Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-10-30

Tridesetioktobardvehiljadešesnaeste


Nedeljno jutro. 
Prespavano. Podne je prošlo a ja, još uvek u gaćama, pijem kafu. Retki i dragoceni trenuci mira nauče te da uživaš u svakoj sekundi. Danas nema obaveznog programa. Anarhija totalna.


Danas nema pranja veša ni sudova, peglanja, usisavanja, pregledanja domaćih, ispitivanja istorije. Hedonizam, level Pro. Ako će planeta da stane zato što ja danas odmaram, neka stane. Prilično sam istrošila baterije i baš mi prija mirovanje i neaktivnost. Za razliku od mene, lenčuge, moja mama je i jutros ustala u pola 5. Da nešto ne preskoči da uradi... Loše mi je od tog nametanja krivice, eto ja ovako a ti tako. Svako neka živi u skladu sa svojim željama i mogućnostima. Makar nedeljom. U 12:30 ona i deda su već zahrkali. Kao svako lepo vaspitano dete, pozvala sam da pitam kako su, i naletela na minu jer su već zadremali. Kakogod okreneš, danas sam bad lazy girl.

U to ime, ni ručak neću da pravim. Oslobodila sam se danas svih okova i moranja. Ćerka je još u pidžami i igra se sa mobilnim, bleji u plafon, peva. Kaže, kasnije će da završi učenje, sada joj ovako prija. Sve to ne bi bilo neobično ni prvi put da nije jedne male razlike: ovaj put, ne grize me savest što ne radim baš ništa. Ne reaguje, kao da je i ona uzela slobodan dan, da se od mene odmori. Svira muzika a čuje se mir i spokoj i blaženstvo dana kada sam, privremeno, ukinula sve obaveze.

Ručak je najprostiji moguć. Osmislio ga je visoki datum i plata koja nije još isplaćena. Njegovo Veličanstvo krompir danas će biti u ulozi obroka. Nema stomak prozor, pa da se vidi čime je napunjen. U pitanju je jelo koje je Poseban nazvao Armunike. Krompir koji, kada se ispeče, liči na male harmonike. Krompir se dobro opere i zareže skoro do kraja, praktično da se komadi drže samo na tankom sloju i ljusci. Posoli se, premaže mašću i peče u rerni.


Kao sve staromodne domaćice, u kući uvek moram da imam brašno, krompir i mast, baš za ovakve dane, kad me mrzi i do prodavnice da odem. Dok se peče, razmišljam koliko sam mimo sveta. Koliko se radujem što moja knjiga nije na Sajmu knjiga i što ne moram da pričam svima kako umirem od sreće kad odem na Sajam knjiga. Meni je sajam kad imam para pa idem po knjižarama. I Nova godina mi je kad god sam sa prijateljima, posle ponoći. Ponekad mi je žao što ljudi ne mogu da se opuste i budu ono što jesu, jer moraju da budu ono što drugi od njih očekuju. Od mene više niko ništa spektakularno ne očekuje. Zato uživam u tome da ništa ne moram, a ono što volim radim zbog drage Sebe. 

Vratiću se na armunike. Jedu se direktno iz tepsije. Prstima. Ništa tanjir i escajg. Uz njih se ne pravi ništa drugo, jer sve to drugo ostane za sutra zato što su armunike prva liga. Danas će svako da zaduži po glavicu luka u ruku i prijatno. Sav sport biće pranje tepsije.

Nerviram se i gladna sam. Uključila sam ringlu umesto rerne, pa ručak kasni. To je taj nivo bezmozga danas.. Ovako to izgleda sada (ipak ću da perem tanjire)




Toliko od mene i kuvanja danas. Vraćam se u svet svoje mašte i novih ideja. Nedelja se troši neuporedivo brže nego ostali dani...

2016-10-29

Otovreno pismo o srpskoj blogosferi

Skače mi živac na svaku prozivku na temu o (ne)vidljivosti blogera. Sa istim žarom mi skače živac na "otvorena pisma" pa neka bal bude kompletan.

Da li ću da budem vidljiva ili ne, to je moja stvar, isto kao i sa kim ću da se seksam ili samo da se javim, u prolazu. Jedino važno je na kakvim motivima je neko postavio svoj blog. Da li je to reklama  nečijih proizvoda, da li "prodaje" svoj tekst zarad besplatne depilacije nogu šećernom penom, da li piše zato što u tome uživa ili želi da svoje znanje/iskustvo podeli sa ostatkom planete.

Moji prvi blogovi bili su objavljivani na sajtu Udruženja TATA. Još jednom, hvala za saradnju. Obzirom da sam tada pisala iz ugla razvedene mame, a Udruženje je imalo svoj sektor koji se bavi razvodima, lepo smo sarađivali do momenta kada sam poželela nešto drugo. U to vreme, na Twitter-u naleteh na slavnu blogerku, i ostala sam zbunjena. Jedino šta pamtim o njoj je priča kako ima mladog muža kome je divna i poželjna, iako je npr. 20 godina starija od njega. Tog momenta sam skapirala da je njen blog njena taraba na kojoj samu sebe hvali,  nešto poput tarabe na kojoj bi se sušila posteljina oprana posle posete još jednog mladog konjanika kurtizani "na glasu". Nemam ništa protiv i hvala joj što mi je, na vreme, nesvesno ukazala na ono šta na svom blogu ne želim. Moja baba je to zvala "produciranje", a ukratko, to je bilo da samu sebe hvalim kako sam preslatka i pametna i predivna. Koga to zanima, uopšte? 

Postoje osobe koje se seksaju zato što to vole, oni koji uživaju u seksu sa svojim partnerima i oni "što sam jebao ako ne da pričam". Svako ima svoju interesnu grupu pa tako i blogeri. Blogosfera je ogromna i ima mesta za sve, za svačiji ukus i interesovanje. Iskreno, ne čitam one koji pišu naručene blogove, kao ni društveno angažovane slučajeve. Volim da čitam priče običnih ljudi, njihovu percepciju života, bili oni poznati blogeri ili ne. Kvalitet uvek nađe čitaoca koji zna šta traži. Apsolutno nemam ambiciju da svoj blog prodajem kao oglasni prostor, za to postoje specijalizovani sajtovi. Prilično mi je to degutantno. Ne zanima me da budem angažovani bloger na način kako ocvala gospođa glumi ludilo. Da se razumemo, nije problem u reklami za pare ni u njenom ludilu. Odbojnost je u načinu kako to radi. Može saamo da mi ogadi brend. Prosto, ne želim da budem u blizini takvih osoba, čak ni virtuelno. 

