Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-05-20

Sremačka duša


Onaj moj, nikad se nije isticao. To je vazda' živelo k'o kad je bio mali. Ovde spavaš, ovde jedeš, ovde učiš i nisi ti rođen da misliš, nego da radiš šta i kako ti se kaže. Lepo su ga vospitali njegovi, Bog da im duše prosti. Zato je i ostao glupkast, ali mu nemojte to nikad reći. Dobro odgojeno dete koje se nikad i nikome nije usprotivilo, eno pola veka je sprc'o, a ne ume glasa da pusti sebi u korist.

Kad smo se venčali, ja ga lepo pitam je l' hoće supu juneću ili goveđu? Ta, meni je ženo svejedno, ti samo skuvaj. Aman! Kako ću skuvati kad ne znam koje meso da kupim? Ja volem svakakvu, a on nema mišljenje, osim kad ode kod tate pa se vrati pametniji. Zato sam kuvala pačiju, iz poštovanja ka mišljenju trećeg lica. Ponekad se čudim da li me je sam izabrao ili mu je neko rekao da tako treba biti. Kako je decu sam napravio, lepo ne znam.

Uglavnom... ja imam mišljenje o svemu. Taman da je sve svejedno, naopako! Mora čovek znati šta želi, niko to ne može umesto njega. E, neke davne godine, zvao ga advokat. Namah sam se prepala, šta će njega zvati advokat, pa taj ni kod zubara ne ide, a baš će kod advokata. Da ne duljim, umro neki njegov ujak i ostavio mu imanje. Mal' se nisam prevrnila kad se vratio i sve mi ispričao. Bio je jedini naslednik. Za tog ujaka su pričali da je lud, ali i to je u redu, svaka porodica mora imati jednog ludog ujaka da bi bila normalna. Potpisao je 'di je trebalo, skupili smo da se plati šta se mora i krenuli da tražimo to selo.

Ni sami nismo znali šta da očekujemo. Mislili smo, eto taman prilike da to prodamo, pa onom mlađem da platimo da ide na fakultet. Sav je nežan, nije on da radi u garaži ili vozi autobuse k'o ćaća mu. Pojma nismo imali šta da očekujemo, jedno je ono što na papiru piše, a ko zna šta ćemo zateći. Sa glavnog puta se skrene desno, pa kroz celo selo i tamo negde na kraj sveta belela se kuća. Ispred kuće beše klupa, ispod šljive okrečene. Tad sam se zaljubila. Sve ono o čemu sam maštala bilo je ispred nas, a ključ u džepu. Stara kapija. Na vrati' napisano "Kera ujede", nečijom drhtavom rukom. Ujak nije imao dece. Bio je matori namćor, kažu, ja ga nisam poznavala, a i šta je to namćor? Nema većeg namćora od mene. Na Olimpijadi bih pobedila da je namćorenje olimpijski sport. Ustvari, nisam ja namćor, samo ne volem svet i ne volem da moram kad moram.

Sedoh na klupu. Sve škripi i puče pod mojom dupeškom. Dok je onaj moj pogodio bravu, opih se načisto mirisom sladostrasnim. Treslo me je uzbuđenje kao pred prvi poljubac. Šta li ćemo naći u dvorištu? Kako red nalaže, kuća je bokom gledala na šor. Sto slojeva farbe bilo je na tom prozoru. Zanesenu maštom, prenuo me je glas onog mog. "Ajde, ženo... Otvorio sam Sezam" - reče tako bezdušno, k'o da svakog dana otvara kapije po selu. Bog i duša, škripao je onaj ključ, kao da se kapija otimala da bude otključana. Uđosmo u dvorište.

Možda je ujak bio namćor, ali je bio uredan. Sve pod konac. Kao da je sve sredio i umro na miru, Bože prosti. Tišina se mogla rezati nožem. Tačno je falila kera da zalaje. Kuća je spolja bila u dobrom stanju. Ono što je mene zanimalo, bila je letnja kujna. Nov šporet Smederevac, smešio se iz najlona. Srce iz grudi da mi iskoči, bre! Na polici naslagane šerpenje i to one prave, bele sa crvenim tufnama i plave, kao da sam ih sama birala. Reklo bi se da se ovde kuvalo samo tako. Ovaj moj se uzvrteo kao prasica pred špricanje.

Stadosmo pred vrata kuće. On blesa pogledom, zagleda, opipava, kao da živ organizam treba da secira. Oteh mu ključ nestrpljivo. Miris ustajalog vazduha nas je pozdravio. Unutra... kao u muzeju. Starinski sat sa kukavicom i tegovima. Na čiviluku stari gunj i šešir. Na stolu flaša rakije i dva čokanja. Kao da nas je stari ujak dočekao, činilo se. Tri sobe bile su sređene pod konac, onako kako moji divljaci nikad nisu videli. Njima trebaju dve Pepeljuge da počiste krš koji prave svakodnevno. Znajući kakav nered muškarci ostavljaju u kupatilu, bojažljivo sam otvorila vrata. Čini se da je ujka bio lola i bekrija. Osećalo se tiho prisustvo ženske ruke, bar po Loreal šamponu za farbanu kosu i četki za feniranje. Kupatilo moderno, najblaže rečeno da sam bila šokirana. Muž ode da pusti vodu, a ja sam sela na krevet i bila zahvalna ujki na ovom daru.

"O, stigli ste" - čulo se iz dvorišta. Ženski glas je najavljivao posetu. Bilo je tu neke familije sa kojom se nisam poznavala, eto sve godine braka. U kuću su ušli onaj moj i lepa plavuša. "Očekivala sam Vas, advokat je javio da ćete doći. Ja sam Branka. Dobrodošli!" Osećala sam se kao da smo nešto ukrali. "Sa advokatom sam se dogovorila da me ne pominje. Nismo se poznavali dok je Mika bio živ. Ja sam mu bila... prijateljica. Ne, nije to što mislite. Mi smo zaista bili prijatelji, skoro deset godina. Po selu su lajali da smo i više od toga, ali eto, nismo bili, iako smo jedno drugom bili sve. Nešto kao dva guza u istim gaćama, u svemu zajedno, delili smo dobro i zlo. Nije umro sam, ako vas to zanima. Kada je pisao testament, molila sam da ne budem u njemu, da sve ovo nasledite vi. Imam ja svoje, ne treba mi više od toga. Ono što smo mi imali, eh... Ovo je samo kuća. Nije moje da se petljam da li ste zaslužili, gde ste bili sve ove godine, koliko puta ste ga poveli do lekara... Kuća i imanje su sada vaši. Dobrodošli u naš atar" - skoro u dahu reče nepoznata žena.

