Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-08-31

Kada lift ne radi

Sve više ličim na svoju babu. Kad god bi neko zapodenuo priču, nebitno da li je o kaubojima ili o gajenju kaktusa, imala je svetli primer u svojoj široj familiji, nekog ko je isto tako... Da ne dužim. Ovih dana rado čitam blogove dragih kolega, pa se sećam koječega. Obzirom da ću uskoro postati većinski vlasnik svog života (čitaj: prevaliti pedesetu), sasvim je logično što pamtim mnogo toga.

Bombardovanje Srbije. Svi smo ga doživeli različito a ja ga pamtim po smejanju ko luda na brašno, bez brašna. Jelenin otac je bio vojni lekar. Uglavnom nije bio kod kuće pa se naše društvo sastajalo u njihovom stanu. Osim Stevinog sanduka sa anesteticima (gajbe prepune alkoholnih pića koje je red doneti lekaru, normalno), jedna od bitnijih stavki je bilo što su na prvom spratu. Restrikcije struje su bile česte i duge, nikome se nije klimalo pešaka uz i niz stepenice novobeogradskih solitera. Stan je gledao prema parku u kome  je bio ne formalni štab penzionisanih vojnih lica koja su, sa sjajem u okicama, razmatrala geo-političku situaciju i kovala plan za odbranu jer "šta znaju ovi oficirčići, u vreme Tita mi smo mogli sve sami".

Beogradsko proleće. Jelenin rođendan, tradicionalna torta sa ananasom. Kada je počela da muti sastojke za patišpanj, nestalo je struje, pa sam joj donela svoj manuelni mikser, zaostavštinu iz onog rata. Aparatura poput miksera ali sa ručicom koju treba vrteti na 850 obrtaja, da bi se jaja umutila. Ravno nemogućem i potpuno nebitno jer smo se sjajno zabavljale. Ponosne što smo sa pripremom torte krenule dan ranije, ako nešto pođe po zlu, vladale smo situacijom Čorbica od jaja i šećera pomešanih sa brašnom nije mogla da se peče kad je trebalo, jer struja nije stigla kad je bilo planirano. Frižider, normalno, ne radi. Branile smo budući patišpanj dok su sirene urlale i najavljivale nove nalete bombardera, kao da nam je to bila najvažnija životna tekovina. Dođe struja, ubaci Jelena ono u rernu. Taman je počelo da raste kad je struja opet nestala, i došla satima kasnije. Daj šta daš, nema odustajanja. Ćerka vojnog lica neće se predati bez borbe. 

Ananas je uspeo. Konzerviran negde na drugom kraju planete, bio je tretiran kao blago. Šlaga nije bilo ni u najavi jer antički mikser nije mogao da dostigne potrebnu brzinu pa je slatka bela vodica bila neupotrebljiva. Torta je izgledala ovako: nedovoljno pečeni patišpanj  je imao blago pečene ivice. Njih smo iskidale od one ljigave mase iz sredine i stavile u staklene čaše. U sredini su bile iseckane jagode i to je bilo to. Svećice nismo imali u šta da ubodemo. V.d. torta je morala da se iznese pred goste. Obzirom na okolnosti i višak slobodnog vremena, svi su se odazvali rođendanskom pozivu. Veselo društvo se dohvatilo doktorskog viskija. Ako ga lekari imaju u velikim količinama, sigurno leči sve bolesti znane i ne znane. Smejali smo se kao nenormalni, dok neko nije primetio da se grupica vojnih penzionera (u punoj opremi i uniformama) rasformirala i konstatovao kako su krenuli da nas streljaju, ili bar ošišaju za primer. Plakali smo, što od smeha, što od realnog straha da bi neka bomba mogla da nas obriše sa ovog sveta u trenutku. Uskrs je bio za par dana. Uzdali smo se u Božju pomoć da će sve to, ubrzo, biti samo ružan san.

Dođe vreme da se rastajemo, dok je još dan. Vozili smo bicikle kao besni, jer smo imali vremena kao nikad pre, a i prevoz je jedva funkcionisao. Uzjahala sam gvozdenog konja i stigla do svoje zgrade pa krenula uz stepenice, sve sa bajsom u nežnim rukama. Imam tri stepeništa a dve ruke i pola sveće, koju sam štekala u poštanskom sandučetu, zajedno sa paketom šibica. Naravno da nemam čime da je nosim jer nosim gvozdenog konja. Krenuh hrabro u mrak. Prvo stepenište je uspešno savladano. Na početku drugog došlo je do sudara. Ja uz stepenice, sa biciklom u rukama, a komšija niz stepenice. 

Da ne objašnjavam preterano detaljno gde sam mu zabola prednji točak i nastavila da guram... Dovoljno indikativno biće ako napišem da se iz tog omalenog čoveka prolomio takav vrisak, da su stanari nižih spratova kolektivno izleteli iz svojih stanova. Jedva ga otresoh sa onog točka. Šta znam, možda mu se i svidelo. Tako je komšija dobio farbana jaja pre Uskrsa. Više nikad nismo rekli ni "Dobar dan". Laknulo mi je kad mu je devojka ostala trudna. Ne bih podnela grižu savesti da je bilo drugačije. 

Bombardovanje je prošlo a tortu za Jelenin rođendan više nismo jeli. Ubrzo se odselila u Španiju, u potragu za boljim životom i pristojnijim uslovima za razvoj svog naučnog rada. I komšija se odselio, a ja od tada više nikad nisam sela na bicikl. Hvala Danieli Bakić i Dudi Alapači na podsećanju na ovo druženje sa komšijom. Verujem da mu je farba trajala duže nego bombardovanje. Ko bi verovao da se plava boja, sa bicikla, prenosi na osetljive delove tela samo jednim snažnim potezom?