Svaka čast food blogerima, svašta korisno mogu da nauče one koji njihove savete ili iskustvo traže. Lično, ne zanima me ni njihovo uvlačenje u dupe proizvođaču kafe koji ih je baš danas, ničim izazvano, obradovao paketom sa 2x200 grama i šoljicom. Ako su pisali o temi koja me zanima i do te informacije dođem, tu moje zanimanje za njih prestaje i ne pratim ko je sponzor njihovog bavljenja hranom. Mladi koje vode blogove o šminkanju/putovanjima/stilu života, bravo, uvek ću da ih podržim da rade ono što vole. Ako time mogu i da plate račune, još jedno bravo. Svakako su manje agresivni od frustriranih baba, a i stilom mnogo prijatniji u obraćanju. Mladi, pametni i lepi su, ne moraju da prodaju priču o ličnoj poželjnosti.

Sajam knjiga je prošao a utisak javnosti je da danas svaka šuša piše knjige. Tačno, isto kao što svaka šuša šušti i prodaje pamet. Knjige i blogovi se pišu za one koji hoće da ih čitaju pa se, međusobno, pronađu. Svakako želim da pozdravim blogere, muškarce koji se time bave. Zadovoljstvo je čitati ih.

Ima mesta za sve i svaki blog će naći svoje čitaoce, ili čitaoci blog, i u tome je lepota baljenja javnim pisanjem. Moje pravo na izbor niko neće dovesti u pitanje, čak ni svojim uticajnim blogerajem. Sasvim podržavam ideju da brendovi angažuju blogere, samo drkoše izbegavam, i u blogosferi i u svom svetu. Šta znam.. Rekao mi je lekar da izbegavam ono na šta sam alergična. Nemam problema sa bolom u dupetu, prosto ne dopuštam njihovom blogouticaju da mi se lepi kao kaka na đon. Kapiram da je nekima teško da se suoče sa onim u šta ostare, ali to neka procesuiraju dalje od mene. I dalje ću da pišem jer to volim, i dalje ću da ignorišem nekad dobre brendove kad ih reklamiraju "uticajne" blogerke. Na mene su uticale na najbolji moguć način: da sebi ne dozvolim da postanem... To.


Smeh, matična ćelija ljubavi

Volelo se dvoje mladih, zakleli se na vernost i pred bogom i pred narodom, decu izrodili i lep dom napravili. Iako je kuća tek nešto više od 500 kvadrata, voleli su da sede na starom trosedu ispred TV-a. Ona bi dremala dok on gleda film. Mirisala je njegovu majicu, ušuškana u samo njihov svet, dok su mali anđeli spavali.

Mazio je njene noge i poskočio, kao strujom opaljen. "Znaš, draga, ok je što noge nisi depilirala od mora a sad je oktobar, ali dlake već grebu kroz farmerke". Ona se naljutila i nije znala kada će da se odljuti. Posao, deca, kuća, fontana u dvorištu zapušena lišćem, registracija auta, slava kod njene mame... I, on našao da prigovara zbog krzna na njenim nogama, oko ponoći! Pa, stvarno!

Da li je i kad otišla na depilaciju, nije poznato široj javnosti. Poznato je da je on, sve češće, ostajao da radi na računaru kad ona ode u spavaću sobu, a ona je sve češće odlazila na teren, zbog potreba posla. Danas prebrojavaju lampe, koje neotpakovane, od svadbe još čuče u garaži i pošteno su se izlupale u dosadašnjim seobama. Dele kašike i viljuške, šerpe, uspomene, VHS trake sa snimcima dece koja prohodavaju... Sporazumni razvod, jer nisu oni nerazumni, mogu oko svega da se dogovore jer se sjajno poznaju i poštuju. Samo će stambeni kredit ostati zajednički, da ga plaćaju dok ih smrt ne rastavi.

A, da vas pitam... Gde vam se zaturilo to poznavanje i poštovanje pa ste stigli do pitanja kako da podelite desertne tanjiriće? Kada i zašto prestanemo da se trudimo da naša veza bude kao u prvim mesecima poznanstva, kada je sve bilo lako i lepo i moguće? Brak želimo i u njega svesno uđemo. Decu, takođe. Gde i kad se pojavi ona tanka crta razdvajanja dvoje nerazdvojnih i zaljubljenih, i kada postane linija debela kao Mlečni put? Kada izgovori postanu opravdanja. Deca i obaveze oko njih... Rešivo, isto kao i kućne obaveze, posao, nabavke, gosti iz Donjeg Ovog? Prvo nju cepaju hormonske oluje u trudnoći, pa beba plače celu noć, pa on spava na trosedu, pa dođe tašta na dva meseca, pa on ima da radi do pola noći, pa stigne druga beba i novi ciklus obaveza se zavrti. Linija razdvajanja se širi a seks je obavezan nedeljom. Vremenom, to nedeljom pređe na datume državnih praznika i, eventualno, par sitnijih crkvenih. Ili nju boli glava ili je on preterao sa pornićima... Seks je postao jednom u nikad a seks je super lepak partnerske veze. Bez seksa, to je samo interesna zajednica, oformljena radi obezbeživanja životnih uslova potomstvu i njima.

Sve ode u božju mater kad nam postane svejedno. Kada mislimo da onaj drugi partner ne obraća pažnju na sitnice jer je važnije da su računi plaćeni i deci kupljene čizme. Kada počne da nas mrzi i kada ima toliko validnih izgovora da je prosto šteta ne iskoristiti ih. "Eh, nekad smo delili pileće krilce, a sad... Imamo para za celo pile, više to nije to", skloni su neki da kažu. Naravno da to više nije to ali nije do pileta nego do gajenja zajedničkih rituala, ma koliko besmisleni bili. Do smeha, priče, suza, deljenja emocija na način kako smo to radili dok nismo našli sve ove divne izgovore u vidu dece, obaveza, posla. On je skinuo burmu, jer se ugojio pa ga žulja. Ona je prezime na Facebook-u promenila u Miki Maus, pa šta ima veze, svi znaju da je ona i dalje njegova žena. Vikendi koje je provela kod svoje mame, sa decom, da se odmori... Postali su obavezan repertoar da bi on mogao da radi po celu noć, a da li radi ili chatuje online sa Dominantnom Gospodaricom iz Portorika, to samo on zna. 