Onaj moj joj je samo blenuo u sise, ko da sisu nikad u životu nije video. Ostala sam bez teksta. Ne zbog njenih sisa, nego zbog dočeka. Deda je stvarno bio lola. Kvrcnu nešto u kuhinji. Bila sam ubeđena da ujka potvrđuje svoje prisustvo. "Hvala na dočeku. Iako nismo bili savesni rođaci, lepo je znati da Mika nije umro sam" - rekoh, očekujući da on kaže nešto pametnije. A on... sipao nam po čokanj rakije i ćuti, kao kad dohvatim daljinski za televizor u vreme predizborne kampanje. Branka je bila nešto malo preko 50 godina. Lepa žena, negovana, što bi rekli održavana u svoje vreme. Taman zaustih da je pitam nešto, kad sama poče priču... Upoznali su se u bolnici, gde još uvek radi kao medicinska sestra. Nisu živeli zajedno, a njena kuća je 100 m uz šor. Videvši koliko smo nesnađeni, napisala nam je svoj broj telefona i pozdravila nas, deca su joj dolazila na ručak.

Bila je jednostavna i lepa žena. Mirisala je na vruće vanilice i imala tajanstveno miran i nežan osmeh. U kuhinji je i dalje nešto zveketalo. Da sam ujka Mikin duh, bo'me bih i ja reagovala. U daljini se čulo zvono sa seoske crkve. Kako red nalaže, ispratismo gošću, pa sedoh na klupicu. Posla ima za troje vrednih, a neće se sam uraditi. Srećan li je, ovaj moj, što je mene oženio, 'vako sposobnu i vrednu...


