Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2016-11-27

Mali kućni užasi

Vikend, cele nedelje očekivana šargarepa pred magarećim nosom. Dočekah ga. Sve je ukazivalo da će biti redovan, što znači da ću moći da budem napolju veći deo vremena. Slomljena obavezama od predhodne nedelje, grdno pogreših, da ne napišem težu reč.

Život u zajednici nije lak. Baba, deda, Klimakteruša i Pubertetlijka, naša mala porodica, konačno na okupu. Baba i deda su konstante, Klimakteruša i Pubertetlijka su promenjive. Baba i deda puše zavijani duvan. Smrdi kao zapaljeno seno. Pravdaju se da je to jače od njih, ali je moja želja za životom jača od želje za komunikacijom sa njima. Da zlo bude veće i smrdljivije, pale cigarete istovremeno, na dve strateške pozicije. Deda drži položaj za trpezarijskim stolom, sa polaganjem prava na taj tv, na kom se gledaju samo samo sportski programi. Baba drži položaj na koti Trosed. Od 17h trešte turske serije. Baba i deda, normalno, kao svaki bračni par koji je 50 godina zajedno, ne čuju dobro.

Precizniji izraz bio bi "selektivno čuju". Ukoliko sagovornik ne želi sve da ponavlja, potrebno je da im uključi receptore u ušima glasnom prozivkom po imenima, da bi se dozvali iz svojih svetova. Tek onda treba reći željeno, bez davanja previše prostora za diskusiju. Takoreći, podeliti zaduženja i pobeći. Uglavnom je nemoguće. Komentator zonske lige Urugvaja i Turci se nadvikuju. Što deda glasnije pusti prenos fudbala, to baba pojača nadiranje Turaka. Kroz ta dva zvučna zida komuniciraju. Uši otpadaju, oči ispadaju. Ne zna se šta više zagađuje, da li buka, da li dim? Smrdimo kolektivno, kao zlatiborske pršute. Manje se sušimo, više se dimimo. Upasti u taj prostor, dok dva televizora vrište, a njih dvoje razgovaraju... Skraćuje život, zaista. 

Deda ne odustaje od svoje pozicije. Može Papa lično da dođe na ručak, ne! To je njegovo mesto i ne bi ga napustio pa da topovi gruvaju. Ok, jedan višak među onima koji bi da ručaju je podnošljiv, ali eto i babe, i dva televizora, i ručak se pretvara u jedenje pred komisijom, sa svim zvučnim efektima koje dva televizora i dva nagluva člana porodice mogu da proizvedu. Još jednom, Posebni izvini, sledeći put ćemo da ručamo ispred zgrade. Malo hladi beton, ali je lakše za podneti.

Da stvar bude crnja, ćerka i ja delimo sobu. Moju sobu. Moju devojačku, pa udatu pa razvedenu sobu delimo nas dve i svaka je svojata. Stanje na frontu je obogaćeno još jednim bojištem, jer je njoj došla drugarica a moj životni prostor stisnut je na komad trpezarijskog stola. Kažem dedi "Ja moram da radim sad ovde, jel to ok?" - misleći da će da se makne bar u dnevnu, kod babe i Turaka. "Ma naravno, pa ne smetaš ti meni" - reče dedosaurus. Dok ovo pišem, na 20 cm od moje glave skiče kapućino majmuni a deka se silno zabavlja. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem u smislu mentalne izolacije. Ima dana kad mi baš dobro ide ali danas nije jedan od njih. Avioni lete i prave buku, autobusi koparaju, Turci napadaju, majmuni skiče, devojke se kikoću a mene svrbe uši iznutra. Malo mi igra i oko, i počinjem da kapiram koliko je tanka crta do psihičkog naprsnuća.

Za ručkom se okupimo nedeljom. Uprkos svim izazovima savremenog doba i dedinoj navici da baba servira ručak između 12:20 i 12:30, Pubertetlijka i ja izdrzimo bar supu. Ukoliko ručak nije serviran u to doba, deda počinje da se nervira pa ode da spava kao onaj deka što je "zavijen u jastučak prespavao ručak". Od muke. Navika je navika, 50 godina ga moja majka neguje kao novorođenče i hrani kao nedonošče. Ne daj bože nekih gostiju koji bi naišli u vreme ručka i njihove dremke. Ceo dan ode u propast. Uglavnom, danas smo se svečano svi skupili, drugi put ove nedelje. 

Obično tu, kad se pleme okupi oko ognjišta, mudri starci počinju da postavljaju pitanja kojima se ne može uteći. Našla sam sistem koji je više puta proveren i deluje. Za ručak spremim ribu. Svi se udube u pažljivo jedenje i ćute. Akcenat je na ćutanju. Mogla bih u svoj CV da stavim i tu veštinu, nikad se ne zna kada može da zatreba. Da ne zvučim nezahvalno, samo bih da u zapisnik uđe da me izluđuju glupa pitanja. Ništa nije problem i sve ja mogu, samo mi odgovaranje na glupa i besmislena pitanja tupi pamet. Zašto me pitaju ono za šta znaju da im se odgovor neće svideti? Znam, jednog dana kad babe i dede ne bude, nedostajaće mi i to, ali sad sam na ivici razuma. Nije to umor. To je, jednostavno, želja za samoćom i tišinom, što dalje od svih izvora zagađenja, uključujući i pitanja na koja nemam odgovore.

