Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-09-27

Pravo na sreću

Juče sam bila žena svojih godina, u suknji i našminkana. Pokušala sam da se slikam 432 puta i na fb okačim 126 odabranih slika, međutim, ne uspeh. Tresle su mi se ruke jer sam se smejala kao blesava. Da li i vi sebi dopuštate trenutke kada skinete kočnicu sa uma i radite ono što vam, u tom trenutku, prija?

Bila sam mrtva gladna posle posla, a i noga me zeza, trne, od discus hernie. Hrabro sam nabadala na štiklama i stigla u svoj kraj vođena idejom.. Ako se smandrljam, znaju me, valjda će mi neko pomoći. U prodavnici koještarija i opreme za fizičko (nekad Univerzum spoji naizgled nespojivo, istina) radi žena iz kraja, godinama se znamo. "Nisam Vas dugo videla, kako ste?" - upita me. "Hvala na pitanju, odlično sam!" - razvezoh svoj svečani osmeh, onu verziju gde se ne vidi slomljena petica gore desno. U njenu glavu upravo je ušla informacija na koju nije navikla. Usledilo je pitanje kako i zašto sam odlično, kad su danas svi sumorni i nervozni i samo gunđaju, i to u dužoj verziji.

A, što da ne budem odlično? Mogu konju rep da iščupam, imam svoj život, posao, gde da spavam, prijatelje, neprijatelje.. Postaje joj neprijatno, vrti se u stolici, i dalje šokirana zašto sam super. "Mora da je bila plata, komšinice, pa ste raspoloženi" - konstatuje. "Nije, plata bude poslednjeg dana u mesecu, mada bi poslodavac voleo da je podeli 33. u mesecu" - konstatujem, dok tražim dve bele majice iste veličine. "Aaaa, sigurno ste kupili ajvar gotov, da se ne mučite i ruke Vam budu ofarbane ko moje" - usledio je novi pokušaj. "Ne, skuvala sam svoj, svaku papriku premetnula kroz ruke više puta. Zato su mi nokti namazani crvenim lakom, jer će boja i aroma paprika da me prate do Nove godine" - rekoh uz osmeh.

Vidno se nervira, dok pokušavam da uparim majice i šorceve za ćerku. "Znate, ja mnogo radim, dok deci ujutru spremim sve pa mužu pa oni svi odu u školu i na posao pa ja levo pa ja desno, pa troje dece pa..." Potrajalo je objašnjavanje, kao da mi se pravda da bi i ona da se oseća odlično, ali joj je frka da će drugi da je gledaju kao vanzemaljca, baš kao ona mene upravo. Ne vredi da se merimo ni da stajemo na istu crtu, moj život je moj a njen je njen. Moj je samo izbor da budem odlično. I pored dvoje ostarelih roditelja, ćerkinog puberteta i svog pred klimaksa, 10 sati radnim danom koje potrošim na posao i oko posla, pa sve ono pre i posle toga... Svakome je odlično ako to sebi dopusti. Slabo smo se izdivanile. Ostala je sa prstom na čelu, zašto je meni odlično i koja je to čarobna formula, čime li se drogiram i dopingujem, na kojim sam sredstvima? 

Svratih, zatim, do prodavnice tzv. zdrave hrane. Nikad nisam skapirala šta je tu zdravo, da li brašna u džakovima, na koje je napadala prašina ili keksi koji se prodaju na merenje, industrijska hrana puna E ovaj i E onaj i aroma koje liče na prave ukuse. Gospođa ispred mene je imala poduži spisak koječega, za šta je uredno (stav po stav) pitala da li je organsko? Prodavačica, sitna ženica mojih godina, samo je klimala glavom, to valjda znači da je sve to organsko. Žurilo mi se u wc pa nisam imala vremena da se raspitam šta je to organsko, šta to znači, u čemu je fora? I prodavačicu dugo znam. Redovno tu kupujem leblebije i pirinač. Kaže, jeste li već potrošili, opet pravite onaj božansveni humus? "Dajte mi 200 gr medenih srca" - rekoh, uz osmeh. "To je za malu, da se zasladi?" - sama je pitala i dala odgovor da su i njena deca najviše volela medena srca, i da ko zna čega ima u njima, kad ih sva deca vole. "Ne, to je samo za mene".