2016-08-30

Štrudla sa makom

Bila je jesen, pre... Bezmalo, 30 godina,
Škola je počela a meni je svakodnevno bilo muka. Vodali su me po lekarima, sve je bilo u redu, a meni je i dalje bilo muka. Upravo malopre, dok sam na prozoru udisala miris poznog leta, shvatila sam razlog svoje mučnine te davne godine. Nisam želela da leto ode. Nisam želela da obaveze opet krenu, da opet ne razumem taj sin i cos, i šta će mi to uopšte u životu.

Moja baba je volela da je zovemo Majka. Mama je mama, a ona je mlada postala baba i nije nikad priznala da je ostarila. A imala je, bo'me, težak život. Bila je trinaesto dete u porodici Pere i Danice Vukičević. Deca najstarije braće bila su velika kad se ona rodila, da prkosi celom svetu i da bude svoja. Završila je dva razreda osnovne škole i Singerov kurs za šlinganje. Umela je da piše, doduše, ne ispisanim rukopisom ali je umela. Obožavala je da čita uprkos svom velikom hendikepu. Kad je bila mala, neki dečak je pogodio korom hleba pravo u oko, ko zna šta se sve tu dešavalo uglavnom... Nije više videla na to oko. Samo jednim, pročitala je metere knjiga i to bez naočara, tako je čitala i bila bistra sve do smrti, u svojoj 95. godini.

Udala se za budalu, oca moje majke i njene sestre. Dede sam se plašila. Nikad, ali nikad mi nije rekao lepu reč, niti me poveo napolje, ni dao mi dinar da kupim bombonu. Bio je namršteni brka, o kome sam kasnije saznala toliko ružnog, da mu ni na grob ne odem. Zora, tako se zvala, nosila je blizne. Deda, preke naravi, čovek koga nikad nisam videla da se nasmejao, gurnuo ju je trudnu da je pala preko praga i rodila ih prevremeno. U tu priču nikad nisam poverovala, sigurna sam da je bila strašnija i nasilnija. Moje tetke, Danka i Ljubinka, poživele su par meseci samo. Kasnije su rođene moja tetka i mama. Danka i Ljubinka nisu ostale zabeležene ni na slici. Samo ih po priči znam a opet... Sanjam ih ponekad. Moje tetke koje nikad nisam upoznala. Dedi sam natovarila na savest to što ih nemam. Zora je bukvalno oživela kad je dedu, jedne majske noći, počistio infarkt. Tad je počeo njen novi život.

Da se vratim na ono leto kad mi je bilo muka a niko nije znao šta mi je. "Je l', čedo moje malo, da nisi ti sa nekim muškarcom bila?" - bojažljivo ali odlučno pitala me je ono što su svi hteli ali nisu imali petlju, a ja... Dete, guska mala, nisam godinama shvatala pitanje pa sam objašnjavala naširoko i nadugačko sve sem onoga što me je pitala. To leto, kao i mnoga pre a i posle, provodili smo kod tetke na moru. Nikad nije sišla na plažu niti u more ugazila bar. Pravdala se da su neki njeni pajtaši nestali kada su prelazili zaleđeni Dunav i nikad više nisu isplivali, pa bi ona, kao svaka fina Sremica, preskočila kupanje u tom moru jer se sa vodom nije šaliti. Dok smo svi uživali na plaži, ona je kuvala i čitala na terasi. Doplivali bi do ispod kuće i mahali joj, a ona je, sve sa Faks helizim keceljom preko cicane haljine odmahivala sa terase.

Faks helizim, tada čuveni deterdžent, bio je pakovan u platnene vrećice. Kada bi se to oparalo, nastajala je kecelja. Zorine ruke su bile magične. Prerano ostarile od pranja veša bogatim gospođama, jer školovanje dece je koštalo, bile su prošarane istaknutim venama ali toliko meke i nežne, da lepše niko nije umeo da mazi. Dane na moru prekraćivala je mešenjem štrudli. Kad nije bilo maka, dovoljan je bio kakao ili cimet. Vruće štrudle je prskala vodom, nešto zbog korice valjda. Bile su debele i meke kao Sremicine noge, tako je govorila, a nama gladnima sve je bilo dobro. "Čedo moje, da ti odcaparim komadešku ali nemoj jesti vruću, da te ne boli stomak...." - i već sledećeg momenta davila sam se u okrajku štrudle bez maka ali prepune ljubavi. Umela je da zakrpi svaku čarapu, jastučnicu, da umesi krofne, da napravi pilav kakav ja neću napraviti dok sam živa... Da iseče kupus za salatu tako tanko, da ni jedna sprava ne ume ni približno. Lebac je sekla tako što bi ga digla rukom uz levu sisu i sekla ga nekako u vazduhu, prema sebi. Bog zna zašto tako, ali je bilo tako. 

U sezoni zimnice kuvao se paradajz sok. "Dok sam ja živa biće tako" - govorila je, mada smo mnogo ranije odustali od kuvanja iz praktičnih razloga nemanja mesta za skladištenje. Njene kisele paprike somborke niko više nije umeo da napravi a bile su tako lepe i krckave kad se izvade iz tegle, da su mi visoko postavile standarde kako zimnica dobre domaćice treba da izgleda. Sve što je radila, radila je od srca, samo nije htela da prizna da je ostarila. Ni kad je jedva hodala nije želela dedin štap, kao neka baba da hoda sa štapom, ju! Bog je poživeo na mnogaja ljeta. Umrla je od starosti, uz svu negu svojih ćerki medicinskih sestara, i svu ljubav nas ostalih. Kući više nismo mogli da joj pružimo odgovarajuću negu i specijalizovana kola hitne pomoći su je odvezla na gerijatriju zemunske bolnice da tamo umre. Pamtim taj izbezumljeni pogled i ne mogu sebi da oprostim, zašto nismo imali hrabrosti da svoje poslednje dane provede među nama? Moja ćerka je bila beba. Neka to ostane kao alibi svih nas koji više nismo mogli da je gledamo kako se gasi. Umrla je u mojoj prugastoj pidžami, tamo, među bocama kiseonika i nepoznatim svetom, jedne zore Zora nije dočekala novi oktobarski dan.

