Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-07-31

Tridesetprvijuldvehiljadešesnaeste

Danas se širim kao šumski požar i oko sebe pravim samo štetu.

Da li je do horoskopa, u kome je problematično polje komunikacija, ili je do ljudi oko mene? Osećam se kao Mujo koji vozi u kontra smeru pa se čudi zašto svi voze naopako. Nisam se pokačila samo sa onima koje nisam srela, što ne znači da neću, dug je dan. Za paljevinu je uvek dovoljna samo iskra, i nadam se da će neko uskoro da me dobro isprovocira, da se posvađamo za sve pare i da mirno spavam.

Ljudi slabo trpe istinu i iskrenost. Kao, svi baš vole iskreno mišljenje i nedvosmisleno ponašanje, ali čim ostanem dosledna svom stavu, e, tu se razmimoilazimo. Znam zašto nešto ili nekoga hoću ili neću u svom zatvorenom sistemu. Problem nastane kad bi neko, na silu, tamo gde ga ne želim. To izaziva pritisak na moju pamet a onda pucam kao ekspres lonac iz kog je isparila voda. Nisam napeta ni nervozna. Ista sam ona od juče. Nisam se promenila, samo se promenila moja reakcija, koja se razlikuje od onoga što je neko očekivao. 

Daleko sam od umiljate ženice koja trepće svojim dugim trepavicama, i ide niz tuđu struju. Danas možda za nijansu dalja nego inače. Nemam problem ja. Imaju ga oni koji se susretnu sa drugačijim od onog što su od mene očekivali. Ima dana kada lakše trpim gluposti a danas nije jedan od njih. Nikome ne postavljam uslove, nikoga ne navodim na mišljenje. Jednostavno, počelo je da me mrzi da obrazlažem svoj stav. Argumenti su uvek transparentni. Niti imam potrebu da impresioniram niti me drugi impresioniraju. Ljude prihvatam onakve kakvi su, a do njih je kako će da se prikažu. Ono što nikada nisam podnosila i nemam softver za procesuiranje su hvalisavci.

Osoba koja ne zatvara usta hvaleći se svojim uspesima definitivno nema pristup mom  sistemu. Imam alergiju na takve, a lekar mi je rekao da izbegavam sve što mi alergiju izaziva, tako da... Ne moraju da shvate, samo bih zamolila da zatvore sva vrata i poruše sve mostove, kad odu. Mrzi me da se razvlačimo, pa ko će kome da spusti, ko će da dominira, ko će sebi da ojača ego. Mrzi me. Vruće mi je i znojim se i ne želim da se trošim na nepotrebno i nepotrebne. Problem nastane kad takvi ne skapiraju da su odigrali svoju epizodu pa krenu u nadmudrivanje  i igru mačke i miša. Ne volim ni mačke ni miševe i ne igram se toga.

Ljudi ne vole da budu odbijeni. i to je sjajno, jer pametni osete kad će to da im se desi, pa se povuku manje ili više dostojanstveno. Neki to urade čak i šmekerski, ostavljajući za sobom oblak dobrog parfema ili reči koji i dalje trepere u vazduhu. Većina ode podignutih noseva, kao da su jako bitnu stvar uradili time što su me napustili. Mogli su sebi da uštede vreme pa da se ni ne lepe, ali nisu hteli da me čuju iako su slušali. Zbog jednog takvog nosa, danas je bio dan bez oblaka, taj nos i njegov vlasnik sve su ih rasterali. Hvala im. Sunce je divno obasjalo njihovo odsustvo.

Kao što sam već rekla, neko me ozdravi svojim prisustvom a neko svojim odsustvom. Dobra stvar u mojim godinama je, što sve manje imam posla da smislim kako da nekome kažem da gubi vreme jer neće od mene dobiti ono što zamisli. Pametne generacije dolaze. Valjda su umovi, vremenom, evoluirali na osnovu predhodnih iskustava. Dakle, svako ima svoj smisao u nečijem životu. Neko za jednokratnu lekciju, neko za jednu sezonu a neko zauvek. Ostala mi je sporna samo kategorija onih koji su ukrstili put sa mojim a da nisu, kao uspomenu, ostavili ni trag parfema u vazduhu. 

Veliki je ovo svet i ima mesta za sve. Javno molim one koji bi da se "presecamo" da bi mogli da dominiraju, da me promaše, iz medicinskih razloga. Gadnu alergiju mi stvaraju i ometaju protok svežeg vazduha u mom Univerzumu.




2016-07-29

Od keksića do besnog momčića, korak je

Koliko vaspitanje i primarna porodica utiču na razvoj deteta, svakog dana je očigledno i svi se sa tim susrećemo. Ono što mene fascinira je sindrom prezaštićivanja koji se iz detinjstva produžio u nedogled i mnogima glavobolju pravi.

Kad bi dete zapištalo, mama bi dala mleka ili keks ili nešto što bi smirilo vrisku malog besnuljka. N puta ponovnljeno postalo bi obrazac ponašanja. I dalje tvrdim da se deca ljubavlju ne mogu razmaziti i da tu u pitanju nije ljubav, ali posledica je razmaženo dete. Mali drekavac koji je sam skapirao kako da manipuliše drugima, i nastavlja da raste u takvom sistemu spojenih sudova. Zašto roditelj, na prvom mestu majka, popušta i ne rešava problem nego posledicu, to je posebna priča. Uglavnom, sistem funkcioniše. Dete pišti, mama vadi keksić, dete se smiri dok se opet ne seti omiljene igre "Kako iscediti mamu". Dete je srećno jer je postiglo cilj, mama je srećna jer je dete srećno i ubrzo kreće novi krug. 