Sve je to manje i drugačije važno nego glavni razlog zašto se dvoje udalje i nastave da žive u braku, kao dve paralelne prave. Ma koliko blizu, nikad se preseći neće. Prestali su da se smeju. Potpisujem, gde nestane smeha, nestaje svega. Malo po malo veliko Ništavilo poništi sve jer nema smeha. Eventualno se nasmeju kad na slavi kum odvali neki mastan vic, između loše skuvanih sarmi i hladnog pečenja, ili ako deca nešto izlupetaju. Nestane smeh zbog, samo njima, smešnih gluposti koje ostatku planete baš i nisu smešne ali eto, oni su umeli da se kikoću i dva sata posle ponoći... I prestali su da umeju. Neko im je rekao da su sad odrasli, kad su se "uzeli" i da moraju da budu ozbiljni, jer brak nije zezanje. Dali su jedno drugom sebe a na smeh su zaboravili, i smeh je njih zaboravio u tim silnim kvadratima, konjskim snagama, između časova klavira i španskog jezika.

Smejte se. Zajedno. Vama smešnim glupostima, koje nikome drugom, osim vas dvoje, nisu smešne. Delite to ćebe za dvoje, koje ste kupili od studentskog kredita početkom devedesetih, iako sad imate para i za celo pile i za Zakintos 20 dana, za ML i X5. Dok se budete kikotali ispod tog ćebeta, imaćete obezbeđenu mrvu vaše ljubavi. Volite se. Ne zato što je neko rekao da u braku tako mora, ne iz trenutnog raspoloženja ili potrebe. Volite se jer se volite. Bezuslovno.





2016-10-25

Roditeljstvo u novom dobu

Uvek je dobro vreme da se uči.
Uvek je pravo vreme je da deca budu deca, roditelji da osveste svoje ambicije i poslušaju potrebe i želje svoje dece.
Porastu brzo.
Deca, ne roditelji.
Mnogi ostanu zaglavljeni između onoga sta su o roditeljstvu zamislili i šta su, uz decu, naučili i ostvarili.
Roditeljstvo nije samo uči, hrani, obezbedi da živi.
Mislimo da sve znamo a svakog dana nalećemo na iznenađenja.
Deca razmišljaju onako kako ih naučimo pa ako je dečije pitanje proisteklo iz logičkog povezivanja saznanja, zašto ga u tome sputavamo? Da, ima pravo da nam kaže da grešimo, ako našu akciju doživljava kao grešku. Naše je da argumentujemo svoje delo, na način kako dete može da nas razume.
Teško je našoj sujeti, da skapira da dete uči ono što radimo a ne samo ono što mu govorimo.
Loš primer je najbolji primer.
Roditelj koji ne namesti svoj krevet.. Kako da od deteta traži da to uradi? Da svoje čarape odnese u korpu za veš, ako tata svoje zalepi po sred parketa? Da skloni sa stola tanjir, ako mama posle obroka dohvati mobilni telefon da vidi šta ima novo?
Deca su prirodno mudra, vesela, radoznala.
Naše je da im pomognemo da razviju svoje talente, a ne da ih blokiramo, svesno ili nesvesno, svojom ulogom žrtve.
Dužni smo da im damo koren, da znaju odakle potiču, i pomognemo da rašire svoja krila pa odlete u samostalnost.
Komentari "Smotan si kao tvoj otac" ili "Drska si kao tvoja mama" više govore o nama, o našim izborima, greškama, pobedama... Nego o deci.
Ona uče od nas i mi učimo od njih.
Meni, uz bebu, nisu dali uputstvo. Plakale smo zajedno. Ona od prvog izlaska u zimsko veče, ja od stresa šta me je snašlo. 
Nisu tražili da ih rodimo. Mi smo o tome odlučivali i pristali da budemo roditelji.
Da su se deca pitala.. Možda bi birala roditelje po nekim svojim kriterijumima.
Meni je, u roditeljstvu, najveći kompliment kad mi ćerka kaže "Ti si me tako naučila".
Pljusne me kao kofa ledene vode.
Osvestim snagu svojih dela i primera koje joj dajem, a nisu uvek savršeni.
Psujem, budem lenja, namrštena jer mi je tako došlo.
Ubode me u sujetu pa se nasmejem, zagrlim je, kažem joj da je veštica mala jer sve vidi i zna, jer ume da vidi ispod površine, jer je naučila da misli.
Umeće razmišljanja je najlepša magija koju deci darujemo.
Deca su najdragocenija investicija, našeg vremena, posvećenosti, Energije.
Što reče jedna mama... Ni samnom se majka nije igrala, rasla sam na njivi, dok je ona kopala kukuruz, ma ko je meni pevao i grlio me...
Svi imamo obaveze ali to ne sme da bude izgovor za ne posvećivanje deci. Da, rašće i porašće i ako raste pored nas dok se bavimo nečim drugim, ali zar mora tako? Čudo je koliko deca, kad postanu ljudi, zaborave šta ih je bolelo, šta im je nedostajalo.
Dugujemo im radost. Ne zbog onoga što možemo da im kupimo već zato što se raste od ljubavi i pažnje i mažnje. Od toga se ne postaje razmažen. Od toga se postaje srećan a mnogo je lakše i lepše odgajiti srećno dete nego popravljati nesrećnog odraslog.
Okrenite se oko sebe i prebrojte srećne i nesrećne, zadovoljne i nezadovoljne.
Matematika je prosta.
Radost se ljubavlju prenosi.
Volite svoju decu  i kad su pametnija od vas, kada je logika njihovih bistrih umova prevazišla naše nauke i knjige. Volite ih i kada plaču i kada se smeju, kada teraju inat ili dobijaju dvojke u školi. Kad spoje ne spojivo, podstaknite im kreativnost. Svi izumitelji i naučnici nekada su bili deca.
Ohrabrite ih kada žele da naprave robota od tetrapaka za mleko, i utešite kad taj robot ne bude hteo da hoda. Zalepite mu čepove i pretvorite ga u kamion za prevoz zvezdane prašine.
Volite ih onoliko koliko volite svet oko sebe.
Dete u vama i vaše dete najbolje se kapiraju.
Ljubav ih spaja.