Sahranili smo je pored dede, prema njenoj želji. Govorila je da ga voli i mnogo godina posle njegove smrti. Nikad mu nisam oprostila što je bio skot, posebno prema njoj, i još strašnije što Danki i Ljubinki nije dao šansu da žive. Volim da sama odem do groblja, da se izdivanimo. Dedi okrenem leđa, njemu čak ni sveću ne kupim a na cveće za njega neću baciti novce dok sam živa. "Jednog dana, kad mene ne bude, po čemu ćete me pominjati?" - umela je da pita. Po tome, lutko moja, što si bila svoja, što si se durila i u 9. deceniji života isto kao i u prvoj... Što si pravila najbolju štrudlu na svetu, i što smo svi imali zakrpljene čarape... Ako ni po čemu drugačijem. I što si za sve imala primer u Bršadinu, eto baš bio jedan kod nas u selu... Svog brata Vujicu si veličala kao Kraljevića Marka. Što si nosila sintetički kombine ispod haljine i leti i zimi, što si ceo život dala drugima i što si imala osmeh za svakoga,  kad bolje razmislim. I što si bila nasmejana i kad ti se nije smejalo, detinje radosna baba koja je sahranila ne zna se broja frizerki i pedikirki, koje su nam godinama defilovale po kući jer "Žena ne sme da se zapusti". Ehoton golubije sive boje njenoj kosi je davao šmek koji ni engleska kraljica nije postigla, do dana današnjeg.

U celo ovo pisanije poterao me tuđ blog večeras, u kome je priča o svatovima koji su propali kroz zaleđen Dunav pre skoro 100 godina. Moja Zora je imala sliku sa zaleđenog Dunava, a njen brat, očekivano, išao je peške preko Dunava... Zore odavno nema a ni Dunav se ne ledi kao nekad. Ostala je samo ta požutela slika i sećanje na njene priče na granici fantastike. I štrudlu, preko granice fantastike...

Foto i recept: http://www.opanak.rs/vojvodanska-strudla-sa-makom-simbol-pravog-domacinskog-stola-i-umetnost-svake-domacice/


2016-08-24

Miss Mokre majice 2016

Moj direktor vozi bicikl.
Ako on ima dogovorenu vožnju, to je pouzdan znak da kiše tog popodneva neće biti u Beogradu. Juče je ceo dan sipila i padala, imali smo novembar u avgustu. Pred kraj radnog vremena čujem da je dogovorio vožnju i pitam ga da mi potvrdi, da li to znači da neće biti kiše popodne? Upravo to, popodne kiša u Beogradu prestaje. 

Odlično! Moram preko mosta, na Balkan. Većinu svog vremena provodim u evropskom delu Beograda, preko reke Save. Odgovorno tvrdim da mi i oni ne živimo u istom gradu, tačnije, ne živimo u jednoj geografskoj celini, a još manje u istoj kulturi. Kod nas, preko, zna se red. Njih, sa one strane, orobili su Turci i nikad se tog nasleđa neće osloboditi. Mi, u ravnici, smo bečka škola. Na nji'ovo "Dobar dan", teškom mukom izvučeno, kod nas se rukoljub i naklon podrazumevaju.

Kako sam imala planirane aktivnosti na Balkanu, odvažno i bez kišobrana sam pošla ka autobuskoj stanici. Posle 100m kiša je počela da sipi. Ono kada ne padaju kišne kapi nego prska vodeni sprej, koji ti kao ne smeta. To je privid. Kvasi kao kad prskalicom prskaš veš koji se udrvenio pa ne možeš da ga savladaš peglom. Stojim i čekam bus, kiša me orošava, ne žalim se. Busa nema. Orošavanje postaje dubinsko hidriranje. Gornji slojevi odeće su poprilično vlažni ali ne i mokri. Stigoh nekako do odredišta. U autobusu, naravno, sve je zatvoreno. Ako uđe koji gram svežeg beogradskog smoga, biće strašno. Tu nastaje hemijska reakcija mog znoja, isparenja mokrih putnika i moje vlažne garderobe.

Iz autobusa izlazim 2/3 mokra. Razmišljala sam da li da, ipak, odložim planiran sastanak kada me je u stranu odbacila sirena iz trolejbusa. Čudom sam se čudila šta je vozaču a onda sam prošla pored jednog fensi izloga. To je onaj u kom možeš da se ogledaš dok ne razmišljaš koliko, pritom, ludo zabavljaš one u kafiću koji posmatraju kako odlepljuješ brushalter. Sa ogledalastog stakla gledala me je Miss Mokre majice 2016. Ursula Anders je prevaziđena. Moje godinama sticane obline slepljene su mokrom majicom. San svakog vozača trole i kamiona, potpisujem. Na 16 stepeni beogradskih, sve što je moglo da štrči, štrčalo je.

Navikavala sam se na svoj seksi izgled. Šteta što imam kratku kosu. Mogla sam da je zabacujem kao one cice iz reklama za šampone koji voluminiziraju. Tog momenta je neko podigao kišobran u vis i probušio oblak. Bila sam mokra kao da sam ispod tuša izašla. Moja sredovečna koža, moje bore, moje salo... Sve je postalo savršeno hidrirano. Hajde da psujemo na kiši... Pardon, da pevamo! U cipelama je voda, ja sam mokra, i telefon se kvasi jer sastanak moram da odložim. Pobegla sam kući, ostavljajući mokar trag po stepenicama. Prizor koji sam srela u ogledalu bio je tragikomičan.

