Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-09-17

Sedamnaestiseptembardvehiljadesedamnaeste

Masovne manifestacije, poput sahrana i krštenja, uvek dovode do zanimljivih situacija. Kad prođe zvanični deo, počinje glavno događanje. Skupe se ljudi koji se, inače, ne viđaju često. Zanimljivo je kad imaš više od dve sive ćelije i pamćenje jače nego kišna glista pa znaš šta su pričali predhodnih godina i kakve su stavove branili.

Nije srBski ako nema žderačine i alkohola. Oba iz ljudi izvuku taman ono što treba. Tradicionalno, na stolu je brdo mesa. Poznanica, sa takvih dešavanja, seda do mene i počinje tužnu priču, koliko je žuljaju cipele. Klimnem glavom, kao cirkuski konj, i nastavljam da gledam kuda odlazi dim moje cigarete. Još 10 minuta, da vide da sam došla i ćao tutti. Da sam otišla, au, ala bih propustila zabavu...

Posle hvalospeva njenom najnovijem autu, kukanje na obuću zamenjuje kukanje na izbor hrane na stolu. "Pa jao, pa koliko mesa, pa jao, pa šta sa nama vegeterijancima, pa nas niko ne poštuje pa...", da ne dužim. I dalje gledam u daljinu, i pitam, preko zalogaja praseće trbušine, što gunđa? Neka ne jede ništa, neka jede salatu, stolnjak, salvete, šta god želi, samo neka poštuje to zbog čega smo se okupili. Nezadovoljna količinom iskukane pažnje, prelazi u ofanzivu. "Znate li Vi, gospođo, koliko malenih prasića je stradalo da bi ovi tanjiri bili puni?" Stvarno nemam  pojma. Naviknuta na dnevnu dozu slušanja svog tupljenja, ne odustaje od tužne priče o malim gicama. Rat počinje.

"Ako ste vegeterijanka, poslužite se hlebom, na primer. Ili paradajzom. Znate li koliko crva je danas ostalo bez ručka, jer mi sad imamo brdo zelene salate pred nama, m?" Gospođa pada u trans kao šljiva u govno, što bi rekao moj otac. Udara joj boja u obraze, možebiti od vinjaka, pre nego od vegeterijanskog života. Nastavlja se saga o tri praseta, saznala je iz izvora, koliko je prasića pred nama. Bar ne truća o tesnim cipelama, ovo o prasićima lakše podnosim. Iako ne volim pečenje, u datom trenutku mi je prijalo. Ne mogu ja stres na prazan stomak. Videviši da od moje pažnje nema ništa osim sitnih rebarca na obodu tanjira, vraća se priči o žuljevima. Ogadi mi jelo.

"Mora da Vam strašno smrde noge od plastične obuće", rekoh drsko. Ode još jedan vinjačić niz njeno grlo. "Kako to mislite, od plastične obuće? Pa leto je, pobogu, zašto bih nosila plastičnu obuću u sezoni sandalica? Ove su čista koža, imate li ideju koliko su koštale?", rumeni se dama. "Vegeterijanci ne nose kožne cipele. Znate li koliko je prasića stradalo zbog Vaših cipela i tašni, m?" Mene je našla... "Nema ALI, gospođo, ili se zalažete za prava životinja ili ne. To što ne jedete meso, ne čini Vas vegeterijancem već licemerom", rekoh i vratih se gicinim bajaderama. Kakve su to pomodarske fore? Ili jesi ili nisi, ne možeš da budeš malo i da ti malo odgovara, kad ti odgovara. Prešla je na miks šopske salate i vina. Sigurna sam da joj je kiselina udarila penu na usta pa je zaboravila da je žuljaju skupe sandale. Ako ne jedeš meso malih gica, jer ti ih je žao, mora da ti bude žao i cipela od njihove kože. Sve ostalo je težak fol. Ili si partizan ili si Nemac.

Tako je i sa ponosnima, koji su danas šetali Beogradom. Kada sam bila mlada, kapirala sam da su muškarci homoseksualci genijalci, jer trpe neviđen bol zarad ljubavi. Kad je umro Rok Hadson, ikona XX veka, zaista sam poštovala njegovu žrtvu a onda sam porasla i naučila da to i nije baš neki bol. Malo mi se srušio mit o žrtvi zbog istopolne ljubavi ali mladost je puna razočarenja, tako da je to bilo OK. Danas su ponosno šetali Beogradom i meni to uopšte ne smeta. Smetaju mi izmene u saobraćaju, u već raskopanom gradu ali šta je tu je, i zbog drugih se menja saobraćaj pa preživimo. Ionako je svakodnevno avantura preći sa jedne obale na drugu.

Poštujem homoseksualce koji su to i telom i dušom i umom. Ko koga u koju rupu i čime, svakome na izbor, dok je u nivou sa ostatkom sveta. Na žalost, pomodarstvo je i tu uzelo danak, pa se homoseksualnima deklarišu i oni kojima je to samo moderno a o ljubavi znaju samo iz filmova. Ljudi od karaktera nemaju potrebu da paradiraju. Danas su, sa svojim partnerima, na nedeljnom ručku kod mame, sa prijateljima ili u svom domu tuguju zbog kraha ljubavi. Vole koga žele, kao i svih predhodnih i budućih dana. Ne prave od toga spektakl za publiku. Sve je ljubav i nije bitno sa koje strane ulazi.

Foto: Internet

2017-09-16

Selektivno socijalna

Ne smeta meni ceo svet. Selektvino sam socijalna. Uvažavam tuđe stavove sve dok ne krene agresivno ubeđivanje da su samo ti stavovi ispravni. Nekada me je to jako nerviralo. Sad je dostiglo status zabavnog programa. Svako ima pravo na mišljenje a samo retki imaju mogućnost da o tome polemišemo. Propovedništvo i uticajnost mi smetaju.

Uticajnost. Reč dana. Omiljena među Supermenima i Superženama. Svi su nešto uticajni, bar u okvirima svoja četiri zida ali im to daje krila da "utiču" na ostatak sveta. Na temu zašto je sve više razvoda, ove misli su me pomerile iz mozga: "Niko nema ni volje ni želje da se bori i trudi za partnera/partnerku. Svako gleda samo sebe.." Prilično plitko i uvredljivo. Ne ulazim u to koliko vlasnik ovih mudrosti ima godina, bračnog i životnog iskustva, prosto ne želim sebi da kvarim dan. Nivo drskosti da se tako nešto napiše je ono što me je prilično aktiviralo. Baveći se ljudima koji su prošli kroz brak i razvod, imala bih mnogo toga da napišem o ovoj temi. Deco draga, brak nije ono što čitate u žutoj štampi, kojoj pevačici je muž kupio novi džip niti koji pevač ima duži povodac. Dela i iskustvo moraju da prate reči inače su bačene u vetar. Kada argumente položite kao ulog u diskusiju, bićemo ravnopravni sagovornici. Nije, čak, ni smešno.

Da li, zaista, oni koji tripuju da su uticajni, mogu da utiču na ostale dalje od svraba koji izazivaju propagandom? Lepo ne znam. Onima, koji nemaju svoje mišljenje, mogu da budu na nivou dnevne razonode. Ostalima, pitanje je. Net je pun gurua, trenera životnih veština, ljudi koji misle umesto nas. Objasniće nam kako je život lep, kako je ok da smo 24h euforični, kako je fenomenalno kad zagrlite drvo i hodate po borovim iglicama bosi jer to čisti ne znam šta a svi problemi nestaju. Nikad nisam čula ljude na selu, da im treba guru. Kad ustaneš u 04h jer stoka mora da se namiri, na njivu da se ode pre sunca, pa te posle dočekaju svi ostali poslovi, verovatno uživo gledaš kako je život lep. Zaludan um je, zaista, đavolje igralište. 

O vakcinama i vakcinaciji sve znaju oni koji su, u detinjstvu, primili sve vakcine kao što i svoje kućne ljubimce redovno vakcinišu. Puni su znanja sa Interneta, lupetaju za medalju i, što je najgore, ubeđuju ostatak sveta da je to jedino ispravno razmišljanje. Ljudi se sprdaju sa ozbiljnim stvarima kao da imaju po 9 života. Nije problem šta rade sa svojim slobodnim vremenom, problem je što druge pritiskaju u produženu moždinu. U vaspitanju dece mnogi se oslanjaju na to šta piše u nedeljnom dodatku u novinama, u prepoznavanju simptoma bolesti Google je glavni dijagnostičar, svi o svemu sve znaju. Da li od tolike pameti ili zbog nedostatka kompatibilnih sagovornika, sve je više usamljenih okrenutih širenju "uticajnosti". Žao mi je, ne prima mi se, pa svi koji se u tome prepoznaju mogu odmah da se udalje iz mog kruga. 

Usamljenost je opasna pošast. Retki je sebi priznaju i rade na tome da je obuzdaju da im ne preuzme život deo po deo. Mnogi su naviknuti na mrvice pažnje, ljubavi, seksa, prijateljstva, sitne poslove, sitnu kintu, sitna zadovoljstva i krupna nezadovoljstva koja samo rastu. Promiskuitet raste, kriterijumi padaju, stvari srca postaju prizemne. Opčinjenost je fasadom a fasada i služi da sakrije (ne)kvalitetnu gradnju. Veze su površne jer je lakše i jeftinije malo zagrebati po površini pa gladan ego nahraniti mrvicama, nego investirati i vreme i emocije u nekoga dalje od toga. Svako svakome traži manu pre nego što pogleda da li u toj osobi ima kvaliteta. Slušamo jedni druge toliko da smislimo kako da repliciramo, dokažemo da smo pametniji. Zamara me to.

Gledam lica oko sebe. Nigde osmeha, onog ničim izazvanog, osmeha usmesto šminke, osmeha kao najlepšeg nakita. Devojke opčinjene "uticajnošću", bez ličnog stila, sve istih dugih kosa, plastičnih delova, nacrtanih obrva. Momci širokih ramena, tetovaža i loših zuba. Juče sam dobila poruku od nekog nepoznatog čoveka, na fb. Između ostalog, i pitanje mog statusa. Razvedena i srećna, napisala sam. Jesam razvedena i jesam srećna, ne zbog razvoda nego zato što zaista jesam. Pita... Šta znači srećna? Pa, zar se sreća objašnjava? Zar moram da imam razloge da budem srećna? To je moj izbor. 

Ne volim ni plitku vodu a ne plitke ljude. Dubine me privlače. Ne želim da se trošim na ono što mi ne prija. Do mene je. 


2017-09-08

Sremačka duša 1.5

Tog dana, sa Vukanom je bio u blizini njenih odaja. Dete se igralo, sa ostalom decom. Manojlu je bilo dovoljno da mu despotica kaže kod koga treba da ode. Dala bi mu knjigu u ruke i trčao bi na drugi kraj Kupinika. Sluga od poverenja je bio sumnjičav i namrgođen starac. Poverenje, koje je Angelina, imala u njega, bilo je neophodno za ovakvu razmenu poruka. 

Pogled na omot knjige je izazivao lupanje srca, kod oboje. Trenutak kada bi Angelina spustila komad papira u knjigu, i dodala mu... Sve boje sveta su se menjale. Manojlo, čovek u punoj snazi, drhtao je. Noge ga nisu slušale a telo se grčilo od radosti. Sluga od poverenja znao je sve. I ono što piše i ono što ne piše. Da li mu je, zaista, čitao ono što je Angelina pisala ili ono što je mislio da Manojlu prija da čuje, niko nije znao. Bile su to reči sladostrasne. Nežne, mile a opet.. Jednostavne. Prijateljstvo je jednostavno. Ljubav je jednostavna, od nastanka sveta pa do njegovog kraja, ljubav će biti osećanje koje je jednostavno a ljudi ga kvare svojim strahovima i nesigurnošću.

Nije bilo lako brinuti o Vukanu. Bio je divan dečak, pun snage i radoznalosti. Umeo je mnogo više od svojih vršnjaka, baš zato što se Manojlo brinuo o njemu. Žene, u porodici koju je slučajno dobio, gledale su ga kao najrođenijeg. Ni po čemu se nije razlikovao od Manojlovih sestrića, nestašnih i musavih dečaka, osim po pogledu. Oči tog dečaka nosile su tugu i radost jednako. Osmehom je lečio sam sebe, tešeći se da je moglo i gore biti. Vešt i okretan je bio na Manojla. Vremenom, počeli su i fizički da liče. Kada bi se vratili u svoj dom, posle celog dana trčanja kojekude, zaspali bi zajedno. Sve ga je Manojlo učio, i kako da bude samostalan i hrabar, ali te trenutke nije propuštao. Ako već nije rastao uz materine skute, da oseti ljubav i bliskost svog najrođenijeg koga je ocem zvao. 