Sreća je relativna kategorija. Ova igra, koja dete silno zabavlja a mama svesno na nju pristaje, dobija potpuno novu dimenziju kad dete poraste. Dokle god mama pristaje, igraće se. Kad se mama bude umorila, dete će da nađe partnera/partnerku tj. osobu koja će igru da nastavi. Zavoleće se, partner neće uvek uspeti da udovolji detetu koje kmeči, ali će da se trudi. U nekom trenutku, umoriće se, ali će i dalje da nudi keksić čim čuje taj tužni glasić. Stići će podmladak, pa više neće biti vremena ni prostora da se ovakvim hirovima udovoljava. Veliko dete će se setiti mame i zanimljive igre. Mama će se obradovati, srećna što sin hoće da se opet igraju. 

Ono "Ali..." koje kvari mnoge igre, pokvariće i ovu. Mamino dete je poraslo i keksić više ne radi posao. Prohtevi rastu, i obično su korak iznad maminih mogućnosti. Nismo platili struju pola godine... Mama uskače. Nemamo za more ali baš nam se ide, znaš mama, to je zbog bebe... Mama piše čekove. I auto nešto štuca... Mama pozajmljuje, samo da je njen sin srećan jer ona ga voli, on je njeno dete, ona će da se žrtvuje... Opa! Tu smo! Mamina žrtva prevazilazi njene mogućnosti. Malo lenjo i neodgovorno dete izraslo je u veliko lenjo i neodgovorno dete, koje zna da će neko da uskoči i reši problem, čim dovoljno glasno zapišti. Za to vreme, porodica koju je stvorio, snalazi se da preživi kako zna i ume. Dok se tata bori za svoj keksić, njegova žena je već toliko distancirana da lj od ljubavi nije ostalo. Počinju svađe, pretnje razvodom, pravljenjem od blata, pogrdne reči, uvrede... Njihovo dete raste i pišti, željno uskraćene mu pažnje. Mama vadi keksić i istorija se ponavlja.

Zašto ovo pišem? Zato što mi se javlja sve više parova (i rastavljenih) sa ovim problemom. "Da se njegova mama ne meša, mi bismo živeli normalno.. Ona/on je nevaspitan, razmažen, neodgovoran i lenj...". Što ste pristali na partnera čije igre ne želite da pratite? Detinjstvo odrasle osobe ne možemo da menjamo. Uverenja i navike nastale u ranoj mladosti teško se popravljaju i to samo ako neko sam odluči da ih menja, ne zbog nas nego zbog sebe. Ljubav i strast se potroše, oko druge godišnjice braka, problemi se množe geometrijskom progresijom, nezadovoljstvo poprima neslućene razmere i svi su u đavoljem kolu. Mlada supruga sa bebom ide na sve duže vikende kod svojih, jer je on lenj, neće da radi, neće tanjir da skloni za sobom, neće sa detetom da provodi vreme, nema ga nikad.. Ona je nezadovoljna kao žena i kao supruga, on besni jer mamin keksić više nije dovoljan da zadovolji njegovu večitu glad za keksom, beba raste bez da ju je neko pitao da li želi takvu porodicu. Nezadovoljstvo se pokušava rešiti još jednom bebom i kola na nizbrdici dobijaju neverovatno ubrzanje ka presudi za razvod braka.

Manipulacija osećanjima onih za koje znamo da nas vole (da li po ličnom izboru, npr. bračni partner) ili bezuslovno (roditelji i naša deca) uvek je rado upražnjavan sport u narodu. Svi sve znaju, svi su kao svega svesni, i da nije dobro i kakvu štetu prave deci (koja rastu u iste tavke ljude) ali se uporno drže svojih izgovora i zona komfora. Opasan je taj keksić, znate. Mnogo je lakše tako, nahraniti glad kao posledicu detetove želje za nečim ili potrebe za ljubavlju, nego se zagnjuriti u to šta dete ustvari želi da nam kaže, čega je zaista gladno. Da li je to ljubav, pažnja, igra, strah od napuštanja ili jednostavno igra koja uvek daje dobar rezultat, svako mora sam da otkrije, ukoliko time želi da se bavi. Ukoliko ne želi, pa, keksić završava posao. Usta su puna keksa a šta ćemo sa emotivnom gladi? To će se rešiti samo, ili će patuljci na jednorozima da srede stvar. Keks po keks i eto problema koji kasnije ruši brakove postavljene na staklene noge. 

Ovo je priča o učenju odgovornosti, od mladih dana. Setite se toga, kad posegnete za keksićem, i koliko godina kasnije taj keksić može da napravi problema. Izgleda naivno a nije. Keksić neće nahraniti emotivnu glad deteta, samo će privremeno da reši plač kao posledicu. Ljubavi ne treba da fali ali oprezno sa keksićem zbog šećera, karijesa, samostalnosti, manipulacija, odgovornosti i mnogih odnosa u budućnosti. Danas keks, sutra će poželeti da mu Mesec sa neba skinete... Kraja nema, sve dok i mama i dete pristaju na igru, samo što su (sa godinama) detetove želje sve komplikovanije, bes sve veći a keksić preraste u evrić...Ili mnogo njih.










2016-07-27

Punjeno prase na moj način

Pre dve godine, u ovo doba, pripremala sam se za svoj prvi nastup na televiziji. Šminka, frizura, odeća, sve je bilo na svom mestu. Pitam ćerku "Kako izgledam?" Dete kao dete, iskreno i baš onakvo kako sam je učila da bude, reče "Kao punjeno prase". Bez trunke kajanja, okrenula se samo na drugu stranu i nastavila da se igra. Dooooobroooo, skupih delove polupanog samopouzdanja, uzdigoh se iznad situacije. Stavila sam omiljenu ogrlicu i ponovila pitanje kako izgledam sada. "Kao punjeno prase sa ogrlicom", opet mi je mirnim glasom saopštila istinu.