Lektor/korektor: Andreja Spasić

Foto: http://www.agronews.rs/od-sutra-prijave-za-kucu-na-selu/




2017-05-15

Low cost veze


Nekada smo morali da se potrudimo oko osobe koja nam se sviđa. Da upoznamo insajdera iz njene/njegove škole, komšiluka, kluba ili bar nekoga ko zna nekoga iz okruženja. Dobiti broj telefona bila je posebna misija, a tek skupiti hrabrost da pozoveš, sa polupanog Iskra telefona, sa kablom ulepljenim izolir trakom... U najboljem slučaju, javila bi se njegova mama. Unjkavim glasom bih se predstavila, dok su mi se znojili dlanovi i tabani kad me ošine adrenalin, jer ću ga možda čuti. "Ne, ne možeš da ga dobiješ. Saša uči, što i tebi toplo savetujem, devojko" - i usledio bi tututututu signal u slušalici. Nepravda svetskih razmera. Hajde Sizife, sve iz početka. Vrti po glavi koga imaš u njegovoj školi, pa se infiltriraj na neku žurku, ako se skocka da te tvoji puste, nemaš da čitaš "Rat i mir", imaš novu crnu majicu tek stiglu iz Turske. Ista je original Lacosta, samo što je onaj reptil malčice manji, ko će to da primeti kad niko nije video original kako izgleda. Isplaniraćeš da se vidite u subotu, prvo malo do Akademije, pa onda u taj fensi kafić gde ide sa drugarima sa tenisa. I na Akademiji, shvatiš da te realno baš briga za fenseraj, da ti je super tu na stepenicama i da je šteta da izgubiš tako dobro mesto zbog nekog ko ne zna ni da postojiš. Danas je sve na klik. Ništa znojenje i cepanje đonova. U pretraživač upišeš nečije ime i sve je na ekranu. Na LinkedInu vidiš čime se bavi, na Instagramu šta je juče ručao, na Fejsu sve mačiće koje je udomio i sve devojke ovog sveta koje su mu na tome zahvalno lajkovale status. Kod kog frizera se čekira, gde kupuje gaće, nožne prstiće na suncu bugarske plaže u vreme vansezonskog popusta, vidiš da mu je šef šupak sa tri razreda osnovne, da niko ne gužva pitu kao njegova mama, kada je rođendan njegovoj bivšoj... Smor. Nije više interesantno. Game over. Ako ste napredniji korisnik, preko neke od društvenih mreža poslaćete mu poruku, a da srce zaigralo nije i čekaćete status seen, da je poruku video, što ne znači i da je pročitao, a još manje znači da ima pojma ko šalje. Dogovorićete kafu, na kojoj ćete da popričate kežuali (to se nekada zvalo bla bla truć) o neutralnim temama, a sutradan ćete da se kresnete, jer u časopisima za žene 21. veka piše sve o tome koje rečenice treba da izgovorite, kako depilirate intimnu zonu, na kojoj nozi stojite dok ga čekate i koliko da raširite noge pri penetraciji, jer zaboga... Muškarac 21. veka baš to sve tako voli. Ukoliko imate dvadesetak godina, sludećete samu sebe. Ako ste stariji od dvadeset godina, red je i da se tako ponašate. Varijanta a) je da se slatko nasmejete sami sebi i tome šta i kako radite. Varijanta b) je da se opskrbite novom zalihom ženskih časopisa, jer je u martovskom broju pisalo "Uradite ovo i zauvek će biti vaš", odmah posle "Kako da osvojite i zadržite poželjnog muškarca", kao da je neposlušno kuče nenaviknuto na zatvoren prostor. Ni slučajno nemojte da sebi dozvolite spontanost. U 37. minutu eventualne kafe, nehajno zamahnite kosom, to muškarci današnjice baš vole. Ako ikako shvatite da pojma nemate više šta vi volite, da ste zaboravili da isključite musaku u rerni, a na drugom kraju grada ste, ako ste zaboravili da odnesete tetkin urin u laboratoriju i od jutros ga nosite u svojoj tašni... život će opet dobiti smisao. Nije neophodno da budete savršeni i pod konac. Dovoljno je samo da budete srećni, a izvor sreće je ON, jer tako piše u šarenom časopisu. Možda osvestite da ste sami sebi izvor sreće. To podrazumeva da ste zadovoljni izborom onoga sa kim ćete da popijete kafu, razgovarate neusiljeno, ne šaljete jedno drugom eksplicitne slike genitalija i bezbroj poruka. Kao ništa drugo, užasava me pomisao da me neko od prvog sata poznanstva zove "Ljubavi", osim tete u pekari koja se tako obraća svima koji stanu u red. "Ljubavi, za tebe danas samo jedna krofna... Jaoooo, pa vidi što si se raskrupnjala.... Dobro, daću ti dve, ali nemoj sve sama da poždereš, ljubi te sestra!" - iako nismo sestre, a i nisam se raskrupnjala od krofni nego od bureka, koji je bezobrazno dobar. Šta je simptomatično za te poruke? Nivo smaranja, kojem osoba A nepotrebno izlaže osobu B. Pritom, ne hvata se za telefon da ukratko porazgovaraju, već telefon brekće od novih poruka 368 puta dnevno. Prvih dana to samo iritira. Drugih dana obavezuje da sa sobom uvek nosite eksternu bateriju ili bar kabl za punjenje. Trećih dana žešće tapira nerve, a nekih četvrtih dana shvatite da vam takva komunikacija ne prija. Realno, to nije komunikacija, već iskukavanje pažnje. Ta veštački izazvana pažnja eskalira na sitnicama, pa puno sitnica puta svaki dan i eto problema u najavi. Posle 4 nedelje želja za seksom smalaksa, ok, probali smo sve što nam je palo na pamet, osim onoga što druga strana ne bi (u principu), gde se vraćamo na početak jurenja po začaranom krugu u igrici "Obožavam te, keve mi, srce ti dam, ali nemoj bre to... 'Ajde klasika, pa da gledamo seriju/utakmicu, počinje za 7 minuta". U 5. nedelji nastaje vrenje, nekome u glavi, nekome među nogama, a nekima duž cele transverzale. U glavi se pali alarm koji u 6. nedelji tera u bežaniju. Da li je to problem savremenih veza, u kojima je sve dostupno i moguće sad i odmah ili godina koje smo pretumbali i svega se zasitili, ne znam. Znam samo da sam pre 20 godina drugačije percipirala gradaciju: sviđaš mi se - zaljubljena sam u tebe (priznanje posle jedno pola godine veze - ne kresanja) - volim te (kad je to smisleno, a ne površinsko osećanje u svakoj ćeliji). Danas je sve na rasprodaji. Nečiji kontakt, nečije smaknute gaće, komplimenti i intimne izjave, koje su postale projekcija želja, a ne baš realnog stanja. Niko se ne voli posle 10 dana veze, niti se poznaje posle 2 meseca... Meni takva izjava više govori o onome ko je upućuje i očajničkoj želji za forsiranjem imaginarne situacije. Posledica usamljenost ili holivudskih produkcija, uglavnom česte su takve priče iz okruženja. Sve super do totalnog raspada u roku od 6 nedelja, sistemsko ponavljanje situacija, rečenica, bezbroj poruka koje obezvređuju svoj sadržaj. Čoveku je potrebno 6 nedelja da se navikne na novonastalu situaciju, pogotovo ako su emocije prisutne (od rođenja bebe do nečije smrti ili navikavanja na novi posao, partnera, stan)... Za sve je potrebno vreme. Šta sam ono htela? Da konstatujem da su današnje veze srozane do nivoa iskukavanja pažnje, komplimentata, zajedničkog vremena i jako opterećene nametanjem usađenih uverenja. Ono što mi je baš bljak je sakrivanje iza interesa dece ("Ti meni nikad ne možeš da budeš ispred moje dece, ona su moj život"). Deca su deca, bića za sebe, koja su od mame odvojena presecanjem pupčanika odmah po rođenju, samo se roditelji teško leče od osećaja da nikome neće biti potrebni, ako u partnerskoj vezi dete stave po strani. Mama ili tata si uvek, i pre i posle ovog partnera/partnerke, pa uskladi reči i postupke na tu temu. Ako se deca nazivaju "život moj", to mogu da razumem samo kao "nemam svoj život ako nisam u ulozi mama/tata" i sakriću se iza dece. Sve ovo pišem, jer sam ljuta koliko su današnje veze daleko od partnerskih. Za takav odnos potrebno je mnogo više od dva meseca seksa i 3 zajednička noćenja. Skloni smo da prihvatamo ljude samo zato što nam se učini da su OK, pa dok se ne pojavi neko bolji/zanimljiviji/seksualniji, unapred im odredimo rok trajanje malo duži od trajnog mleka, dok se ne pojavi nešto bolje. Otprilike, za toliko se i potroše. Za partnerstvo je potreban onaj džak soli, koji treba pojesti sa nekim da bi se upoznao, kako su nam bake govorile. Zaslepljenost brazilskom depilacijom ili onim što nam se čini da vidimo/osećamo, realno je kratkog daha. Pristajanjem na "mrvice" na malo se i navikavamo, a malo bilo čega se brzo potroši. Svako, ko je leteo low cost kompanijom, zna šta dobija za te pare. Jeftinu kartu, skučen prostor za noge i pravo na malecku torbu. Za te novce toliko. Tako je i u vezama. Na kakvim se motivima postave, takav im je i kvalitet, a i rok trajanja. Nije do vas. Do svih nas je.