Već je bio deran. Sa Manojlom bi odlazio u Angelinine dvore, kad god je otac hteo da ga vodi. Tim okicama nije bilo lako odoleti. Zato je, u sedlu, bio čvrst i vešt a na saonicama se video samo po rumenim obrazima. Angelina ga je volela. Iako je bila despotica, ljubavi prema deci imala je za ceo svet. Njeni sinovi su porasli a Vukan je bio njen treći sin, tako ga je zvala. Umeo je da joj se popne u krilo, i drema opijen njenom ljubavlju. Nije ga budila, puštala ga je da oseti žensku ljubav i toplinu. Osmehivao bi joj se, svojim krupnim očima, i zapitkivao onako kako deran njegovih godina to ume. Smejali su se samo njima znanim razlozima. Uveče bi bila muka poterati ga kući. 

Manojlo je imao puno posla. Dugogodišnja služba kod despotice postavila ga je na značajno mesto. Vukana bi doveo, poljubio, i udaljio se iz Angelininih odaja. Tog zimskog dana, vršene su poslednje pripreme za zimu. Angelina je živela običnim životom iako joj je titula despotice omogućavala mnogo više. Skromna i tiha, zadovoljna što je svila dom u Kupiniku, bila je zahvalna i mirna žena. Udovica despota Stefana Brankovića, bila je pod budnim okom svih u okruženju. Njena mirnoća i blagost nisu zasluživali da njome ispiraju usta, sve i da su imali razloga. Ljubav prema malom Vukanu bila je kao i prema drugoj deci iako joj je bio posebno drag. Dozvoljavala je da ostane u njenim odajama samo ponekad a on... Dete, kao i svako željno ljubavi, cičao bi od sreće. 

Iako dan nije najavljivao dolazak zime, sa prvim mrakom, meke pahulje su zabelele crnu sremačku zemlju. Bilo je vreme da se pođe kući. Manojlo je dan proveo sa konjima. Smrdeo je na štalu i znoj a ruke su mu bile ispucale od svega što je preko njih prevalio. Kao i obično, došao je do despoticinih odaja, po Vukana. Mudrica mala, shvatio je da ga čeka izlazak na sneg a bio je snen. Onako malečak, nije znao gde da se sakrije. Bio je sa sluškinjama koje su grejale vodu. Pomagao im je sve dok nije shvatio da će otac, svakog časa, doći po njega. Kako mu je čuo glas, nije imao kud pobeći. Zavukao se pod prve ženske skute, i pravio se da nije tu. Dečija logika, ako me ne vidite i ne vidim ja vas, nisam tu. Nije ga bilo nigde. Svi su se uzmuvali, ta, ne može dete nestati tek tako! Dozivali su ga, tražili, a od njega nije bilo ni traga ni glasa. Iznenađena žena je shvatila dečiji naum, i prihvatila njegovu igru. Samo je Manojlu pokazala prstom svoju suknju i stavila mu ruku preko usta, dajući mu do znanja da se igra nastavlja. Kakav je to dodir bio... Sve vatre Kupinika, te noći, nisu grejale tako žarko! Dodir, sekund, večnost. Mirisala je na puter, na svež hleb, na ljubav. Tobože ljut, rekao je "Samo da se ne smrzne napolju, sve ostalo će biti dobro" i izašao u noć. Sluškinje su se kikotale tiho, a Vukan je mirovao, tu pred despoticinim skutima, ugrejan toplotom njenih nogu i gospodskih haljina..

Goreo je Manojlo, te noći. Sve vatre sveta razgorele su se na njegovim usnama, gde je njena ruka dotakla njegovo telo. Jahao je prema kući a prvi novembarski sneg se topio pre nego što bi pahulje pale na njega. Oblaci i pahulje sakrivali su mu put do kuće. Dok je vezivao konja, dotakao je usne rukom. Neće se umivati, pred spavanje. Neka njen dodir ostane tu zauvek. Ne, nije se ljutio. Na neki način, zavideo je Vukanu. Biti u despoticinim skutima bilo je nešto najlepše i skoro sveto, u tom trenutku. U daljini se čuo topot konja a noć je mirisala kao nikad pre.

Srce ratnika osluškivalo je zvuke iz tame. Bio je umoran od ratova, bitki, rana i povreda. Želeo je da ostari mirno. Umorno srce zaslužilo je mir i Ljubav. Njen dodir njegovih usana slomio je ratnika.

Nastaviće se..



Foto: Internet

2017-09-04

Ponovo radi ringišpil

Počela je još jedna školska godina. Đaci uzdišu za raspustom, roditelji uzdišu jer je prestala anarhija. Gledano iz perspektive roditelja, raspusti kvare decu. Dva i po meseca đačkog odmaranja od dece su napravila lenje bube kojima treba vremena da se, opet, uvedu u školski ritam.

Nije to ništa strašno, osim za one koji su prespavali svako pre podne, navikli na doručak u krevetu, sate kuckanja po telefonu i celodnevnu zabavu na bazenu. Za par dana, navići će da idu na spavanje kad počnu da zevaju, samo još malo da kuckaju po telefonu i jurcaju po parkovima. Nije mi namera da pišem o prepunim rančevima, sa koliko nula se piše nabavka udžbenika, o nemogućnosti nasleđivanja istih jer svaka škola ima odabrani program i ono što je učilo kumče na Čukarici ne važi za novobeogradskog đaka.

Gledam ovu moju tinejdžerku koja je kao Alisa u zemlji čuda. Ujutru nema pojma gde je levo, kosu zaboravlja da opere šamponom, na fiziku nosi opremu za fizičko. Razumem da joj je glavica prepuna informacija, dečačkih pogleda, stihova iz pesama polu idiotskih pevača. Razumem i koliko je nervira samo pominjanje škole i obaveza, ali u školu mora i tu je početak i kraj. Slušam roditelje koji decu ispraćaju u školu rečima "Pazi da se ne isprljaš", "Pojedi užinu", "Srećno", kao da u rudnik ulaze a ne u školu. Učimo ih da govore, hodaju, čitaju, crtaju, voze bicikle... Da li ih učimo da budu srećni? 
Previše je dece koja su supresirana raznim NEMOJ. Svaka druga roditeljska reč je NEMOJ, da padneš-skačeš-jurcaš-jedeš pesak-otimaš igračke... Kada dolazi na red ohrabrenje URADI, USUDI SE? Lakše je naučiti dete nego popravljati odraslog jer pre ili kasnije, svako NEMOJ dođe na red da se proba.

Kćeri moja mala... Potrči, pa ako padneš i polupaš se, proći će, lutko moja, jer sve prođe, i dobro i loše. Veruj mami, zaista sve prođe. Pokušaj da se popneš na drvo. Ako naučiš kako, ako sama pogledaš u krošnju i grane, videćeš na koju treba da staneš. Stani na rolere kad si dete, da te ne bi želja sustigla kada tvoja deca budu vozila rolere, i tvoja masa dobije ubrzanje ka gipsu do ramena. Pokušaj ono što želiš, neću da te sputavam, već da ti predočim moguće posledice a ti, čedo moje, biraj. Neće majka da ti daje gotovo rešenje, ne zato što neće uvek biti pored da misli umesto tebe već zato što treba da naučiš da preuzmeš odgovornost za svoju odluku. Bez obzira da li je u pitanju tociljanje niz brdo, na dupetu, ili da odeš sa društvom na bazen. Treba da preuzmeš odgovornost za svoje postupke, anđele mamin, i da se suočiš sa problemom. Sama moraš da nađeš rešenje, onako kako si sama sišla sa drveta kad si se popela baš jako visoko a ja se spremala da zovem vatrogasce da te skidaju ko ludo mače.

Svašta učite, što vam treba na nivou informacija i moglo bi to da se uredi da bude zanimljivo da učite a ne da učenje shvatajte kao groznu i dosadnu obavezu. Nemoj da učiš zbog ocene ni zbog moje radosti tvojoj oceni. Uči za sebe, za svoje bogatstvo koje ti niko ne može oduzeti. Nemoj da mrziš mene koja te ujutru budim, da se na vreme spremiš i odeš u školu. Nemoj nikoga da mrziš jer su, oni koji te vole, tu da ti pomognu, čedo moje. Uči koliko te zanima da znaš, moje je da te naučim da te novo znanje zaniteresuje a koliko u tome uspevam nemam pojma ali se trudim najbolje što umem. 

Nauči da budeš srećna. Da te male stvari raduju, poput smeha na odmoru, vraćanja iz škole sa drugarima, upoznavanje sa novim svetovima nauke, tehnike i tehnologije koji će prema tebi biti onakvi kakva ti budeš prema njima. Nauči da se raduješ školskim i sportskim uspesima svojih drugara, da ih podržiš kada im se odustajanje učini kao jedina mogućnost. Budi prijatelj onda kad tvom prijatelju to treba a ne samo kad ste najbolji drugari. Pruži ruku i onaj kome je potrebna umeće da je vidi i prihvati, to je sve što treba da uradiš. Da budeš prisutna sad i ovde, jer godine zaista prolaze neverovatnom brzinom. Sada gubiš vreme jer ti se čini da ga imaš previše. Kako budeš starija, lutko lepa, umećeš da vrednuješ svaki dan a u starosti i svaki sat udisanja života.

Sada ti je ceo svet u tvom društvu i u mobilnom telefonu. Neću ti reći da ga ostaviš ili da prekineš da komuniciraš sa svojim okruženjem na taj način. Ono, kako sam nekad ja sa svojom ekipom, nema veze sa vama danas. Samo komunicirajte pa makar i preko satelita. Budite tu jedni za druge, jer nema lepšeg saznanja nego da postoji neko ko je za tebe tu uvek. Mali ste još da biste znali koliko vredi prijateljstvo kad se tvoje more uzburka, kad te vetar šiba kao orahovu ljusku, a sve lađe su na dnu. Rastite zajedno, pilići dragi. Nije vam lako da hvatate korak sa svetom odraslih, biće vam sve teže da se uklopite zato budite deca što duže možete. Plačite kad vam se plače i pevajte kad vam duša traži, gdegod i kadgod, bez obzira ko gleda i sluša. Uživajte u životu i budite srećni. To nećete naći u udžbenicima, pored karakteristika skupa prirodnih brojeva ili ekvatorijalne klime, nepravilnih glagola i glasovnih promena. To treba da vas naučimo mi, roditelji, koji smo.... valjda... do sad naučili da razlikujemo vrednost od cene, žrtvu od želje i zaradu koja se ne meri novcem.

Živi i raduj se. Budi tvrdoglava, svađalica, borac za prava nenaspavanih i umornih đaka. Maži se svojom maskarom i spavaj sa plavim medom. Oba ti pripadaju. Nije lako odrasti, nije ni uvek lepo ali je prirodan tok od rođenja ka smrti. Nauči da uživaš u svakom iskustvu i da iz njega uzmeš ono najbolje. Obuzdavaj svoj temperament onako kako je najbolje za tebe. Voli i poštuj svakoga, sebe na prvom mestu. Lepa si. Stvarno možeš da izađeš napolje i ako imaš bubuljicu na čelu ili ti kosa nije kako si zamislila. Ok je. Veruj mi.

P.S.
Nemoj da me hvataš na fore jer nisam som da me loviš na bućkalo. I ja sam bila đak, i ja sam bežala sa časova, ljubila se sa dečkom u Topčideru u vreme trajanja nastave u mojoj gimnaziji, i ja sam pisala "puškice" i išla kod direktora kad me uhvate da prepisujem na pismenom. Sve je to ok i sve to te čeka. Samo nauči da budeš pametna i odgovorna za svoje postupke a, pre svega, da budeš sigurna u sebe i SREĆNA.



Foto: Internet

2017-08-30

Đuvegije, gde ste da ste

Pre par dana, videh se sa drugarom kog nisam srela 20 godina. Kako to već ide, posle pominjanja u šta smo slupali vreme od početka veka do danas, došli smo do lepote i jednostavnosti života. Uz kafu, u bašti, razgovor je uvek opušteniji, čak i kad se radi o ozbiljnim temama dva sagovornika koji idu ka pedesetim godinama. Da ne kažem, valjda dovoljno pametnih i iskusnih.

U prošlom veku sam bila jako fina. Pazila sam na svaku svoju reč, više brinula o emocijama sagovornika nego o svojim, do stadijuma sopstvene štete. Sada govorim i radim ono šta mislim. Moje reči prate dela i argumenti, a kome se to ne sviđa, nije do mene. Sva moja uverenja o odnosima dva pola u ovim godinama, padala su i razbijala se kao tanjiri sa zida, kad kuću protrese zemljotres. Na neki način, drago mi je zbog toga. Svašta sam naučila.