Baš nije prijalo. Između želje da je kaznim ne izlaskom iz kuće do 18. rođendana, i da je izljubim što je iskrena i ne laže me, odlučila sam se za ovo drugo. Dete je ogledalo roditelja. Da je naučena da laže i manipuliše tuđim osećanjima, rekla bi mi ono što sam htela da čujem. Ovako, rekla je istinu, pa ako mi ne prija to je moj problem. Rešiv problem. Krenula je borba sa samom sobom, dijetom, hrono ishranom, brzim hodom, usponima i padovima. Daleko sam od Miss Universe, ali sam zadovoljna. Ne onim što svet vidi kad me gleda, nego baš sobom.

Pogledam ponekad žene oko sebe. Neke su lepe, neke negovane, neke sigurne u sebe. Razmazana šminka, kao posledica letnjeg dana nije mi bitna. Gledam im lica. Retko koja emituje zadovoljstvo sobom. Ili su udubljene u svoje telefone, ili u mislima lutaju između posla koji su upravo napustile i šerpe/usisivača/dece/muža/gostiju koji samo što nisu stigli. Mnoge su obučene po strogim korporacijskim pravlima. Nose svoje tašne, laptop tašne, kese krompira i paradajza, sve što na sebe mogu da natovare jer je vreme novac, na žalost. Koliko stignu da brinu o svojim nogama?

Moje stradaju od celodnevnog sedenja za stolom i računarom. Kada ustanem, osećam se kao lik iz bajke. Malu sirenu pamtim po opisu kako joj je svaki korak bio kao hodanje po mačevima, kad je svoj rep zamenila za par nogu. Trudim se da nosim udobnu obuću, u kojoj mogu da izdržim dvanaestak sati svakog radnog dana, koliko prosečno odsustvujem od kuće. Ko takvu obuću napravi, alal mu ćufte! Od bolnih nogu počne da me boli glava, onda me sve boli, nivo nervoze raste, samu sebe onesposobim a um želi da realizuje više nego što telo može da postigne.

Jutros sam ustala odmorna, za čudo. Na tri radna dana do godišnjeg odmora sam. Stondirana od umora i pritisaka sa raznih strana, ubedila sam um da fokusira samo bitno, pa umora i bezvoljnosti jutros nije bilo. Čak sam i sandale sa štiklom obula. Iskusni poznavalac i obožavatelj štikli na ženskim nogama ovde će mi zameriti jer "To su platforme, zna se šta su štikle" ali desetak cm koje sam dobila u visini stvorile su odličan osećaj. Moćno je biti na štiklama. Prvo, gledaš svet sa visine a drugo... Sve izgleda drugačije, uključujući kretanje kukova i pojačan adrenalin od straha da ću da se slomim iza prvog ćoška. Znoj me oblije kad pomislim na stepenište. Ako je mogla Mala sirena, mogu i ja da siđem bez lifta, i da njišem svoju pozamašnu pozadinu. To ove mršavice ne mogu i tu je moja prednost. 

Danas me baš briga što će da me bole noge pri svakom koraku, i baš me je briga što sam danas punjeno prase na štiklama. Sama sam sebi lepa i seksi i ne dam nikome da mi to remeti. Danas je moj dan. Isto kao i juče što je bio a kome se prizor ne sviđa, slobodno neka gleda... Svoja posla.





2016-07-22

Pogled u suštinu

Osećam se isključeno. Kao električna gitara bez struje. Izađe iz mene, tu i tamo, po neka smislena rečenica ali je većina mojih akcija ovih dana usmerena samo na preživljavanje. "Safe mode", radim samo ono neophodno i ne mislim previše. 

To sam osvestila pre neki dan, kada je vozač autobusa par sekundi držao pritisnutu sirenu. Prelazila sam ulicu potpuno mehanički, bez da sam primetila da sam stigla do semafora na kom je crveni čika. Moram da pripazim, pregaziće me neko, a dok se ja osvestim da nisam u brdima severne Kanade nego na pešačkom prelazu, skupljaće moje cipele sa vrelog asfalta. Ne mogu reći da sam rasejana, nisam. Samo sam van fokusa, poput naučnika koji je na kratko fizički napustio laboratoriju ali je mislima i dalje u svom eksperimentu. Pokvario mi se VGA ulaz i boje su izgubile na intenzitetu, osim crne, koja se sa ostalima meša u mnogo nijansi sive. Mogla bih satima da ležim u onom stanju tik do prelaska iz budnog stanja u san. Naučila sam da svesno produžim to vreme, i zaista se sjajno zabavljam u tim luckastim mislima.

Pomešaju mi se ideje za sutrašnji ručak sa slikama vodopada Lisine, setim se konja koji trče niz brdo ka Uvačkom jezeru, vaspitačice koja me je kinjila u vrtiću, nejasnih slika sa nekog koncerta na kom sam bila bukvalno ispolivana pivom, stjuardese koja je imala fenomenalan parfem a meni je bilo glupo da je pitam koji je... Uživam u tim trenucima, kad moj um pravi mozaik sitnih sećanja. Fascinira me pomisao na snagu uma koji je oslobođen stega i kočnica, i slobodno se kreće kroz svoje energetsko polje. 

Sinoć smo napravili večeru iz zezanja. Niko od nas troje nije bio gladan a slatko smo jeli. To je umetnost, od ništa napraviti nešto. U krompiru nema nikakve magije ali kad izađe iz rerne.. Spremljen na onaj način... Postaje vrhunsko jelo. Možda ga samo naše raspoloženje i smeh čine takvim? Sati lete prebrzo ka novom radnom danu a njih dvoje su pojeli sve što je bilo jestivo. Posle jela, ona se zaleće da pravi stoj na rukama. Gravitacija se ne da prevariti. Opet smeh. Vreme je za razlaz i spavanje.