Tekst: Sanja Ciganović
Lektura/korektura: Andreja Spasić
Foto: Internet

2017-05-07

Moja fruškogorska priča (blog izazov hotela Park, Ruma)



"Ti si najstarija, moraš biti primer sestrama", - rekao mi je otac, Bog Panonskog mora.To je bila rečenica koja mi je obeležila život. Kao najstarija njegova ćerka, morala sam da pazim na sve što radim, da mlađima ne bih bila loš uzor.


Mrzela sam život princeze. Želela sam samo slobodu. Da neometano, na talasima plutam po Panonskom moru, da zavodim ribare, da šapućem školjkama i ribama odajem svoje tajne. Tatino kraljevstvo nije bilo veliko i nisam imala nikakve obaveze, osim da radim samo ono što mi je dozvoljeno. Sve ostalo sam želela. Sve, osim da budem ono što drugi od mene traže.


Volela sam samo jedno... Da se zavlačim u hridi i samujem. Mati bi, ponekad, krenula da me traži, ali me nikada ne bi pronašla. Moji jataci su me sakrivali. Ribe ćute i kad ih pitaš i kad ih ne pitaš. Nisam morala da im objašnjavam. Poznavale su moju preku narav i želju za samoćom. Majku bi zamajale i odvele na pogrešne tragove, a meni su obezbeđivale mir. Preko potreban mir, koji mi je značio život. Moje sestre su bile tupave. Tumarale su morem, nezainteresovane za sve oko sebe. Nisu znale ni jednu pećinu, koral, uvalu u koju sam se sakrivala. Bile su ponosne, gizdave ćerke boga Panonskog mora, a ja sam uvek bila ona divlja i ničija. Jedino je baka imala razumevanja za moju mladost.


"Kćeri moja mala, nećeš uvek biti mlada i divlja, kao što ni ovog mora neće biti zauvek" - govorila je. "Da, neću uvek biti mlada, ali ću zauvek ostati da živim sa tobom, a ne na onom dosadnom dvoru" - odgovorila bih joj. Samo je ona smela da me češlja. Kosa mi je uvek bila puna algi i bisera. Svako iz podvodnog panonskog sveta hteo je da me okiti i ulepša.


Moru sam se zavetovala. Otac je želeo da me uda za sina Boga vetra ali od toga nije bilo ništa. Da, on je imao i snagu i moć, ali ja sam imala hrabrost! Tamo gde bi on dunuo i podigao talase, da me spreči da uživam u svojoj sreći, ja sam uživala! Kada bi pošao da me traži, na obali bi prestajale njegove božanske moći. Smejala sam mu se iz dubine i pravila virove u koje se niko nije usuđivao da pogleda ni da uđe. Plašili su me se. Bila sam hirovita, luda, mimo svih ostalih u očevom kraljevstvu. Druge su vapile za životom u carstvu, a ja... Ja sam se igrala sa jatima riba i milovala sa algama. Svoju kosu sam odrezala sama, oštrom školjkom i bacila sve što me je podsećalo na pripadnost kraljevskoj porodici.


Taj glupan, sin Boga vetra, bio je sujetna budala. Odlučio je da nad Panonsko more, pošalje vetar koji će me doneti pravo njemu u zagrljaj. Pre bih umrla nego na to pristala. Poznavala sam svaki koralni greben, svaku podvodnu pećinu, svaki sprud. Nije mi mogao ništa, osim da me ljuti, a nije bilo dobro naljutiti me. Tek tada bih nestala na par dana i niko ne bi znao gde sam. Izigravajući heroja, nadigao je ogromne talase, u želji da me neki od njih donese njemu pred noge. Ceo podvodni svet je bio na mojoj strani. Nije postojala riba koja nije mrdala peraja na kontra stranu. Glupan se nervirao, a mi smo se ludo zabavljali.


Mi pod morem, jesmo, ali biće na obali nije. Vetar ga je oduvao pravo u more i dok smo mi terali inat glupanu, upao je u vir koji sam ja napravila. Eh, nije njemu bio namenjen. Ribe, rakovi, školjke i alge pokušavali su da ga spasu, ali protiv mojih čarolija niko nije mogao. Mi smo plesali pod vodom, a on je tonuo sve dublje i dublje, grčevito se boreći za život. Jato riba ga je donelo pravo pred mene. Lice mu je bilo plavo i oči su mu bile plave i sav je bio čudan, ali divan. Uneli su ga u podvodnu pećinu.


Vratila sam ga u život. Dala sam mu moć da diše pod vodom i brzo se oporavio. Nije više bio onako plav i što je najvažnije, nije mogao da govori. Tu moć je morao da zasluži vremenom. Pod vodom se, svakako, sporazumevamo bez govora i divno nam je. Ostao je tu, sa mnom. Napravili smo venčanje. Imala sam haljinu od zelenih algi i buket od bisernih školjki. Ostali smo tu zauvek, srećni i daleko od svih. Živeli smo u maloj pećini, okruženi koralima i ljubavlju, sve dok more nije otišlo negde daleko.Danas pričaju da su nas našli zagrljene na koralnom sprudu. Grob nam i danas posećuju, misleći da je to obična pećina, a nije, bisernih školjki mi. To je naš dom zauvek. Zovu ga "Grgurevačka pećina", a ja se uvek nasmejem. To je bio i ostao dom najstarije ćerke Boga Panonskog mora. Onaj glupan vetroviti, nikad nije preboleo što sam otišla. Pričaju da i danas stane na hrid i zavitla vetruštinu, u nadi da će me isterati iz male pećine. Mora više nema, a vetar, kad ga potera niz ravnicu, nosi sve pred sobom. Mene ne može. Za vjek vekova biću u zagrljaju najdražeg bića.


Ako dolazite na Frušku goru, dođite do nas. Uvek smo na istom mestu, u našem malom domu, zagrljeni i jedno drugom dovoljni. Ne plašite se ako iz pećine čujete huk. Poneki talas se može čuti kad god onaj glupan podigne vetar nad ravnicom. Pogledajte kroz srce u kamenu. Možda nećete uspeti da vidite nas ali videćete Ljubav. 