Počeću da mrzim kapućino majmune. Do sad nisam imala neko mišljenje o njima, ali, posle ove buke iz televizora, definitivno ih mrzim. Iako zvuči potpuno nadrealno, jedva čekam da svane ponedeljak, da odem na posao i odmorim se od porodičnog vikenda. Ako puknem, niko me neće lako sastaviti.




2016-11-25

Nije naručeni tekst protiv nasilja nad ženama

Svet obeležava Dan borbe protiv nasilja nad ženama. Situacija vredna borbe svakog dana a ne jednom u godini.

Kad sam bila mlada, zgražavala sam se nad pričama u ženskim časopisima, i pitala se ko su i kakve su to žene koje trpe nasilje? Hej, ni tesnu cipelu ne trpim! Kakakv li je mentalni sklop žene koja trpi da je neko bije? Onda sam se udala i stigla sa one strane, ne duge, nego linije koju svaka od nas i naše dece može da prekorači. Užasnuta sam kampanjama koje mediji vrte, a u cilju borbe protiv nasilja nad ženama. Lečenje posledice neće smanjiti nasilje. Otok spadne, modrica prođe, sve je to u redu... Vremenom izblede i sećanja, psihički ožiljci koje su neke od nas zaradile. Možete da mi verujete da rane od reči bole drugačije nego od šamara.  Problem je mnogo kompleksniji nego što se predstavlja. Koliko puta sam samo čula "Nije me tukao, bio je to samo jedan šamar.. Dobro, dva". U čemu je razlika? Nisam školovana da o nasilju pričam, isto kao što ni oni koji kampanje prave (u najvećem broju) nisu osetili nasilje na svojoj koži. Nasilnik ne može da se promeni, može samo da se promeni odluka da neko to trpi ili ne trpi, ali ne pod uticajem okoline već samo ako onaj ko trpi želi da prekine taj začarani krug.

Rešenje vidim u edukaciji mladih. Formirani odrasli umovi se ne mogu prevaspitati ali može da se radi sa decom, i to od najranijeg uzrasta. Smatram da je prvo i osnovno naučiti decu da nasilje nije samo pesnica u rebra, već i ružna reč, ponižavanje, psovka, i svaki vid dominacije jačeg nad slabijim. Nebrojeno puta sam imala priliku da čujem razgovore dece i roditelja, one svakodnevne priče unutar porodice, gde agresivnost i uvrede pršte iz skoro svake rečenice. Ako dete odrasta u porodici gde tata verbalno zlostavlja mamu ("Kravo glupa, na šta ti ovo jelo liči? je samo primer), gde svom detetu usađuje u glavu "Ista si/isti si kao ona tvoja majka", i da ne pominjem one situacije gde se ruka agresivca podiže u vis ne bi li se izazvala reakcija saginjanja glave onog koji ne pruža otpor jer je već sagnuo glavu, u strahu, da će ta podignuta ruka da mu pomeri zube... O čemu govorimo? O ženama koje trpe? Trpe svi koji su slabi, uslovljeni, koji ne vide izlaz iz zatvorenog kruga nasilja. Trpe svi koji nemaju snage ili volje ili načina da se suprotstave.

Deca su najugroženija socijalna grupa na koju bih usmerila rad na temu borbe protiv nasilja u porodici. Dete, koje raste u samosvesnu i jaku ličnost, teže će da pristane da trpi bilo čije nasilje. Znam pubertetliju koji raste u kraljevstvu svoje mame i babe. Dečak je manji od makovog zrna. Od psihičkog pritiska kome je izložen u svom domu počeo je da muca. Ne sme i ne ume da se suprotstavi nasilju dominantnih ženki i raste u momka sa ožiljcima na duši. Da li će, jednog dana, on da bude nasilan prema ženama ili neće, ja to ne znam ali znam da mi je žao onoga što svakodnevno preživljava gledajući ove dve koje bi jedna drugoj isterale oči a sve rade "u detetovom interesu". Znam i devojčice koje gledaju primer svoje majke, slušaju kako je tata i brat vređaju godinama. Tata, zato što misli da može, a brat jer vidi od tate da je to ok, da tako treba, da je vređanje način komuniciranja sa suprotnim polom. Namerno ili slučajno, mnogi zaboravljaju: obrasci i uverenja stvoreni u detinjstvu... Samo se uvećavaju u budućnosti, prostom progresijom, bez mnogo rada na njihovom razvoju. Mnogo više napora je potrebno za njihovo razuveravanje ili reprogramiranje kod odraslih osoba. Dete naučeno da bude žrtva ostaje žrtva zauvek, može samo da se menja oblik nasilja koje će svesno da prihvati.

Samopouzdanje dece stvara se u porodici. Odgajajući stabilnu i samopouzdanu decu, odgajićemo generacije koje neće pristajati na nasilje, ni kao oni koji ga vrše ni kao oni koji ga trpe. Svesnost roditelja da vrši nasilje nad svojim detetom treba  da se popravlja. Dan borbe protiv nečega neće dati rezultate dok se koren tog nečega ne modifikuje tako da raste ne ugrožavajući okolinu. Sigurna sam da je roditeljska uloga u lancu nasilja primarna. Mnoga deca jednostavno ne znaju da nasilje nije samo pesnicom, kao što ni mnoge žene ne znaju da mogu da žive bolje i drugačije i dostojnije nego njihove majke koje ne žive u braku nego trpe u braku, decenijama. Kako mi reče jedna žena, posle intervjua za Blic Ženu "Svaka ti čast, ti si se razvela a ja trpim budalu 40 godina". Nisam želela da komentarišem. Svako ima svoje razloge da li će i dokle će da trpi, kao i savest da li će da zove policiju kad čuje urlanje iz stana na 5. spratu jer nije prvi put da lete šamari a ona izlazi iz kuće sa maramom, da se ne vide modrice od davljenja "ljubavlju". U srpskom genetskom kodu je obrazac i uverenje da mora da se trpi, na žalost, dok se to ne promeni džabe sve borbe bilbordima. To što novi zakon kaže da policija ima ovlašćenja da nasilnika iseli na 48 sati iz porodici u kojoj je vršio nasilje... Bolje da ćutim kako može da izgleda kad se u tu istu porodicu vrati.