2016-10-24

Gospođa Google

Znam je iz lokalne banke, zaista je bila fino devojče. Nasmejana, vaspitana, bas fina, tek sa blagim  primesama sveznajuće. Dok se to odnosilo na bankarsko poslovanje za pravna lica, morala sam i slušala sam. Bila je samo savršena a onda se udala i u dve godine rodila dvoje dece. Došle su neke druge bankarke, i na nju sam zaboravila.

Poznato je koliko volim da odem na reku, zasednem na splav i ćutim. Eto, ćuti mi se i pije mi se kafa i misli mi se ni o čemu. Tu praznim svoj mentalni otpad dok gledam kako reka teče i nosi đubre. Kao kroz filter, učinilo mi se da neko doziva moje ime, i u dva skoka ona je bila pored mog stola. U istoj sekundi čula sam i ko joj je muž i kako kuva i kolika su deca i koliko su svi savršeni... Ta količina informacija je, nekako, procesuirana i priča je završena. Stanje je počelo da se komplikuje saznanjem da živimo u istom kraju a još više činjenicom da idemo na posao istim prevozom.

U početku, sela bi do mene i prozborila po koju reč. Nisam asocijalna, majke mi, nego sam selektivno propustiljiva za reči. To, u mnogome, zavisi od doba dana i trenutnog raspoloženja ali sam uglavnom raspoložna za priču bla bla truć. Par rečenica tek da ne budem nekulturna. Vremenom, počela je da seda pored mene, čim bi me videla u autobusu, zalepljenu do prozora dok blejim u nebo. Ni slušalice mi nisu pomagale. Jutro nije da se priča. Jutro je da se radi ono što moraš, u tišini, da ceo dan ne bi krenuo kao kocka niz stepenice.

"A one sad nisu slinave jer im dajem preventivno (neki lek ili tako nešto) a one se u vrtiću razbole ali onda jedna hoće da jede a druga neće da jede a ja onda njima ovo a one meni onda ono a moj muž kaže ovo a moja svekrva ono a njena ujna..... A tek ti lekari po domu zdravlja... Ova valja ova ne valja, ova nema pojma..." Uglavnom ovako počinje komunikacija, jednosmerna. Previše reči koje izazivaju moj um na dvoboj, a nisam spremna. Da ne prepričavam, shvatila sam da je najbolje da je pustim da ispriča šta ima, kažem "Aha, pa dobro" i vratim se u svoju hibernaciju. To je količina reči koju ne mogu i ne želim ujutru da procesuiram. Želim sunčev zrak i tišinu. Vrlo jednostavno.

Ako nije priča o deci, onda je tema kozmetika. Kremica ova pa puder onaj pa ovo pa ono... Lutko, ja sam sa planete na kojoj se, zorom, ćuti. Ti si lepa i divna i savršena i divim ti se. Ja sam, nadam se, uspela da obučem sve što treba, da stavim naočare za sunce i da ponesem dnevnu dozu Energije. Sve preko toga me opterećuje. Možda u podne možemo o ajlajnerima i hajlajterima ali u 08h ne. Ne želim. Svaki put ponovim da se ne šminkam, i zahvalim na iznetom preseku stanja šminke na tržištu. To deluje kontra produktivno. Pa kako pa zašto pa tvoja koža stari, pa jao! Nemoj, lepa, molim te... Vidi kako je lepo jutro.

Ošišala sam se i malo promenila lični opis. Jutros je spazih na stanici. Pravila sam se mrtva, kao da je naišao medved. Desetak ljudi između nas pomoglo je da se sakrijem. Ružno je ovo što ću reći ali hvala im, zaista nisam bila spremna za napad savršene mame, žene i domaćice. Blago onima koji su savršeni, zaista to mislim. Ja nisam, priznajem. Još uvek otkrivam tajne života i roditeljstva, od svakoga imam šta da naučim do mere koja mi prija. Nisam savršena mama i nemam tu ambiciju. Želim da budem srećna mama srećnog deteta koje nije naučilo tablicu množenja pre nego što je za to pokazala interesovanje. Odrasla je na veštačkom mleku, sa Pampers pelenama,  u nasleđenim stvarima, kupala se u kadi opranoj kućnom hemijom a ne organsko-popularnim sredstvima. Nije umela da doručkuje keks i mleko, radije je jela domaće kobasice koje njen ujka pravi, bundevu, ren i kiseo kupus. Nije znala ni sve "Star Wars" napamet sa 4 godine. U tom uzrastu je silno veselilo da se popne na drvo i smišlja kako da siđe. Nije išla na tri strana jezika, balet i plivanje. Ne ide ni danas. Uživa u detinjstvu, ne u onom koje su joj roditeljske ambicije osmislile, već onom koje joj pripada.  Još uvek ne ume da sklopi računar, tenk ni svemirski brod. Ne umem ni ja. Bila je i ostala zadovoljno dete a ja njena zadovoljna i jednostavna, ne savršena mama. Moje je pravo da ne znam sve i uživam u tome.



2016-10-21

Mladost li je

Kažu da je jedino validno merilo godina ono kako se osećaš u srcu. Tu me rade antihipertenzivi pa je ok, a dobro je i što se tiče emotivne strane. Problem je u nečemu drugom.

Dakle, mamu maminu onima što ređaju robu na police u prodavnicama. Merchandiseri, sad se to tako zove. Police su kao za patuljke. Da bih dohvatila šta mi treba, moram da se sagnem jer je prolaz između dva reda polica kao za decu vrtićkog uzrasta. Prvo jedva nađem šta mi treba, pa ajde sagni se po to, pa sagni se da vratim kad vidim da nisu truleks krpe nego neke bezvezne. Svako moje saginjanje je začepljivanje slobodnog prostora guzicom. To je već drugo. Onda ide pogađanje cene. Nema baba cviker a to shvatim kad se treći put naguzim. Problem savladam tako što, na kvarno, mobilnim slikam cenu pa uvećam. 

Za to vreme, lik iz obezbeđenja mi obigrava oko dupeta. Valjda misli da kradem. Bar da priđe i dohvati mi sve što mi treba, nego me gleda i naslađuje se kako se mučim. Dobro, cenu sam pročitala ali tu piše da je krpa za brisanje suvih površina, pa ide još jedan naguz da uporedim bar kod sa prozivoda sa onim na polici. Kičma me seca i sve se teže uspravljam. Onaj obezbeđivač se oblizuje kao mačak na slaninu, već vidim kako vreba kad ću opet da se sagnem. Đubre muško.