Blog izazov hotela "Park" Ruma 

Tekst: Sanja Ciganović
Lektor/korektor: Andreja Spasić
Foto: http://www.panoramio.com/photo/29379286


2017-04-25

Život, muzika i pravila

Imam dovoljno godina i lične slobode da mogu da pravim izbore. Odnosi se na lični i virtuelni svet. Nekada sam laganje smatrala zabavom za petogodišnjake, dok se nisam (trnovitim putem) našla u situaciji da samu sebe demantujem. Daleko bilo da svi mislimo isto. Prosto, šta mi ne prija i ko mi ne prija, ne trpim. Ni cipelu koja me žulja, a još manje čoveka zaglibljenog u svoje sektaške stavove. To nema veze sa religijom i verom. Sektaškim smatram svaki stav koga se neko drži kao pijan plota, a bez argumenata. Bilo je dana kada su mi takve diskusije bile zanimljive. Sada me baš ne pale. Čašu je prepunio Beogradski maraton i veličanje istog, kao manifestacije koja propagira zdravlje. Manite se brige o mom zdravlju, a birnite o tome što ne mogu od tačke A do tačke B, jer je Beograd u vanrednom stanju. Peške neću 20 km, svakako. Vanredno je, jer je sa jedne strane par hiljada ljudi koji trče i podržavaju, a sa druge strane su oni koji moraju da žive i tog dana. Super je ta posvećenost krasnoj manifestaciji, ali nije super što je 42+21+5 km gradskih ulica zatvoreno, a ostatak grada je u haosu. Uz svakodnevne štrajkove, proteste gladnih, prevarenih i ostalih, nama koji dnevno provodimo mnogo sati van kuće realno to ometa kretanje. Ulice su odavno tesne. Vozači su nervozni i kad je kiša i kad je sunce, duva vetar, ćarlija povetarac, pada sneg, oblačno je... Saobraćajni kolaps nije samo pred novogodišnjim sniženjima ni sajmom, ni bilo čim što je nekada, bio signal da treba izbegavati preterano kretanje gradskim ulicama. Najmiliji su mi oni koji maraton podržavaju iz drugih gradova, udaljenosti od par stotina kilometara, iz svoje fotelje, inostranstva, sa druge planete. Ne, ni jedan argument o samom maratonu ne priznaju jer, zaboga, to promoviše zdravlje i aktivnost. Ok, imaju ga Boston i Njujork i mnogi drugi gradovi u kojima je sistem saobraćaja drugačije organizovan, ali ne! Svima, kojima je kretanje ograničeno tog dana, drsko će da objašnjavaju kako je to jedna super manifestacija. Da vas pitam... Što favorizujemo samo jedan sport? Hajde da u jedini tunel u Bg, stavimo balon za tenis i napravimo turnir. Ili na Terazije stavimo bazen i osmislimo revijalne utakmice. Na Slaviju stavimo košarkaški teren, još bolje fudbalski, to svi vole. Šta nije u redu sad, m? Kad može sve da se menja zbog maratona, što je problem za druge sportove? I njih vole mnogi i rado bi došli da gledaju, podržavaju, nije manja promocija zdravlja nego ostali sportovi. Ili smo selektivni naprasno? Sere mi se od licemera. I od onih koji ne vide argumente, ni kad im bodu oči, ali licemeri su kategorija ljudi koje ne želim u svojoj blizini. U meni izazivaju gađenje i ljubazno molim da se sami eliminišu iz mog okruženja. Čast svakome, a trpljenje više nikome. Ne znam zašto ali, najbrojniji borci za ljudska prava, su oni koji ne rade (u smislu, ne idu na posao, ne odsustvuju iz kuće zbog posla 10-12 sati dnevno). Oni koji ne koriste gradski prevoz, nego svoje automobile, kojima mogu da se izvuku na alternativne pravce i oni koji su nekada bili grešni, a sad su bezgrešni. Bivši pušači su poštast koja napada sve i svakoga sa cigaretom, na slici, u društvu, u svemu. Izuzetak je drug Jela, potpisujem. Čuj, do juče sam dimio, a sad sam propovednik. Prođi me se, verniče veći od Pape. Svetice, pamtim čime si se nekad hvalila, nemamo svi sećanje kao kišna glista. I ti, licemeru, koji sad u postupcima drugih vidiš sve što ne valja, a svojih se selektivno ne sećaš. To što ste promenili navike je dobro za vas i tu neka ostane. Sećam se boraca za zdravu ishranu, koji su zaboravili nekadašnja opijanja i raznorazna trovanja, a sada svirate meni zbog čaše piva. Što jedete amarante i tofue, a deci dajete pare za ćevape na ćošku. Što se krstite i molite i sveci ste veći od pravih, a pamtimo štošta samo vam time ne mašemo ispred noseva, prosto, svakom po savesti. Živite i pustite druge da žive. To, što dišemo isti vazduh na istoj planeti, ne znači da svi moramo isto, samo me poštedite svojih propovedi. Ja vas znam malo duže nego što traje vaš svetački staž. U mojoj paleti boja ne postoji siva. Postoji DA i NE, nema MOŽDA i VIDEĆEMO, ČUĆEMO SE. Jesi ili nisi, a ne da se savijaš kako trenutni vetar duva. Svoje stavove ne moram nikome da pravdam. Sasvim je dovoljno što mirno spavam. Moj život, moja muzika, moja pravila.


tekst: Sanja Ciganović
lektura/korektura: Andreja Spasić
foto: Internet

2017-04-20

Za NN

Jednom, kada se ti i ja budemo ljubili... Onako kako smo se, odavno, dogovorili...
Hoću da stojimo po sred njive sremačke. Ili u polju kukuruza. Ti da budeš lep i mlad, a ja ostarela, sedokosa. Bosa. Da miriše zemlja. Da se tu posadim i ostanem kad te poljubim i kad me poljubiš, da se uzemljim i nađem.