Nas dve se pakujemo u veliki krevet. Grlimo se, uz najlepše reči koje uvek razmenimo pred spavanje. 
"Mama, ti ga baš puno voliš?" - pita me polu uspavanim glasom.
"Da, baš. Kao neka strina sam. Baš sam omatorila" - kažem kroz smeh.
"Kako se to voli kao strina?" - zbunjeno me pita.
"Pa onako, kad se raduješ nečijoj radosti, i ponosiš nečijim uspehom" - kažem i lagano tonem ka snu.
"Da mu treba, dala bih mu komad kože, eto tako ga volim" - rekoh poslednjom rečenicom koju je um, pre zatvaranja, osmislio.
"Da, mama... On je ono dete kom se namešta dinar" - reče moja umorna patuljčica.
"Kakav dinar?"
"Onaj iz česnice, da te sreća prati, znaš kad ga baba namesti tako da ga uvek ja dobijem" - i čujem je kako već  ritmično diše i leti ka svom snu.

Da, baš tako, pomislih. Ljubavi ima u raznim oblicima. Nekad čak iznenadi jer nije ono što zamislimo kao jedino moguće.
Deca su jednostavna i, poput Malog Princa, suštinu vide srcem.


2016-07-20

Pokemoni i ostali jednorozi


Opšta pomama za Pikačuom i drugarima.  Kapiram to, iz ugla onih što trguju promotivnim materijalom, i kojima je cilj da se proda što više lutkica, figurica, šolja i sličnih džidža. Kažu ljudi, neosetno pređu kilometre jureći ova virtuena stvorenja. To su mogli i bez Pokemona. Gde je želja tu je i put, a koga mrzi svakako će naći izgovor. Teško je izaći iz zone svog komfora i potpuno sam sigurna u to. 

Znam koliko mene mrzi da se aktiviram i koliko mi je lakše da drndam telefon nego da brzo hodam. Buljenje u  mobilni telefon, dok kičmu lomim na trosedu, postao je omiljeni vid "odmaranja". Da ne pričam koliko su mi oči stradale od dvadesetogodišnjeg višečasovnog gledanja u kojekakve ekrane i monitore, ali tu nema O od odmarnja. Odmor je kad uskladim odmor misli i odmor tela, što je prilično retko ali izvodivo. Našla sam rekreaciju koju jedva čekam, i nadam se da ću uspeti da je realizujem. Juče sam videla dve ekipe sedoglavih (obogaćene sa tek par mlađih) kako igraju odbojku. Rukama, nogama, ma kakva pravila i poeni. Oni igraju srcima i osmesi im lebde preko terena sve do nekolicine nas koji smo gledali i aplaudirali svakom postignutom poenu. To želim. Osmeh i da zaspim umorna od trčanja a ne smorena od razmišljanja. Kad ste se, poslednji put, popeli na Avalu? Tu je fora. Za Pokemonima bi na Mars a na Avalu hoćete samo autom, znam.

Leto je u punom zamahu. Beograd je prepun stranaca, turista koji su odabrali da ovde provedu neke dane svojih krvavo zarađenih odmora. Vidim im na licima da su zadovoljni, emituju radost tako da se i Beograđanima desi da razvuku osmehe tek tako, bez vidljivih razloga. Juče, za stolom do nas, na splavu sede četiri lepotice 25-30 godina. Sve iste. Duga kosa, isti oblik naočara, isti stil oblačenja, isti pokreti glavom i pomeranja kose u stranu, dok kuckaju po telefonima. Isti osmesi. Momaka nigde. Za stolom koji bi činio trougao sa njihovim i mojim, sede tri momka. Zadubljeni u svoje telefone i mehuriće iz Coca cole, što bi rekli, gledaju svoja posla. Niko nikome bar slučajno da se obrati. Pali upaljač da dohvati, razgovor da zapodene. Niko nikoga ne primećuje. Valjda svi jure te Pokemone, šta ja znam.. Pokemoni su sigurica. Ne možeš da ispadneš glup (što je glupost samo u našim glavama) i da te Pokemon rečima "spusti i izdominira", kako to stručno zovu. Ko je tu pametan a ko nije, ne znam, nije moje da sudim. Samo mi je žao što mnogi i ovog leta spavaju sami, a život prolazi dan po dan.

Bićemo opet namćori od septembra, kad na red dođe kupovina đačkih knjiga i zamena okraćale garderobe. O zimnici i da ne govorim, danas su retke domaćice koje umeju/žele da skuvaju džem. Većina se vodi time da sve može da se kupi. E, moj džem od bresaka i pomorandže ne može! Ja sam od tih ćurki, koje na 30C u hladu kuvaju džem i to je tako. Svega meže da nema, kad zazimi, ali ovog džema ne sme da fali. Pokemone neću da jurim. Uvek sam antiprotivna. Kad svi hoće, ja neću, tek onda mi nije zanimljivo. Šetaću kilometrima pored vode zato što to volim a ne zbog Pikačua. Da budem iskrena, debilniji likovi od skičavaca Pika Pika jedino su mi Teletabisi. Čak su mi postali simpatični koliko su ružni i ne shvatljivi kao pojava.


Osmehe, mili moji, osmehe dragih ljudi hajde da skupljamo a ne Pokemone. I zalaske sunca i slike lepih događaja.. Zima samo što nije, bar u ovom realnom svetu. U virtuelnom važe neka druga merila. Pitaću vas opet da li Pikaču greje, voli i ljubi, čim krenu prve pahulje.




 




2016-07-17

Bračno pozorište

Juče je u autobus ušao mladi par. Nose pune ruke prospekata iz prodavnice tehničke robe, i balone. U busu 200C, gužva, samo su baloni falili ali nema veze. On, skoro golobrad, fini mladić koji svojoj dragoj pravi prostora povlačeći se na stepenice. Ona.. Usta ne zatvara.