Tako za svaki proizvod. Više ne znam koliko sam se puta sagnula. Divna ponuda, sve je super, ali babina leđa ne mogu da izdrže toliko puta sagni se-podigni se. Da sam htela u teretanu, bila bih tamo a ne u nabavci. Ne verujem da će oni da porade na promeni visine polica. Jednako su male šanse i ja da se podmladim kremicama sa hijaluronom i čudima koja pišu mikro slovima na dekleraciji. Razlog je prost, da bih se podmladila moram da se sagnem da proizvod proučim i eto beskrajnog kruga i mene u njemu.

Ne klanja se ova baba nikome, pa neće ni šamponima a još manje će sapunima. Preznojena od saginjanja i ćoretanja slaganja bar kodova, proizvoda i cena, reših agoniju kupovine da prekinem. Onaj iz obezbeđenja je odustao od snimanja šta ću da ukradem. Nije ni čudo. Zajapurila sam se od klanjanja proizvodima i to u zimskoj jakni, sa kišobranom i punom opremom ko da sam, božeprosti, u rat pošla. Sva kupovina biće džak deterdženta za pranje veša. Bar znam koji želim a i cena mi odgovara. Sitne budalaštine i šminka će da sačekaju niži datum i sledeću platu. Sagnuh se da dohvatim Fresh Mountaint Spring od 8 kg. Ne pamtim kad sam bila na planini pa, ako već mogu da kupim miris proleća na planini, da kupim.

Ne treba mi droga, da bih postigla vrtoglavicu. Dovoljno je da naglo ustanem, posebno ovako, omamljena mirisima kućne hemije. Kvrcnulo mi je štogod u leđima, kao da me je prolećna planinska divokoza nabola. Da ne kažem, divojarac, po sred mojih krsta. Bez vazduha sam ostala a odeljenje sredstava za pranje i omekšavanje garderobe počelo je da se vrti oko mene, vazduha bez. Gde je sad onaj iz obezbeđenja, da mi pomogne da se ispravim? Verovatno vreba novu potencijalnu i naguženu kradljivicu.






2016-10-17

Partibrejkeri

Nikad nisam volela svadbe ni slične masovne manifestacije. Ako je baš neizbežno, kad svi levo a ja desno. Šta znam, meni tu ništa nije zanimljivo i ne pristajem da ceo slobodan dan budem tamo gde mi ne prija.

Pre tridesetak godina, svadba u komšiluku, ja na pragu između devojčice i devojke. Rodbina udavače je okupirala zgradu, pogubili se od parkinga do novobeogradskog solitera, pretrpali lift pa se zaglavili, tetka iz Sombora zapela za branik provlačeći se, na parkingu, sve sa tortom je poljubila beton.. Sve je bilo lepo oganizovano, puno naroda, sitne dece, pijanih gostiju, onduliranih gospođa, ma... Po protokolu baš, uključujući i ukrase na tortama koji su pravljeni od cigaret-žvaka. Provalila nejač da su to žvake, pa su krenula da ruše stolove svojim skokovima ko će pre do žvake. Nisam kapirala zašto ne odu do prve trafike, i zašto niko ne obraća pažnju na njihovo divljanje? Moje sećanje na dečije ručice do lakta zabodene u torte evo traje duže nego taj brak. Pamtim i nekog malog, koji je kasnije, kad su roditelji shvatili da ga nema, pronađen kako pajki ispod stočića sa escajgom.

Ni na svoju svadbu mi se nije išlo. Od početka sam lobirala da to bude 5 min u opštini i iš kućama. Jednostavno, ne volim. Na stranu koliko mi je sve to bilo stresno i koliko sam samo jedva čekala da se završi ceo cirkus. Uspela sam da se izborim samo da proslava bude žurka za naše prijatelje. Familija i roditelji 10 mesta, ostatak je za naše drugare. Prvo što su pitali, jel mogu da ne dovode decu? Beskrajno im hvala što su sami shvatili gde je kome mesto na venčanju. Njima u publici, nama na pozornici, deci kod kuće.

Naše dete je poraslo i do sad, za 11 god, posetila je jedno venčanje u trajanju od pola sata. I dalje zastupam stav da deci nije mesto na venčanjima isto kao i na sahranama. Deci je svejedno šta je od ta dva, vide odrasle u raspoloženju drugačijem nego inače, promenjenu scenografiju i kostime, sve drugačije od ritma na koji su navikli, pa dobiju očekivan poriv da divljaju više nego inače. Deca su, i treba da su aktivni i radoznali, ali i da jedu i spavaju kad im je vreme, o čemu njihovi roditelji treba da brinu. Deci ne treba da se objašnjava zašto ne treba da urlaju kad čika pop radi svoj deo i da čika sa bradom neće da peva o malom ježu, ma koliko glasno deca to pevala. Oni traže pažnju i to je ok ali nije ok da 50 ili 100 drugih ljudi sluša njihovu dreku (ili još strašnije, histeriju u koju roditelji tada upadaju ali im ne pada na pamet da se pozdrave i odu kući, u redovan režim na koji su deca naučila). Dok mama opali selfi sa drugaricama (da se dokumentuje koja se više udebljala a koja istu haljinu nosi evo već treća svadba) a tata zvekne par rakijica jer valja se... Patuljci se negde valjaju, takođe.

Na netu sam naišla na priču mladenaca koji su gostima napomenuli da ne žele decu na svom venčanju i meni je to sasvim u redu. Nije mi u redu da ljudi sami ne kapiraju šta je za šta, i ko je za gde. Iz istih razloga, ne kapiram ni porodice koje, sa bebom od mesec-dva, provode ceo dan u tržnom centru. Lično, nisam ljubitelj grisina na glavi, kojima malci umeju da zaspu sa sprata do prizemlja, ali svi tu imamo ista prava. U periodu ćerkinog odrastanja, mene je bilo sramota u dečijem pozorištu. Za decu, to ipak ume da bude stres, ako ništa drugo ono zbog kostima, mraka, gužve, glasnih zvučnih efekata ali ima roditelja koji misle da je dremljivom dvogodišnjaku sasvim cool u dečijem pozorištu jer je to mesto za decu. Poštujem različitost pa kad pritisak prevrši kroz moj sigurnosni ventil, odem.