Uvek se može primeniti priča o starosti jajeta i kokoške. Sigurna sam da je lakše odgajiti srećno dete nego popravljati nesrećnog odraslog, bilo kog pola. Ni muškarci nisu pošteđeni ženskog nasilja i to je posebna priča. Osvešćivanjem novih generacija mislim da možemo postići mnogo više, na temu nasilja bilo koje vrste, nego baveći se odraslima koji ne žele da se menjaju. Ovo nije naručeni tekst i ne pišem ga zato što je danas aktuelna borba protiv nasilja nad ženama. Pišem ga, jer svako može dati svoj maksimum u izgradnji stabilne, srećne i osvešćene dece koja će porasti u iste takve ljude. Svako može da doprinese ličnim primerom da deca nauče šta je sve nasilje (fizičko, verbalno, psihičko, seksualno, digitalno...) i kako mu se odupreti. 
Samo snagom svoje izgrađene svesti i volje, ako mene neko pita.


foto: Internet


2016-11-22

Verovatno, neverovatno i ostala čuda

Da hoću da se samoubijem, pa tačno bih izabrala da pročitam dnevne novine. Povremeno bacim pogled na naslove, tražeći ne znam ni ja šta zanimljivo, ali ne bih preživela da pročitam sve članke. Možda je u štampanim drugačije, ne znam. Ove online novine su ravne metku u pamet.

Razumem zašto se medijski prostor daje potpuno nebitnim likovima. Narod voli zabavu i senzacije poput snimka pevačice narodne muzike koju ganja rampa za prolazak vozila. Ko koga vara, kako je pevač izgledao kad je bio mali i žgoljav, i naslovi koji počinju sa "Nećete verovati šta se dogodilo kada je 5 dana pila ovaj napitak". Neću verovati. Baš tako. "Verovali ili ne" bila je moja omiljena rubrika u "Politikinom zabavniku". Ni onda nisam verovala baš svemu što pročitam, tipa udaljenost od Zemlje do Sunca je xy kilometara. Da je moj tata vozio tamo i nazad, verovala bih. Ovako, šta znam, možda se nekome omakla nula viška i eto senzacije. Isto je važilo i za običaje zabitog amazonskog plemena i ostalo što nisam videla lično, ali je fantastično raspaljivalo moju maštu. I danas je tako. Dovoljna je neka informacija koja mi pokrene točkiće pa da to zamislim u 3d, sa svim bojama i mirisima. Nije to uvek zgodna osobina ali ume biti zanimljivo. Danas, kada me stres melje ko blender stari hleb, naučena vizuelizacija mi je puno puta pomogla da se (mentalno) izmestim iz stresne situacije i osetim miris mora ili drage osobe.

Posebna kategorija neverovatnosti mi je "slučajno". Neka je, slučajno, p(o)stala sisata odjednom, samo je popila ovaj napitak. Nečiji savetnik je, slučajno, otkrio tajne planove krupne zverke. Kućni video, tj. snimak amaterskog seksa ocvale persone, isto tako slučajno odleti na net. Pa, da li se svi kopčamo na leđima, pa zaista verujemo da je to slučajno? To više nije ni hleba i igara, to je gluposti i gluposti, pa zamarajte vijuge njima. Ali... Slučajno je pala sa terase ili slučajno je zatrudnela... Slučajno je kad, u sred sajma na samom jugu Kine, sretnem svog druga Dejana jer smo se sudarili u gužvi među (bukvalno) hiljadama ljudi na najvećem svetskom sajmu. Slučajno je kad sretneš svoju učiteljicu, ili sa švalerkom odeš na Avalu pa u naj zabitijoj kafani sretneš svoje komšije a komšinica je (slučajno) najbolja drugarica tvoje žene. Slučajno je kad, u pekari, daš 100 dinara pa ti vrate kusur do 1000 dinara, što shvatiš tek sutradan jer ti nije trebao novčanik, pa u ponedeljak odeš da im namerno vratiš jer ste komšije, i svako ko radi može da pogreši. Slučajno je i kad, sa kumom, popiješ čaj u kafani, pa je posle par dana zoveš na čaj na drugom mestu, da se odužiš, a kuma ti kaže "Pa, zar nisi ti platila? - Ne, zar nisi ti?", pa kuma trči, ko bez duše, da trolejbusom stigne do Gradske kafane i plati im dva glupa čaja. Slučajno znaš da će konobar da smota te pare u džep jer, kako došlo tako i prošlo, ali hoćeš mirno da spavaš. Slučajno je i kad te teta, na šalteru za zamenu zdravstvenih knjižica, pogleda i nasmeši se, i uradi i više mimo procedure jer je tako u mogućnosti, da ne dolaziš opet zbog gluposti.