Uskoro je ceo autobus slušao priču o kuhinjskom aspiratoru. Već na početku, shvatili smo da su sveže venčan bračni par. Burme još uvek uglancano sijaju, i nemaju ojede od sapuna ispod njih. Ona grakće a on stojički trpi. Kao putujuće pozorište. Kako mu je objasnila, aspirator koji se njemu sviđa je totalna glupost i apsolutno se ne uklapa u njenu viziju savršene kuhinje. Golobradi izbacuje svoj adut, argument da je taj aspirator 10.000 dinara jeftiniji od tog koji ona hoće i kako je to vrlo bitan faktor u izboru, ali ona se ne da. Rasprava postaje sve žučnija. Ona uključuje i ruke u objašnjavanje, priča postaje dramatična. Prospekti ispadaju, ona grakće bez prestanka, on se sve niže povlači na stepenice a balon puca! Ništa je ne zaustavlja. Mlada žena, do tada čak prijatnog izraza lica, pretvara se u džangrizavu ženetinu koja sa argumenata prelazi na niske udarce.

Na površinu je, uskoro, isplivala srž problema. Publika, koja nije platila kartu za predstavu, deli se na njegovu i njenu stranu. Fale nam samo kokice. Vrućina i njihova sve glasnija priča su čak i mene iritirali. Obično gledam svoja posla i trudim se da ne hvatam tuđe vibracije, jer i u tako skučenom prostoru tuđe misli uspevaju da mi se zakače kao pijavice, pa više volim da lutam svojim svetom. Suština problema je u stanu koji im je kupio njegov tata, iako se ona sa tim nije slagala od početka jer stan ima.... N nabrojanih mana. Mlada gospođa se znalački prebacuje u identitet žtrve nepravde. Sve je uradila da uklopi boje tostera i blendera, ali kako je njegov otac ipak istrajao da im kupi baš taj stan, sa tako ograničenom kuhinjom, ona neće odustati od kuhinjskog aspiratora koji je zamislila.

On ćuti. Iskusno, jer bolje od nas zna sa kim ima posla, zauzima status neutralnog posmatrača, dok ona sve više pada u trans. Pomislih... Pa, zar je kuhinjski aparat vredan toliko izgovorenih reči, stresa, predstave u autobusu? Iz mog ugla gledano, nije. Može da se živi sasvim dobro i bez njega. Mentalno se odmičem od njihove priče i zamišljam ih kako biraju imena deci, suočavaju se sa praznim frižiderom, neplaćenim Infostanom, ratama za ekskurzije i udžbenike... Zamišljam kako se bave životnim, svakodnevnim problemima sa kojima se bračni parovi susreću mnogo češće nego sa lepim trenucima. 

Ona bi da se svađa. On ne bi. Još uvek se vole i sada je to dovoljno ali ako ne ulože napor da nauče kako da problem reše, vidim ih za dve godine namrštene i jako nezadovoljne. Ona, sa potrebom da dominira i gleda ga sa visine, i on kako odlazi na posao i ostaje od jutra do mraka, dok se ona bori sa ukakanom decom, peglom, šerpom a najviše sa svojim neostvarenim uverenjima... Čujem lavinu reči kako je nesposoban, kako nije u pravu, kako se samo ona trudi i tako dalje... Naslućujem uskraćivanje seksa, spavanje u odvojenim sobama, sve duže vikende koje provode svako kod svojih roditelja... Vidim ih sve do pisanja tužbe za razvod braka, zbog nepremostivih razlika u karakteru. 

Priča se malo stišala i izašli smo na istoj stanici. Krećem pravo, ona levo a on desno. Iza mene odzvanja "Magarčino, kuda ćeš?" Bi mi ih žao. Potrošiće ljubav koje još uvek imaju i zakopaće se živi, ako ne osveste da moraju da menjaju način komuniciranja. Polako će da ih napusti i poštovanje i zajedništvo, pa kad jednog običnog jutra ustanu i shvate da više ne mogu da se gledaju, pitanje je da li će imati sačuvanu neku matičnu ćeliju sadašnje ljubavi, iz koje mogu da se vrate u ovo što danas imaju a ne vide da imaju.

Brak je mnogo više od zajedničke kupovine kuhinjskog aspiratora. U pamet se dozovite, deco. Ljubav je da se gaji, da se sa njom raste i napreduje, a ne da se troši kao sedmica dobijena na lotou.


2016-07-15

Umesto poklona

Srodna dušA... Magija, mit, Energija?

Nikad nisam tražila svoju "polovinu". Odavno sam cela i vrlo svesna sebe. Mnoge oko mene, postajale su kompletne tek kad su upoznale muškarce za koje su se udale. Dokle su u toj celovitosti stigle i da li im je falio samo muški USB flash pomoću kog bi uradile download svoje sreće, nije sad tema. Vidljive su bile njihove promene na bolje.

Za to vreme, ja sam putovala, skitala, provodila se. Njihova deca su završavala osnovnu školu kada je moja učila da hoda. Ta desetina godina koje sam uložila u sebe, meni je bila potrebna da izvor radosti nađem u sebi, a ne u ljudima/pojavama/stvarima oko sebe. I dalje ne volim kupovinu i ne osećam tipičnu žensku potrebu da, u trenutku ličnog nezadovoljstva, isto kompenzujem kupovinom, osim ako je sladoled od vanile u pitanju. To je dobro jer postoji neko ko obožava da pojede onaj od čokolade i tako imamo celinu.

U mom sistemu vrednosti, merna jedinica za radost je AS. Sve je počelo pre mnogo godina, upoznavanjem i voljenjem jednog čiji su inicijali AS. On je otišao svojim putem, a to AS je nastavilo da lebdi oko mene, dodirujući me povremeno. Punilo me je Energijom, možda namerno a možda slučajno, svakako mi je činilo dobro. AS je postalo moja prečica za radost. Ćerki sam dala ime Ana, i shvatila da opet imam njeno A i svoje S. Kao rAdoSt i SrećA. Pa, i u SlAdoledu ima AS, što najbolje objašnjava beskonAčnoSt naše uzajamne ljubavi.