Za mene je nekulturno voditi decu tamo gde im nije mesto, i sasvim je u redu stav da je deci svugde mesto. Ja sam ta koja bira da ode i nemam ništa protiv. Sve je u najboljem redu, kad imaš izbor i možeš onako kako ti odgovara. Ko je bar jednom sedeo 12 sati u avionu i slušao beskrajno dernjanje i dece i roditelja na sedištu iza, zna kako je kad nemaš kud uteći a seva ti produžena moždina. Zaista ne namerevam da se udajem ponovo, pa ne moram da naglašavam da decu i unučiće ostavite drugima na čuvanje. Da li ćete ih dovesti na moju sahranu, baš me briga unapred. Vi ćete da ih vijate.


2016-10-16

Šesnaestioktobardvehiljadešesnaeste

Svako ima svoje male rituale. Neke preraste, neke čuva celog života. Jedan od mojih omiljenih je šetnja pored Save, istom putanjom više od 30 godina, ako hodam sama. Ne volim to da delim ni sa dragim osobama. To je između mene, reke i Univerzuma.

Jedan sitni ritual mi je ukinut. Dva dana me davi u grudima to što više nikad neću moći da ga ponovim. Između dve zgrade je bio kafić, sa posebnom, kaskadnom baštom. Bio je to samo još jedan kafić u kraju, kog su posebnim činile stepenice i način kako sam tu silazila. Išla bih normalno do poslednjeg stepenika a tu bih iskoračila u levo, nasmejala se i nastavila. Na tom mestu sam ostavljala osmeh, da me dočeka kad sledeći put naiđem. Ma... Glupost samo meni važna. Pojavili su se bageri, raskopali baštu kafića, ali stepenice su ostale netaknute. Pa, dobro, verovatno prave nešto novo za sledeću sezonu, pomislih. Par dana kasnije, sve je porušeno. I stepenice. Označeno je gradilište i donete su mašine koje su raskopale utrobu zemlje ispod betona. Nastaje podzemna garaža.

Činjenica je da u kraju nema mesta za parkiranje, da je prepuno automobila, i činjenica je da su mi suze pošle same. Kad ljudi odu sa ovog na onaj svet, bar postoji trenutak kada se oprostimo i pozdravimo. Sa zgradama i stepenicama to nije slučaj. Bar da sam popila još neku kafu u toj bašti, bar da sam znala da stepenište nestaje... Možda bih danas znala kuda da prođem i tugu da preskočim.

Prošle nedelje je sve bilo ok do trenutka kada sam, bez namere, povredila Posebnog svojim ne činjenjem. Nastao je neugodan trenutak poput uboda u zdravo tkivo, brzo je prošao ali je neugodan osećaj ostao. Život nije samo čokolada, dešava se. Nekad se nisam obazirala na to. Sad mi je itekako žao. Iako je izvinjenje prihvaćeno, u meni je ostalo nešto gorko.

Nikad nisam volela jesen. Bila je kao smrt leta, tmurna, turobna, mokra i gadna. Ove godine smo sklopile primirje, ni sama ne znam zašto, ali sam počela drugačije da je doživljavam. I da mi se smeju oči, taj kompliment sam juče dobila. Menjam se kao devojčica koja prolazi kroz pubertet i ne može da uhvati korak sa svojim promenama, teku brže nego što mogu da ih savladam. Sa jedne strane, menjam se na bolje a sa druge strane gorak ukus jer sam povredila drugo biće. Možda sam samo previše spavala ovih dana, pa mi je um odmoran i radi 200 na sat. Sluđena svojim upletenim mislima i novim idejama, juče sam otišla na pijacu, već oko 13h. Ne volim pijačnu gužvu, kolica koja mi prevlače preko nogu, bicikliste, biranje i razgledanje. Kupim na prvom mestu šta mi treba i tražim izlaz. Sretoh dragog poznanika, razmenili smo par reči i poljubaca u obraz, potpuno neočekivano. Sa kesom voća krenula sam dalje. Na klupi, pored staze, sedelo je čupavo dete blistavog osmeha. Što prirodno tamnoputa, što musava, pevušila je i mlatila nogama, onako za sebe. Dadoh joj mandarinu. Uozbiljila se, prenula iz svojih misli. "Hvala. Jel imaš još dve?" - upitala me je skroz ozbiljnim glasom. "Imam, što pitaš?" - iznenadila me je. "Imam još dve sestre. Ako ovo podelimo nas tri..." - objasnila mi je matematiku. "Dobro, evo ti još dve, lepo je što misliš na sestre i deliš sa njima" - dala sam joj još, iznenađena koliko je mudra.

"Hoće li tebi da ostane dovoljno?" - progovori opet. Prodoran pogled, pravo u moje oči. "Hoće, ne brini, rekoh. "A je l' imaš da mi daš kesu, da ne nosim u ruci?" Kopam po tašni, uvek imam kesu, samo treba da dođem do nje. Gleda u Labello koji sam izvadila, sa mnoštovm koječega, da otpetljam ključeve koji su se zakačili za kesu. "To je ono za usta? Da mi daš, ako ti ne treba?" - mudrica mala reče. Pre nego što sam odgovorila, objasnila mi je. "Ja bih da moja mama bude lepa kao ti". Evo ti, dete, i srce odnesi, umeš da misliš na druge više nego na sebe, a ja.... Zahvalila se, spakovala stik u džep i nastavila da pevuši i mlati nogama a ja sam produžila nizbrdno. Vratilo mi se ono gorko.

Da li postoji nešto za mazanje usta, koja su izgovorila reči koje povređuju bez razloga i loše namere? Ako postoji, dajte kantu toga. Ne pitam šta košta, samo da ovaj osećaj prestane da me guši.



2016-10-14

Zlatna papuča 2016

Pomamio se ženski deo net populacije, oko posta muškarca koji pomaže svojoj ženi u kućnim poslovima. Ili sam ja vaspitana naopako ili nešto drugo ne valja, uglavnom, ja u tome ne vidim ništa čudno.