Prvo, još jednom sam potvrdila da je sve jednostavno, samo mi komplikujemo. Razloge ima svako svoje, to nije sporno. Na prvom mestu, tu su lična iskustva iz kojih smo, uglavnom, naučili ništa. Logično bi bilo da je, u godinama 40+, svako od nas sazreo bar zbog svega što smo preživeli. Logika i realnost nisu baš ruku pod ruku, čini mi se. Dečaci od 40+ su, i dalje, dečaci. To je baza da bi se shvatilo koliko je sve jednostavno. Devojčice, i ja među njima, vaspitane smo da budemo dobre žene, mile, drage, dobre mame i supruge. Šteta što nas niko nije naučio da budemo srećne. Većina pati za onim što nema, umesto da se raduje onome što ima. Maštamo o večnim ljubavima, kao u holivudskim filmovima, ne obraćajući pažnju da se i u filmovima stvari menjaju. Osnovu naših pogrešnih uverenja pokupile smo iz ljubavnih vikend romana, u kojima je ljubav uvek pobeđivala.

Da bi ljubav pobedila, potrebno je mnogo. Od ličnog rasta oba partnera do odgovarajućeg rasporeda planeta u sazvežđu Medveda, u datom trenutku kada je Merkur retrogradan. Svi bismo da menjamo onog drugog. Ne ide, rođaci. U ovim godinama, u svaku vrstu veza dolazimo sa koferima punim koječega, od želja do frustracija i maštanja. To opterećuje. Sa druge strane, imamo teror časopisa tipa "Zdravlje i lepota" koji su postali matrice za brušenje ženstvenosti. "10 saveta za fenomenalan seks" često je samo naslov na portalu ili u novinama. Sa realnim životom ima veze koliko ja sa vožnjom traktora. Mladim ženama se tu nameću modeli ponašanja i razmišljanja, a devojke se ne udubljuju u razmišljanje da li je to zaista tako, ili je samo stranica u šarenom časopisu.

Da ne pominjem materijalne vrednosti, koje smo same sebi zadale kao kriterijume u odabiru muškaraca. Na žalost, svi živimo od novca, neophodnog za funkcionisanje u društvu u kome svašta može da se kupi. U priči smo se dotakli još nekih ženskih uverenja. Da li ih žene prenose putem DNK ili jedna drugoj uz kafu, svejedno je. Da, lutke moje, oni vide celulit, strije i ostalo na nama. Vide i naše bubuljice, poderane gaće, istegljene bruseve i sve naše nesavršenosti. Ne, ne smeta im, sve dok mi od toga ne pravimo dramu. Smeta im trčanje pod tuš, posle seksa, kada je vreme za najlepše smirivanje tla posle vulkanske erupcije strasti. Smeta im umotavanje u čaršafe, kao da minut pre toga nismo bili goli jedno na drugom. Goli ali ne i slobodni. To im najviše smeta. Što nismo slobodne same od sebe, što se trošimo na gluposti, što ispod šminke ne mogu da vide naše bore, pege, asimetrične kapke. Smeta im što ne mogu da nas poljube jer od veštačkih trepavica ne mogu da nam priđu blizu. Smeta im što čupamo obrve da bi ih tetovirale da izgledaju kao kad deca crtaju čoko bananice. Svašta im smeta, a najviše što obraćamo pažnju na nebitno, na račun bitnog. Vole sa nama da odu pod tuš iste sekunde kada to požele, a mi moramo da ostružemo fasadne boje, sa tri losiona i četiri kreme od kojih su dve za predele oko očiju. 

Vole da odemo na roštilj, ili šetamo i jedemo pečeni kukuruz. Vole da budemo jednostavne i normalne, žene, kako nas je priroda napravila. Vole nas srećne. Da li imamo salo na kukovima ili na unutrašnjoj strani nogu, smeta im samo ako o tome pričamo toliko da smo smorile. Vole da potrčimo, da se uflekamo, da se smejemo glasno. Ne vole da ih slikamo da bi slike kačile po netu. Ne vole da intimu rasprostiremo pred drugarice, mame, decu, komšiluk i ostatak Univerzuma. Ne prija im da tagujemo svako mesto na kom se pojavimo. Naravno, govorim o muškarcima koji zaista žele partnerke, a ne lutke na naduvavanje, za prikazivanje. Ok je što ne primećuju da smo skratile kosu 1,3 cm. Važno im je da smo srećne i da svoju sreću delimo sa njima. Dokle god je tako, opstaćemo. 

U to ime, reših da se udam. Moja odluka je jednokratna, rešila sam da se njome bavim do kraja avgusta ove godine. Ide zima. Neću više da budem solista na slavama i sahranama. Neću da spavam sama, kad već u krevetu držim dva jastuka. Potrebno mi je da hrčemo zajedno, da ujutru ustanem nenaspavana jer je njegovo koleno bilo pored mojih bubrega, a ne zato što sam cele noći ratovala sa komarcima. Želim da proba vruć ajvar i kaže da fali još malkice ljute paprike. I da mu dodam naočare za čitanje, kad vidim da novine drži na metar od očiju. Da šetamo pored reke, kad košava počne da razbacuje lišće, i da ćutimo i svašta jedno drugom kažemo. Baš takvi kakvi smo, nesavršeni i srećni. I da mu krpim čarape, kad palac proviri, iako je lakše kupiti nove. 

Prijave kandidata primam do kraja avgusta, u inbox. Obećavam da će sve biti razmotrene i da će svaki kandidat biti obavešten kako se pozicionirao. Krajnje je vreme da nešto uradim. Dolazi jesen. Pravo vreme da budemo jednostavno srećni, sada i ovde.




2017-08-29

Sremačka duša 1.4

Jutro je donelo mir. Sunce se vuklo nad ravnicom, mrdajući sloj uspavane zore sa oranica. Divan je to bio prizor. Kafa i ratluk, jer se red mora znati. Onaj moj ode da traži dućan. Sam Bog zna koga će, usput, naći. Inače je sklon glupiranju. Jednom je, tako, kući doveo pola cirkuske trupe. Sreo ih je usput, zapodenuli su priču koju nisu mogli da završe tek tako. Uglavnom, tog dana sam kuvala pasulj u najvećem loncu koji sam imala. Mislim da nas je dvanaestoro bilo na ručku.

Selo miriše. Ništa mi nije smetalo. Ni komšijski kokošinjsi i svinjci, čiji su mirisi golicali moje fine, gradske nozdrve. Saobraćaja skoro da nije ni bilo. Prošao bi poneki auto, tek da digne prašinu na šoru, i da razbudi usnule mačke. Naše dvorište... Joj, kako to divno zvuči! Konačno i mi da imamo kuću i dvorište i našu keru. Doduše, nemamo je još, ali svaka poštena kuća mora imati keru. Da se metne na spisak za nabavku: kera, komada 1. I da bude braonkasta, da je zovem Žuta. Tako mi je došlo, baš je lepo ime.

Nisam bila spremna ni na kakvo akcijašenje. Kuća je bila dobro održavana i nikakvi veliki radovi nisu bili neophodni, tek da počistimo prašinu iz kuće i lišće iz dvorišta. Ušla sam u kuću, namerena da napravim krofne. Mudra sam ja žena, pa sam od kuće ponela i masti i brašna i kvasca. Umesih začas. Kao mala, maštala sam o šporetu na dvorištu, kako pečem krofne za svu decu iz komšiluka. Dok ovaj moj nije došao iz prodavnice, pola vangle je bilo pečenih. U špajzu je bilo džema boljeg nego u najboljoj prodavnici. Sve domaće. Deda je, izgleda, bio dobra domaćica... A možda je, samo, bio mudar, pa pustio neku gospoju da se istakne u kuvanju. Eto, recimo, ja na tegle sa džemom od kajsija metnem crvene poklopce a na onaj od bresaka žute, da odmah znam di mi je šta. Po izmešanosti bi se reklo da su dve domaćice pravile, ili možda da je bilo džema iz dve sezone. Nije da zakeram, nego ako ćemo pošteno, ja bih to bolje uradila.

Dođe dika, sav srećan zaroni u vanglu vrućih krofni. Bez džema. Samo mu je prah šećer falio. E, jebeš ga, pa nisam ja mogla na sve misliti. U jedan par, učini mi se da pred kapijom čujem nekoga ali nisam bila sigurna da li je to moja paranoja ili stvarno nekog ima. Stigla je Branka, u lepoj svilenoj haljini i baš lepo doterana. Dok sam otvarala, učinilo mi se da na kapiji ima još nekoga, valjda od želje da komšijska deca stvarno dođu na krofne. "Došla sam da vas povedem na groblje. Verujem da želite da odete do večne kuće onog koji vam je sve ovo poklonio", reče nekim limenim glasom. Nisam veštica, matere mi, nego mi je zvučala nekako gordo i hladno. "Ta, poslužite se, evo dok se ja spremim....", rekoh spetljano. "Ne treba, hvala, nisam zbog toga došla", sada je, već, realno zlo zvučala a stvarno nismo ničim zaslužili. 

Nisam ponela ništa svečano, samo kućne krpetine, pa sam se jedva upristojila. Samo mi je kosa mirisala na vruće krofne i ono ludovanje po krevetu, tog jutra. Onaj moj se nabokao, vidim mu u očima da se prejeo i da koluta kao da će krofne da krenu napolje. Što ne volim što je tako alav, pa ne mogu opisati. Branka reče da krećemo za par minuta. Stajali smo u stavu mirno, dok je ona odsekla naramak ruža iz bašte. Pa, neće ona više tako moći, nije to njeno... Više. Ni manje. Lepo ne znam.

Vozila je kao Šumaher. Zalepila sam se za sedište, i u sebi ponavljala delove Očenaša, koje nisam zaboravila. Ako mi ovo bude poslednja vožnja u životu, neće valjda dobri Boga da se ljuti što sam nešto preskočila a pomešala kojim redom idu jesi i nebesi, suština je važna a ne forma. Stigosmo pred groblje. Onaj moj prevrće očima, prepunjen krofnama, vidim da će da bljune pre nego što izađe iz auta. Ni meni nije bilo svejedno. Baš nešto i ne volem groblja, a ovo je izgledalo kao u filmovima škotsko groblje u vreme kuge i kolere. 

Nikad ne idite na groblje u papučama za oko kuće. Skoro bih se zaklela da me je neko ćapio za članak bose noge, pravo iz zemlje. Možda je bila samo trava, šta znam, u strahu su velike oči. Nije da verujem u vampire nego mi nije bilo prijatno. I ako ih ima, iz filmova sam naučila da, jutrom, miruju. Na centralnom mestu malog seoskog groblja bila je Mikina večna kuća. Božeprosti, pa on ima garsonjeru za zagrobni život! Naš stan je bio malkoc veći. Tu sam, po prvi put, videla njegovu sliku. Sa šeširićem na kom je bilo zadenuto pero, normalno, tako sam ga nekako i zamišljala. Lola i bekrija za života, lola i bekrija i na onom svetu, smeškao se sa spomenika. Kao da me je u treće oko gledao. Nisam mogla zadržati pogled na spomeniku a ni gledati u stranu. Samo sam čekala da prođe to zbog čega smo došli. Uvalila nam je u ruke po dve ruže. 

Onaj moj, kako je osetio miris ruža, a na onaj prepun stomak, samo zakovrnu očima i ode u stranu. Odvažih se da prekinem neprijatno ćutanje. "Miko, hvala za sve. Eto, mi smo ti koji Vam se nikad za života nismo našli....", počela sam da peglam savest naše porodice. "Izvinite. Trudićemo se da budemo dobri domaćini", izdeklemovala sam u dahu, računajući da je od mene sasvim dosta. Utom dođe i moj dika. "Vi mu nemate šta reći?", pitala ga je Branka. "Šta znam, nikad nisam pričao sa mermerom, ne umem ja to, eto moja pametna žena će umesto mene", reče, zelen u licu. Mika se, verovatno, smejao na nekom oblaku, kakvim tantuzima je ostavio svoje imanje. Nešto mi je došlo da se zahvalim i da odem odatle. Nije mene moja mati rodila da pričam sa spomenikom. Najradije bih vratila ključ od kuće, spakovala sve u auto i vratila se kući. 