Kada sam prvi put videla drugog AS, to je bukvalno bio energetski udar. Momenat kada je sišao sa motora bio je takvog intenziteta, da sam se naslonila na dovratak jer je Zemlja bežala ispod mojih nogu. Ostalih detalja se ne sećam jasno. Ima tome godina. Cela jedna godina pojačane doze AS u mom sistemu, koja je donela moj duhovni rast kao nikada pre. Susret dve takve Energije dao je viši kvalitet, pri čemu je svako nastavio da se razvija u još boljeg. Uspeli smo da izbegnemo nastanak "ružičastog slepila", čarobne materije koja nastaje u mozgu sa ciljem da maskira mane onog drugog. Pomogao mi je da prevaziđem potrebu da sam uvek u pravu, da mnogo pričam a ništa ne kažem, pomogao mi da "počistim" svoj emotivni otpad. Prilično je divan. Ume štošta što se ja ne usuđujem ni da probam, npr. pasulj kuva onako kako ja neću uspeti ni za dva veka. Ima srce zmaja. Pravog, ogromnog i samo naizgled strašnog. Brzinu tigra, zaštitništvo vuka i radost deteta.

Ideja o tetoviranju mog magičnog AS sve jače mi struji kroz glavu. To je neka moja priča koja može da stane u dva slova, kao moj lični simbol. Sve manje verujem u postojanje srodnih duša. Sve više verujem u radost deljenja SladoledA vanila-čokolada i muzike koja baca u više sfere Unverzuma. 












2016-07-10

Pokloni i zasluge

Neočekivani pokloni su najlepši darovi.
Nebitno da li su me se prijatelji setili, pa mi sa drugog kraja planete doneli magnet za frižider, da li me je prijatelj pozvao na ručak ili sam dobila nešto u nagradnoj igri. Poklon je poklon, i kao takav znak pažnje svakome je drag. Još nisam čula za osobu koja poklone ne voli. Fakat, ljudi preferiraju poklone veće materijalne vrednosti, ali to govori više o njima nego o onome ko poklon daruje.

Pre neki dan poklonih nove patike poznanici. Razlog je jednostavan, moja ćerka ih je prerasla, više ne služe svrsi u našoj kući, i idu tamo gde će biti korisne. Kao što sam ja nju ovim iznenadila, tako ona mene oduševi kad mi pošalje kesu oraha ili teglu meda. Da, sve to i sama mogu da kupim, ali mi je slađe ovako. Čak imam utisak i da kolači budu lepši. Dobra namera i Energija pošiljaoca se prenesu na ono što dajemo i to je objašnjenje. Nasuprot, ima i poklona koji su mi spuštali jezu niz leđa. Svaka čast darodavcu ali bilo je poklona koji su tako emitovali negativnost, da su se selili u garažu, čim bih osetila da loše zrače, baš kao i oni koji su ih poklanjali. Energija ne može da se prevari niti da se zabašuri slatkim željama i osmesima.

Ovih dana šunjam se po Vračaru. Ono što mi upada u oči je postojanje nekog naizgled finog sveta, u lepoj garderobi, skupim kolima, i sa imidžom srećnih porodica. Ona, u sandalama od 3 kaišića, verovatno po ceni moje mesečne plate i lepršavoj haljinici ispod koje se naziru grudi koje stoje kao u sedamnaestogodišnjakinje. Dete uredno i nezainteresovano, hoda u senci mame koja ne ispušta mobilni telefon iz ruku. On, u lanenim pantalonama i košulji svetlih boja nehajno raspojasanoj. Reklo bi se, baš fini ljudi, ali zrače nekako... Isfolirano. Njihova stvar, naravno. Pre neko veče ispred zgrade sretoh jednu takvu porodicu. Kao nacrtani. Ja, posle desetak sati van kuće, kojoj je jedini životni cilj u tom trenutku tuš, i oni tako fini i mirisni i doterani kao da su kolektivno izašli iz salona za ulepšavanje.

Sreli smo se pred ulazom. Već sam imala spreman ključ od vrata ulaza, pozdravili smo se sa "Dobro veče", kad, poskoči gospođa da je glasno zazvečao njen nakit. "Tina, gde je Tina?" U maniru fine komšinice, odlučila sam da sačekamo i Tinu, nije tolika žurba. On, sav lanen i zbunjen, skoro kao i ja. Baš me je zanimalo kako su izgubili Tinu, ko god da je to. Meni je zvučalo kao gospođa tašta, koju su zaboravili u šoping molu i sad moraju po nju da se vraćaju. Dete počinje da pišti da mu se piški, pater familijas istrčava niz stepenice i kreće da traži Tinu, pa ne zna da li će desno ili levo. Gospođa i dalje ne ispušta telefon iz ruku. Napeto očekujemo da se Tina javi gde da dođu po nju.

Nije dugo potrajalo kad se pojavio on, koji sa lakoćom rešava slučajeve izgubljenih duša poput Tine. Osmeh, kao da je našao Zlatno runo. Pod rukom mu se migolji nešto belo što kevće i reži na mene. Valjda je to Tina, odahnuh, možemo da se razilazimo svako na svoj sprat. Svaka vračarska zgrada ima svoju belu kevtalicu. To su oni mali beli psi, koji laju da se hodnik trese, za razliku od ozbiljnih pasa koji se ne čuju uopšte. Verujem da pufnasta kevtala poprime osobine svojih vlasnica, pa se ponašaju vrlo slično. Razišli smo se, a Tinino lajanje se čulo još dugo. Ako je kažnjavala vlasnike, koji su je u autu zaboravili, kazna za uši odnosila se i na ostatak komšiluka.

Sutradan sam se vraćala sa posla, u slično vreme. Gospođa je bila doterana kao da ide na dodelu Zlatne palme u Kanu. U jednoj ruci telefon, oči prikucane za njega, u drugoj povodac. Na drugom kraju povodca Tina, kaki. Pred ulazom. Usporila sam hod namerno, baš da vidim da li će gospođa da počisti nagazne mine koje je Tina postavila. Jok, uleteše obe u džip i nestadoše iz vidokruga veoma brzo.