Bilo je toplo tek kada sam obula termo čarape. Taman sam se podgrejala kada je proradila glad. Dobro, do prodavnice neću da izlazim, valjda u kući imam nešto jestivo. Glavica crnog luka, konzerva tunjevine, ostaci smokija ko zna kad otvorenog. Jedino čega ne fali je glad. Svega ostalog nema a ja neću da izlazim. Pristupih konzervi, u želji da njen sadržaj pojedem iz komada luka (godinama usavršavana metoda) jer mi se više ne kvasi ni zbog pranja sudova. Minimalizam kao opredeljenje i način života. Sudarih se sa neprijatnom činjenicom da (opet) nemam otvarač za konzerve. U pomoć su priskočili prijatelji sa savetima sa YT ali nemam ni odgovarajući nož a ona konzerva je napravljena tako da se ne otvori ni u slučaju atomskog rata. Pa dobro, biću gladna, ali da izlazim neću. Ako su partizani mogli da se mrznu po Igmanu i budu gladni, izdržaću i ja.

Iz kredenca me vreba Svatovska juha. Možda bih je i skuhala ali se plašim svega što ima predznak ili znak svatova. Šta znam... Možda je unutra neki ošašivač od kog ću da dobijem ideju da se udam opet? Neprijatelj nikad ne spava. Znam, mnogi bi voleli da me vide u braku ali taj film neće biti emitovan. Sedeću i meditiraću i zaspaću. Jednim okom žmurim, drugim inventarišem da li sam negde sakrila kutiju keksa ili bar kesicu gumenih bombona. Za slučaj krajnje nužde, imam šaku onog bajatog smokija. Veče stiže a umirući kit urla iz mog stomaka.

Pokleknuh pred Svatovskom juhom. Pola šerpe vrućeg bućkuriša sam stukla bez razmišljanja. Ugrejala sam se a onda je došao Poseban i pojeo smoki. Njemu bih dala i sredinu palačinke. Neka ide život! Imam još Svatovske juhe pa šta bude biće. Uz smeh i priču zaboravih sve, posebno kad je doneo krckave slane uvrnute štapiće i sladoled koji najviše volim ja. Nije mala stvar odreći se omiljenog čokoladnog u korist mog sa plazma keksom. Umem to da cenim. Zaboravih sve. I glad i nervozu i sve što mi je kvarilo dan. Na Miss Mokre majice podsetile su me, jutros, još uvek vlažne farmerke. Slava je bila kratkog veka. Ko je video, video je. Samo da me ne stigne neko zlo od Svatovske sa velikim knedlama...









2016-08-22

Blogomamija

Jedan slatki dečak svoju mamu je zvao Mamija, sve dok nije ušao u pubertetske vode. Meni je to Mamija postalo sinonim za mamu, muško shvatanje ljubavi prema mami. U to vreme, i sama sam postala mama. Već u zrelim godinama, vrlo često sam se ne snalazila u izazovima roditeljstva i braka. Brak se, posle uspona i padova, završio i sada sam samo mama.

Moj dan čini mnogo onoga što moram i malo onoga što želim. U tačkama preseka ova dva, smestio se moj blog. Facebook statusi mi nisu bili dovoljni da javno napišem svoj stav. Počelo je slučajno a nastavilo se namerno. Pišem za sebe, o svetu oko sebe. Mnogo mi znači da, kad imam potrebu, "izbacim" blog u elektronski etar. Neki koji čitaju šta pišem kažu da to radim dobro i smisleno. Na jednom od TV nastupa, tonac mi je, posle intervjua na temu razvoda, rekao da mogu da vodim dnevnik, nikad nije video smireniju i smisleniju sagovornicu. Mislim da je malkoc lagio, no nema veze. Prijalo je i shvatila sam to kao kompliment. 

Nemam problem da kažem šta mislim. Ni u oči ni u papir ni u kilobajte ovih crnih slova na ekranu. Možda je za to kriva moja najveća mana a to je drskost. Poštujem društvene norme ali nisam uvaljana u čokoladu. Šta je gorko, gorko je, i sa i bez dodatog šećera. Volim da stvari zovem pravim imenom. Sa sujetom sam se pozdravila odavno, kada sam se pozdravila i sa svojim bivšim mužem. Ne mogu da se pretvaram da sam nešto što nisam. Ne volim da me šminkaju i da mi stilizuju frizuru pre snimanja. Ne volim da moram i ništa ja ne moram. Desi se da neću ni ono što hoću ali onda sačekam da me napad tvrdoglavosti prođe i sklonim se u svoju pećinu. Niko nema odobrenje za ulazak. Čak ni moja dva eksterna srca, moja ćerka i moj Poseban. Što pre me ostave na miru, i moji demoni će lakše da se raziđu i sunce se opet pojavi. To što tada pišem nije za javnost :)

Ježim se od izraza "ostvarila se kao majka". Dovoljno sam bila ostvarena i pre roditeljstva, i mišljenja sam da ženi nije neophodno roditeljstvo da bi se "ostvarila". Takav stav je vrlo diskriminišući prema ženama koje nisu majke, ali su možda najbolje mame na svetu. Majka i otac su oni što začnu. Mama i tata su oni koji vole, maze, brinu, grde, isteruju strašna čudovišta sakrivena ispod kreveta, drobe da soba mora da se sredi, skidaju temperaturu, vode na ušivanje polupanih arkada, preslišavaju biologiju, primerom uče kako se raste u odgovornu osobu. Kada su mama i majka u jednoj, a otac i tata u drugoj osobi, to je divno ali nije uvek moguće. Nije lako ni u jednoroditeljskim porodicama. Ne, to nisu porodice jednoroga, mada često podsećaju na to. Mama ne može da bude tata i obrnuto. Detetu su potrebna oba roditelja ali, kad jedan nije dostupan, preživi se. Kao što voda nađe put kroz beton, tako i ljubav nađe put do svakog srca. Nekad preko sedam mora i sedam gora i mnoštva prepreka i odbijanja, ali ga nađe.