"Miki bi danas bio rođendan. Nisam ni očekivala da znate, iako ste mogli videti u papirima vezanim za imanje. Verujem da vama to nije ni važno. Meni jeste. Znate... Za njegov prošli rođendan bili smo u Morahalomu, u Mađarskoj. Proveli smo se, kao nikada. Večera, muzika, vino, plesali smo čak. Sada ga nema"... Ne znam da li je zasuzila, sunce me je pržilo po vratu, i nisam bila rapoložena za nekrologe. "Razumem koliko Vam nedostaje...", rekoh, da prekinem neprijatnu situaciju. "Ne, ne razumete. On i ja smo bili povezani kao što ni sa kim nikad nisam bila, i ne može to smrt da pokvari. Vidim da ne delite moja osećanja, što je i očekivano", reče Branka. Položili smo ruže na vrelu mermernu ploču. Kao da je nešto šuškalo u blizini, svega mi, sad više nije paranoja. Prekrstismo se svi troje, i taman da krenemo, kad mi pogled ode na šljašteće zlatna slova na crnom mermeru. 
"Za života, spomenik podižem sam sebi". Deda, neka si garsonjeru napravio ovde, sam sebe si voleo najbolje, čini se. Dok sam stavljala cveće, učinilo mi se da sam videla i neka izgrebana slova. Kineski mermer se nije dao prevariti. Pakovanje cigareta i šibica bilo je pored dela za sveće. Branka je primetila moje čuđenje i povukla me u stranu. "Ostavite to tu. Ne želim da imam probleme. Idemo sad", reče naredobodavno. 

Onaj moj se ljuljao od mučnine, ne znam kako je hodao, uopšte mu nije bilo dobro. Neka satre i ostale krofne, pa taman da ga zasadim pored Mike i živim srećno, Božeprosti. Krenuli smo ka autu, prašnjavi i opaljeni jakim suncem. Okrznu me neki na biciklu. Taman zaustih da kažem nešto kad Branka sama reče.. "Ovaj je kao utvara, nikad se neće smiriti". Da, i ja sam imala osećaj kao da me je komad leda dotakao. To je onaj sa prozora! Nisam mu videla oči ali to je taj, sigurno, osećaj je bio identičan. Ni da pitam ko je ni da ne pitam ništa. "Mikin sin... Bar tako kažu", Branka je pojasnila situaciju. Kakav sad sin, pa šta ovo meni treba, da me znoj obliva jer smo dobili nešto što nam ne pripada. Neću više nikad da dođem ovde, samo da se sa ovog groblja iščupam, mislila sam polu glasno i u sebi psovala voz koji ih je doneo. Mi smo obična, normalna porodica, i volela bih da tako živimo i ubuduće. Kao mala, maštala sam o avanturama, ali ove nisam mogla ni da zamislim. 

Na kraju groblja bila su grobna mesta, očigledno iz nekog drugog veka. "To je staro seosko groblje, preseljeno ovamo u 19. veku. Ima tu nekih spomenika iz mnogo davnih vremena, valjda su ti ljudi ovde živeli pa je red da im i kosti ovde ostanu", Branka je ljubazno objasnila. Neprijatnost koju je donela sa sobom, tog jutra, nestala je. Opet je bila lepa i šarmantna. Čudna žena. Kao da je, u njoj, živelo više likova. Pogled mi se zalepio za tu gomilu nepoznatih kostiju, pod zemljom. Ko zna ko je sve tu počivao. Na jednom od spomenika uspela sam da prepoznam MARA. Ko zna iz kog je veka i kraja... Nadam se da je tu našla mir, ta, nepoznata Mara.

Nastaviće se...




2017-08-24

Sremačka duša 1.3

Mara nije imala kuda da se vrati. Noć se bližila a sremačka zemlja je bila hladna, da bi na njoj ostala, sa svojom bebom. Manojlo nije mnogo razmišljao. Morao je, što pre, da ih skloni odatle. Na konja je prvo popeo nju, u bisage stavio naramak sveže trave i umotanu bebu udobno smestio. Maru je položio ispred sebe. Povremeno je gubila svest.

Poveo ih je u dom svoje majke. Kada je dojahao, uneo je Maru i rekao majci da ju je porodio, na njivi, spustio Maru na krevet i otišao po bebu. Iz njenih belih grudi kipelo je mleko a iz utrobe krv. Njegova mati nije pitala ništa. Ni ko je ona, ni da li je dete njegovo. Smrt je kucala pred vratima. Mara je bila loše. Manojlo je potrčao po svoju sestru, koja je živela u blizini i imala mleka za petoro gladnih vukova. Sa njom dođe još jedna starija žena. Niko ništa nije pitao. Kao da to rade svakog dana, svaka je znala šta da radi a njemu su rekle da izađe. Nije hteo. Beba, koju je dočekao u svoje ruke, biće njegov sin, iako mu nije otac. Zakleo se Bogu da će Maru i dete da gleda kao svoje. Da je u njenom životu postojao neko, ne bi se, sirota, sama porađala, daleko od svih.

Mali Manojlo je spokojno spavao, sit i ugrejan u naručju njegove sestre. Donesoše i njenog sina, pa ih je obojicu nahranila i pustila da joj zaspu u naručju. Razlika je bila mala, iako je njen junak bio stariji. Manojlo je bio krupna beba, radoznalih plavih okica. Dve bebe u sestrinim rukama skoro su mu oči napunile suzama. Ono što je osećao prema bebi koju je dočekao, nije moglo da se poredi ni sa čim na ovom svetu. Među njima dvojicom nastala je neraskidiva veza za sva vremena.

Žene su brinule o Mari, najbolje što su umele, ali to nije bilo dovoljno. Krv je bila na sve strane a slatkasti miris smrti se mešao sa mirisom doma. "Ne, neće otići nikud, bez mene. Odbraniću je od svakog zla", ponavljao je sebi u bradu dok je bdeo nad usnulim Manojlom. Prolećna noć je bila reska, hladna. Ložio je vatru, grejao vodu, radio sve što bi mu žene rekle, samo da majka i beba budu dobro. Ako ih je Bog poslao na njegov put, sigurno da postoji dobar razlog. Zadremao je nad kolevkom. Mali Manojlo je plakao, od gladi i hladnoće. Njegova sestra ga je podojila ali beba se nije smirivala. Stavio ga je u svoj krevet, grejao ga svojim telom i ljubavlju koja ih je, od tog dana, povezivala.

Pred zoru, ženski jauci su ga trgli iz sna. Mara se sa dušom rastajala. Smrt je vukla na jednu stranu, život na drugu. Kao da je krv izvukla sve iz nje, bespovratno. U svojim poslednjim ovozemaljskim trenucima, samo je pružila ruke ka njemu, pokušala nešto da kaže već skoro belim ustima, i vinula se put oblaka. Hteo je da vrišti, od bola za nepoznatom ženom koja je svoje najvrednije ostavila njemu. Za to vreme, mali Manojlo je gladno sisao mleko njegove sestre i spokojno spavao u njenom naručju. Sit i voljen, sam, samcijat.

Pokopao je Maru, istog dana. Njegova mati i sestra su je umile i obukle, a skromni ukop bio je pod hrastom nadomak mesta gde ju je, dan pre toga, porodio. Kao da je nikad nije bilo, ode Mara. Niko je nije ni tražio ni žalio. Krst joj je sam napravio. Sedeo je, nem, pored sveže humke, u sebi se borio sa čudnim osećajima. Ljubav, možebiti? Nema vremena za to. Beba je, od tada, postala centar njegovog sveta.

Mali Manojlo je lepo napredovao, rastao je od mleka žene koja ga nije rodila, ali koja mu se dala isto koliko i svom sinu. Kada bi hranila jednog, hranila bi i drugog, pa bi ih zadovoljno gledala i mazila, da se ni jedan ne oseti manje vrednim. Dva rumena dečaka rasla su dojena ljubavlju. Manojlo je dugo razmišljao, posle Marine smrti. "Ako se budemo isto zvali, a ja stradam, kako će smrt znati po koga da dođe?", razgovarao je sa majkom i sestrom. "Treba da ga krstimo, Manojlo, red je poštovati volju matere njegove", majka ga je podsećala. Nije bilo dana da se ne seti Mare i njihovog prvog susreta. Nje, pokidane trudovima, dok je ležala na crnoj sremačkoj zemlji dok se u daljini čuo topot konja, koja bi umrla da on nije naišao... Krstiću ga, Vukan će mu biti ime. Lepo i jako, kao on, a ako smrt opet dođe, da se uplaši i pobegne od njega". 

I tako, Vukan je kršten. Nije osetio da nema ni oca ni mater. Ljubav porodice u koju je, nepozvan, ušao hranila ga je isto koliko i mleko one dobre žene. Manojlo je o njemu brinuo kao da mu je otac. Vukan je, pre nego što je prohodao, umeo da sedi u sedlu. Imao je odlučan pogled u daljinu, ko zna prema kojim svetovima. Rastao je u zdravog i radosnog dečaka. Kada bude vreme, objasniće mu kako se našao u njihovoj porodici. Sa bratom po mleku bio je nerazdvojan. Poput blizanaca, rasli su kao jedan, ličili, istim mlekom odhranjeni. Muž njegove sestre je stradao a sestra i sestrić su se doselili kod njih. Dečija graja nije im dala da tuguju ni časa. Kuća, u kojoj se čuje dečija cika, slavila je život.

Angelina Branković, koja se nastanila u Kupiniku, bila je udovica Stefana Brankovića. Slepi sin srpskog despota Đurađa, pronašao je ovu ženu anđeoskog imena u Albaniji, gde je našao utočište posle izgnanstva. Noseći njegove mošti iz Italije, preko Beča i Budima, sa sinovima Jovanom i Đorđem nastanila se u Kupiniku. Tu je došla na poziv mađarskog kralja Matije Korvina, kome se obratila za pomoć. Mošti Stefana Brankovića položila je u crkvu Svetog apostola Luke. Manojlo je bio u njenoj službi. Mali Vukan je rastao od ljubavi svih iz svog okruženja. Taj dečak, prelepo plavih očiju, bio je miljenih svih ne zato što je rastao bez majke, već zato što je, oko sebe, gde god bi se pojavio, širio čistu Ljubav. 

Angelina ga je obožavala. Bio je mlađi od njene dece, ali spretniji i okretniji. Manojlo je bio njen sluga. Naravno da nije mogao da bude sam sa njom ali, kada bi im se pogledi susreli, kao da je video Marine oči. Voleo je da Vukan bude u njenoj blizini. Od svih koje je imao oko sebe, Angelina je imala blagost u očima i glasu, kao Vukanova pokojna mater. Manojlo je sve manje mogao da je se seti. Kada bi Angelina govorila makar i u daljini, i on i Vukan su je tražili pogledom. I ona njih..
Bila je despotica a on običan seljak. Nikada nisu razgovarali rečima. Retki trenuci, kada bi im se ukrstili pogledi, pričali su svoje priče. Ne o ljubavi nego o najiskrenijim osećajima povezanosti dva bića. Za bezuslovnost nije im trebao dodir. Imali su čitav Univerzum divnoće nastale između Muškarca i Žene, iskonske, najčistije. 

Godinama je Manojlo bio u njenoj službi. Godinama nisu progovarali a glasove onog drugog mogli su da čuju samo u daljini. Despotica je bila divna žena. Učena, mudra i radoznala, imala je veliku biblioteku o kojoj je Manojlo samo slušao od drugih sluga. Pričali su da puno čita, i da je njoj u čast napisana neka knjiga, po narudžbini njenog svekra Đurađa Brankovića. Manojla i nju je delio ceo svet, a opet, deca su ih zbližavala i kad strogi kanoni nisu dozvoljavali da budu zajedno. Malo po malo, po njemu bi poslala knjigu na drugi kraj Kupinika. U knjizi bi bila poruka, čije je čitanje morao da sačeka. Pismeni sluga, od poverenja, pročitao bi mu reči od kojih se napajao snagom, kad god bi se zaglavio u svom životu ili Vukanovom odrastanju.

Nastaviće se...


Foto/istorijske činjenice: Internet

2017-08-22

Kraći jedan razgovor

"Stvarno se nikad više nije javio? Kakav idiot", prozborih nakon desetominutnog telefonskog monologa moje poznanice. To su sad te moderne, ghost varijante. Duvao joj je u dupe par dana, kresnuli se, on nestao. Ona misli da je zbog nje. Ja mislim, da je zapalinski zbog sebe. Šta više da se trudi oko nje, kad onih dostupnih ima na svakoj livadi gde govedo pase?