Slučajno je i kad moja majka pristavi đuveč i dedi izda obaveštenje da će ona malo da odmori leđa a deda da pripazi đuveč, i deda se slučajno zablesa u svoj mobilni telefon, i seti se đuveča tek kad Indijanci zaplešu među dimnim signalima iz rerne. Slučajno je i kad obučeš gaće naopako, pa te ceo dan nešto žulja, a nikako ne shvataš šta je, pa se u nekom trenutku zaceniš od smeha, kad shvatiš moć štepa sa gaća. Slučajno je i kad te, u autobusu, nagazi neko ko je dremao i u zadnji čas se setio da mora baš tu da izađe, pa ti trag njegove patike ostane na čizmi kao dokaz kako je gužva u prevozu. Slučajno je i kad upoznaš nekoga i shvatiš da je on realno najbolji čovek, od svih ljudi, koje si upoznala u predhodnih 46 godina. 

Namerno je kad neko glumi vlast jer misli da mu se može, da je pametnij zato što se jutros umio. Namerno je kad neko ima unapred smišljenu nameru i ideju da te ponizi ili udari, jer samo tako može da poraste u svojim očima, tako što će drugog da ponizi da bi se on osećao manje jadno. Namerno je i kad mi neko kaže da nisam lepa, jer lepota nije samo ono što se očima vidi. Neverovatno je kad kažu na radiju, da je merenje zagađenosti vazduha, pokazalo da je vazduh u Beogradu dobrog kvaliteta. Neverovatno je i da je, po sred novobeogradskog kružnog toka, električni Deda Mraz koji noću svetli još od oktobra,  da bi turisti imali gde da se slikaju i stavljaju slike na Instagram. Neverovatno je što nema snega u Beogradu, već par zima, deca su zaboravila kako izgleda. Neverovatno je što mene ne boli glava danas, jer nemam pojma gde sam posejala svoje naočare za blizinu. Naj neverovatnije, u kategoriji "Zaista nećete verovati šta se dogodilo"... je to da sam, jutros ranom zorom, odlučila da će mi danas biti totalizovano (izraz moje tinejdžerke) super dan i niko to ne može da mi pokvari.


Foto: http://meteoplaneta.rs/meteo-zanimljivosti/o-snegu-i-sneznom-pokrivacu-u-beogradu/








2016-11-20

Majstori, ljudi

Pre par godina, u naš ulaz doselila se porodica. Bračni par desetak godina stariji od mene, ćerka i sin. Znam u kome su stanu živeli, kao podstanari, ali im imena ne znam. Uvek smo se pozdravljali samo sa "Dobar dan". Bili su tihi i kulturni.

Iz kuće izlazim radnim danom u 08h i vraćam se, najčešće, uveče. Što reče drugi komšija, ti si kao antibiotik, možeš se sresti na 12 sati. Već neko vreme ovih ljudi nema i juče saznam da su kupili svoj stan, i da podstanarski kamen oko vrata menjaju ratama za kredit. Bi mi krivo. Bili su oličenje finoće, odmerenosti, jednostavnosti, obična porodica a potpuno neobična. Tata uvek u odelu, sa belom košuljom i aktovkom a gospođa  sportski elegantna. Večeras sam gledala kroz prozor, ka mestu gde su parkirali svoj auto. Osetih nekakvo nedostajanje. Prosto se narušava ravnoteža finih i ostalih stanara u ulazu. 

Možda mi ne bi bili toliko neobični i dragi da nisam zapazila čudnu proporciju. Između ostalih komšija, izdvajali su se po toj elegantnoj jednostavnosti i finoći bez usiljenosti. Uvek osmeh, nikad tužbalica, uvek parfem, nikad miris zaprške, niko od njih. Jednostavno i milo obični. Pre skoro 40 godina, kada smo se doselili u ovu zgradu, sve porodice su bile takve. Dobronamerne, domaćinske i pune širokih osmeha. Šta se desilo pa su lepi maniri i kolektivna dobrota postali manjina?

Restrikcije struje osamdesetih, prošli smo zajedno. Deca su igrala mice i domine, stariji na primusu kuvali kafu, i skoro smo svi jedva čekali da nema struje pa da se družimo. Bonovi, širenje informacija u kojoj prodavnici ima kafe a u kojoj ulja.. To se podrazumevalo, kao i prvojanuarsko čestitanje. Kucnuti nekome na vrata, jer je veče, nestalo je šećera i fale dva jajeta za palačinke... Pa se smotaju vruće palačinke i prvo odnesu komšijama pa tek onda stave na sto. To je bila normalna stvar. Ulaz je mirisao na nešto fino i toplo. Uvek se, iz nekog stana, osećao miris zagorelog mleka i čulo kreštanje papagaja. Godine su se nizale, stanari su se menjali, ali su bar na prva 4 sprata ostale dugogodišnje komšije.

Ne pamtim kad je neko nekome pozvonio na vrata, tek da primeti da se dugo nismo videli i pita da li je sve u redu, da li smo svi zdravo i dobro. Ne pamtim kada je neko oribao liftove koje smo, nekada, svi prali. Viđam samo smrknuta lica, eventualno se promrmlja neka reč i to je sve. Ljudi su postali kao zombiji. Osmeha nigde a ljudi isti. Nikome se nije desila neka velika tragedija, na izgled, sve i svi smo isti ali atmosfera više nije ni blizu onog mira kojim je naš ulaz odisao. Eventualno se organizujemo kad neko umre i to je sve. Dok smo živi, reakcije su slabe. Duh zajedništva više ne postoji. E, posećujemo se i kad poplava iz nečijeg stana digne parket na spratu ispod, samo je onda rečnik prilagođen situaciji.