Okrenula se i pogled presekla sa mojim. "Pa, podelićete valjda sa detetom?"
Izgledala je odlučno da ne nastavi sa merenjem, dok ne priznam da hoću.
"Ne. To je za mene."
"Nemojte mi reći da ćete sve to sami da pojedete"???
"O, da, hoću".
Onu prvu sam začudila što sam odlično. Drugu sam ostavila u neverici, kakav sam ja to roditelj, koji sa detetom neće da podeli slatkiše? Paaaa... Odgovoran roditelj. Gladan. I volim medena srca. 

Dok sam ih jela, na putu do kuće, pomislih... Da li imam pravo da budem srećna a da to ne obrazlažem drugima? Naravno da imam. Svako ima pravo na svoju sreću, samo su neki tuđu sreću stavili ispred svoje, kao da su svoju našli pored puta nejahno bačenu u stranu, kao polomljeni kišobran koji još uvek može da se upotrebi pa daj da se ne baci.. Zaašto tako neodgovoran stav prema sebi? Kao što neću biti bolja žena ako obujem cipele na štikle, kao što neću biti bolji čovek zato što se krstim dok autobus vozi pored crkve, tako neću biti bolja ako ne pojedem medena srca ili javnost lažem da sam mala i jadna ja. Došlo neko čudno doba, kad ne treba pokazivati da si dobro, srećno, zadovoljno da bi se oni koji su izabrali svoj :( stav bolje da se osećaju. Da, razvedena sam, imam 1001 problem i nedostatak, ali imam i svoj stav da sam odlično jer jesam. To niko ne može ni da mi uzme ni da mi poruši. To je moje i nosiću to "odlično sam" umesto nove jakne ove zime, umesto šminke, rukavica. Moji dlanovi će, opet, biti vreli. Nešto je do stava a mnogo toga do dozvole sebi da mi, bar u ovom životu, bude lepo. Ako sam roditelj nisam narodnih heroj i ne želim da od toga pravim dramski program. Prosto je. Odlično sam. Volim medena srca i svoje dete učim da bira da ima pravo na sreću, a medena srca nije obavezno da voli. Veći je fan sladoleda, za sada.

Izvor: http://www.chocoline.rs (Nije plaćena reklama nego ih stvarno volim)


2016-09-21

Dvadesetprviseptembardvehiljadešesnaeste

Dan je stvoren za put na jug.

Sve probleme spakovati u kutiju u staviti u frižider, još bolje, u zamrzivač. Da se ne namnože do povratka. Istuširati se i oprati kosu šamponom koji miriše na kamilicu. Pažljivo se uvući u svoju drugu kožu. Skloniti osušene oprane sudove, višak stvari po stanu, obrisati fleke sa staklenog stočiča koje su nastale kada se kap limunade podlila pod čašu. Oprati šolju od kafe. Proveriti da li su slavine zategnute. Bez žurbe obrisati vizir. Obuti čizme. Dve kapi parfema prsnuti na vrat. Tu, gde se jakna i kaciga dodiruju. Enrico Coveri MI6. Miriše na kožu, miriše na drsko, na slobodu, na vruć asfalt.

Popiti čašu vode. Adrenalin traži hidriranje. Poneti dokumenta i platnu karticu. I onu malu sliku, kao nekad za dokumenta, koja se nosi u novčaniku. Staviti je u džep jakne, na srcu. Zaključati stan. Odlučnim koracima doći do motora. Razmeniti poglede pune ljubavi i poštovanja. Staviti podkapu a zatim, uvežbanim pokretom kacigu. Rukavice. Koža na kožu, opet. Stati sa leve strane motora. Preći rukom preko dela za sedenje, ritualno. Desnu nogu prebaciti preko motora. Ekstatički dodir dva tela.. Startovanje motora, gas, i magija počinje. Grmljavina dve izduvne cevi i vibracija koja trese ćelijska jezgra. Za ostale, to je samo buka.