Dete ne smatram "svojim životićem", kako to mlade mame umeju da pišu po društvenim mrežama. Moj život je moj, a dete je samostalno biće koje volim najviše na svetu i moj je prioritet. Ima svoj život i pravo na njega. Kada sam bila u godinama kada je bilo društveno poželjno da se udam i rodim, mnogi su me, bogobojažljivo, pitali kada ću, pa zašto još neću, pa šta čekam, pa svako ima manu i moram na nešto da zažmurim i tolerišem... Niko o roditeljstvu nije pričao realno. Plašili su me, kao devojku, da neću moći da spavam kad budem imala bebu i od tad (delom što volim, delom iz inata) prespavam prepodne bez trunke griže savesti. Moja ćerka je, kao beba, spavala kao zmaj i nisam osetila te besane noći. Niko, ali niko nije pomenuo kako će da izgleda kad mali anđeo zakorači u pubertet a ja u klimaks i kad nam kuća bude puna kipećih hormona. To se, valjda, podrazumeva da je normalno a ja se sad teže snalazim nego kad je učila da hoda. U njenim godinama ja sam bila ćurka. Sve mi je bilo smešno i svi su mi bili super. Mojoj ćerki je sada sve "Neću". I ono što hoće neće, samo da bi mene nervirala a ne zna koliko za taj stav još mora da savlada sebe, da zna zašto neće, da bude sigurna da je to njeno mišljenje a ne eto tako.. Prilično je pametna i zato drskost još više dolazi do izražaja. Ponekad ne znam šta da kažem, isključi mi tekst. Samo je zagrlim i ona zagrli mene i tako se grlimo i čekamo da prođe plimski talas hormona kroz nas. Onda zajedno jedemo hleba masti i aleve paprike i smejemo se, kao da malopre nismo bile u kući letećih bodeža. U javnosti je nerviram šta god da kažem ili uradim. To je, valjda, normalno u njenim godinama. Ne treba mi teretana. Imam sjajan trening nerava kombinovan sa vukljanjem kesa iz nabavke. I duša i telo su u kondiciji.

Eto, to sam ja. Radim posao kojim plaćam račune i pišem jer me to raduje. Nisam savršena. Psujem kao kočijaš a ne vozim. Jedem ljuto, dok mi suze ne pođu. Volim celim srcem. Radujem se tuđoj radosti, strasti. Lenja sam za ono što moram. Strastveno volim motore. Mrzim da usisavam. Volim da se izležavam na suncu i dremam, dok me ne pukne sunčanica. Pričam sa razvedenima i onima u procesu razvoda. Slušam, ne osuđujem. Kažem šta mislim samo kad me neko pita, u protivnom ne. Umem da nasmejem. Pravim odličnu sarmu. Prijateljima ne govorim ono što bi da čuju, kad me već pitaju, nego šta mislim. Dobra sam mama, najbolja što umem. Volim svet oko sebe.

Kad sve saberem i oduzmem... Ja sam srećna žena.




2016-08-15

Petnaestiavgustdvehiljadešesnaeste

Farbala sam gelender na svom francuskom balkonu.
Vrlo pedantno i detaljno. Prvo sam ošmirglala staru boju a zatim, malim valjkom, vrlo nežno nanosila novi sloj crvene farbe za metal. Očekujem da i ova farba bude visoko kvalitetna kao predhodna, koja je trajala 40 godina. Ne zato što sam lenja da farbam nego zato što je stara farba stvarno bila kvalitetna... Ili je tata, u međuvremenu, farbao gelender a da se ja ne sećam. 

Danas su mi samo malo drhtale ruke. U odnosu na ono kako je bilo juče, a bilo je baš strašno i neprijatno, danas samo kafu nisam uspela da popijem. Došla sam kući sa groblja, spržena jakim suncem. Mantalo mi se u glavi i popila sam galon vode a zatim tušem dugo sa sebe spirala vrelinu i tugu. Vrelina je, nekako, prošla. Tugu i nevericu ću nositi još neko vreme, dok se ne saživimo, i nastavimo dalje zajedno. Možda ću sutra uspeti da popijem kafu, ili bar smislim kako to da izvedem, dok mi se ruke ponovo ne vrate.

Njena nova adresa je parcela 125C. Vama to ništa ne predstavlja ali moram da zapišem jer je, u suprotnom, više neću naći a želeću da je nađem. Čudno je to, kako od komplikovane adrese sa poštanskim brojem, spratom i brojem stana, dođemo do ovako jednostavne adrese koju je teško fizički pronaći. Na groblju sve izgleda isto jer jeste isto. Grobovi, bandere, česme i tako dok se ne sludiš tražeći nekog ko kao da je u zemlju propao. Sve je stalo u kratko 125C. Kad dođe jesen, kad se zemlja natopljena kišama slegne, pre nego što nastupi suvomrazica poneću dve čaše i flašu crnog vina. I onu majicu, što smo je već vinom zalile onomad, i smejale se kako će sve da mi krene na bolje. Popićemo to vino ona i ja iako sam postala alergična na vino ali to je bio naš ritual. Odlazile bi na jedno posebno mesto na kuvano vino i smejale se, smejale... Ovaj put se niko neće smejati. Ni vino neće biti isto, ni čaše neće biti iste, ni ona ni ja nećemo biti iste. Deliće nas debeo sloj hladne zemlje koju ni vino neće moći da ugreje.