Eto tako te zamišljam i to si mi u meni. Možda nisi slobodan za ljubljenje. Onda, neka to bude majušni poljubac u kukuruzima, da niko ne vidi i ne kaže... Ljudi svašta pričaju. Neka.. Ja hoću samo taj jedan. Da me okrene u Univerzumu. Da kroz njega, u galopu, prođu hunski konjanici. Da me oprlji vatra spaljenih naselja i osetim dah umornog ratnika.
A, nisam mislila sve ovo da ti pišem, nego je samo došlo. Tako me radiš. Čudno, veličanstveno. Samo.. Ćuti. Nemoj glasno. Ljudi svašta pričaju. Ne da bi druge učinili manjim, nego sebe povećali u svojim malim oketima.

Samo da stanemo na sremačku zemlju
Samo par sekundi
Samo me.. Zavrtiš.. Istorija mi prođe kroz misli
Drhti zemlja od topota konja, ravnicom.. Od gromova.. U daljini se talasi mora razbijaju o stene
U glavi mi je.. Uhhh.. Film u sto dimenzija
Guščijim perom ću da zapišem sve, a mastilo će mi biti od mraka pošećerenog zvezdama, tu, iznad ravnice ove naše i zapinjaće mi slova za zvezde, rasipaće se, bežaće
Boli me.. Boli me jer taj svet sad izlazi iz mene, nema nazad
Širi me i kida
Sve mi je
Ti si tu i ja sam tu
A možda ovo i nisam ja
Nego žena koja se sada porađa na njivi
I natapa je svojim majčinskim sokovima
Ovo je... Bolradostpatnjasreća
To hoću da zasadim kad se budemo poljubili na zemlji sremačkoj, jer ravnici pripada
To hoću da zemlji podarim
Sebe, kakvu me niko ne zna
Oprosti.. Ovakvu sebe ni ja ne znam
A sve je to već u sremačkoj ravnici zapisano, moj Nikola
Sve.


2017-04-19

Pošto košta s(a)vest

Ne postim. Farbam jaja da to ne bi radila staramajka, pa da podlivenu farbu za jaja čistimo iz kuhinje do jula. Nisam verujuća, mislim da se to tako zove.

I živim. Dan za danom. Poštujem ko jeste, poštujem tradiciju i imam svoje kanale za komunikaciju sa višim Energijama. Ne treba mi za to crkva, ni pop. Nikad nisam mogla da skapiram zašto se crkva ne odriče mermera i pozlata? Zašto čike sa bradama voze jako skupe automobile? Ne želim da se pomirim sa identifikacijom dobrote i šnicle u tanjiru. Niti ću da budem bolja osoba, niti poštenija, prema drugima saosećajnija ako na dan sveopšteg posta jedem krompir ili roštilj. Ne želim da postim zato što je neko rekao da to tako treba ili mora. Postiću ukoliko zaista verujem u cilj i svrhu posta. Za sada, ne verujem.

Crveno slovo i "ne radi ništa". Mogu to da razumem desetinu vekova pre ove 2017., ako je to bio način da se kontroliše masa. Moj um uporno odbija da ne treba da perem veš u mašini na dan kad je, u crkvenom kalendaru, crveno slovo. Sve i da vidim razlog da se tim putokazom vodim kroz život, ne vidim vezu između religije i veš mašine ili pegle. Ne vidim je ni između religije i lopate, cigle i maltera, ali to je do mene i mog prava na izbor.

U petak, na Veliki petak, bila sam u prodavnici. Što su ljudi kupovali kao da je Armagedon, ne bih znala, nisam od tih. Po sadržaju korpe prodavačica me je provalila da ne postim. Pogled čudan, kao da sam bar dvoje ubila i pobegla. Korpa puna mlečnog i mesnog, jaja i koječega. "Ne postim..." - nemam pojma zašto sam mislila da teba da se pravdam. "Komšinice... pa, ja to nikad ne bih rekla za Vas!", odgovorila je uvređeno.

Da li sam ja loš čovek zato što ne postim? Da li bih bila bolja osoba da sam tog dana kupovala krompir i luk? Verovatno ne bih time skretala pažnju na sebe. Ljudi koji se u post razumeju (poštujem i pozdravljam) kažu da se tih dana posti na vodi, jedu jela kuvana samo u vodi. Dakle, onaj ko je jeo prženu ribu je sad bolji čovek od mene koja sam pila jogurt uz pizzu? Sviđa mi se takva podela. Ja ću, i dalje, da budem to što sam i da mirno spavam, jer sam iskrena prema sebi.

Volela bih da te "jer tako treba vernike", pitam kome su u prevozu ustupili mesto? Kog gladnog nahranili, darovali prerasle dečije stvari i igračke, knjige, školski pribor, jer post nije merilo lične dobrote i empatije. Moguće je da nisam dobro informisana i da je baš sardina iz konzerve ključ za dobro mesto u raju, odmah do onih što crkvama daju fina sponzorstva, kao da kupuju stanove u raju direktno od investitora. Ne želim da budem takva. Biću ono što sam i na crveno slovo i na zeleno svetlo i sa svakim, svakog dana. Ako time gubim mesto u rajskom vrtu, nema problema. I tu nameravam da idem svojim putem.


foto: Internet
tekst: Sanja Ciganović
lektura-korektura: Andreja Spasić

2017-04-16

Ono kao u Parizu

Rendala sam jabuke za lenju pitu i gledala kroz prozor.
"Što se mi više ne volimo kao pre, m?", - rekoh glasno ali ne dovoljno glasno da bi me čuo, zadubljen u trosed.


Odgovora bez. Sve sa rukom u činiji sa rendanim jabukama ušla sam u dnevnu sobu. Napolju je sipila aprilska kiša. Jedan od prozora u dnevnoj sobi bio je odškrinut, tek da se oseti miris proleća.
"Ko se, bre, ne voli kao pre?", - promrmoljao je između jastuka.
Ovi praznici kvare ljude, svega mi. Dovoljno je dva dana ispasti iz ludog ritma života i glavu napune lude misli.
"Pa, mi. Zašto ona lepota udvaranja, sa početka veze, ne može da se zadrži i povremeno osveži?" - pitala sam glasno sebe, ne njega. On je romantičan ali samo o zvaničnim prilikama, kad treba da se slikamo ili tako nešto. 
"Lutko, imam sjajan plan!", - poskočio je da se trosed pomerio. "Oblači jaknu, idemo!"