Par kilometara gradske vožnje, gustog saobraćaja, pešaka. Nema nervoze. Izlazak na otvoren put. Zubato septembarsko sunce i prohladan vazduh. Sloboda. Nema gužve na drumu. Nikad auto put, jer nije zanimljiv pod točkovima. Osim plesa sa šleperima, ništa specijalno. Monotonija koju treba izbeći. Krivine se traže. Kolena spuštena do asfalta. Osećaj.. Neopisiv. Doživiš ili ne, a kad doživiš želiš još.

Pored puta su voćnjaci. Grane okićene jabukama spustile su se do zemlje. Šumadija u svom najboljem izdanju, plodna, rodna. Na putu, skoro, nema nikoga. Ljudi, naselja, sve je nebitno. Oblaci počinju da plešu oko sunca, da ga skrivaju, da se igraju. Svratiti negde na ručak. Lepinja sa vrućim kajmakom, u prvom naselju, ne rešava glad ali trenutno pomaže. Novo punjenje rezervoara i nizanje novih kilometara lošeg asfalta.

Vožnja bez određenog cilja. Važno je samo uživanje, osećaj.  Glad i suton podsećaju da će uskoro mrak. Stotine kilometara daleko od kuće. Gibson Les Paul. Gitara rođena za nirvanu čeka u dnevnoj sobi. Svetla velegrada se polako pojavljuju, izvirujući iz daljine. Sve bliže kući. Sve bliže mirisu njene kose boje meda. Sve bliže potpunoj nirvani.


2016-09-19

Ponedeljci i motivacija

Pederi su opet šetali. Homoseksualci i svi mi ostali, koji se pronalazimo u različitim bojama duge, proveli smo jesenji dan sa onima koje volimo i koji nas vole, radeći ono što inače radimo nedeljom. Ljude delim na velike (preko 185 cm visine) i male (one koje mogu da zagrlim a da se ne penjem na prste ili stepenik), na one koji bacaju đubre za sobom (da bi umeli da se vrate tamo odakle su došli, jer me mrzi da svakog pojedinačno tamo šaljem) i one koji svoju ljubav cene i čuvaju od eksponiranja na društvenim mrežama, olajavanja i zavisti svih polova i godišta.

Amal Kluni je lansirala novi trend odeće za predstojeću sezonu. Onima, koji će i ove jesenje kiše dočekati u šupljim cipelama, to znači baš koliko i vremenska prognoza za Kvebek. Jebe im se i za najavljenih 22C i da li je grtal'ca dobila nove gume. A i onaj njen Džordž, ofucao se kao ovaj naš sedoglavi  imitator. Kluni je Kluni, a ovaj pozer u pokušaju bi se priključio protestu vodovodžija i kalemara južnog voća, samo da sebi napravi marketing. 

Oni što su pohađali tri semestra pravnog fakulteta pre 20 godina, i danas se češljaju kao pravnici, iznova zadivljeni koliko je lik koji vide kad stanu pred ogledalo savršen. Taman toliko da im ego napuni jedra na pravničkog regati, jedro uz jedro sa onima što su, ipak, diplomirali.  Neki, koji se bave zdravljem, i danas su dočekali svoje gladne školarce uputstvom da po ručak odu u lokalni fast fud. Pevačica u kojoj, i na kojoj ima plastičnih polimera i ožiljaka od estetskih operacija, i danas nam savetuje da volimo sebe baš takvi kakvi smo.

Koga je muž juče varao, i danas će. Koja juče nije htela da kuva, verovatno neće ni danas, i svi koji su navikli da parazitiraju na tuđoj krvi i Energiji, nisu se preko noći promenili. I danas će da žive od tuđeg rada, u tuđoj šerpi, u tuđim cipelama. Promenila se jedino trava, osvežena noćašnjim pljuskovima. Neki su napustili ovaj svet a neki ga obeležili prvi put svojim detinjim plačem, vriskom zbog promene na koju nisu bili pripremljeni. Uvek je tako, ma koliko mislimo da smo jaki, da priroda ima svoj put i da svako ima početak i kraj, jake emocije nas protresu iz korenja. Zato imamo prijatelje, da nam pruže ruku ako padamo, dok se vraćamo na svoje mesto.