Zbog toga mi nedostaje ova porodica. Da stvari nisam primala zdravo za gotovo, da nisam očekivala da će uvek biti tu, danas bih znala bar njihova imena i broj telefona, da pitam kako je u novom stanu, da li su svi dobro. Sama sam kriva ali eto i meni lekcije. Pre dva meseca smo imali majstore, onu srpsku varijatnu tate i sina koji kreče, farbaju drvenariju i ormare, urade neku sitnu popravku. Izbegavam uplitanje u priče koje me se ne tiču, moj otac je posao dogovorio a, dok ja stignem kući, logično je da majstori završe ugovorenu smenu.

Dočekaše me, jednog kasnog popodneva, zvuci rock hitova osamdesetih. Iz pravca moje sobe zvuk se širio po stanu. Provirim a oni... Nasmejani i vredni, i tata i sin. Razvukli osmehe a upoznaćemo se čim završe i siđu sa merdevina. Eto ih uskoro, da se upoznamo, da mi kažu kako divne roditelje imam, i lepo vaspitano dete. Tek tad saznam da im je moja ćerka asistirala celo pre podne, tako što je jela keks koji su za sebe doneli, jer ne jedu dok rade. Donesu i sok za sebe, i samo rade i rade i rade, eventualno jednu kafu popiju. Džabe se moja majka trudila da ih počasti ručkom. Ne, hvala, mi smo tu da radimo. Za takve majstore još nisam čula i evo, tvrdim da zaista postoje.

Ni to ne bi bilo čudno da sledećeg dana nisam došla sa posla polu živa, i pravo sa vrata krenula da kačim zavesu na upravo opran prozor. Sin skoči sa merdevina iz druge sobe, ote mi onu zavesu, razvuče osmeh, hop na merdevine, hop okačena zavesa. Ostadoh u šoku. Kaže momak, ma meni je to par minuta a Vi dolazite sa posla umorni, ne treba Vam još da se penjete na merdevine. Mudro zbori i ode dalje da radi. Sutradan se pridružila i njihova rođaka, kada je moja stara majka zakukala da ne može sama da spremi stan. Ponudiše da je pozovu, i zaista, dođe mali plavi zvrk. Posle smene u bolnici u kojoj radi, došla je i sa njima dvojicom provozala krupne komade nameštaja, obrisala, svašta stigla, samo je uslov bio da svira muzika sa jednog od njihovih telefona. Bato, odmakni ovo da brišem.. Seko, isperi mi krpu, kao oni patuljci što se pojave dok stari obućar spava, i završe sve. Niti pitaju, niti komentarišu, niti kafenišu, ljudi rade kao zmajevi. Bilo je skoro kao nekada kada smo krečili, a komšije dolazile da pomognu ko šta može. Čak su i materijal kupili umesto nas, i doneli sve sa računom, da se moj stari otac ne zamara time.

Eto, i takvih majstora ima. Urade dogovoreno pa još pitaju šta mogu da pomognu. Opet su komšije počele da nam dolaze, da se raspituju kako smo zadovoljni majstorima i kako su uradili ugovoreno. A majstori, ne mogu da postignu, koliko posla imaju. Zato što su majstori, a na prvom mestu, zato što su ljudi. Nije ni njima lako, vuci, nosi, radi, fizikalija je to. Ovi ljudi rade sa osmehom i za sobom ostavljaju i deo svoje dobre Energije baš kao komšije nekada. 







2016-11-16

Šesnaestinovembardvehiljadešesnaeste

Kada sam prvi put radila test za trudnoću, ona druga crtica, što se pojavila tek na drugi pogled... Eno je, čita "Toma Sojera" i gleda se u ogledalu, onako kako to tinejdžerke rade. Danas ću da kupim test drugi put.

Ovih sedam dana pakla, nastalog kašnjenjem onoga što je bilo tačno u sat, pokidalo me je na froncle. Uvek postoje sumnje "Šta ako..." i "Nije valjda..." tipa. Obe mi trče po gastro traktu jednakom brzinom, proizvodeći nuspojave od koncentracije do želje da se pobijem sa ostatkom planete. Činjenica je da sam u godinama kad je sve moguće samo što nečemu jeste vreme a nečemu nikako nije. Razumem one koje bi vrištale od sreće kada bi im test pokazao povišen HCG. Nisam od njih. Ja bih se radovala da pokaže da ulazim u deo života iz kog ću da izađem kao brkata baba, uvek spremna za fajt.

Pad moje Energije i gubitak koncentracije pripisujem stresu. Tačnije, skupu svakodnevnih stresova, koji me nervira, sam po sebi. Umorna sam, ali ne umorna da bih spavala, nego da bih ćutala i tako provodila dane. Noću se budim u znoju, pa sad ne znam da li je od ovoga ili od onoga? Od kad je vojska ukinuta, baš zavidim muškarcima. Ovi krugovi pakla su im nepoznati. Imaju i oni svoje, da li leći na levi ili na desni kuk, dok se gleda film ili treba montirati zimske gume na auto, ali to stoički preživljavaju. Ja ovo ne umem.