Kud idemo, a jabuke, a pita? To će patuljci da naprave, verovatno. Ni sama ne znam otkud mi ideja da ubrzam rendanje započete jabuke, dok sam u vazduhu držala činiju i rende. Otfrknu deo mog nokta međ' jabuke. Šta da se radi, kakva domaćica, takva i lenja pita.

Na brzinu sam navukla patike i jaknu. Čekao me je, sa ključevima u ruci. 
"Kud idemo, ludače?", smejala sam se i situaciji i svom izrendanom prstu.
"Videćeš. Stigni me!", odjurio je niz stepenice.
Delićem pameti setih se da ponesem kišobran.


Neimar je deo Vračara koji liči na Pariz. Tačnije, ne znam da li liči, nikad nisam bila u Parizu. Meni se čini da liči, pogotovo u rano proleće kada procvetaju magnolije. Na potezu od hrama pa Bregalničkom nizbrdo ka Južnom bulevaru još uvek ima starih vila. Samo na njih obraćam pažnju, dok šetamo. Ove novokomponovane kućerde mi ne privlače pogled. Karađorđev park je jedan od retkih koji nije pretrpeo hirove gradskih vlasti, i ostao je uglavnom isti kao i pre. Razlika je samo u broju vlasnika malih belih pudlica, koje ga zaseravaju, nemilice.

Nije baš pljuštalo ali je fino padala kiša. On ne voli kišobran a ja ne volim da kisnem ali volim njega. Žustro je hodao i držao me za ruku, sve do momenta dok mi nije oteo onaj kišobran i otvorio ga iznad naših glava.  U parku nigde nikoga. Samo mi i april i kiša. Bila sam vrlo radoznala čemu sve ovo.

"Seti se Barbara,
bez prestanka je kišilo
nad Brestom toga dana,
a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, očarana,
pod kišom..."

Ko bi rekao da je neko ko je išao na popravni iz srpskog, u gimnaziji, zapamtio Preverove stihove! Nasmejala sam se glasno.  Svašta još imam da naučim. Jedan život će biti malo vremena, da dokučim sve ćoškove u njemu.


"Seti se Barbara,
bez prestanka je kišilo
nad Brestom
a ja sam te sreo
u ulici Sijama
smešila si se,
i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao,
i koja me nisi poznavala
seti se
seti se toga dana
ne zaboravi..."


Vidim ja, igraćemo se romantike. Jebeš pitu. Za ovakve trenutke se živi.
Stajali smo ispod kišobrana. Kiša je dobovala a ja sam se penjala na prste, da ga poljubim. Šta ću kad sam niska pa moram tako. Malo nam je smetao onaj kišobran. Bacio ga je u travu a ja sam se propinjala na prste sve više, da se što više ljubimo, kao da se nikad u životu poljubili nismo. Prošao je čovek sa psom. Izgledao je šugavo. Pas, ne čovek. Gospodin Merso i njegov pas. 

Ljubili smo se, kao da smo se prvi put sreli. Nekako nevešto i plitko, sve dok mu nisam oko vrata stavila pojas za spasavanje napravljen od mojih ruku. Onda je bilo malo bolje, mada smo stajali na nizbrdici i potočić kišnice se slivao niz stazu u parku. Noge su mi bile mokre. U daljini je škripao tramvaj. Desetka, devetka ne ide zbog radova na šinama.

"Zagrli i ti mene", - rekla sam stidljivo, kao da se nikad pre grlili nismo. Stajali smo i grlili se, kao dva tinejdžera po sred parka, dok su pored nas, povremeno, prolazili ljudi sa šarenim kišobranima.
"Kako da te zagrlim?", - rekao je, iznenada. Na trenutak sam ostala bez vazduha. Da li sam njegova? Da li mu pripadam svakom ćelijom svog bića? Da li sam, možda, do ovog trenutka živela u iluziji i navici da smo jedno drugom... Nešto? Šta da odgovorim?

"Pa da, kao da sam tvoja, ali ne ono kao da sam tvoja komoda nego kao da sam skroz tvoja. Ma, znaš, šta me zezaš..." Šta ću ako ne zna? Opet se Univerzum zavrteo oko mene. 
"Čuvaj me", - rekoh, na ivici suza.
"Onako kako je Mali princ čuvao svoju ružu, tako da te čuvam?", - pitao je, zbunjeno. Tog trenutka sve je moglo da se slomi ili ojača zauvek.
"Čuvaj me najbolje što umeš", rekla sam i počela da se tresem, koliko je suza grunulo iz mene.

Ne znam koliko smo tako stajali na kiši i ljubili se i plakali oboje. Možda par minuta a možda čitavu večnost. Od tog trenutka, ništa više nije bilo isto. Ni kišobrana nije bilo, na travi. Neko ga je poneo, misleći da je polomljen, valjda da ga popravi i proda na Kalenić pijaci. A nov je bio taj kišobran, samo dva puta sam ga nosila.

Na putu do stana, ostavljali smo mokar trag, toliko smo pokisli na 10 stepeni beogradskih. Njemu nije ništa, osim što je nekako... Ojačao prema meni, što je prisniji i mazniji. Kiša u Beogradu i dalje pada.

"...O Barbara,
bez prestanka
kiši nad Brestom
jednako kao i tada..."


Ja imam upalu bešike i sad pijem hektolitre čaja od peršuna. Nije to važno. Važna je ljubav. Sve ostalo ima da se kupi u apoteci.




2017-04-13

Zaboravih naslov

"Šta praviš za praznike?"

Pitanje koje muči domaćice, ovih dana. Nije lako usaglasiti želje ukućana sa mogućnostima novčanika. Jedan voli jagnjetinu ali žena mu ne pravi sarmice od jagnjeće maramice onako kako ih pravi njegova mama, pa bolje da ne pravi uopšte.