Neki studenti su završili godinu sa prosekom 10, ne da bi im mame mahale indeksima ispred koleginica dok maste burek, nego zato što uče. Ne kažem, i druga deca uče, prema svojim mogućnostima i motivima. Neki zato što su odavno odlučili da budu lekari ili mašinski inženjeri, neki zato što je trend da se upiše fakultet pa makar bio za menadžere preduzetništva. Prodaće deda njivu, dići će mama još jedan kredit, sve što se prodaje može da se kupi.

Olimpijske medalje polako padaju u zaborav. Ko je juče trenirao u hladnom bazenu, i danas će, nema tu nikakve nauke. Matematika je čista. Postoje sportovi gde levi navijači biju desne  i oni u kojima porodice finansiraju svoju talentovanu decu. Postoje i krave koje maze pred izbore i nikad više pa nikom ništa. Te osvojene medalje... Za mene su medalje njihovih individualnih i timskih uspeha, ali mnogo više medalje za sve mame i tate koje nisu videle more godinama... Sve tetke i stričeve koji su ih vozili na lokalna takmičenja, kad je publike bilo manje nego na prosečnom srpskom parastosu... Sva jutra koja nisu prespavali, kao njihovi vršnjaci koji su uživali na raspustu... Sve treninge na koje su otišli umesto na rođendan, žurku, pod ćebe... Za sve plehove gibanice kojima se u komšiluku proslavljao svaki uspeh, i sve maramice koje su upijale suze zbog emotivnih i fizičkih povreda na putu ka olimpijskim medaljama. 

Paraolimpijci se ne zovu tako zato što se oko njih vrte pare. Svoje uspehe i neuspehe, krv, suze, znoj, nose tiho kroz svoje treninge i takmičenja. Bave se sportom iz srca, jer ga vole, jer im je sport pomogao da svoje rane ozdrave i hrabro izađu pod koš, pred druge stonotenisere, strelce.. Pomešali su mi osećanja kao nikad niko. Radost zbog njihovih uspeha i stid zbog sopstvene lenjosti. Gde prestanu izgovori, tu počinju rezultati, to je sva mudrost. Podići ego i dupe, i biti spreman na borbu, na odricanje, na uspeh isto kao i na poraz. Mogu volu rep da iščupam a svoje potencijale ne samo što ne koristim, nego ih ne cenim, kao da sam ih pored druma našla.

Razmišljam... O svakom danu kao blagoslovu, o tome što nisam svesna šta sve mogu i umem jer samoj sebi nisam motiv ni pokretač. A vi, kako ste? Da li ste danas bolja verzija sebe nego što ste juče bili? Nađoste li sebe u ogromnom spektru mogućnosti ili i vama treba šut u but, da krenete ka svojoj boji?



2016-09-16

Make up, make down

Kao i sve spisateljice, i ja moram da se prigodno zahvalim sponzorima.