Porodičnu istoriju ne mogu da utvrdim, pa sam se za savet obratila svojim starijim prijateljicama. Bojažljivo sam ih pitala kako su izgledali prvi simptomi menopauze kod njih. Šta znam... Jedno su Google odgovori a drugo su žive reči onih koje su kroz to trnje već prošle. Tri su, u tri različite situacije, imale napade "Ijaaaaaaooooooo, jel to stiže beeeebaaaaa?" praćenih onim tupavim pogledima i, kao takve, trajno su eliminisane iz mog telefonskog imenika. To je poslednje što sam želela da čujem i strašno sam ljuta zbog pokazanog nivoa empatije prema mojoj nervozi koja raste do histerije. Ne znam kada ću da se odljutim, možda već u petak, ali sad imam prečih briga. 

Opet ću, u apoteci, da dobijem onaj unjkavi glas kao da sam gutala helijum. Opet će, 11 godina kasnije, apotekarka da me pita da ponovim šta želim da kupim, i opet ću da se oduzmem od straha. Možda je najbolje da se pravim luda i napišem na papirić, pa joj samo proturim kroz staklo. Ili, još bolje, u drugoj apoteci kupim masku za nos i usta, pa se maskiram da me ne prepozna jer ću tu da kupujem i ubuduće. Sestra iz Doma zdravlja mi je izmislila termin za pregled, ali ću i njoj da kažem par reči o taktičnosti zbog ijaoooo izliva. 

Dakle, da rezimiram. Ako neko hoće da se posvađa samnom, ono baš, može odmah da mi se javi, ili bar složi onu facu blaženstva od koje mi se ježi sve. Iskoristite priliku jer ja odoh po masku, da se maskiram, iako bi mi čarapa na glavi više prijala ali nije ok zbog kamera, ispašće da ih pljačkam a ja sam se samo prekinula od stra'a. Unapred obećavam da neću samo da prođem pored apoteke, kao juče, nego ću hrabro da uđem. Za dalje, trenutno, nisam sigurna ali i put od hiljadu km počinje prvim korakom. U apoteku. Samo... Bude li mi se apotekarka iskezila onako blaženo, podsetiću je da znam šta je radila prošlog leta, kad smo se sećale mladosti i smejale se ispred vrata apoteke pa se ona upiškila. E, tako.


P.S.

Test kaže da sam samo matora. Sad mogu, na miru, da sučem brke i vadim se na neuračunljivost.
Hvala onima koji su imali snage za mene danas. To su pravi prijatelji, u dobru i zlu i talasima vrućine.

2016-11-14

O ukusima se ne raspravlja ali stilovi su druga tema

Ne treba suditi o ljudima na osnovu odela, mada red treba poštovati. Na radnim mestima gde postoje kodeksi oblačenja, stvari su kontrolisane ali na mestima gde ne postoje pisana pravila, svašta može da se vidi.

Prvi primer je bila učiteljica moje ćerke. Starke, uska majica i pocepane farmerke. Da je imala dvadesetdve pa još i da zažmurim, ali svakako nije primereno radu sa decom. Tačnije, ne znam gde bi žena trebala da radi pa da takva garderoba bude ok za posao. Moram da napomenem da sam od roditelja učila šta je crkveno, šta mrtveno a šta za svaki dan pa mi nikad nije bilo teško da garderobu prilagodim prilici. Zato me u lokalnom Maxiju i pekari nikad nisu videli kao ženu, već kao nešto okruglo u trenerci majici, eventualno, okrenutoj kako treba.

Moja mama je bila, pa hajde da kažem, rukovodilac u medicinskoj ustanovi. Ajde što nikad nije nosila crne unihopke ispod bele uniforme, nego je maltretirala sestrice da se upristoje kad su na poslu, jer ne predstavljaju sebe nego ustanovu u kojoj rade. Smejale su joj se iza leđa, da je staromodna, konzerva, i namerno izgledale kao čuda posebno u vreme kad su se pojavile grilonke sa printom leoparda i škotske šare. Mama je ludela a ja sam imala razumevanja, za promenu od ostatka života. Nikako, ni danas, ne mogu da svarim da osobe nisu svesne gde rade i koga predstavljaju. Redovno ujutru u busu srećem cicu za koju sam, u pekari, čula da radi u obližnjem sudu. Šta znam, jeste sitna pa mora na štikle ali čizme u stilu mađarske porno glumice i scenska šminka u 08h radnim danom... Svako jutro nervira vozača autobusa. Suknjica kratka i uska a ona ko štiglić na onim štiklicama, nikako da se popne u autobus.

To što imam uvrnut ukus za parfeme je moja stvar ali od nekih mi je, realno, muka. Ako sam primorana da sedim na slavlju, gde ceo ambijent mirise na parfem od kog mi je muka, nemam izbor nego pravac na terasu i svež beogradski smog. Pre par dana, u salonu nameštaja, jedna od prodavačica je imala mešavinu mirisa znoja i izuzetno jakog parfema. Još mi nije jasno kako sam izdržala. Punu bebeću pelenu preživim ali ovaj miks me ubija iznova. Da se vratim na stilove. Opšte popularne sandale na najlon čarape zamenile su trenerke kombinovane sa čizmama. Sve ok, dođi tako na posao, ali brate.. Ne prodaj ono za ono da je to moderno a ti pratiš modu! Prati je u slobodno vreme, na poslu izgledaj pristojno, bar. 

