Kako raste srce

Ne svodim račun, pa neću da mrem! To što je kraj kalendarske godine nema veze sa ovim što pišem. Ima veze samo to što sam... Svašta nešto.

Dugo sam bila namćor a onda sam počela da postajem matori namćor. Namćorka, jer je sad popularno biti psihološkinja i spisateljica i ekonomistica. Dođe ta 2016. i sve se pretumbalo naglavačke. Kao da sam u blender upala, samlela sve svoje osobine, mane, ljubavi, nezadovoljstva, grehe znane i nenamerne, i napravila ono što zovu smuti pa prospi a pojedi burek. Nisam postala baš kao blendirana kaša, ali sam postala nova Ja. Svašta nešto, što se godinama taložilo (a bilo je i toksičnog otpada i radosti i koječega) pretumbalo se i pokrenulo, na najbolji način za mene. Sve je počelo mojom visokom temperaturom, jednog gripoznog februarskog dana, i došlo na svoje mesto istom tolikom temperaturom pre 3 dana. Da ne poveruje čovek, ali svako parče je leglo na svoje mesto, u tom mom mozaiku.

Knjigu sam napisala i objavila sebi za ćeif, za svoju radost i za svoje prijatelje. Da me pominju dok brišu prašinu i pomeraju knjige, pa se nasmeju i sete nekog zajedničkog događaja. U knjizi sam, namerno ili ne, opisala svašta nešto realno i nerealno, ali što bi bilo lepo da se desi. Bez jasne ideje da prodajom postanem slavna i bogata već da nekoga nasmejem, obradujem, pomognem da se sabere i krene napred. Znam da sam uspela u tome, i nema te Lagune i knjižarske prodaje svakom dostupne, koji bi mi nadoknadili to što sam videla osmehe onih koji su je pročitali, koje je obradovala, koji su sa raznih strana sveta i života došli da me podrže na promociji koja je bila sve sem promocije, ali niko nije savršen. Prijatelji su se okupili zbog mene a da se nisam ni udala ni umrla, pa to je sjajno bilo, i hvala svakome ko je došao i poklonio mi to zadovoljstvo. Beskrajno hvala prijateljima koji su doprineli da knjiga krene u svet, i hvala onima koji su me ubeđivali da ja to ne mogu i ne treba da radim.

Od dana kad je izašla iz štampe i kad sam otvorila prvi paket i pomirisala miris svežih knjiga, nedodirnutih, neotvaranih, divno belih... Pustila sam ih da traže u čije će ruke da stignu. Fotografije sa raznih strana sveta, knjiga na plaži, knjiga u kafiću, knjiga u bolničkom krevetu, u avionu.. Da puknem od radosti! Moram da priznam: kada sam ih donela kući i zaljubljeno ih gledala kako su zatrpale moje predsoblje, razmišljala sam.. Kakvu bih posvetu napisala nekom posebnom? Smenjivale su se ideje, mislim da sam i zaspala uljuljkana u te misli. Od svih tih zamišljenih posveta, Poseban je dobio knjigu bez i jednog napisanog slova. To je ona situacija kad hoću a ne mogu, kad nisu izmišljene reči koje opisuju ono što želim a da crtam ne umem.

Kako je godina odmicala, kako su se krugovi poznanstava širili, tako sam i ja rasla. Počela su da se ostvaruju dešavanja iz knjige, meni i ljudima oko mene, koji su bili inspiracija za likove iz knjige. Neka vrlo jasno, neka u prenesenom značenju, ali svaki put sam se osećala dobro i znala da će sve biti u redu. Pojavili su se i neki novi-stari ljudi, obnovili se zarđali kontakti, razvlačili se osmesi i pile se kafe i još će, 2016. je bila  samo početak dobrih talasa. Ljubav zaista dolazi u najrazličitijim oblicima i pojavama. Doživeti onu bezuslovnu je kao roditi se još jednom. Osećaj je božanstven.

Knjiga me je odvela ka ljudima koje, možda, nikad ne bih upoznala. Možda tripujem, ali je moj svet ove godine postao obogaćen tako dobrim likovima, da bih svakome poželela da to doživi. Neka to bude moja želja svima vama koji ste oko mene i u mom srcu, koje viđam redovno ili samo u ovom virtuelnom svetu. Obogatite nekoga, podstaknite ga/je da poraste, da se usudi, da bude danas bolja osoba nego juče. Kao i deci, svojim prijateljima dajte krila da mogu slobodno da lete i koren, da uvek imaju gde da se vrate i budu voljeni i bezbedni. To je ljubav. Kada se raduješ nečijoj radosti, kada pospeš zvezdanim prahom onoga kome samo malo fali da se usudi, kada sa nekim podeliš sladoled ili sediš (u moto opremi) na klupi nekih letnjih noći, i pričaš i smeješ se.. Od toga srce raste ali ne da pukne, nego onako lepo raste.

Možda sam samo omatorila i srce mi je omekšalo? Možda mi hormoni kolo vode? Možda baš ovako treba da živim svoje ovozemaljsko vreme. Neka bude sve zajedno i neka ovaj dobar osećaj traje i meni i vama uz mene, ne samo u Novoj već u svim narednim godinama i Univerzumima.