Za moj današnji izgled pobrinuli su se:
  • Hipertenzija.... Za ovo rumenilo u obrazima
  • Dug večernji telefonski razgovor posle kog je ostao prst na čelu... Pobrinuo se za ne naspavanost i hipertenziju
  • Miki sa haljinama... Moj je stilista  za sve prilike, jer je njegova keva sašila i ovu majicu, ali da bi izbegla fabričku fleku na materijalu, napravila je rukaviće kao dečije
  • Pantalone... Second hand prodavnica u Goldsvortijevoj ulici (jedne subote kupljene, kad je svaki komad garderobe bio 350 din. pa je do izražaja došlo moje poznavanje rvanja)
  • Patike... Ceca, koja mi je dala pare da kupim sebi nešto za rođendan... Bilo je taman za patike i talk protiv usmrđavanja, jer se nose na bosu nogu
  • Frizura.... Jastuk style... To je ono kad legnem dok je kosa još mokra jer nemam snage da je feniram pa ujutru izgledam kao zeka na motoru
  • Doručak.... Šatro crni 'leb.. Zaslužan je deda koji je (u prodavnici) svaku veknu hleba sinoć prepipao kao da će da je oženi, pa je samo ova cepanica u celofanu ostala virgo in tacta
  • Pavlaka i salama.... Sa akcije u "IDEA" marketu. To su oni proizvodi kojima ističe rok ali još liče na sebe (kefir mi otela neka, ispred nosa)
  • Smokve.... E, što se njih tiče, dobavljač je "Crna torba" d.o.o. Vižljasta bakica za koju ne sumnjam da joj je problem da se popne na drvo pa bere koliko god može da dohvati. Kaže mi: "Uzmi, curo, prolazi im sezona pa da se vidimo opet dogodine". Pa, da se vidimo! Najedoh se smokava na prazan stomak, jer sam u mogućnosti, zato što sam cura. Slatke su kao preljuba za koju oba partnera znaju i jedno drugom je odobravaju. I laksativni efekat, posle pola kg smokava pojedenih na prazan stomak, je isti kao od gorepomenute preljube.
  • Bicepsi... To su oni na rukama, jel? Za njih su se, i ovog jutra, pobrinule kese sa 5 kg paprika i 4 kg parlidžana i 1 kg ljutih papričica pride. Ajvar sezona je. Samo neodgovorna žena može da dozvoli da dođe jesen a da špajz nije krcat teglama zimnice. Činjenica je da više nema snegova i smetova od 2 m, i da Turci neće da napadaju, ali nikad se ne zna. Ko se jedne ratne jeseni opekao (ali ne na sveže upržen ajvar), taj u sve tegle duva. Napomena: džemovi od bresaka i od šljiva su skuvani i odloženi pravovremeno.
  • Ni ovog jutra, u ime industrije šminke, niko se nije pobrinuo za moj izgled. Od kad sam bacila komplet senki koji sam kupila pred svoju maturu 1989. (a šteta živa što su me ubedili da bacim, bio je kao nov, malo korišćen), nisam se izlagala trošku za hajlajtere i bronzere i svašta nešto što ne znam ni kako se zove. Imam neki roze Labelo. Otela sam ga od ćerke. Koliko meni treba, i to je mnogo šminke. Realno, šta će mi te mazalice, kad mi suze poteku od ovih divnih ljutih paprika?
  • Nezaobilazno moram da pomenem ljude zadužene za moj osmeh: svoje drage komšije na poslu. Ne ove ljude sa kojima radim, božeprosti, nego one iz komšijskih firmi. Pušimo na terasi i tu se družimo, smejemo, brišemo suze jedni drugima kad nas pokida stres, pozajmljujemo cigarete kao na školskom odmoru. Bez njih, moj dan bi bio manje nasmejan i vickast. Dakle, za moj osmeh od jutra zaslužni su oni: Sanja, Brankica, Vasa, Goran, Sonja, Vesna. Moji ratni drugovi na frontu zvanom "Poslovna zgrada sa mnogo ljudi". Tu je i Gregor, bezobrazni grafit, delo nepoznatog autora. Svi dolazimo i odlazimo, Gregor je uvek tu. Mislim, nacrtano je nešto drugo, ali pored piše Gregor pa smo ime dodelili nacrtanom objektu.
Bez šminke mogu, i mogu bez gomile kesa usečenih u ruke. Bez ovih dragih ljudi jutra su drugačija. Oni su sponzori mog osmeha u radno vreme. Hvala zakonu koji je nas, pušače, proterao na terasu. Pauzice koje podsećaju na gimnazijske velike odmore i smeh.. Dovoljno da se sačeka zvono u 16h i da prekidač u sebi prebacimo na opušteniji mod rada.



Foto: Blic žena, jul 2016.

2016-09-14

Četrnaestiseptembardvehiljadešesnaeste

Trend urbanog života i visok nivo svakodnevnog stresa... Pa ne mogu ja to više, braćo i sestre! Da li ovaj grad guši mene ili ja njega, postaje filozofsko pitanje. Od kratkih nogu pričam kako sam pravljena za mali grad sa rekom i zelenilom i nasmejanim ljudima.