Došla sam kući zamišljena, sa jednim svežim žuljem više i jednom zubnom plombom manje. Valjda je to kosmička ravnoteža, nešto izgubiš a nešto dobiješ. Danas sam upoznala jednu ženu koja lepo piše. Zamolila sam je da mi bude drugarica. Bar malo, makar samo danas, ne mora zauvek. Da mi se ruke smire od drhtanja i da je broj mojih drugarica opet u ravnoteži. Možda me neće razumeti. Ja bolje ne umem. Očekujem njen odgovor. Ako ne bude htela, razumeću je. Zagrliću svoju staru lutku, koja je odolela mnogim devojčicama koje su htele da je prisvoje. Meni danas treba moja drugarica. Nije obavezno da bude ovakva ili onakva. Samo želim da bude. Da mi se ruke vrate.

Zaspala sam skvrčena na trosedu. Probudila sam se i pomislila na svoj sveže ofarbani gelender. Htela sam da proverim da li se boja dobro suši ali sudarih se sa ostacima svog raspršenog sna. Gelender uopšte nisam ofarbala. To sam samo sanjala. Nadam se da sam sanjala i groblje, adresu 125C. Bar danas, dok mi se ruke ne smire od drhtaja, nemojte da mi kvarite san.



2016-08-14

Nečujne suze

Ovaj godišnji odmor obeležila su dva zvuka.

Jedan je proizvodio drugar metalostrugar. Nevidljivi komšija koji već 15 dana nešto brusi, pa me taj zvuk budi svakog jutra. Obično bih se ljutila zbog nasilnog buđenja ali ovaj put je drugačije. Sigurna sam da pravi nešto lepo ili bar korisno a možda samo uživa u sečenju metala, možda je umetnik koji pravi tzv. instalaciju, možda na nekim stepenicama rukohvat.. Štagod, živ bio. Uvek sam cenila zanatlije, ljude veštih ruku koji od gomile nečega naprave nešto smisleno. Dobar zanat je zlata vredan, iako je neisplativ.

Drugi je zvuk nečujnih suza. 
Nadu znam od srednje škole. Od neke godišnjice mature počele smo intenzivno da se družimo. Kada je moj brak krenuo nezadrživo nizbrdo, Nada je bila tu, da mi bude podrška da pronađem svoj put. Podržala sam i ja nju, kada je počela sa privatnim poslom, koliko sam mogla sve do tačke kada to nije bilo odgovarajuće. Razišli su nam se putevi, eto, tek tako. Kad god bih prošla njenom ulicom, pogledala bih u pravcu gde živi, setila se kako smo išle na koncerte i vraćale se kući ispolivane pivom pa ujutru išle na posao... Setila bih se kako mi je doturila par hiljada dinara, u trenutku kad nisam imala ništa... Kako mi je kupila sandale jer sam konstatovala koliko su udobne... Setila bih se ručkova za nas dve i decu, vangle pune sveže salate od svega što je moglo da se izrenda i jede sveže... Setila bih se majice u kojoj je spavala, oblika njenih noktiju, dobrotvorne akcije u kojoj smo cedile litre đusa i prodavala ga a prihod je išao za lečenje nekog momka... Ma.. Svega bih se setila.
A onda vest da je prekjuče umrla, posle duge teške bolesti. Ona, oličenje Energije, žena koja je trčala maraton, vozila rolere po 20 km, jela samo vegeterijansku hranu, nije pušila ni pila, nije imala visok pritisak kao ja poslednjih 12 godina. Hej, Nada umrla, pa to je nemoguće, potpuno nemoguće!

Mozak i danas odbija to da prihvati, dok ovo pišem i razmišljam šta da obučem sutra za njenu sahranu. Crna boja mi nikad nije bila merilo tuge. Tuguješ iz srca, iz svake ćelije, ili ne tuguješ ali crna haljina nije merilo tuge. Znam samo da ću da obujem te sandale koje mi je ona kupila i da ne želim da gušim i kontrolišem suze, ionako ne prestaju da se slivaju već 48 sati. 

Racio me ne konstatuje. Reči su mi olovno teške. Kukavica sam. Ona se gasila a ja nisam znala u kakvim je mukama. TO ne mogu da izgovorim glasno, preko toga ne umem da pređem i zato sam još zaglavljena u 12. avgustu pre podne, dok nisam primila strašnu poruku. Kako se ostaje jak, kada se tvoj pogled sretne sa pogledom njene dece? Utehu ne vidim. Razum mi je zamućen kao limunada, koju sam uz Nadu zavolela. Ne znam kako ću u sutrašnji dan. Bol duše me je blokirao.

Umrla je u noći kada su padale zvede, noći Perseida. Ubediću um da je neka zvezda, leteći kroz međuzvezdani prostor, povukla sa sobom i njenu zvezdu i ugasila je. Verovaću da je, na tom putu, srela neke drage ljude koji su pre nje tuda odleteli. Tešiću se da je sada više ne boli i da je slobodna baš kao što je i na ovoj planeti bila svoja i neukrotiva, energična mala žena.

Za neki davni rođendan poklonila sam joj narukvicu sa znakom beskonačnog. Pa, zar tamo neka smrt može da nas razdvoji? Ne dam. To je naše. Ja ne umem da se opraštam zauvek. Do sledećeg susreta među zvezdama, putuj dušo......



2016-08-12

Ljubav zrele žene

Upravo sam pročitala priču o devojci čiji dečko mora da bude bogat. Neki je kritikuju, neki podržavaju. Odavno nisam devojka i uzdržaću se od poređenja sa njom. Po svojim godinama, mogu da budem mama devojke njenog uzrasta. 