U pauzama, kada bi me pitala kako sam, rekla sam da sam dobro. Prećutala sam da se keva ukočila pa je kupam kao bebu. Nisam pominjala da sam u stan unela kutiju pločica, cirka 26 kg. Zorkine, fenomenalne. Šta je se tiče što imam ostarele roditelje koji više ne mogu da uđu u tuš kabinu, pa sad majstori to demontiraju i prave neku od pločica, 7 cm visine, da mogu da unesem stolicu za kupanje. Druga nedelja kako svi trebimo vaške koje je ćerka donela sa bazena. Da nije baka Boce, koja to profi radi, izgubila bih i pare i nerve i vreme. Ovako platih i to, šta ima veze, sve što za pare može da se kupi, nije skupo.

Ne znam za koju boju plastičnih noktiju da se odluči. Kapiram da ima i pink i neon žuti kupaći, i definitivno nemam pojma da li je trendi da na noktima ima delfine ili samo sunce. Ne pratim materiju. Ni nokte ne mažem. Od pranja sudova i vašljive posteljine, više nemam ni nokte, a ne vremena da se time bavim. Tačno, žena mora da misli na sebe. Mislim i ja, ujutru, dok se vozim gradskim prevozom do posla. Tako se trudim da mi dan počne veselo. Naravno da razmišljam o telefonu od 800 EUR, posebno zorom. Pa, što ne stigne tada na red, mogu u povratku da maštam, nije problem, samo ako mi neka muškarčina ne trlja kitu o leđa, dok se kuvamo u busu. 

Znam, dušice, nepoznat ti je to problem ali ljudi to rade. Imaš sreću što ne ulaziš u gradski prevoz, veruj mi na reč. Ma, naravno, nikuda bez štikli i šminke, ne znaš koga možeš da sretneš baš tada. Đavo uvek vreba trenutke kad složimo boje po modi koja je prošla, a o ajlajneru da ne govorim. Probala sam i ja da se našminkam, džabe, kad počnem da se preznojavam što od leta što od klimaksa, šminka sa očiju ode mi do potiljka. Da, da, kapiram, teško je bez auta ali preživećeš, i prošli put si preživela, kad ga je tvoj dečko polupao. 

Ja, influenser bloger? Ne zezaj me. Moji čitaoci su domaćice i obični ljudi, dosta im je svoje muke. Ne trebam im ja sa pričama o dobrobitima gaziranog napitka ili procentu prirodnog šećera u kremiću zvučnog naziva i bljak ukusa. Ko bi mene angažovao da o tome pišem, si blesava? To je za one što im poklanjaju putovanja, sponzorišu ih da bi ih pominjali i dok pričaju u snu. Nije to za mene, draga. Ja sam lajava i drčna. I srećna, ako ćemo pravo. Misliš da mi hormoni nisu balansirani? Pa, možda sam trebala da prihvatim ponudu onog što mi je rekao da sam dobra za jebanje, ali stvarno ne stižem. Počinje škola i obaveze. Da nemaš, možda, udžbenik iz istorije 6? Nemaš? Jao jeste, kapiram, zaboravih da nemaš decu. Ostvarićeš se kao majka, sigurna sam da će ti tada biti još bolji personaliti. Da, da, ta mala nežna bića, zaista su poput tvog novog auta kog zoveš Bebica, jedino češće moraju da jedu i tako...

Ne, ne nameravam da se udajem ponovo, već sam ti objasnila. Super mi je ovako, ma da, to si ti nešto pogrešno prespojila. Ne, nemam sponzora. Sve radim sama, pa da, i ta edukacija na koju sam želela da odem pretopila se u školski pribor i nove patike za mog đaka. A, šta da se radi, kapiram, dva letovanja ti jesu skupa ali možeš ti to, sigurna sam. Neće propasti firma bez tebe još koju desetinu dana. Dobro si me podsetila... Moram sutra da usisam kancelariju, kad završim uvozne kalkulacije i pripreme za štampu ofset materijala. O brisanju kancelarijskih prozora mogu da razmišljam u petak, sad nemam vremena. Da, super je na poslu, hvala što pitaš.

Ne dolazi ti više žena da sprema stan? O, Bože, pa postižeš li sve sama? Baš bedak. Ni kod mene ne dolazi. Verovatno zato što je nikad nisam ni zvala ni platila. Svako pranje kupatila mi je kardio trening, dok obrišem pod deda mora u WC pa ajde ponovo, i deda i  krpa i ja. Mukica... Prostata. Kad pije vodu drži čašu sa obe ruke, pa se onda grlimo, jer ga je stid što sve isprosipa. 

Da, svakako možemo u spa centar, taman da se ispričamo. Gledaj samo da to bude 01. u mesecu, kad dobijem platu i još je ne seciram na račune, hranu i obavezno. Sve posle tog datuma značajno nam smanjuje šanse da idemo zajedno. Ne, ne možeš ti da platiš. Izvini sad, moram da kupam babu a i ti žuriš na koktel veče. Čućemo se ovih dana, svakako, pa da se vidimo. 

Moram da prestanem da je zovem. Potrošim na nju sve minute iz mreže pa napucam račun samo tako a onda moram da kalkulišem i sa cenom uložaka i sa brojem kutija cigareta. Kapiram, ne mogu sve da imam. Da mogu da biram, volela bih da ponekad uključim bojler preko dana, ako nema tople vode, ali deda ne da. Kaže, nećemo imati da platimo struju, pa sam navikla da se tuširam hladnom vodom. Posle tinejdžerkinog banjanja ne ostane ni za zube. Zato volim da odem u hotel, jednom u ponekad. Da se, kao čovek, okupam toplom vodom sa svim šamponima i regenatorima i sapunima, možda čak i namažem telo mirisnim losionom. Lako naviknem na takve bahanalije i raskoš. Zamisli tek, da ne delim sobu sa ćerkom! Ne bih ni ulazila u njen brlog, ovako moram da prođem kroz njenu polovinu da bih došla do svog kreveta.

Vreme je da im podelim terapiju. Babi njena četiri leka, dedi tri, to je tura za noć. I da pogledam seriju sa ćerkom, svako veče se žali što sam umorna i što jedva čekam da se spustim u krevet a za gledanje serije nemam snage. Teretana mi ne treba. Dok babu okupam, to mi je kao kardio trening. Samo ne mogu da podnesem njen plač zbog bespomoćnosti. Još to da savladam, sredim veš, završim ručak za sutra pa da odem do Maksija po džak deterdženta. Posle 26 kg podnih pločica, šta mi teško da donesem džakče od 12 kg? Uh, babu da okupam i podelim terapiju... Ipak ćeš srebrne nokte, m? U pravu si, to ti se slaže uz sve. Ajd, uzdravlje, lepa, da si mi živa i zdrava i da rešiš sve svoje jade.


Foto: Internet

2017-08-18

O zabavljanju i drugim jednorozima

U vreme kada sam bila mala, moji roditelji su se voleli. Ne rečima nego delima. Mamine mlađe koleginice su se zabavljale sa nekim momcima. Neke druge su se švalerale. 

Oni što su se zabavljali, kao parovi su dolazili kod nas na kolače i kafu. Naravno da mi nisu bili zanimljivi prijatelji mojih roditelja, u to vreme sam otkrila radio i otvorila sam vrata nekog svog sveta. Ti, što su se zabavljali, bili su nasmejani, srećni kao Nova godina. Sigurna sam da su imali svojih problema, koje su rešavali u okviru svoje veze, u kojoj su se zabavljali. To je bila ključna reč. Zabavljanje. Držanje za ruke. Izleti, Polaroid fotografije sa Avale, srećna lica. Da nije tih fotografija, ne bih se setila zabavljanja.

Danas su veze drugačije. Sve je drugačije, tačno, samo je dupe ostalo pozadi. Zabavljanje više niko ne pominje. Veze, takođe. Švaleracija je nekad bila tajna, slatka, delila se sa odabranima uz kikotanje ili suze "jer on nikako da se razvede". Danas jebe ko koga dohvati. Veze su sve sem zabavljanje. Kada se dvoje upoznaju, prvo postavljaju granice i pregovaraju, kao da osvajaju nečiju teritoriju. Vezu, ako neko pomene, onaj drugi pobegne pre nego što čuje Z iz veze. Kako mi je veseli tridesetogodišnjak objasnio onomad, postoji izbor: da li želiš otvorenu vezu ili eksluzivnu vezu? Prvo sam se smejala terminologiji pa se uozbiljila i tražila pojašnjenje. Otvorena veza, to je kad kao jesmo a nismo jer svako ima još nekoga. Ekskluziva, e to je nešto poput All inclusive u Crnoj Gori, u julu, kad ima sunca, vode i struje u isto vreme. Neki se kunu da postoji, ali na nivou legende i mita. 

Kad pogledam oko sebe, sve te srećne brakove... Prvo što ne vidim su srećna lica. Da, svi imamo Infostan računa više nego novaca u kućnom budžetu, svi rastežemo mesec do kraja plate, svi živimo kako umemo ali se ne smejemo. Od srca, da se vide plombirane sedmice, dok se smejemo. Izumrlo skroz. Većina ima "nekoga sa strane". Većina nije zadovoljna osobom kraj sebe, do te mere, da je neophodno imati još nekoga. Šta znam, ako imam crne čizme, ok mi je da imam i braon, ali o ljudima govorimo, o ljudima koji su se zavetovali na ono u dobru i zlu, na ljubav, poštovanje, brigu, podršku. I niko ne krije, što je posebno zanimljivo. Svi sve znaju i furaju takve veze i brakove, najnormalnije. To, što tu ne vidim mnogo normalnog, je do mene.

Drugi su oni koji bi ali ne bi. Može seks na lusteru, nikakav problem, ali držanje za ruke je apsolutno nepotrebno. E, pa izvinite, meni je potrebno. Nema, ukinuto je. Atavizam. Priča o tome kakav je kome bio dan... Jao, nemoj molim te, ne smaraj, šta ti misliš ratatatatatata... Želja nestane pre druge rečenice. Jedni druge slušamo samo da bi imali čime da repliciramo, što uglavnom, nema veze sa temom. Poenta je poentirati, ispasti jači, pametniji, dokazati ko je dominantan. Komunikacijo, zbogom. 

Ima tih nekih žena... Koje žive sa fikusima. To su muškarci koji postoje kao dekoracija u prostoru. Ne učestvuju u postojanju para ili porodice, nema ih u budžetu ali lepo tamane sve iz frižidera, koji žive svoj trosedski život neprimetno, gunđajući oko mnogo toga. Malo traže, još manje daju. Seks umro, parastos odavno prošao. A žene lepe, nasmejane, pametne, vredne... Ali naviknute na šaku mrvica. Mrvice su za ptice. Lavice vole sveže meso i jake mužjake. Zabavljanja nema a godine idu, ne žale.

Da li je realno očekivati olimpijski rekord od igrača zonske lige? U teoriji, nije. U praksi, dokazano. Ljudi koji nemaju kapacitet za više od fikusa nikad neće biti više od fikusa. Sva nastojanja da ih promenimo, svi recepti iz ženskih magazina ("10 saveta koje svaka žena treba da primeni da bi joj on bio veran") su loša terapija obmanom i šaralažom. Sve što je moglo da bude, ne postoji, našim izborom i očekivanjem sile koja će iznenada da se pojavi i reši sve. Ono... Ustala sam jednog jutra i ništa više nije bilo isto. Muškarac iz mojih snova bio je pored mene, u realnosti. Pljas! Šamarčina iz podsvesti koja se bori sa uverenjem iz svesti, da je to sve u redu, da će on da se promeni do 11.  novembra, do povratka sa puta, kad završi projekat... Jedino što je izvesno je da će vreme da prođe. Ko želi promenu, napraviće je. Ne pod pritiskom druge osobe, partnera, mame, dece (čuveno uverenje "promeniće se kad dobijemo bebu"), nego samo jakom željom da se promeni, a to je ravno udaru meteora u Terazije. Ne kažem da je nemoguće. 

Razvili smo toleranciju na život na sitno. Da preživimo, da dobacimo do petka pa će vikend, da razvučemo do prvog i sandala sa sezonske rasporodaje, samo da dete izađe iz pelena, prohoda, krene u školu, završi faks, stignu unučići iiiiii.... Živećemo bolje. Nećemo. Život je sad i ovde. Navikli smo sebe da u demonima tražimo anđele, pa se zadovoljimo jednim iskukanim osmehom, sa malo oralnog seksa, kad nam zaspi na ramenu mislimo da smo mu/joj bitni i srcu dragi. Mrvice uguše, ne krupni komadi. A zabavljanje, kamo li je?