Život u Beogradu postao mi je težak, pretežak. Ujutru oko 8h izađem iz kuće. Trčim kad vidim autobus, pa žurim u kancelariju, posle mnogo sati izađem pa opet trčim dalje... Uobičajeno je postalo da se kući vratim oko 20h. Ne žalim se, samo konstatujem da obezglavljeno jurim između ljudi i obaveza. Gde je tu mir, uživanje, merak? Ima puno obaveza, dragih ljudi koje želim da vidim, obiđem, provedemo vreme zajedno. Nekih susreta sam se svesno odrekla i ostavila ih na čekanju. Imam nezaposlene poznanice koje nikad nemaju vremena, zaglavljene u prostoru između ukakanih pelena, kuvanja džema, ribanja kuće sodom bikarbonom . Bog i duša, što bi Stanojević rekao, u njihovom društvu više ne umem ni da se ponašam. Prioriteti su nam se razišli, posebno od mog razvoda, što je opšte prihvaćeno kao "Tebi je lako, nemaš muža" modus vivendi. Da, meni je lako jer nemam muža, šta god to značilo. Da li je njima teško što imaju muževe? Ne znam ali ne želim više da slušam "ja njemu kažem a on meni kaže, a njegova mama kaže...". Neću. Svako neka živi u modusu koji za sebe bira.

I dalje sam osetljiva na bezobrazluk u svim oblicima i starosnim grupama. Život u Beogradu postao je kazna. Trpim komšije čiji ker redovno zapišava lift a oni se prave blesavi. Trpim hilti bušilice koje grme u svako doba dana. Trpim što svako kome se digne da traži pravdu dođe u Beograd  pa blokira saobraćaj boreći se za svoja prava. Trpim što dolaze ovaj i onaj, pa više ne smeš da obuješ štikle jer ne znaš koliko dugo će putovanje od A do B da traje i koliko km ćeš morati peške, jer saobraćaj stoji. Trpim sve one koji stoje u istom redu u pošti, pa bi rado da se druže i pljuju vlast, državu, bambus i koješta, što ti se slepe uz rame pa pričaju, pitaju i odgovaraju sami. Trpim što držim slušalice u ušima, kao jedinu pouzdanu zaštitu od smaranja onim što te se ne tiče. Trpim i život mi prolazi u trpljenju. Trpim one koji ne žele da razumeju da moja "sloboda" usled razvedenosti znači da subotom uveče peglam a nedeljom se radujem ako stigem da sredim nokte, posle balansiranja između svih koji od mene nešto traže, očekuju, žele, od ispeglanih košulja do preslišavanja biologije i engleskog. Trpim što ne pamtim kada sam pogledala film, jer 30 sekundi posle uvodne najave zaspim, dok razmišljam da li sam završila sve sa svog spiska (jer sam naučila da više ne pamtim nego zapisujem), čiji je rođendan sutra, koliko para treba za školski izlet, da li sam platila struju i da li sutra da kuvam ručak za dva dana i garnizon gladnih pa kupim sebi sat slobode prekosutra. 

Mnogi se nasmeju pa, šertski, primete kako sam ne organizovana, kako mi je izrastak ne ofarbane kose prešao 5 mm, kako samo vučem kutije sa ručkom na posao i sa posla, kako je Grčka divna u septembru. Da li neko primeti kad me ušine u vratu? Ne, od mene se očekuje da budem velikomučenica jer sam žena, jer sam sama izabrala da budem razvedena, dok drugi uživaju u svojim brakovima gde se ne zna ko koga i ko sa kim a protiv koga.. Njihovi ručkovi su detaljni i nutritivno balansirani, a ja drmnem šerpenju pasulja na astal pa to vam je što vam je. Ništa chia semenke sa avokadom, ništa tofu i iceberg salate sa prelivom od pinjola. Jok, ja nemam vremena za te zajebancije pa ako me to čini neodgovornom i staromodnom, neka ide ovaj svet dođavola.