Lepo vaspitana da fina budem, nije me mrzelo da iz tašne izvadim kesu i pokupim Tinin minuli rad. Ipak, nije red da neko ugazi, mogla bi naići još neka tako fina gospođa, u finim sandalicama, može da se oklizne i svašta može da se desi. Nije me mrzelo ni da sadržaj kese istovarim na otirač ispred vrata stana br. 4. Ipak Tina tu živi i to, što su zaboravili na ulici, treba da im se pošteno vrati, a mogu da to smatraju i poklonom, prema zaslugama. Tina to veče nije lajala. Urlao je onaj fini gospodin, odakle se stvorilo govno pred njihovim vratima i kako to da baš on ugazi? Dva sprata nas je delilo ali se svaka reč vrlo jasno čula. I ono "Ti si tražila kera, dao sam 500 evra za ovo da mi sere pred vratima...". Jutros sretnem klinca i Tinu. Idu prema parku, a malac nosi u ruci kesu. Još jednom se dokazala ona narodna, ko drugome nagaznu minu ostavlja, sam u nju ugazi. Mislim da je lekcija bila poučna. Odlično investiranih njegovih 500 evra, u vaspitanje nevaspitanih.





2016-07-09

Devetijuldvehiljadešesnaeste

Poznata sam kao jutarnji mrgud. To je zato što ljudi ne poštuju moju potrebu da ujutru ćutim i mrčim dok se moje kocke u glavi ne slože. Kao i onoj Rubikovoj, i kod mene je to spor ali izvestan proces. Od jutra kreće frka i trka i ne prija mi to, posebno kad je filovano pričom u kojoj bi neko da učestvujem. Reči su mi tu negde, blizu usta, ali ujutru nemaju najbolju komunikaciju sa mislima, pa često kažem ono što ne treba, kad me izazovu.

Jutro je da se probudim u tišini. Bez pitanja i naglih pokreta, dok se moj softver i hardver ne usaglase kada im se napušta krevet. Volim kada me ne budi sat, buka, moranje. Prija mi da provirim na jedno oko, pa opet zažmurim i nastavim da sanjam ali to nije baš pravi san nego moja mašta koja se razigra bez granica. Kada bih te misli mogla da zapišem, e, to bi bilo zanimljivo. Slike u glavi se nižu kao na filmu, bez reda i poretka i veoma mi prija da ih pustim da idu kud žele. 

Jutro je da se sedi u gaćama, pije kafa i sluša muzika. Ovo je baš takvo. Sve što volim je oko mene. Ono što meni prija, ne mora da odgovara ostatku sveta, ali ni ostatak sveta ne mora da se gura u moje jutro. Baš me briga ko će da pobedi u fudbalu, ko je već sa pijace dovukao zalihe hrane za sledeći vek, da li treba da operem prozore. Peva mi Joe Cocker. Puna ga je soba. Savršeno se snalazi između onoga što sam, pre skoro 12 sati ostavila kojekuda i zaspala kad mi se spavalo. Joe i ja se razumemo. U društvo smo primili samo šolju hladne nes kafe (kašičica kafe u šolji hladne vode) i nemam nameru da se mrdam odavde dok ne odlučim da li to želim.

Ovakvo jutro je za mene poklon. Jedino koje bi moglo da mu stane na crtu je bokeško jutro. Ne moram da žmurim da bih ga videla. Sama pomisao na veliko plavetnilo, zvuk njegovog saksofona, miris lovorika, zrele šljive i horetenzije ispred kuće... O, da, to je prava stvar. Slatko od smokava i hladna voda bi bili obavezni. Bokeško jutro bez njih ne može da počne. Ovo moje beogradsko počinje da miriše na roštilj koji komšije iz zgrade pored, raspaljuju tradicionalno subotom u ovo doba. Danas mi čak ni to ne smeta. Ni što sam gladna, ni to mi ne smeta, jer sam odletela u svoju maštu i trenutno pred sobom vidim samo kilometre puta. 

Ne znam ni kud ni gde. Samo crni asfalt, krivine, lepe predele kroz Srbiju. Grane, koje su se pod teretom šljiva, spustile... U daljini neko vodi dve krave... Ljudi koji kose travu da bi spremili seno za zimu... Deca, koja pored puta prodaju šumske jagode i šljive pokradene iz napuštenih voćnjaka... Nižu se automobili sa natovarenim čamcima, koferima za prtljag, zaklela bih se da sam u jednom videla i kavez sa papagajem na zadnjem sedištu. Miris vrućeg asfalta i točkovi koji lagano klize i osvajaju kilometre.. Nije važno samo stići na cilj. Putovanje je ono najlepše. Osećaji slobode i neizmerne radosti. Kilometar po kilometar... Vožnja kao uživanje, kome cilj nije samo stići od A do B.

Jedna lična vest mi je upravo napunila srce tako da bih mogla da poletim i izletim kroz krovni prozor, i zagrlim ceo svet. Ono kad ti se u srcu prelivaju ponos i ljubav, pa i iz očiju krenu kao potočići, nezaustavljivo, divno, jako. Ono kad se zahvališ Univerzumu što ti je ukrstio put sa nekim i osetiš zahvalnost što posle toga više ništa nije isto. Eto, takvo je ovo jutro, koje se približilo podnevu a meni su oči crvenkaste i peckaju, i ne smeta mi. Od radosti, kad sam sela da ovo napišem, stigla sam do još veće radosti. Najlepši poklon koji sam mogla da dobijem.


2016-07-05

Od srca do srca

Nisam preterano društvena osoba. Moja bivša svekrva imala je objašnjenje, da je to tako jer sam ćerka jedinica, i da sam odrasla u porodici u kojoj je sve bilo po pravilima. Moj tata nije dovodio kući cirkuske trupe, kao neki, odrasla sam u mirnoj i poštenoj porodici, savim dobro sam socijalizovana i okružena ljubavlju ali to nije tema.