Što se tiče tinejdžera, treba deca da se traže u raznim stilovima i imaju slobodu, ali ne slažem se da to podrazumeva odlazak u školu u farmerkama toliko pocepanim, da rupe lepršaju između pojasa i manžetne. Trend pocepanog, ok, i dalje ne razumem šta predstavlja ali mogu da skapiram diskretne detalje ali baš rupetine... I o čemu ta deca misle, ima da navuku reOmu, što bi moja baba rekla čim vidi nešto razgolićeno a avgust je prošao. Meni bi bilo hladno i neprijatno u tome. Sva je sreća što nisam tinejdžerka, tačno bih navukla reOmu ili bar upalu nečega. E, i one jakne dužine 20 cm a ispod goli bubrezi... Deco, deco... Vama sve lepo stoji, džakove da obučete bićete i dalje mladi i lepi, za razliku od teta u 6. deceniji koje svoju mladost veštački održavaju u svojim glavama pogledom u ogledalo. Ne sporim, zaista ima mega zgodnih cica sa onim guzicama što muškarci vole, ili nogama do ušiju, koje to umeju lepo da nose. Ima i onih koje totalno pogube meru dobrog ukusa ali o tome ne vredi raspravljati. Svačije oko nađe ono što mu prija. Lepota je u raznolikosti.

Škola i nastavni kadar su moj izvor inspiracije. Mogla bi da se napravi ona "Obucite Cicu" strana u školskim  novinama i to sa svim njihovim stilovima.  Čujem da novi nastavnik istorije ima dugu kosu i neke lance po pantalonama. Obuzdavam se da odem. Verovatno sam godina njegove tetke, što me ne bi sprečilo da mu zveknem dve vaspitne uhozujalice i pošaljem ga po roditelje. Jedino čega se plašim je da mu je mama ona učiteljica sa šminkom za Noć veštica pa bih i nju morala da pošaljem kod direktora i to bez metle. Direktor je pristojan čovek, razumeo bi me.



 Foto: Internet


2016-11-09

Moj Vukovar

Ovaj grad ne postoji punih 20 godina. Ni ova kuca ne postoji. Sagradjena je neka nova, bez duse, i to se smatra renoviranjem objekta u centru sada nekog novog grada. Ni oni koji su ziveli u onoj staroj, koju je deda Jakov vredno pravio od 1921. do 1924. godine, vise ne postoje. 

U prizemlju je bila poslasticarnica. Jednostavnog izgleda, bez lamperije, ukrasa, tulumbi i baklava. Samo pravi kolaci i sladoled kornet, napravljen po receptu koji je deda Jakov davnih godina dobio iz Kanade. Slag se pravio od slatke pavlake, sve je mirisalo na kremasti sladoled, rum, kesten, dobos tortu i krempite. Ujak koji je nasledio zanat bio je zanimljiv i nedokucen lik, ozenjen iz inata, dugokos iz bunta, sjajnih ociju decaka vecno zaljubljenog u neku nedostiznu gimnazijalku. Vozio je auto niz stepenice iza kuce, nosio letnji slamnati sesir kad je Vukovar u januaru bio pod snegom, grickao cajne kobasice dok bi setao gradom... A zimi je grad bio caroban. Mirisao je na dim od drva i presijavao se od mraza. Ledolomci su krcili plovni put Dunava a ja sam uzivala u tom zvuku lomljenja leda i mastala kako cu svoje dete da dovodim na to isto mesto jednog dana.U suprotnom delu prizemlja zivela je moja baka Olga. Prelepa zena tuznih ociju koje su plakale za deda Jakovom od kad je odveden u Jasenovac. Dama koja bi leti izasla ispred kuce, do dva jablana na mestu gde se zavrsavalo dvoriste a pocinjao je most. Prolaznici njene generacije bi zastali da joj se jave, a ja sam pucala od ponosa sto je lepsa i od engleske kraljice. Njena kuhinja je mirisala na jodiranu vodu iz bunara u dvoristu,  koju nisam mogla da pijem. Iz prizemlja su isle granitne stepenice sve do ostave pune tegli ajvara i kuvanog paradajza a iznad stepenica je bio tavanac. Prirucni tavan za kojesta, totalno nezanimljiv. Na spratu su bile njene 3 sobe prema kojima sam osecala strahopostovanje. U svakoj je bila kaljeva pec koja se lozila samo pred spavanje. Nekako sam uvek spavala u srednjoj sobi, pored balkona zvanog "Romeo i Julija" ispod kog mi je jedan decak pricao do jednog letnjeg jutra jer sam u 22h morala da sam kod kuce. Balkon se nije racunao u izlazak... Na zidu naspram mog kreveta bila je ikona svetog Djordja koji ubija azdaju. Pokrivala sam se dunjom (tezak perjani pokrivac) zmureci od straha. Pored je bila Olgina soba, sa namestajem rasporedjenim jednako kao dok je Jakov spavao pored nje. Ogroman bracni krevet i njihovi portreti sa ovalnim paspartuom. Kupatilo je bilo sa crno belim plocicma koje su cinile mozaik na podu, bojlerom na lozenje i kadom sa stopicama. Iznad sprata tavan. Poseban univerzum novina sa pocetka 20. veka, Olginih haljina i sesira koje je odlozila posle njegovog odlaska, i kolica za sladoled koja su segrti '30.-tih godina vozili po gradu i prodavali sladoled. Tavan je imao prozor sa kog sam gledala korzo a mene niko nije mogao da vidi. Kad imas 10-11 godina, puno znaci da mozes da ga gledas a On to ne zna. Zvao se Mladen i to je jedino cega se secam.