Kad u kući žive dvoje, dvoje prljaju pa je sasvim u redu da dvoje peru. Dvoje jedu pa je u redu i da spremaju oboje, kupuju oboje (ili zajedno), i sve zajedničke poslove dele po dogovoru i mogućnostima. Ne razumem najbolje, zašto je ljudima potrebna iluzija da žive kao u tv serijama, gde kuhinje služe da iz njih poručuju dostavu hrane, a daske za peglanje su nešto fuj, kao i krpa i sunđer za ribanje? Da li smo, zaista, toliko napredni ili se samo tako češljamo i glumimo glamur, ako je glamurom moguće nazvati odsustvo kulture življenja u zajednici? Pitam samo, ne kritikujem niti mislim da sam najpametnija.

Mene prvu mrzi da radim po kući i mnogo više volim da se, kao tete iz serija, bačim na krevet pa surfujem netom, u potrazi za trendi čizmicama za jesenju sezonu. Nije da nisam pokušavala, doduše, bez neta, jer ga u vreme moje mladosti nije bilo. Omiljena kućna aktivnost mi je bila da se izvalim na trosed, okružena plišanim jastučićima, i blejim u prazno. Baba bi me opomenula da sklonim svoje stvari pa bi mudro rekla:
"Kćeri moja mala, nemoj se ti mučiti. Doći će Juliška i Mariška, sve će da srede!"

Naravno, ni Juliška ni Mariška ni patuljci se nisu pojavili i raščistili nered i naravno da sam sve uradila sama. Zbog toga me, još više čudi, trans žena zbog muškarca dobitnika Zlatne papuče 2016. Ah, vrednoće, divnoće! Ne želim da zalazim u dubinu njihovih partnerskih odnosa ali, realno, ne razumem što je neobično što lik iz priče hoće i da kuva i da opere sudove i da pospremi, a bogami, izgleda ume i prljave čarape da odnese u korpu za prljav veš. Zaista je svetsko čudo! Te iste, iščuđene dame, imaju sinove. Glupo mi je da ih podsećam koliko se "žrtvuju" za njih onom starom "Nemoj ti, samo uči, mama će". Iz generacije u generaciju tako i eto pometnje zbog priče o normalnom stanovniku ove planete.

Vratiću se na muškarce mojih godina. Oni koji su u braku, znam koliko aktivno učestvuju u porodičnom životu. Poslove ne dele na muške i ženske nego na one koji trpe i one koji ne trpe odlaganje, pa mora da ih uradi ko je bliži/odmorniji/vičniji tome, on ili ona, svejedno. Oni koji su razvedeni ili ne oženjeni, sposobniji su i vredniji od pola žena koje poznajem. Od organizacije nabavke, preko kuvanja, do spremanja stana, ne znam ni jednog kod kog su smrdljive čarape pustile korenje u tepih jer nema ko da ih skloni i ubaci u veš mašinu. Kuvaju odlično, domovi su im uredni, umeju i da ugoste i da budu dobri domaćini. I dalje ne shvatam to kao da imaju super moći već da su realni ljudi. Nema Juliške i Mariške a partnerke ne biraju zato što im treba neko da čisti i kuva, već po treperenju srca ili ostalih organa, njima po volji.

Sa druge strane su dečaci uzrasta 10-12 godina. Mnogi su, u svojoj porodici, naučili šta su obaveze i odgovornosti. Neki drugi su naučili da mama za tatu kaže da je nesposobnjaković i šonja, neki su naučili da je ok da tata zvekne mami šamar. Ni to neću da analiziram, ali drage mame, osvestite se. Šta sinove naučite primerom u porodici, u takve ljude izrastaju. Hajde malo, drage gospođe, da prekinete sa glumatanjem iznenađenja, jer niko osim vas, roditelja. nije moćniji model vašoj deci. Ako već niste, naučite ih da hrana ne raste u frižideru ni čiste gaće u ormaru. Zbog njih, ne zbog vas ni zbog njihovih budućih partnerki iz ove galaksije.

Dokle god vam bude odgovaralo da vaša deca rastu u svetu od čokolade, tom istom čokoladom ćete da zatrpavate svoje nezadovoljstvo. Na žalost, sve što nam grešno prija ili goji ili je zakonom sankcionisano, ali deca nam ne rastu u zemlji cvetića i leptirića. U stvarnom životu prosto mora da se radi, bude odgovoran i obavezan. Ferdinand sedi i miriše cveće samo u crtanom filmu. Čak i kad ga izazovu, baš kao što život izaziva praznim stomakom i taloženjem prašine u kući, on i dalje miriše cveće, bez namere da se pokrene. Nemojte da se žalite da su neki tuđi muževi bolji ili vredniji, sposobniji. Roditelji su ih tome naučili, ne njihove žene. Lakše je odgajiti srećno i vredno dete nego popravljati lenjog i nesrećnog čoveka. Vi birate a reklamacije niko ne prima.




2016-10-07

P(okret)

Kada sam počela da pišem o razvedenoj mami, na netu se pojavio ovaj tekst prof. dr Darka Tadića. Kao stena se skotrljao na moj kreativni put. Potpuno ne svojstveno dotadašnjoj Sanji, nisam odustala, već naučila lekciju i nastavila dalje. Ne znam da li je namera teksta bila takva ali mene je sjajno p(okrenuo).

Pametan od svakoga ima šta da nauči. Zahvaljujem se prof. dr Tadiću što je pred mene postavio prepreku, i dragoj Sebi što sam naučila da ne odustajem lako.

Ovo je link 

Tekst prenosim u celosti:

 Razvedenost

Od kad su uveli ovu rodnu ravnopravnost, ili već, jebote, kako se zove, sve je pošlo naopako. A naročito neke žene. Koje su razvedene i vole da da to ističu uz jedan neobičan dodatak: MAMA. Kao da je biti razveden-a i pri tom majka nešto posebno, nešto samo žensko, i što je potrebno isticati svuda i na svakom mestu.A šta je sa razvedenim muškarcima? To se slabo računa, valjda se podrazumeva da su ionako muške svinje, koje se u roditejstvo ne razumeju pa nemaju prava da se time hvale.
Na ovo ludilo se ne bi posebno osvrnuo, da mi pre neki dan na fejsu ne iskoči jedan tekst, koju je potpisala neka razvedena žena i koja je svom imenu u prezimenu, pa onda profesiji dodala i to čuveno – MAMA. Na primer: Jelena Petrović, arhitekta i MAMA. Majku mu, pomislih, kako bi bilo kad bi ja počeo da se poptisujem sa Darko Tadić, profesor i TATA. Koga bre boli uvo da li sam tata ili nisam, dal sam samohrani otac sa decom u brlogu ili bez njih, dal plaćam račune i alimentaciju na vreme i tome slično. Kad već uvatiš da praviš potomke, valjda se podrazumeva da si tata, mama ili šta već. Al da to pređe u društvenu titulu, to je već – previše.
Smučilo mi se svo to sranje oko kukanja razvedenih likova i likuša kojima je razvedenost postala skoro pa profesija. A od tekstova samohranih majki u lovu na novu ljubav pogotovo. Dotični tekst je upravo bio takvo jedno kretensko štivo o samohranoj razvedenoj MAMI i njenim leptirićima oko novog mužjaka u pokušaju. Valjda joj nije bilo dosta onog jednog s kim je postalal MAMA, sad će novi da donese još jednu zvezdicu sa nebesa pa će MAMI odma da bude bolje. Šuplji ljudi nikako da ukapiraju jednu stvar: rupu u glavi ne može niko da ti popuni do ti sam samcit. A svoje roditeljstvo ili razvedenost ostavi za svoja četiri zida i ne smaraj druge sa svojom novom titulom.
Pri tom u svim tim srceparajućim ili zlobnim škrabanjima, decu niko i ne pominje, osim onako usput, na brojnom stanju. Neverovatno. I zabrinjavajuće za zdrav razum.Ljudska sebičnost i glupost su stvarno beskrajne kategorije.
Amin.

2016-10-05

Sezona slava

On je šarmantan, duhovit i otvoren. Ne uvek nasmejan, ali uvek dobro raspoložen. Nosi starke i iPhone, kaže, takav mu je stil. Njegov hod je spor ali ujednačen. Govor odmeren i bez suvišnih reči. Kada završi dnevne obaveze, zaigra se sa svojim telefonom pa ga talasi interneta odvedu ko zna kud, da ne čuje ni kad ga oslovimo po imenu ili funkciji. Divan gospodin koji uživa da sluša Demisa Rusosa.

Ona je uvek nervozna. Perfekcionista, posebno kad komanduje onima koji nisu raspoloženi za izvršavanje njenih komandi. Voli da se cvrlji na suncu, satima, nepomična da akumulira Energiju. Pravi divne princes krofne, to ne mogu da sporim, samo se ne sećam kada ih je poslednji put pravila. Njemu preti razvodom jer "od kad je ta sprava ušla u kuću (misli se na mobilni telefon i wifi) oni uopšte ne komuniciraju". U prevodu, ja mu pričam i pričam a on samo bulji u taj ekran i ne konstatuje me, sebični muški stvor.

On ima 73 godine. Ona tek 70.

Oni su moji roditelji.

On, sve teže, sam pije vodu jer se trese kao da je na mokar kabl nagazio. Nju boli sve što može da boli, uključujuči i ono što nema. Sastavili su 49 godina braka. I dalje spavaju zajedno a ako jedno fali, ono drugo drži pidžamu pored, da miriše. Gunđaju ali se vole. Pomažu jedno drugom. Još uvek je on vitalniji od nje ali su naučili da se usklade na zajedničku frekvenicju onoga što oboje, u momentu, mogu. Ne odstupaju od stava zajedništva. Ako im za ručkom zafali hleba, odseći će dva parčeta, preseći ih na pola i podeliti.

Obzirom da sam uz njih čitav život, ja ne znam koliko je takav odnos supružnika normalan ali mi se čine srećniji nego ikad. Ostareli, potpuno belih glava, a ljubav... Da im mnogi mladi pozavide.

Pre dve godine poslednji put smo slavili slavu, uz goste. Ona se slomila od spremanja jer šta ja znam i umem, ustvari pojma nemam. On je dovukao iz nabavke sve sa njenih spiskova. Stan je spremljen, uglancan, kao da će gosti da mrmaju sarme sa tepiha a vino piju dok teče niz prozorska stakla. Svi uparađeni, ušinuti od posla i umirisani od spremanja hrane čekali smo goste. Još samo da se opegla svečani stolnjak, sekund pred postavljanje slavske trpeze. Baba, da isključi peglu, cimne i celu utičnicu iz zida. Dobro je da je vrisnula, pa smo znali da je živa. Na kraju pegle klatila se zidna utičnica, kao neka upecana plastična zver. Posle par minuta shvatismo da nemamo struju. Dohvati se deda alata, opuči ga struja, vrisnu i on, baba za dedu, deda za utičnicu, ne iščupaše repu. Struje nema a gosti grebu na vrata jer zvono ne radi.

Gde čeljad nije besna... Ne, naprotiv. Svi koji su došli, bili su željni maminih specijaliteta. Na terasi je bila polu zaleđena supa a pored prehlađene sarme. Torta bez fasade od šlaga, meso samo što nije skičalo iz rerne. Neki su bili hrabri da se okušaju sa hladom supom pa su odustali. Neki su shvatili ozbiljnost situacije pa se odmah prebacili na tortu u formi hleba sa filom. Sa prvim mrakom svi su se razišli. Ćerka i ja smo otišle na ćevape a struju je opravio električar, kad se otreznio od slave kod nekih koji su imali kuvanu rakiju. Od tad više ne zovemo goste. Slavu dostojno obeležimo. I društvo se proredilo. Sa mojim razvodom, mnogi su isključeni sa liste gostiju, što je došlo kao dodatni benefit. Neki od dragih gostiju su se preselili na onaj svet, neki se hrane na cevčicu, uglavnom.. Ostali smo nas četvoro ukućana kojima nije neophodan friško ispeglani stolnjak. Da smo živi i zdravi, i da još dugo budemo u istom timu. Sve su ređi obroci, kada se okupimo za stolom. Danas svako jede kad mu odgovara, sa tacne, pred televizorom, uz utakmicu ili film a meni nedostaje ono kad jedno drugom dodajemo biber uz "Izvoli" i "Hvala lepo".

Fali mi ono što mi je išlo na nerve kad sam bila mala. Tako će mi, jednog neminovnog dana, nedostajati i moji roditelji. Jedva čekam da dođem sa posla i izljubim ih. Možda su mogli da imaju i neku bolju ćerku. Uostalom, šta znam ja, tek mi je četrdeset sedma...