Naučila sam da delim sa onima koji imaju manje od mene. Drugarici iz razreda sam dala svoj kaput, koji ne nosim jer imam drugi, još u vreme davnih dana osnovne škole. Bila je mirna i povučena, svesna materijalnog stanja svoje porodice. Nije ga tražila. Mene je žuljalo što ja imam dva kaputa a ona je u tankoj jakni. Spakovala sam kaput u kesu, informisala roditelje o svom naumu i odnela joj. Možda joj se nije sviđao ali je zima dolazila. Nosila ga je nekako ponosno... Ili je samo meni tako izgledalo. Srce mi je bilo na mestu jer joj nije hladno. Taj kaput od tvida.. Imao je belu, čokoladnu i tirkiznu nit u tkanju. Nije bio ništa posebno. Posebne su bile njene oči tužne srne, devojčice koja je naučila da više nema nego ima. 

Nekih kasnijih godina, muž, ćerka i ja smo živeli u iznajmljenom stanu. Hranu koja bi nam pretekla, kad siti i besni neće da pojedu, pakovala sam u kutiju i nosila da okačim pored kontejnera. Slučajno, srela sam deku na biciklu koji je prilazio kontejnerima na parkingu. Pilav je bio u kutiji, sećam se. Pitala sam ga da li želi. "Gladna usta ne biraju", rekao je tiho. Bez reči sam mu pružila kutiju i uzeo je, seo na bicikl i otišao svojim putem. Još puno puta sam ga sretala. Nekada bih otišla do prodavnice, kupila mu nešto hrane, sapun, mleko... Voleo je kiselo mleko. Eto, ne sećam mu se lika, ali se sećam da je voleo kiselo mleko. Na  kasi sam, umesto sitnog kusura, uzela čokoladnu bananicu. Te sreće kad je pronašao u kesi!!! Pa, takvu radost treba doživeti! Od tih dana ostala mi je manija skupljanja plastičnih kutija. Deka je rado jeo i moj pasulj, koji nikad nije bio sjajan, i uzimao garderobu koju je moj muž odbacivao kao višak. Ne znam ni kako se zvao. Znam samo koliko se radovao kad me vidi, i koliko je meni bilo puno srce njegove radosti. Odselili smo se iz tog kraja i zaboravila sam te naše susrete. Nadam se da mi nije zamerio zbog pasulja koji stvarno nije bio za pohvalu.

Ćerku sam naučila da podeli. Da igračke ili knjige koje je prerasla, pokloni mlađima, kao i garderobu ili prerasle rolere, bicikl, bojice. Sama bi odlučila kada je momenat da se oprosti od onoga što joj više ne treba, i prosledi dalje. Uzela bi kesu i sama odvojila ono što želi da pokloni, pa bi dodale i neki slatkiš i crtež. Dugo bi zatim pričale, kako je lutka ova ili meda onaj nastavio život u drugoj porodici, u zagrljaju nepoznatog deteta. To smatram najlepšim darom, što sam joj probudila svest da uvek može da se podeli ma koliko malo imala i da samo sreća raste kad se deli.

Ovih godina, na Vračaru srećem jednu baku koja je ostala sama sa dve unuke. Videla sam decu, kaže da su dobre i vredne, da lepo uče i da su dobre ali gladne. Ugrizem se za usnu, da ne zaplačem, jer me takav susret pomeri iz ose. Pre neki dan idem sa Kalenić pijace i sretnem baku blizu hrama. Prišla je da me pita kako sam, lica orošenog znojem jer je na suncu bilo pakleno. Sele smo na klupu u hladu da mi priča kako su obe devojčice donele odličan uspeh na kraju godine. Da me pita kako je moja ćerka (sličnih su godina), kako mi je na poslu, kako podnosim vrućinu... Oprale smo breskve, sedele na klupi i jele ih zajedno. Ostatak iz kese ponela je deci, naravno. Uvek mi kaže da sam dobra i lepa i da će Bog nagraditi moju dobrotu. Ne vredi da se ubeđujemo ko u šta veruje. Ne treba mi nagrada. Kad je sretnem sa decom i vidim koliko su mile, to je jedina prava nagrada.

Zašto sve ovo pišem? Zato što sam srećna kao školjka na dnu mora... Tako to kaže meni poseban čovek. Poseban je po mnogo čemu dobrom i lepom a najviše po čistoti svog srca. Izvukla sam osmeh šalterskoj službenici u pošti. Slala sam knjigu jednoj čitateljki, međutim, knjiga mi se vratila jer je teta na šalteru obrnula pošiljaoca i primaoca. Ništa strašno, nikakva šteta nije napravljena, ali se žena toliko iznervirala kad sam joj juče ispričala, da samo što nije plakala. Izvinjenja, platiće sve, ma nema potrebe.. Ispričala sam joj samo zato što sam juče slala drugu poštu pa smo se videle. Jutros sam opet bila kod nje na šalteru. Prepala se, valjda je mislila da ću da se žalim upravnici, ko zna šta joj je prošlo kroz glavu. Nasmejala sam se i poklonila joj knjigu. Greše svi koji rade, a ona je u toj pošti godinama, u uvek je ljubazna i fina i zaslužila je poklon od srca. Njen osmeh i radost, kad je proturila ruku ispod šalterskog stakla da uzme knjigu, pa nema para na ovoj planeti koje to mogu da kupe! Pozdravila sam je i otišla iz pošte posle par sekundi. Radost se multiplikovala svugde oko mene.

Eto... Zato sam srećna kao školjka na dnu mora. Zato što sam nekog obradovala i zato što je mene neko opet obradovao. Nema vrednijeg poklona od onoga što nađe put od srca do srca.