Kada sam bila devojka, moj dečko je bio vredan i vrlo angažovan oko sticanja materijalnog koje je, kasnije, sa svojom porodicom podelio. Zatim sam imala muža, sa jakim marketingom ali sirotog kao crkveni miš. Volela sam obojicu. Svakog u svoje vreme, na svoj način, ali ne onako kako ljubav doživljavam danas. Danas volim bez zahtevanja. Prihvatam čoveka kakav jeste, kakav je u duši od onog dečaka koji je vaspitan da poštuje i da bude fer u svakoj vrsti odnosa. Sa svim koferima prošlosti koje sa sobom nosi, a nisu napunjeni čokoladom, već onim što je do sad preživeo i proživeo.

Ne očekujem. Ne nadam se. Ne manipulišem. Ne bavim se kalkulacijama koliko je on meni pružio pa da odsečem toliki komad sebe, zamotam u celofan i dam njemu. Priznajem, nekada sam imala svoj unutrašnji kantar, na kome sam pokušavala da odmerim pa da ljubav vratim istom količinom ljubavi, ali i nanet emotivni bol da izmerim pa vratim, bar u istoj meri. Brojala sam čiji je red za javljanje, ko je predhodni put platio večeru, koliko vredan poklon sam dobila za rođendan... Nikad nisam bila baš dobra sa matematikom ali je račun vrlo često pokazivao da sam uložila više nego što sam dobila. Bila bih povređena, zatim bih poricala da je to moguće, da bih na kraju bila toliko ljuta i pretvarala se u ženu koju ne poznajem. 

Ta žena je bila jadno i očajno biće. Osećala je nepravdu, da je samu sebe izdala i prodala za šaku nečijih emotivnih mrvica. Godine su mi trebale da je umirim i tada se sama sklonila. Prođe već  godina da je se nisam setila i ne vraća se više. Čudno je to. U meni je živela jako dugo i tek sad sam primetila da su mi njeni ispadi postali vekovima daleki.  Na njeno mesto došla je neka nova žena. Smirena i balansirana, nasmejana, kreativna, široke i detaljne mašte, na trenutke detinjasto radoznala i vesela. Nije to samo do onog koji joj je otvorio vrata kad je ušao u moj svet. Postala sam zadovoljna onim što imam i onim što nemam. Ne može to cura od 25 godina. Potrebno je nakupiti bar 45 komada u ličnoj karti, jednu discus herniu, par kamenčića u bubrezima, dioptriju u očima... Naizgled sam ista osoba a realno sam sasvim drugačija žena. 

Kakva je to ljubav za koju sam sad spremna? Predivna je. Topla zlatna svetlost koja mi se, preko glave, spušta niz vrat, niz ruke, klizi niz telo, obuhvata svaku ćeliju. Bez ikakvih očekivanja, predhodnih uverenja kako treba da bude. Samo čista ljubav u koju sam sigurna. Za takvu ljubav ne postoje granice. Udaljenost ne predstavlja prepreku. Smrt je ne prekida. To je stanje čiste Energije, koja samo može da menja oblik a suština je uvek ista. Ne savija se kako duva vetar. Ne menja se sa promenom stanja u novčaniku. Ne guši se burmama, nije joj potrebno da se slika i kači po netu pa da joj se svi dive. Ljubav u kojoj se svesno prihvataju vrline i mane, tuđe i svoje, i u kojoj uživam i koja me motiviše i inspiriše da budem danas bolja nego juče.

Kažu da nema mahovine na kamenu koji se kotrlja. Tako vidim sebe. Ne dozvoljavam da mi se kači nikakav teret, dok se kotrljam kroz Postojanje. Ljubav dolazi u različitim oblicima. Možda će sutra moja ljubav prema prirodi pomeriti malo u stranu moju ljubav prema poslu ili prema muškarcu ali će ljubavi biti. To što ljubav nije uvek u obliku koji smo mi zamislili kao jedini moguć, ne znači da je nema, naprotiv. Zato pažljivo kad je u svom umu oblikujete.. Ostavite otvorenu mogućnost da ljubav koja ide ka vama možda nema oblik koji ste zamislili. Možda taj čovek bude nizak i buckast, a vi zamišljate Apolona. Možda ta žena ima telo boginje i dušu razrovanu od preživljenog bola. Možda se pojavi ljubav prema umetnosti ili šivenju. Ništa ne mora da bude kako zamislimo a, opet, ako greje svaku našu česticu, ako njena Energija nadjačava naše demone, to je to. Lepota, materijalno, obim bicepsa... Kad se sve vidljivo i opipljivo pomeri u stranu i ostane gola suština... E, to je ta Ljubav.



2016-08-06

Šestiavgustdvehiljadešesnaeste

Uvek je bilo nemirne dece i uvek je bilo nevaspitane dece. Razlika nikad nije bila očiglednija nego što je to danas.

Ok je da deca budu nemirna, radoznala, aktivna. Podržavam tu dečiju osobinu i roditelje koji kod dece razvijaju istraživački duh, upoznavanje sa ostatkom sveta i dečije naivne šale. Kako to da, u vreme kad sam bila mala, nije bilo dece koja su bacala kese od čipsa kroz prozor? Prosto je. Roditelji bi ih naučili gde se baca đubre. Naučili su ih i da ne progovaraju ako ih niko ništa nije pitao, i da svoje mišljenje kače na svoje zidove, ako već nemaju kome da ga pod nos ture. Nije bilo ni dece koja su vrištala dok trče kroz stanove.  Roditelji su ih vodili napolje, da trče i urlaju, jer se u kući znao red. Ko ga nije znao, pa izađe da tapka loptu u 14:30 na terenu ispred zgrade, imao je bliski susret sa čika Savom. Komšija, kršni Crnogorac koji se čudnim čudima domogao boračke penzije, kao sivi soko bi izašao na terasu i izgledao kao da će sa iste da poleti i pobije nejač koja tupka loptu. Nije pretio deci. Tražio je da pozovu roditelje, pa bi njih ispitivao ko i đe ih je redu učio, kad svoju đecu nijesu naučili šta je i kad je kućni red. Tako je čika Savo imao vaspitno-obrazovnu funkciju ali za roditelje. Deca su naše verne slike, onoga što smo im pružili ili ih nismo naučili, a nikome se nije mililo da pred čika Savom, nosiocem spomenice NOB-a, ispadne neuk. Rezultat je da niko nije urlao u parku, ni tapkao loptu, do 17h kada prolazi vreme za kućni mir. Čika Savo je bio autoritet koji se poštovao. Bio je preplanuo, šetao je švalerke, sa svima bio fini ali odmeren i red se znao.