Neću nikome da objašnjavam zašto, na pljusku, ne otvaram kišobran. Ne želim da crtam da je život lep, osim onima kojima je to jedina šansa da ga, tako razloženog na sastavne delove, vide. Neću da se trošim na uzaludnost, kisele face, podjebavanja sitna i krupna. Hoću da se zabavljam. Ko hoće samnom, dobrodošao. Besplatno, poput gacanja po barama, poljubaca, držanja za ruke i slušanja nečijeg disanja dok spava, najvrednije mi je. Ono što je na prodaju, svako može da kupi. Deder, pusti mi se pod kožu pa da pričamo o vrednosti.





2017-08-17

Sremačka duša 1.2

Bilo je tu i neke zemljurine, da te Bog sačuva. Ovaj moj i ja, pa mi ne razlikujemo stabljike paradajza i paprika, a ne da znamo šta sa tom zemljom treba. Grad i beton su nas pokvarili, načisto. Time ćemo se sutra baviti. Valja se spremiti za prvu noć u novoj kući.

Pade mrak. Prestade da se vidi i čuje, kao da je neko na prekidač isključio dovod života u malo, sremačko selo. Ni ljudi ni kera, ma, nigde nikoga. Šta ćemo, odosmo na spavanje. Ovaj moj, medved, samo se okrenuo na stranu, tako da je stari krevet zaškripao pod njim. Iz svog kreveta, srećom, odvojenog i na drugi zid postavljenog, kroz prozor sam gledala nebo. Ta, ja ne videh nikad toliko zvezda! Kao da ih je neko namolovao na teget nebu nad ravnicom. Pustila sam misli da lelujaju i nađu svoj put. Umirih se i zaspah, kako nisam skoro.

Probudio me je lik čoveka na prozoru. Vidno pijan, nije urlao ali me je dobrano prepao. Ovaj moj, medved, ne bi čuo ni da je atomski rat počeo. Od nepoznatog čoveka me je delila samo mreža protiv komaraca. Sela sam i gledala ga. Imao je veliki, kvrgav nos, možda i ožiljak nad levom obrvom. Ćutao je i netremice gledao u mene. Ni da budim medveda, ni da ga ne budim, a ona mrežica tanušna, nikakva, a ovaj nosonja deluje kavgadžijski. Moj dika se samo prebaci sa guza na guz, uz jedno fino podrigivanje. Zna da ne sme kobasica jesti uveče, ali ne možeš mu oteti, kad vole. Ogrnuh njegovu košulju i krenuh ka ulaznim vratima. Ako otvorim i izađem, ko zna ko je ova budala, može ući i pobiti nas sve. Ako ne izađem, taj nikad neće otići. Čudan osećaj. Kao da sam u njegov krevet legla a on bi samnom.

"Gospodine, nemojte stajati tu. Treba li Vam štogod?", skupih glasa da progovorim, mada sam zvučala kao kad duvaju one balone pa smešno divane. Adrenalin mi je noge odsekao. Računam, ne može mi ništa. Jedva da je metar i frtalj visok. Jednom sisom da ga ošinem, odleteće do Pečuja. Onda shvatih da nije on mali nego stoji u rupi u avliji. "Ako sad odmah ne odete, ja ću zvati policiju! I vatrogasce!", pokušala sam da ga uplašim. Nasmejao se, glasom ošmirglanim lošim duvanom. Čudno beli zubi na garavom čoveku...

"Nije ti ovo Beograd, lepa... Možeš i papu zvati, niko te neće čuti. Ovo je selo na kraju sveta. Ovde je život umro", reče. Čudni su me trnci spopali. Nije da se bojim, ali pojma nemam šta mu je na pameti. Gledao me je i oblizivao se. Na dva koraka od mene. Mnogo čudni trnci su me spopali. Stojim tu, polu gola, sa nekim ludakom, u pola noći na kraju sveta. Onaj moj možda samo prdne u snu, medved, to je naviklo na brundanje autobusa po vasceli dan. Ne bi čuo ni da me ovaj kolje.

"Samo se vi širite po tuđem, nećete moći tako doveka", reče neznanac. Taman zaustih da ga oteram u očin, kad se obliznu na mene i pozdravi me sa "Laku noć, gospoja". Prestravila sam se. Kao neki vukodlak, Bože prosti. Neka čudna magija je dopirala od njega. Tek kad ode dobru desetinu metara, od kuće, počeo je da peva... Lep glas, sirov ali lep. Mislim da je bilo nešto na ruskom. Vratih se u krevet i uhvati me neka 'ladnoća, kao da je jovanjski mraz napolju. Stra', valjda. A onaj moj... Spava ko jagnješce. Sve sam, u polu snu, na prozor pogledavala, da se onaj ne pojavi opet, kao utvara. Na kraju nisam bila sigurna ni da li sam ga vidila ili sam ga sanjala. Zaspah pred zoru. Nečiji petao je kukurikao kao da je veker progutao. Selo je to, nema spavanja. U pet su počela da se gase svetla pred kućama a selo da započinje novi dan. Čudna je bila ta noć. Stvarno nisam bila sigurna ko je i da li je bio, ili ga je moj um na prozoru napravio. Još malo sam se vrtela, kao u tuđem krevetu. Nešto je narušilo moj mir, te noći.

Ovaj moj ustade, naspavan i srećan, krenu da ronca po kujni tražeći džezvu i kafu. Bog s tobom, ludi čoveče, ne raste kafa u kredencu, mora se kupiti, ponekad. U tašni pronađoh neku, nazovi kafu, ali bolje ikakva nego nikakva. Dok se onaj moj majao oko kafe, i pokušavao da narihta neki program na televizoru, izađoh u dvorište. Nemir se uvukao. Nije me plašio onaj, da će doći ponovo. Plašilo me zlo koje je posejao, za sobom, razvukao nešto tamno kud je prolazio, senku svoju na tarabu okačio. 

"Mila moja, pa jesi li se ti meni naspavala?", reče onaj moj, dok mu je ruka išla pod moju spavaćicu. Zar je opet nedelja ili seoska pravila nalažu da se to mora još neki dan obavljati? Bolje da ćutim, o čudnom posetiocu. Da ne kvarim trenutak. Dok sam se sabrala, opet je sve bilo gotovo, on već i gaće navukao, cigar pripalio. "Jel bi, mila moja, umesila neku krofnu? Ja ogladneo od ovoliko posla!", reče mangupski. Mislim se, baš si se naradio. Bolje lezi, da ne preteraš, pa da posle moraš i ceo dan prespavati, kao što si noć...

Nastaviće se



2017-08-09

Sremačka duša - rađanje

15. februar 1486. Despotica Angelina Branković, sa sinovima Đorđem (u monaštvu proglašenim za Maksima) i Jovanom, stigla je u Kupinik. Na malom ostrvu, blizu poslednjih seoskih kuća, nalazila se tvrđava koju su sazidali Mađari. Okružena močvarom, strateški je bila na boljem položaju nego da je bila na rečnoj obali.

Unutar grada, napravljenog od opeke i lomljenog kamena, bile su prostorije za stanovanje. Sam grad je bio opasan širokim šancem. Četiri ugaone kule, izgrađene kao sastavni deo obimnih zidova bile su dostupne samo sa čeone strane od drveta, koja se spuštala i premošćavala šanac.

15. maja 1486., lepa Mara je osetila trudove. Iako je bila ćerka uglednog zantlije, bila je sama. Mati joj je preminula mlada a oca i braću nije zanimala njena trudnoća. Sama i od Boga i od ljudi, krijući svoju sramotu, porođaja i dolaska deteta na svet bojala se više nego smrti. Kuda će sama, sa detetom? I do sad je bila sama a sada će, njih dvoje, biti sami pod kapom nebeskom. I tog jutra radila je u polju. Bolove je pripisivala teškim poslovima i nošenju korita u kom je, tog jutra, prala tuđ veš. Nije razmišljala o Tomi. Njega se to nije ticalo. Pogledao je nije, od kad je trudnički stomak počeo da se primećuje. Iako je bio udovac sa petoro dece, nije je želeo.

Mara je bila mlada i lepa, putena, rumena. Svako bi je poželeo a ona je njemu poklonila svoje devojaštvo. Ljubav, šta li je.. Od kad je osetila prve bebine pokrete, maštala je da će da rodi sina koji će na oca da liči. Da ima plave oči i široka ramena, pogled zanesenjaka i lepe crvene usne. Ako rodi devojčicu, biće jadnica kao i mati. Radiće za druge, živeće za druge, hraniće se onim šta sama sebi obezbedi. Lakše je muško biti. Bar se neće mučiti.

Na udaljenoj sremačkoj njivi, Mara je bila sama. Bol je presekao, na sred crne zemlje. Osećala je kako se njeno krhko devojačko telo poluti, pod pritiskom novog života. Iako neiskusna u rađanju, znala je da mora da ponese čiste krpe, koje će joj trebati kada porođaj krene. Prisebna i trezvena, nosila ih je svuda sa sobom. Ne treba joj pomoć. To će biti samo njeno dete. Položila je krpe i legla, ne znajući šta treba da radi. Blago prolećno sunce bilo je njen jedini saveznik. Kod starijih žena se raspitivala o porođaju, iako se njena trudnoća nije videla utegnuta krpama ispod široke haljine. Ležala je, na još hladnoj zemlji, i disala ubrzano. Oblaci su plesali iznad nje. Po neki gavran bi je pogledao, dok je leteo prema Savi. Bila je toliko blizu svih a toliko daleko, u svom svetu. Sama je sašila odeću za svoje dete. Ako ga rodi živog, da bude najlepši. Ako ga rodi mrtvog, da ima u čemu da ga sahrani.

Bolovi su počeli da je kidaju. Natapala je plodnu sremačku zemlju svojim sokovima. Vriskala je u sebi, da je niko ne bi čuo iako ljudi nije bilo u blizini. Vrtelo joj se u glavi od bolova. Porođaj je počeo a ona je bila prestravljena jačinom bola. "Tako je i moja mati, mogu i ja", tešila je samu sebe, povremeno ostajući bez vazduha. Gavran je sleteo na drvo u blizini. "Da li je to smrt došla po mene?", razmišljala je. "Bolje po mene nego po moju bebu, ako možeš, Bože, uzmi mene a njemu daj život!" Vreme je prolazilo a bolovi su se pojačavali. Da li je Bog uslišio njene molitve, ili je njena raskošna mladost pomogla, uglavnom sati su prolazili da ih nije primećivala. U daljini se čuo topot konja. Od bola, gubila je osećaj za realno. Dva konjanika terala su konje sve bliže njoj. Da li ih je Bog poslao da joj pomognu? Možda će je ubiti, možda je neće ni primetiti. Nekim čudom, došli su do nje. 

Postiđena što su je našli u takovm stanju, pokušala je da im kaže da odu. Jedan je sišao sa konja i prišao joj. Pokušala je da ustane, ali je bol bio jači. Sručila se na zemlju. Ništa joj nije rekao. Sa konja je skinuo ponjavu, nežno je podigao i spustio na toplu vunu. Čelo orošeno znojem od bola brisao je, držeći joj glavu, bez izgovorene i jedne reči. Drugi je davno odjahao ka Kupiniku. Bol je kidao njeno mlado meso. Između sramote i prirodnog nagona, lagano je gubila svest. Mazio je po licu. Ležala je tako, u naručju nepoznatog muškarca, dok je bol širio njena kolena. Čvrsto ga je držala za ruku, kao da se napajala snagom iz tog nepoznatog čoveka. U par jakih napona, začuo se plač. Gubila je svest opet. On je prihvatio bebu, svojim nožem presekao pupčanik, i bebu odmah umotao u svoju košulju. Beba je glasno plakala, tu, na sremačkoj plodnoj zemlji. 

Bebu joj je položio na grudi. Sve vreme je držao za ruku, i ona njega, kao da je njegova ruka jedino što na ovom svetu ima. "Muško je", reče joj tiho. Pustila je njegovu ruku i grlila svoje čedo. Mleko je natapalo njenu košulju. "Kako ti je ime?", pitala je stranca. "Manojlo...", progovorio je prvi put od kad joj je prišao. "Manojlo mi je ime". Njene suze su mu rekle sve, bez reči, iskrene ženske suze zahvalnosti, bola i radosti. Onako bez košulje, golih grudi, izgledao joj je kao sam Bog. "Manojlo neka bude... Moj sin...", rekla je i onesvestila se od bolova. Topot konja, u daljini, se pojačavao.

Nastaviće se..


Foto: Internet

2017-08-01

Godina prva

Za koji dan će..
Sve se promenilo.
Ti si mrtva.

