Trećidecembardvehiljadešesnaeste

Već je treći decembar a meni je, do sledeće plate, ostalo još mnogo dana ovog meseca. Da smo živi i zdravi, pa nisu novci najvažniji. Jutros sam, uz peglanje, podvlačila crtu šta sam ove godine uspela. Opšti utisak je da sam u plusu.

Prvo, objavila sam knjigu. Ja napisala, ja napravila. Od ideje do realizacije je prošlo nekoliko dana, zahvaljujući mojim prijateljima i mojim neprijateljima. Ovim drugim se posebno zahvaljujem. To su svi oni koji su rekli da ja to ne mogu, ne umem, nemam od čega ni sa kim. Postigli su mnogo više nego što im je bila namera. Knjiga živi svoj život, širi se po kontinentima i nalazi svoj put. Upoznala sam ljude kojima sam je uručivala lično. Uživala sam u reakcijama i sjajan je osećaj kad nekoga nasmejem, kada mi se javi da knjiga držala pažnju dva sata i da je ostao osmeh, i posle čitanja. Mislim da ću da napišem još jednu knjigu, ako ni zbog čega drugog, ono da uđem u Klub književnika Srbije, da neprijateljima bude teže.

Drugo, po čemu ću pamtiti 2016. je svest o tome da sam sama sebi izvor sreće i patnje. Spoljni uzroci su spoljni a snaga ili otpor su moji. Bilo je i ovakvih i onakvih dana, savlađivala sam prepreke i lupala glavom ali idem dalje, napred. Smrt prijateljice mi je pomerila koren. Fakat, svi umiremo od momenta kad smo se rodili ali ovo je bio udarac u uverenja i lekcija o prolaznosti. Iako još uvek, ni na groblju, ne prihvatam tu činjenicu da više nemamo dijaloge već su sve moji monolozi, ništa me ne sprečava da se ispričamo na nekom nivou kada joj se obratim u svojim mislima ili sećanjima. U to ime.. Kad me ne bude, kadgod, ko bude želeo da se smejemo ili svađamo, samo neka se okrene ka zvezdi i eto me. Znam da Energija nastavlja da postoji i posle nas. Važi i za dobru i za lošu.

Treće, ali ne najmanje važno je što sam naučila šta je bezuslovna ljubav. Uopšte nije bilo komplikovano ni daleko, samo je trebalo pameti i iskustva da je prepoznam. Naučila sam da volim samo zato što volim. Bez očekivanja, mešanja strasti, telesnog, problema, stresa, spoljnih uticaja. Ljubav, u najčistijem obliku, kao sjajno-bela, bez kapi aditiva. Sada umem da prepoznam još više podvrsta ljubavi. Jedna Honda od 1100 kubika, lepotica van konkurencije, potpuno mi je osvojila srce. Posebna, kao što je i on Poseban. Nije to samo motor, gomila metala i dva točka. To je Ona, i osetiš ili ne. Do mene je. Neko priča sa svojim psom... Razumemo se.

U sledećoj godini, sebi želim da češće pevam, na koncertima ili svirkama. Želim sebi da češće kuvam jer u tome uživam. Svetu oko sebe, globalno, želim više hrabrosti. Ne mislim na ratove i osvajanje svemira, tu sam nemoćna. Mislim na obične ljude poput vas i mene i onih tamo. Želim više hrabrosti da prihvatimo sebe onakve kakvi smo, nesavršeni i divni, svako na svoj način. Da potražimo pomoć za ono što ne možemo sami. Da češće grlimo decu koja čuče u nama, i plaše se, ili se smeju, igraju, zabavljaju. Želim da budem okružena ljudima uz koje rastem i razvijam se, a (samo koliko ne mogu da izbegnem) među onima koji me vuku na dno svojim nezadovoljstvom i odsustvom želje/potrebe da razvijaju svoje potencijale.  Želim manje hrabrih tigrova koji se plaše kad šuška trava. Želim više miševa koji sebi smeju da priznaju da su samo miševi, i budu miševi najbolji što umeju. Zbog sebe, iskrenosti i svih koji ih volimo baš takve, miškaste i malecke. Tigrovi su, i onako, zanimljivi za videti tamo negde i ćao. Biti miš, e to je već nešto. Čak i najhrabrije žene pred njima padaju u nesvest. Što bi rekli, nije sve u veličini. Nešto je i u onome da budemo samo to što smo, bez pretvaranja i foliranja. Više srećni zbog onoga što imamo a manje fokusirani na tugu zbog svega što nemamo.