Umro je čika Savo, tu neđe kad i drug Tito. Kako su, u mom kraju, zgrade bile u vlasništvu vojske tj. JNA, neki novi vetrovi i migracije izmešali su vojna lica, i anarhija je stigla i u naš komšiluk. Lopta se tapka dan i noć, deca vrište celodnevno a noću malo starija deca preuzimaju funkciju vrištača, oplemenjenu lupanjem flaša, okolnih automobila, zvonjenjem na interfone... Niko se time ne bavi. Stasao je podmladak onih koji su otimali patike drugima na ulici, šetali u papučama i gunjevima oko zgrada, pucali u vazduh iz teške artiljerije i kad nisu imali povod ali eto, moglo im se da neguju tekovine rodnog kraja. Svoju decu su naučili da prosipaju đubre po ulazu zgrade. Da lupaju i tresu metalna vrata od ulaza, jer čemu nošenje ključeva? Da svoje pudlice puštaju da zapišavaju liftove jer ih nisu na vreme izveli u šetnju... Nema čika Save da im podvikne. Nema ni druga Tita. Ne poštuje niko nikoga.

Kap koja preliva iscedi se svaki put kad te sugrađane ne pitam za mišljene a oni se svojski potrude da ga prezentuju. To su mahom oni, što imaju tri semestra na farmaceutskom fakultetu pa sebe nazivaju farmaceutima. Oplemenjeni su svim znanjem ovog Univerzuma i strašno voljni da mi se obraćaju kad mi nije do priče, a uglavnom nije. Nisam asocijalna. Biram sa kim ću da trošim svoje vreme. Jedna takva, pre par dana, duboko je uzdahnula u nameri da mi objasni (rečima, rukama i nogama) kako je moja ćerka šutirala mačiće u parku. Tad ostavih po strani svoje manire, lepo vaspitanje i hrišćansku trpeljivost.

Odavno je poznato da ne volim mačke, još od bliskog susreta sa jednim tim đavoljim stvorom pre skoro 40 godina. Ni detetu nisam prenela ljubav prema mačkama ništa više od onoga da je ovaj svet dovoljno veliki da ima mesta i za nas i za mačke i za sve ostale stvorove, a da sama bira kome će da posveti svoju pažnju. Dakle, u mojoj porodici mačke se poštuju i izbegavaju jer pametniji popušta i sklanja se. Gospođa je tvrdila da moje dete šutira mačiće, one koje ona i njene prije gaje svuda oko zgrade. Razmišljala sam koji pristup tematici da zauzmem. Da li da je pustim da priča pa odgovorim, što rečima, što aperkatom? Neću da brukam svoje roditelje da me nisu vaspitali. Da li da joj napunim dupe šimikama, narodski rečeno? Ne mogu, ne ide, u sandalama sam. Što je više penila, to sam ja odsutnija bila. Od kad sam se razvela, ne umem više ni da se svađam, eto do koje mere me to ne zanima, ali pominjanje mog deteta u nemogućoj situaciji opasno mi je natapiralo živac. Kako se razmahala da mi pokaže kako je to bilo, jer je baš njena Mira to sve gledala sa terase... Prizvah u glavi vizuelizaciju situacije potpunog blaženstva, mora, sunca, i totalno odsustvo tona njenog glasa. Um je sam odlučio kada je trenutak da fizičko telo napusti tu situaciju, pa je aktivirao zakon dve noge: kada se nađeš u situaciji da ne znaš šta bi a baš ti ne prija, okreneš stopala za aproksimativno 90 stepeni i nastaviš da hodaš pravo.

Realno je da stvarno nisam mogla da prevarim um i da istrpim njene neosnovane pridike. Takođe realno je da mačkama ne dopuštamo da nam prilaze, a mi njima još manje, i da me savršeno boli sedalna površina za njeno trućanje posebno jer je ćerka bila tih dana van Beograda. Napustih zonu monologa da trepnula nisam. Čak sam bila ponosna na sebe, kako nisam pala u vatru da joj ja objasnim neke stvari. Fućka mi se da trošim vreme na tako nebitna dešavanja. U istom maniru, odlučila sam da reagujem i ubuduće na slične prozivke, što u realnom što u virtuelnom svetu. 

Glupa pitanja više govore o onima koji ih postavljaju nego što bi glup odgovor rekao o meni. Samo bih se iznervirala i oznojila, jer me prilično iscrpljuje smišljanje jednako drskih odgovora, koje onaj ko pita ne može da razume ni za tri radna dana. Moje ćutanje zbunjuje protivnika. Nikad ne zna kad ću da grunem i oduvam ga tamo odakle je došao a neću ni to. Moj mir je moj mir. Namaste. Ko ne kapira, ponovila bih rado ćirilicom jer ako nije ćirilicom, nije rodoljubivo. Tim što odgovaraju da ih nisam ništa pitala namenjujem ovaj autorski rad.