Tvoja deca su porasla.
Ja sam porasla.
Sve ono, što si mislila da me nikad neće interesovati, budi me.
Ja jedem chia semenke za doručak.
I one travuljine što si govorila da su zdrave.
Učim o Energiji i o svom potencijalu.
Borim se.
Znam da znaš, kažem samo.
Kad pored mene padne meko belo pero, ne pomislim da mi ti šalješ znak.
Pomislim na goluba kog je dohvatila mačka, kao i tebe ona prokleta životinja od tri slova.
Pomislim koliko nije fer.
Ima previše mesta na koje nismo otišle.
Ima previše tema o kojima nismo ukrštale mišljenja.
Ima previše kafa koje nismo popile zajedno.
Ima previše krugova oko Ade, koje nisi odvozala na rolerima.


Samo je tvog glasa premalo ostalo.
Kad neko ode u oblake, uvek imam isti problem.
Sve pamtim, najsitnije sitnice, ali kad glas počnem da zaboravljam...
I moj se stisne u grlu i tako ćute opet tvoj i moj glas.
Kao kad smo terale inat jedna drugoj.
I dokazivale koja je pametnija.

Volim te.
Neće to neka glupa smrt da pokvari, bejbe.


2017-07-31

Ženastena

Ona je stena, tako za mene kažu. Granit. To sam ja. Nastala sam topljenjem magme što je privilegija odabrani a u sebi sačuvala Energiju celog Kosmosa.

Svako, ko mi je prošao kroz srce ili pamet, ostavio je trag u mojoj kristalnoj strukturi. Te primese feldspata su doprinele mojoj lepoti, praveći šavove između onoga što je bilo i onoga što će tek biti. Zbog moje čvrstoće i izdržljivosti, često me seku na komade. Odvaljuje ko šta stigne, kome koliko treba, često i više od toga. Po meni gaze, režu me, kopiraju me, lupaju teškim čekićima ne bi li me pretvorili u ono što njima služi. I faraoni su me voleli, i kraljevi. Pravili su od mene sebi znamenje, kiteći se mojom snagom. Zgrade, mostovi, u svemu me ima.

Trpim. Od Boga mi je dato da izdržim jer sam od jakog sazdana. Muče me eksplozivom, dletom i ništa to nije meni problem, navikla sam. Tako.. Neće od mene dobiti ono najbolje. Retko ko se seti da me pomazi, ispolira. Do mog punog sjaja se teško stiže ali vredi svakog truda. Moja lepota i snaga su moje blago. Do majstora je, kako će moje kvalitete da istakne i njima se ponosi.





2017-07-23

O ljubavi i svojim demonima

Nisam ti ja neka super. Ja sam samo obična žena, jedna od mnogih.
Nemam ni super moći, ne izgledam kao manekenka niti sam pametna kao akademik. Da, ima puno slojeva mene, to si dobro primetio kada si prestao da se treseš od straha. Nisam ujela nikoga, dosada, tebe posebno ne bih. Mršuljav si i glaziran gelom za kosu a ježevi se ne ujedaju. Bar mi, lavovi, pazimo šta jedemo. Znaš zbog čega? Zbog osetljivih stomaka. 

Nama je tu instinkt. Nagon za životom, za pokretom, za parenjem. Ne furamo se na gluposti. Više volimo da se izležavamo na suncu a i ne skačemo kad protrči sitna divljač. Ne prljamo usta bilo čijom krvlju, probirači smo. Iskustvo nas je naučilo da od nekih sitnih goveda može da se dobije gorušica i glavobolja, pa se ne bacamo kad naiđe zekan a ti si zekan, znaš li to? Ma ne zec, ti si preplašen miš koji je danas drhtao ispred mene kao da ima 13 godina i prvi put vidi sise. 

Jedino pametno, što si sam rekao, je da ima mnogo slojeva mene. To je tačno. Svaki, takav kao ti, sitan i bitan, ostavio mi je po sloj zaštite od sitnih jajara, glodara, gnjida i ostalog šljama. To, što se šišaš na opasno, ne znači da si opasan. I meni na majici piše "Jelen" pa nisam jelen nego sam lavica, žedna vruće krvi nekoga koga ću da rastrgnem. Ti si toliko mlak i nedefinisan da mi se ne prljaju zubi, ako me razumeš. Sva ta tvoja priča, hvalisanja, to toliko idiotski zvuči da se čudim kako te nije blam od sebe. Izgovori, bedniče, sve su to samo loši izgovori jer gde ima želje ima i načina. Gde nema Interneta rade telefonski pozivi i poruke, gde je mrtav telefon lupaš na vrata da kažeš "Želim te"! Sve ostalo su izgovori koji vređaju pamet.

Nisam ja nikakva kraljica. Nemoj da te zavara ovaj pogled pitome mačke. Ne traži sebe u mojim zelenim očima jer ti tu nije mesto. Dovoljno zidova sam polupala svojom glavom. Mnogo puta mi je srce bilo izgaženo cokulama, krvarilo je samo i napušteno, dok su tebi slični likovali i lumpovali nad svojom pobedom. Ne možeš ti da dominiraš u mom koordinatnom sistemu. Ni ti ni bilo ko kome lično to ne dozvolim, a postoje samo dve osobe na planeti kojima dajem celu sebe. Ti nisi u tom izboru. Nisi ga zaslužio.

Kažeš da sam surova... Život je surov. Ako ne umeš da se snađeš da preživiš, do tebe je, ne do mene. Ja sam te veštine stekla odavno, dok si ti šetao skupa odela po Evropi, dok si sipao šampanjac tamo nekim ženama i potpisivao ugovore sa mnogo nula. Ove ruke su mesile testo, da hrane gladne, ove noge su me nosile kad nisam imala novaca za prevoz ali sam stizala kud treba. Ova usta su izrekla mnoge reči koje ti nikad nisi čuo niti ćeš, nisu tebi namenjene, već običnim smrtnicima sa kojima hodam. Ja sam ista i na prijemu u ambasadi i na Đurđevdanu u Karton sitiju. Mene možeš da sretneš na najrazličitijim mestima i da uvek budem ista. A ti? Ti pričaš jednu priču prepodne, a drugu popodne. Ko ti veruje, nije se na vreme konsultovao sa lekarom ni farmaceutom, pa te uzima na sopstvenu odgovornost.

Nisam ja tvoja svetica. Prvo, nisam tvoja, a tek onda nisam svetica. Mnogo psujem i volim seks, pijem pivo iz flaše i umem da podrignem kao zmaj a to svetice ne rade. Nikome ne pružam ruku spasa. Na mene, bez rezerveve, mogu da računaju samo dve duše u ovom Univerzumu. Znaš... Nisam ja stigla do ovde čim sam se rodila. Mnogo puta sam pala i ustala, puzala, padala opet, vetar me je obarao jer nisam stajala čvrsto pa sam ojačala. Naučila sama, naučila bez pomoći, naučila da sam sama sebi i prijatelj i neprijatelj. Moralo je puno da me boli da bih zapamtila da se sa vatrom niko nije igrao a da se nije opekao. Ožiljci od mojih opekotina me opominju da ti više ne prilazim, da si mutan kao Dunav i opasan kao struja.

Da bih došla do ovde.... eeeejjjj... Znaš li koliko trnja sam iz sebe sama povadila, kada su rane gnojile i komadi mene otpadali a drugi nisu ni primećivali? Vidiš, zbog toga sam ovako jaka. Ja sam svoje demone upoznala i sa svakim sam na ti. A ti? Svakome znam ime, od kad je tu, čiji je diskarnat.  Pustim ih, ponekad, da misle da je po njihovom, da su jači, autoritativniji i da njih volim više nego sebe samo zarad ravnoteže među zvezdama. Opet bude po mome jer sam svoja, jer nemam repova, nedovršenih rabota, ne moram da lažem i manupulišem. Najgore su mi te sitne jajare, koje za sve imaju kalkulaciju kako da pred sobom ostanu čisti a znaš... I oni zajebu stvar. Ništa ne može da se drži pod kontrolom večito. Čovek se umori i popusti pa se pita što to nije uradio i pre 10 ili 20 godina, da sebe pusti da živi a ne da svaku ideju sam sebi saseče u korenu.

Poštedi me folova. Poštuj, bar, moju inteligenciju. Jesam obična ali nisam glupa i slepa, a to što vidim i ćutim ne znači da mi ne smeta. Štetu mi nećeš napraviti. Ne dam. Ti i tebi slični manipulatori, sebi lepite krila ali nećete postati anđeli. Sunce će da vam sprži taj jadni, jeftini lepak, padaćete i ubuduće jer vam kalkulacije ne valjaju. Ne možete samo da uzimate. Morate nešto i da date, svoje, intimno. Prođite me se, kad vas lepo upozoravam. Nismo mi isto društvo. Morate još da rastete da bismo mogli da se približimo i presečemo, inače ćemo ovako, kao dve kljakave paralelne prave, još ko zna u koliko reinkarnacija da se prejebavamo.

Do tebe je. Počistila sam svoje karmičke dugove. Ne pitaj me kako znam da sam sada sasvim slobodna. Ja sam čista i savest mi je mirna. Ja sam sa svojim demonima na ti.


Foto: Internet

2017-07-18

Uzroci, posledice i odgovornost

Čitam post majke, koja za sebe kaže da je samohrana, o tome kako su sve devojčice posle priredbe potrčale u zagrljaje mama i tatama, a njena samo ka njoj. Tata se, i ovaj put, nije pojavio. Pa čitam dalje.. Dete je od početka sa majkom, a oca viđa, on ima još dece... Porodicu čine ONA i dete. Dalje nije bitno za ovu priču.

U prvi mah, učinilo mi se kao vapaj za pomoć. Nije lako detetu objasniti zašto je jednoroditeljska porodica drugačija, ali nije nemoguće. Jednoroditeljska NE ZNACI da je roditelj samohran, ali kod nas samo taj izraz privlači pažnju. Uvek postoji način da se detetu objasni tako da razume, prema svom uzrastu, i nauči da živi sa jedim roditeljem (ili drugim problemom). Ne volim da dajem savete kad me neko ne pita, a onda još manje. Obzirom da mi je tema poznata i svakodnevna, što iskustveno što kroz kontakte sa drugim jednoroditeljima, ugrizoh se za prste i sklonih ih sa tastature.

Mama ne želi da detetovo shvatanje objašnjenja (koje može da podnese u ovom uzrastu) ostavi posledice, kada shvati da je tata živ i zdrav, ali da ne želi da bude mnogo prisutan. Ne bih da zvuči kao osuđivanje bilo koga, samo želim da pojasnim neke stvari. Mama je odlučila da ima dete i to poštujem. Problem nastaje u tački u kojoj mama ne želi da prihvati odgovornost za svoj izbor. Suočavanje sa dečijim suzama boli, uvek, a mame koje su jednoroditelji znaju koliko te suze umeju da budu gorke, prekorne, teške, koliko kida slušati dete koje i u snu jeca. I mame plaču i to je sasvim u redu. 

Svi imamo pravo na izbore i dobro je kad god izbor postoji. Neke mame (isto kao i tate) postale su jednoroditelji mimo svoje volje i svesne odluke, da ne kažem kalkulacije. Puno je takvih, koji su u trenutku ostali bez onog drugog, i morali da nastave dalje kako znaju i umeju. Neki su postali jednoroditelji posle razvoda, neki svojom voljom, neki posle smrti onog drugog a deca iz takvih porodica su sva slična. Naravno da im nedostaje onaj drugi, koga nema. Ništa tu nije "jedina sam na svetu". U svakom trenutku, na planeti, mnogo roditelja se suočava sa istim neprijatnim pitanjima i ne ume da odgovori. Svi imamo pravo da ne znamo, da budemo ranjivi i izgubljeni u pitanjima i odgovorima.

Zbog toga postoje mesta i osobe kojima je moguće obratiti se za pomoć, i iskustvenu i stručnu. Jedino što je neophodno su svest da ne umemo dalje sami i prihvatanje odgovornosti za svoj izbor (ukoliko je roditeljstvo kao u ovom slučaju, svesno izabrano da bude bez drugog roditelja). Ono što je evidentno je mamin strah kako će dete da raste i postavlja pitanja koja nemaju ugodne odgovore. Da, boleće, obe. Suočavanje sa životom često boli. Ne kažem da tako mora ali niko ne živi u svetu od čokolade, gde je sve bajno i irealno. Kako pomoći osobi koja ne želi da reši problem, već da nahrani gladan ego gladan podrške? Nikako. Ili bar ne mešanjem.