Profiltrirala sam svoj telefonski imenik. Neke sam izbacila a da ih nisam ni pozdravila. Evo, ovo je zvaničan pozdrav svima kojima se neću skoro javiti, jer nemam više želje da slušam prazne priče, hvalisanja i proseravanja po onima koji misle drugačije. Treba mi motika i parče zemlje, što dalje od svog trpljenja. Što dalje od stresa i buke i gužve i crpitelja moje Energije. Posebnog ne stižem da vidim danima. Ležem umorna i budim se ne naspavana, evo, ustaću za 5 minuta, dajte mi tih 5 minuta za sve one godine koje sam dala drugima da mi ih troše nemilice, nezasluženo. Odjednom mi fali sve moje, što sam potrošila na čekanja, na saobraćajne zastoje zbog spomenika azijskim pesnicima za koje nisam nikad čula, koje sam potrošila slušajući druge kako dočekuju svoje muževe sa putovanja na koje su otišli sa ljubavnicama, kako nije prevara kad sa nekim samo razmenjuješ bezobrazne poruke, kako su svi prelepi i savršeni i presrećni onako kako se na Instagramu predstavljaju. Od danas neću da trpim foliranje i neiskrenost. Ne trpim ni cipelu kad me žulja.

Jesen se kotrlja a zima je pred vratima. Čim mi zašušti opalo lišće, to je to, sprema se staza za Deda Mraza. Ne treba mi ništa... Dobro, može da mi donese crvene plitke starke i onaj šareni ram za naočare ali bez toga mogu, navikla sam. Neka mi donese tri... Evo, neka bude dva dana, da sam sama i da ne radim ništa i ne mislim ni na šta, i ja ću biti srećna kao Nova godina. Samo dva dana da niko ne zna gde sam, ne pita me glupa pitanja, ne komentariše, ne traži, ne smara. Da slušam tišinu i da ništa ne trpim. Ako ta dva dana ne izmislim pod hitno, tačno ću da se raspolutim kao prezrela kajsija.







2016-09-08

Osmiseptembardvehiljadešesnaeste

Najbolji piling tela je njegovom trodnevnom bradom.

U vreme kada smo se zaduzili preko granica realnog, svaki dinar je dragocen. Isforsirali smo letovanja, nabavili zlatom optočen školski pribor i zimnica kuca na vrata. Da, školski pribor i udžbenici su sigurno filovani safirima, jer taman toliko košta sve što je potrebno za besplatno školovanje.

Dok stanem na noge od finansijskih udaraca, eto i zime. Nova jakna, jer je malu prerasla, pa čizme fensi, pa čizme za slučaj snega, termo helanke i ostala čuda. Bog da poživi kineske radnje! Da nije njih, išli bi gologuzi. Između letovanja na koje nismo išle i snega kog neće biti, uglavila se zlatna jesen. Onako kako su je pesnici opevali, postoji samo u njihovim glavama. Moja smrdi na pečene paprike koje su se zavarile za pleh jer sam zadremala, slomljena između kompleta Obaveze I i Obaveze II. Umesto ajvara, sad imam progorelu tepsiju i krečenje u najavi, a o zavesama da ne pričam. Miris dima koji je 3 kg paprike u mojoj rerni uspelo da razvije, svrstava se u rang dimljenja pored logorskih vatri lokalnog izviđačkog kluba kada gradska deca uspeju da založe vatru pa je obogate gumama, kartonom i plastikom. Ajde što sam iscimala kesu sa paprikama sa pijace na posao, sa posla kroz tri autobusa, pobacala zimnicu od prošle godine da bih napravila mesta za zimnicu koju ću da bacim sledećeg septembra, nego mi sad predstoji i trošak za krečenje.

