobljenu u sebi. Može čovek opasno da šizne od akumuliranog besa.

Bivši supružnici treba da podele imovinu pre razvoda, što je pre moguće. Prvo, u braku će, kad-tad doći do trzavica tipa "Polupao si MOJE čaše za belo vino, to sam dobila od ujne kad im je preteklo poklona od sestrine svadbe". Drugo, na vreme se može smandrljati i nešto od onog drugog, na šta smo bacili oko, na primer kameni avan. Njemu to nikad, ali nikad neće trebati, tačnije i ne zna da ga ima. Mislio je da je to promotivni primerak urne, sa onomad posećenog sajma koječega u Kini. Ako do sad nije hteo da koristi avan, ne znajući da je avan, pa neće nikad u životu a ja baš želim da ga imam. Iskreno, u podeli bračne imovine meni je najviše tuge napravio jedan mikser sa blenderom koji je on greškom stavio na svoju gomilu stvari i odneo u nepoznatom pravcu. Jeste to bio zajednički svadbeni poklon i kupila nam ga je moja komšinica na buvljaku za 20 EUR, ali takav kvalitet i postojanost više se ne može naći za te pare. Model je od pre 10 godina što uopšte nije smetalo. Oprostila sam bivšem mužu koješta iz našeg braka, ali taj mikser sa blenderom i još nekim dodacima, nikad neću. Da smo na vreme podelili imovinu, šipak bi mi ispred nosa maknuo tu kutiju!

Prijatelji, pre prekida prijateljstva (a to je sasvim realno, jer smo živa bića i svi se menjamo) trebalo bi da međusobno vrate pozajmljene knjige. Godinama imam okrnjen komplet knjiga E. M. Remark jer je "Noć u Lisabonu" neko kvarno biće zadržalo. Prevrtala sam buvljake, knjižare, antikvarnice, nalazila sam tu knjigu drugih izdavača, ali moj komplet je zauvek ostao okrnjen. O nosačima zvuka da ne pišem, mada je danas dobro što skoro sve može da se nađe na netu pa nije zauvek izgubljeno. Iz toga sam izvukla nauk: ono što je meni drago, možete da gledate iz moje ruke i tu je kraj. Nema pozajmljivanja da se pročita ili dupli album presluša.

Da mi je vlast pet minuta, taj zakon bih uvela bez skupštinske procedure. Sudski troškovi za one što zadrže tuđu imovinu bili bi toliko veliki, da bi svi sve vraćali na vreme. Sve osim puknutih srca, polupanih nadanja i neispunjenih obećanja. Srca se regenerišu, nadanja se zamene novim nadanjima a neispunjena obećanja... Pa, sa time može da se živi. Svi lažu i mažu dok ne postignu šta su zamislili osim nekih koji vole da lažu baš.







2016-06-01

Prvijundvehiljadešesnaeste

Kada se muškarac oseća loše, ode u svoju virtuelnu pećinu. Ukoliko živi sa porodicom, "pećina" je mesto u kući, gde može da mrvi i radi šta god hoće a da mu niko ne prigovara. Ukoliko živi sam, "pećina" je u glavi. Mesto za uteći od svojih misli i radoznale okoline. Kako je tamo, ne bih ni da provirim. Možda bih se, i sama, povremeno isključila iz kretanja cele planete ali ne mogu sebi da pružim toliko slobodnog vremena u komadu. Seckano na po pola sata tu i ovde nema dobar efekat.

Kada se žena oseća loše/nezadovoljno/izgubljeno/nezaštićeno... Eventualno može da popriča sama sa sobom, ako ima luksuz koji znači vremena i prostora da samuje par sati. Ukoliko nema, pribegava nekoj od oprobanih metoda za lečenje mentalnog mamurluka. To je stanje posle nekih glupih odluka i donošenja pogrešnih izbora, kad se sutradan analiziraju misli i traži logično objašnjenje za nelogičan postupak. U toj fazi, više nema L od logike. Glava boli, creva se prevrću, stomačni sadržaj bi da izađe a pamet bi da se resetuje. Naravno, mogućnost da se utekne od ostatka sveta tek toliko da se misli poslože u glavi, proporcionalno opada sa važnošću potrebe za osamljivanjem. Što je potreba veća, zle sile će se udružiti u nameri da osujete pokušaj žene da se vrati u normalu. 

Nije to nikakav ritual ni ništa posebno, zaista. Samo potreba da se ne odgovara na glupa pitanja još glupljim odgovorima. Želja da se malo ćuti i ohladi um od svega i svih. Obična ljudska potreba za samoćom. Avaj, što je ženina potreba jednostavnija, to je teža za ostvariti. Ne razumem najbolje tu proporciju ali.. Ako želi da kupi nešto, Univerzum će se potruditi da joj na račun u banci stigne baš zaostala alimentacija ili regres taman toliki da kupovina prođe bezbolno. Ukoliko želi ljubavnika lepog, zgodnog i mulavog... Eto ga, sa svojim šarenim bicepsima u odeći koja više otkriva nego pokriva. Pantalone sa uskim nogavicama i sveže počupane obrve su must have. Njegove, naravno.

Ne volim epitet da sam jaka žena. U čemu sam jaka? U obaranju ruke ili guranju betonske lopte? Nisam jaka, ja sam Sanja, jedna obična žena sa običnim životnim željama i potrebama. Ponekad se i ja umorim od obaveza, odgovornosti, od "sve sama" ali se retko kad žalim. Tu je srž problema. Naviknuti da uvek za sve imam rešenje ili bar opciju za premošćivanje problema, ljudi iz mog okruženja su počeli da zaboravljaju da me pitaju kako sam. Ono obično i kratko "Kako si?" izostaje, jer se naprosto podrazumeva da sam super i da mi je sve u životu fantastično. Ima dana kada jeste i ima dana kada nije, ničim posebnim izazvano. Dana kad bi mi prijalo da me neko pita kako sam, sasluša moju prostu rečenicu koja sadrži odgovor, zagrli me bar rečima kao prijatelj prijatelja. Čak i oni, koji su iz mog daha ili pogleda pre nego što izgovorim mogli da bar naslute šta ću reći, prihvatili su kao ustaljeni obrazac da sam uvek i svugde super.

Neverovatno je koliko malo ponekad bude dovoljno, i da se sklizne u ponor i da se popne na sledeću stepenicu. Još je neverovatnije koliko je to malo moguće dobiti od drugih, kao da je reč o davno izgubljenoj varnici iz prve vatre pećinskih ljudi. Ne govorim o materijalnom dobitku, poklonima, vratolomnom seksu ni gastronomskom užitku. Samo obično "Kako si?" kod mene više ne svraća. Dok se ne vrati, odoh i ja.