Ono što para uši je mamin strah ali bez želje da svoj strah procesuira, savlada i odbaci. Uspešno ga dislocira na dete. Velika je verovatnoća da će, u nekom trenutku, da joj preleti preko jezika neka rečenica koja neće biti u skladu sa onim što radi, kao roditelj. Jednom, kad detetu nesvesno uputi osudu, rana nastaje. Dete nije biralo. Mama jeste. Sigurna sam da je u svoju kalkulaciju stavila sve rizike kojih je mogla da se seti, ali jedno je kalkulisanje u glavi uz "mogu ja to sama" a nešto sasvim drugo je pitanje jasno i glasno: "Gde je moj tata?". Ponavljam, ne osuđujem, samo mi je žao što se jedan problem predstavlja drugim problemom, što mama ne želi da leči koren nego trenutnu žuljajuću situaciju.

Deca rastu a i mi sa njima. Imaju pravo na odgovore na svako pitanje, u skladu sa onim koliko u datom trenutku mogu da procesuiraju i shvate. Tu roditelj odlučuje kako da detetu odgovori. Dete će da raste sa odgovorima koje dobije, koji budu popunjavali i radoznalost i potrebu da se znaju. Ko osvesti potrebu za radom na pitanjima na koja ne zna odgovore, naći će i način da nauči. To je trn koji me sada bode. Mamina potreba za čarobnim rešenjem za buduća dečija pitanja, koja će da pokreću još suza i jeda. Ne postoji, draga mama. Postoji samo puno rada na sebi, a to je, priznajem, mnogo teško. Želim Vam da kroz jednoroditeljstvo prođete sa što manje povreda. Na žalost, ili sreću, to nije bezbolan proces, ali je moguće da se uči od drugih, koji su tuda već prošli i hoće/umeju da pomognu, kada pomoć budete tražili. Do tada, strah će da Vas sapliće svaki čas. Naše bebe jako brzo rastu. Budite spremne da će pitanja biti sve više a kakvi će biti Vaši odgovori, od Vas zavisi, sve dok ih dete ne bude samo potražilo van granica vašeg domašaja.


Foto: Internet



2017-07-14

Zakočena puška i prolaznost života

Srbijom hara epidemija nedostatka erekcije. Verujem da to ima neko svoje stručno ime. Mi, žene u najboljim godinama i stanjima svesti, kažemo to jednostavno. Sve je više muškaraca kojima se ne diže.

Recimo da koren leži u onome "Ne diraj pišu, ne viri devojčicama pod suknju". Devojčice više ne nose suknje. Kako dečaci sad vire, ne znam, ali sve to ostavlja posledice, malo po malo i jebiga sredinom četrdesetih. Sledi vreme kad nisu imali nove patike, šuškave trenerke, kad je sa 26 počela da im opada kosa, kada su se zaljubljivali u udate komšinice i sate provodili u kupatilu. Tu se alat oštri ili tupi, kažu oni što se u to razumeju. Slede ispiti, drame, zaljubljivanje u pogrešne, gubljenje godina u čekanju da se promeni ono što se, očigledno, ne može promeniti. 

Pojavljuje se Ona prava. Možda i nije prava, ali je malo trudna pa ćemo da se venčamo i biće sve super. I bude, jedno godinu dana, bebin prvi rođendan, pečeno prase sve sa repićem, toči se domaća rakija, živi se široko. Podstanarski stan postaje tesan, stiže još jedna beba, nismo baš planirali ali šta ima veze, dece i ljubavi nikad previše. Dvoje sitne dece, žena zabradila, noge depilira samo kad ide na more a više nema para za more. Eventualno i za Novu godinu, ali tad je zima i ne nose se suknje pa baš nije neophodan trošak. Bolje, za te pare, decu odvesti u igraonicu da se nadišu ustajalog vazduha.

Neko dolazi na ideju da kupe stan, na kredit. Sveki prodaje porodičnu kuću u Donjem Nečemu, eto učešća. Bira se stan po obodnim beogradskim opštinama i čekaju izvodi iz katastra, kod notara, u sudu. Svaki papir nosi svoju traumu. Sa 30 to ne izgleda strašno ali doći će na red. Sve dođe na red. Velika seoba, bez Čarnojevića, eto trosobnog stana u naselju bez infrastrukture, pa šta, biće svega. Deca, konačno, imaju svoju sobu. Konačno, opet intima sa ženom. Naviklo se na čupave noge i neuredne nokte, ljubav je to. Draga, daj samo malo... Deca sanjaju veštice, ona je već na licu mesta i sređuje situaciju, menja mokru posteljinu a dva patuljka se useljavaju u bračni krevet. Šta ima veze, brzo deca rastu, sad će tata samo da ode do kupatila... Kad se vrati, dva mačeta se šire pored mame a on će da spava na trosedu u dnevnoj. Šta ima veze, jedna noć... Druga noć... A tv je blizu a Đoković igra u 03h. Trosed postaje tatina slobodna teritorija. Nekim čudom, porno kanal je memorisan baš pored Sport kluba, tek da se uspava... Postaje princip. Malo sport pa malo ručni rad. Šta ima veze, to oslobađa od stresa, pišu novine.

Tašta dolazi na vikend, rokada po krevetima, taman tašta ode dođe njegov strikan na par dana. Trosede, čudna spravo, pozdravljam te, zdravo zdravo. Na poslu se gomilaju problemi, hrpa neplaćenih računa raste, deci prvo rastu zubi pa im ispadaju zubi, pa vrište u snu, pa prolivi i temperature.. Ženu viđa samo na fejsu, i to ako mu je dozvolila. Kad on dođe oni spavaju, kad on spava oni se deru, šta ima veze, sve su to čari porodičnog života. Seksa i kad ima, bude na mute, nigde zvuka, nigde da šljepne, da se otme uzdah strasti, sve ko na traci lošeg filma. Šta ima veze, važno da ima. 

Godina za godinom, problema sve više a seksa sve manje. Brak je to, sine, moraš biti strpljiv, svi smo kroz to prošli. Ćerko, tako ti je to u braku, moraš da trpiš, zbog dece, muža, komšija, kredita.... (dopišite sami). Kad imate gde, zaspite od umora, kad niste umorni onda su oni dani a vi gadljivi, kad nisu oni dani onda projekat sa posla mora da se završi do jutra, ako nema projekta onda neko od dece bljuje cele noći. Šta ima veze, pa, volimo se. Postanete kao brat i sestra, jedno hvata decu a drugo zapržava pasulj i kači veš, pre posla, a posle posla jedno trči opet po decu a drugo ne zna više gde je levo. Dan za danom, eto opet Nove godine, a seksa je bilo samo uz pornić. Nema veze, volimo se kao bata i seka, da smo živi i zdravi. Još 8 meseci i deca će kod babe i dede na selo, a mi ćemo biti sami.

Sedmog meseca procuri cev u kupatilu, deca se hitno šalju van grada, a majstori ulaze. Za sobom ostavljaju krš, lom i prazan novčanik. Zidovi su sablasno beli i čisti, sve dok mali Indijanci ne krenu da voze autiće po njima. Oh, porasli su, sad ne vide dalje od kuckanja po telefonima... I mami je drugarica rekla za neke sajtove za upoznavanje. Odavno joj niko nije udelio kompliment, šta ima veze, to je sve virtuelno. Kompliment za komplimentom, sujeta je konačno sita, mama opet blista. Tata je, i dalje, na trosedu jer u spavaćoj nema TV a sav sport je baš noću. Retki trenuci bračne intimnosti imaju svoje padove i uspone. Šta ima veze, svakom može da se desi, da si ti živ i zdrav. Biće bolje drugi put, za jedno pola godine.

I bude bolje, ali samo kad je daljinski od TV-a u drugoj ruci. Sa ženom, jok. Udri, vuci, guraj, ma jok, čoveče. Pa, ti mene ne voliš više, pa jeste, vidi kako sam se ugojila... Nisi, draga, umor me stigao... Jesam, jesam, reci da sam se ugojila, da sam ti gadna, da me ne voliš... Grčka tragedija je slabo poređenje. Evo, ženo, u sredu uveče, obećavam ti... Poljubac u obraz, u trku, hvataj decu, juri u vrtić... Ooo, pa neko se zaboravio, više ne idu u vrtić nego u školu! Šta ima veze, svakom roditelju se nekad desi da promaši.

O, komšija, promenili ste frizuru? Reče komšinica sa kojom se družite zbog dece. Ma jok (šeretski pogled), a u sebi vrenje. Kosa se proredila, opasno se providi potiljak, nema tu spasa nego mašinicu na nulu pa vozi, Miško. Do kraja, majstore, kažu da dlake ojačaju kad se briju. Lažu ali šta ima veze, pa to je bitno samo sujetnima. I kaiš na farmerkama treba da se menja, ponestalo rupica. To je sve od taštinih pita, ja kad lepo kažem da neću, a one graknu kolektivno "Pa uzmi, pa uzmi" i ode pola pleha... Šta smeta, bolje taštine pite nego ono kupovno lisnato testo, zar ne? Pita od nemasnog sira, kao za šlogirane, ma to je zlo. Tašta kad napravi, sve curi niz bradu, sir pravi njena ujna lično. Sve ekološko i organsko. Udara u sve organe.

Pornići su postali osnova seksualnog života kod oboje. Ona ih gleda na poslu, kad kolege odu, podgreva strast tako.. Dođe veče, dok se pregledaju domaći, vodi jednog na košarku drugog na engleski, pa sutra obrnuto, razvrstaj šareni od belog veša, skuvaj kupus za 4 dana, promeni papagaju papir u kavezu... O, dragi, nešto si mi drugačiji. Jesi dobro, jel sve ok? Jeste, jeste, malo sam premoren, šta ima veze... Važno da imam tebe, draga. Svako u svoj krevet i svako gleda porniće na svom TV jer se napredovalo, stigao je TV i u spavaću sobu a može da se gleda na telefonu. Orgazmi više ne tresu mali topli dom. Sve se završava pod ćebetom, na par metara udaljenosti jednog od drugog. Kad im se sreća osmehne pa ostanu sami, aparatura sve češće zakazuje, počinje drmanje glavom ccc, šta se tu dešava, jel imaš drugu, jel moje salo problem - ne, nemoj da mi kažeš, jeste, ali znaš koliko sam se ugojila u trudnoćama, pa ti mene ne voliš, pa levo pa desno a sprava mrtva. 

Sve češći su vikendi kod mame, deca porasla, svako svojim putem, ovaj kod druga, ovaj sa mamom, onaj na trosed. Šta beše bračni krevet, zna samo kad mora da ga podigne da izvadi zimske gume uštekane u prostor za posteljinu. Kad gleda film, sve radi, kad je pored žene, municije ima ali je puška zakočena. Gde je problem? Ma, nema problema, to se dešava samo tamo nekim šonjama... A vreme ide, a nezadovoljstvo raste, a sve su dalje ko udaljene galaksije, sve do momenta dok neko nekog ne prepozna na tom istom sajtu za upoznavanje gde se ona predstavlja kao Suzana koja nije u vezi, a on kao Dejan koji je razveden. Ko prvi primeti, gasi sve, blokira, mutira, sakriva se u mišju rupu u nadi da onaj drugi nije ništa primetio. 

Kredit za stan se odplaćuje, kod tašte se ide samo kad se beru kajsije za džem i rakiju, žive se neki tuđi životi puni nezadovoljstva. Ko je kriv? Niko ni kriv ni prav, samo godine proleteše, što na trosedu, što u ručnim radovima. Jednog jutra, u trku i buđenju dece, neko u prolazu kaže "Mislim da je u redu da bude sporazumi, pa nismo neprijatelji", i eto razvoda pred vratima. Nije kriv ni TV u spavaćoj, ni trosed, ni stres ni mrtva sprava. Niko nije kriv. Samo su se galaksije udaljile do neprepoznatljivog, do ivice kosmosa, a veliko Ništa je ispunilo prostor među njima. Stres za stresom i eto belaja.

Zato, depilirajte noge i ako ne idete u Grčku, da bi stavile sliku na fejs i da vam se koleginice dive. Ne štekajte se od taštine pite, ali povremeno istrčite pored Save ili na basketu sa ortacima. Opet, ne zbog viškova i manjkova, nego zbog ljubavi prema sebi i poštovanja sebe, i prošetajte zajedno i do sex shopova, a ne samo do akcije u Maxiju, po Ariel od 12 kg. Strast se ubija mnogo lakše nego što se održava u životu. I kad sprava zakaže, i kad erekcija ostane samo sećanje, sve ima da se kupi. Gde ima želje ima i načina, sve ostalo su izgovori. Nije sve u seksu mada je seks super lepak svake veze. Ima nešto i u držanju za ruke i dve glave na istom jastuku.


Foto: Internet