Nemilosrdni majstori prvo mogu, pa ne mogu, pa tvrde pazar, pa koštaće te između 50 evra i prodaje bubrega, pa u ponedeljak ću, pa u četvrtak ću, pa u pm i ja i ajvar i krečenje! Duša mi se od dima usmrdela, samo mi još fali majstorova dominacija nad prosečnom razvedenom srpskom domaćicom! Iš, bre, sama ću da krečim! Da je to neka nauka, ne bi bilo n "molera", već par specijalista. Od svega imam dobru volju, karmu umirisanu dimom od kremiranih paprika, i umem da napravim kapu od novina. Ako moler ne nosi tu kapu, džabe mu posao. Mislim da imam i teksas kombinezon-pantalone, doduše, od pre jedno 20 godina i 20 kg manje ali imam! Neće meni niko da prodaje ono za ono, okrečiću sama, ima bre i srca i kornjače i ananase da iscrtam po zidovima jer sam tako u mogućnosti! Još će oni da dolaze kod mene da uče zanat, ha!

U cilju pravilnog upravljanja resursima, svi troškovi se svode na minimum. Do sledeće plate ima tačno... 23 dana. Ostatak novca u budžetu pravilo će biti raspoređen tako da svi segmenti poslovanja budu namireni. Toalet papir i stvari za higijenu odavno već kupujem u "Crna torba" d.o.o. To je lik koji stoji ispred Maxija, i iz crne torbe valja Schauma šampone i Nivea program za pranje i glancanje, uz primarnu delatnost a to je prodaja wc papira. Tu sam već dobra... Jedno 30 din. mesečno. U blizini je i nezvanični distributer plodova tora - rumeni Nikola koji suši svinjarije u svojoj pušnici i prodaje komšiluku povoljno. Može i na crtu, ako je visok datum, nije problem. Još lepo zapakuje i koji domaći paradajz, to je dobro zbog balansa kalijuma koji je u reakciji sa natrijumom iz domaće šunke. Miki, moj diler haljina i majica, malo je nadrljao pre par dana jer su ga ošašavili komunalci pa ću morati da sačekam da stane na noge, uostalom, cela naša privreda je posrnula pa što Miki da bude izuzetak? I na krečenju ću da uštedim pare koje ni sad nemam a ova plomba, koja je ispala iz šestice dole levo, moraće da sačeka oktobar. 

Dakle, u cilju racionalizacije potrošnje iz mog budžeta, svi nepotrebni troškovi će se redukovati do daljnjeg... Kao da već sto puta nisu redukovani, kao da odavno kosu ne učvršćujem tečnim sapunom da ne bih kupovala vosak za kosu, kao da nisam izbacila najlon čarape jer mogu da ih pocepam više nego što Miki (to mu je dodatna delatnost, uz haljine) može da nabavi čarapa u mojoj veličini... 

Kako stručnjaci za lepotu i zdravlje kažu, piling tela je potreban svakoj ženi, kako bi ten zablistao, koža dobila sjaj a ženina lepota došla do stadijuma kad mora da se maže hijaluronskim kremama sa ekstratom vinogradskih puževa i obogaćenim kompleksom enzima iz placente slonice. Da to sve zaista podmlađuje, do sad bi bile na nivou zigota ali neka ih, svako veruje u ono što želi. Kad vidim šta sve žene mažu, ne bi li sačuvale lepotu, nije mi do života. Da stvar bude zanimljivija, te što se mažu sa svih strana, obično su ružne samo sebi jer nisu srećne (a najčešće su i gladne, iznurene dijetama i hiljadama plankova i sklekova), pa nema kreme koja će da ih podmladi i napravi lepšim. 

Kao društveno odgovorna osoba, koja se bori za prava i život vinogradskih puževa, odlučila sam se za potpuno prirodnu kozmetiku. Piling mog tela njegovom trodnevnom bradom je jako učinkovit. Doduše, neravnomerno sam ošmirglana, ali nisam sitničava. Puno srce mi emituje zadovoljstvo na lice, a tu je i sloj sala ispod moje kože, koji ne dozvoljava borama da se zbrčkaju. Što bi rekla teta sa naočarima, koja je reklamirala Krka kozmetiku pre par dekada.. Pravilnom upotrebnom postići ćete maksimalni efekat. Zadovoljna žena je lepa žena.  Ljubav, seks i rokenrol su moja preporuka za blistav ten. Ok, i poneki burek, ali ne mnogo često.