Ne volim miris vanile. Rasplace me na keca i nikome ne mogu da objasnim zasto. Zaglave mi se reci u suzama i secanju na Vukovar koji postoji jos samo u mojim uspomenama.


2016-11-04

Četvrtinovembardvehiljadešesnaeste

Ili sam ja rođena sa muškim mozgom ili u gadnu babu rastem, ali neke pojave teško tolerišem. Na primer, ovu:


Volela bih da upoznam osobu koja ima smelosti da ovako nešto osmisli i pusti u etar. Da li je trend omalovažavanja muškaraca postao izraženiji ili su moji receptori za gluposti postali razvijenij, ne znam. Znam samo da ovako nešto može da prođe samo kod zle žene. Odakle raste potreba da se muški rod predstavlja kao inferioran u odnosu na ženski? Klara Cetkin se nije borila za ravnopravnost baziranu na spuštanju jednog tasa muško-ženske vage da bi drugi mogao bolje da se podigne.

Porodica nema glavu, nije to aždaja pa da ima glavu koja bljuje vatru na neposlušne. Muškarac je vojnik... Pa, ratovi nešto nisu popularni ovih dana, tako da to mogu da shvatim kao atavizam. Jak kao stena? Jak je isto koliko i žena, nema više jačeg i slabijeg pola. Jak je onaj koji, u datom trenutku, mora da bude jak, više nego što želi da se junači. Ako ćemo pravo, svi smo na krv gadljivi, nisu tu muškarci izuzetak i ne padaju svi u nesvest kad vide krv ili iglu. Glup mit, koji su proturile žene davno, još u feminističkim počecima koji su polako trovali ovu planetu i spremali teren za još feminističke kontaminacije.

Poznajem muškarca koji je mentalno jači nego svi muškarci koje poznajem, udruženi. Ne, nije se takav rodio. Rodio se lep i nasmejan, kao voljena i negovana beba je rastao, sve dok nije sam shvatio da je sam sebi najveći oslonac i da, ako nije jak, slomiće ga i ljudi i problemi. Nije gadljiv, ne izvoljeva, i ne ispadaju mu creva ni kad krv lipti iz njega ili dok drenove gura u džepove trenerke idući ka izlazu iz bolnice. Šta je sve preživeo u životu, knjiga bi mogla da se napiše i da bude bestseler. Imao je razloga i za mnogo sreće i za mnogo suza pa je kroz sve to prošao zahvaljujući sebi. Izrastao je u samosvesnog, poštenog, kulturnog, jakog Muškarca. Kao što sam i obećala, rekla sam njegovoj mami ovo, a reći ću još puno puta: svaka Vam čast kakvog ste sina rodili i odgajili! Boljeg Čoveka od njega još nisam upoznala.

Baš bih volela da vidim tu koja ima hrabrosti da mu glasno kaže da postaje seronja kad dobije temperaturicu. Šta bi muškarci mogli sve da kažu i zamere ženama, koje svoje nevaspitanje kriju iza hormonskog disbalansa u PMS-u? Šta bi mogli da zamere ženama koje lažu, manipulišu, kombinuju šta i sa kim će im doneti više koristi? Zaista, odakle uopšte želja i potreba žena da muškarce predstave kao idiote? Rađamo ih, vaspitavamo, učimo.. Nisu se rodili čipovani, sa upisanim kodovima ponašanja i obrascima razmišljanja. Kako imamo hrabrosti da im zameramo ono što, kroz njih, vekovima gajimo i održavamo?

Nije lako biti roditelj. Mnogo, mnogo odgovornosti leži u našim mislima, rečima i delima jer deca uče od nas. Ako ih olako častimo pohvalama da su isti kao očevi (sve sa glasnim prevrtanjem maminih očiju za 180 stepeni u nazad), da su lenji, neodgovorni, smotani, vetropirasti, nestalni, neodgovorni.. Hajde da to ispravimo sad i odmah, u ovoj generaciji, da više ni jedna mama ne kaže sinu da je loš nego da ga porodica nauči i podrži da bude najbolji što može! Hajde da se potrudimo, pa da dečacima, svojim primerima, damo lekcije o moralu, poštenju, snazi, odgovornosti, preduzimljivosti u rešavanju konflikta ili problema. Ima li spremnih? Tako sam i mislila.

Da se vratim na muškarce. Odgovorno tvrdim da nisu seronje kad im skače temperatura, samo smo mi, žene, sklone da ih predstavljamo kao inferiorne. Na žalost, stvari u prirodi ne funkcionišu tako što ćemo, spuštanjem drugih, sebe da podignemo. Samo deci dajemo jako loše primere, svesno ili nesvesno, pa se problemi kotrljaju iz generacije u generaciju. Pristajete li da, od ovog momenta, deci objasnite da nema jačeg i slabijeg pola, muških i ženskih obaveza i poslova, muškog i ženskog prenemaganja? Kad dobijemo temperaturicu, svi imamo pravo na dodatno maženje i paženje, bili bate ili seke i to nas ne čini slabim. Još jedno pravo deci dugujemo: da im pomognemo da postanu svesni realnog sveta, želja, mogućnosti, mana i vrlina pa da postanu najbolje verzije sebe.