Druga se bekelji na miris jagnjetine, treći se poziva na prava mladih jaganjaca. Neki ne vole kuvana jaja, drugi neće da poste, treći opet po svome, četvrti će leba i paštete.. Svako ima svoje želje a domaćice šize. Moja mati, već par dana prevrće kuvare, u potrazi za idealnim jelom za veliki praznik. Ne sporim praznik onima koji ga tako doživljavaju. U mom sistemu praznik je svaki dan kad nisam na poslu a budem sa onima koje volim, da ne ponavljam. Poštujem tradiciju, sve je to super, ali nisam ni domaćica ni mega vernik. 

Pred pijacom me je, jutros, prepala neka tv ekipa. Svi zajedno nemaju godina koliko ja. Što baš mene i što baš ujutru, kad jedva pogodim da izađem iz autobusa i uđem u kancelariju, sa kratkim obilaskom pijace, ne bih znala. Možda im izgledam mirno i pitomo, kooperativno. Šta znam, i šećer i so izgledaju isto pa nisu isti i ne prijaju svima i uvek. Mlađana sa mikrofonom me je zaskočila na stepeništu pijace. "Kako Vi farbate jaja?" Kapiram da je željeni odgovor bio u lukovini, u prehrambenoj farbi ili temperama. Mene su mama i tata učili da ne lažem a, lično, ne volim da dajem odgovore koje neko od mene očekuje. "Karminom, običn...", nisam stigla da izgovorim kad je cura počela da mlati i vrišti "Seci, seci!" 

Seci, i tebi. Šta me napadaš zorom? Ko istinu traži a na istinu nije spreman, ne treba ni da je traži. Mogla sam svašta još da je naučim nego pobeže. Imam par prijatelja sa kojima se smejem. Ostali su previše odrasli i opterećeni da će neko da ih vidi kako se smeju i pomisli kako im je dobro, u trenutku kad nije politički kokretno da nekome bude dobro. Podržavam te studentske skupove. Svoju revolucionarnu fazu sam prošla 1992. i 1996., dobila suzavca taman koliko treba da me starost ne bi pitala gde je mladost, i da unucima imam šta da pričam a i slike pokažem. Sve je lako kad si mlad. Mladi imaju sjajnu razmeru entuzijazma, pameti i energije. Svaka generacija treba, bar jednom, da zguta suzavac i dim, dobije pendrekom i  menja sistem. Ja se tu ne bih mešala. Nikad sebe nisam videla kao revolucionarku koja gine na gradskom trgu.

Isto tako, sebe nisam i ne vidim kao domaćicu koja peče uskršnju tortu i kljukanog šarana, da ga napije pa nahrani ukućane koji će da podriguju na mulj naredna dva dana. Sutra će biti histerija objavljivanja slika farbanih jaja. Takmičenje u domaćinstvu može da počne! Moja baba je pričala da greh iz usta izlazi a ne na usta ulazi. Ako je do Boga, poživeo je 95 godina takvu nesavršenu. Sutra kuvam špagete onako kako ih ćera i ja volimo. Čudo jedno, koliko ne podležem pritiscima i masovnoj prazničnoj histeriji pustošenja prodavnica. Poštujem svačije želje i, od drugih, ne očekujem da moje kapiraju. Meni je sasvim lepo u svom životu. Praznik mi je jer ne moram na posao i imaću vremena za susrete sa dragim ljudima. Još ako stignem da lenčarim pored vode, uz kafu i cigar, sreća će biti kompletna. Ne kažem, lepo je otputovati na odmor, ali ko probleme u glavi nosi ni hiljadama kilometara od kuće neće naći mir.

Za jednu ovakvu, drčnu i lenju, imam sasvim dovoljno za radost. Dve šolje kafe na stolu čine čaroliju mojih praznika. Srećno vam sve što slavite. Zaboravih naslov da metnem, toliko sam se već opustila.






2017-04-11

Devetiaprildvehiljadesedamnaeste

"Šta si legao tu, hoćeš tu da mi umreš, a?" 
Bolničar ima tri kubna metra i frizuru kao Kusturica. Ne znam da li je strašnije kako izgleda ili kako te pogleda. Tri kubika u beloj uniformi uopšte nije prijatan prizor. Podseća na Indijanca iz "Leta iznad kukavičijeg gnezda". 

Na podu, ispred ambulante br. 8, leži sklupčan čovek. Skitnica, čini se. Kuka i previja se u bolovima. Rekla bih da se poznaju. Ulazi u ambulantu, vidno odomaćen. Izlazi čio kao stršljen koji je uleteo u sobu, niko ga nije zgnječio i konačno je pogodio prozor i izlaz u svoj svet. Hodnik urgentne medicinske službe dobio je mesto za novog posetioca. Ostao je samo vonj čoveka koji se dugo nije kupao. Tu smo gde smo. Nedelja je popodne. Niko nije došao jer nema šta da radi. Svakoga je muka poterala, lična ili nekog koga voli. Gužva je tolika da vazduha nema. Samo mirisi krvi, znoja i straha. Sve nas puca adrenalin. Neki tiho stenju od bolova. Neki glume masovnost. Svi imamo svoje razloge.

Desilo se šta se desilo. Jedan telefonski poziv je učinio to nedeljno popodne drugačijim od svih nedeljnih popodneva. "U kolima hitne sam, pa samo da ti se javim.." Sve je u redu, čim može da govori, razmišljam već 10 koraka unapred i, u svojoj glavi, znam da je sve u redu. Ne baš u najboljem redu, jer hitna ne vozi nikoga ko je baš u najboljem redu, nego više onako, u redu, ok.. Govori, svestan je, šta god da je bilo. A bilo je. Bio je ispred vozača koji je kasno zakočio. Uvek, baš uvek obučen kao da ide na put oko sveta, i ovaj put je bio pametan i obukao svu opremu. Neki su skloni da kažu da je to pozeraj. Neki znamo da oprema bajkeru čuva život. Samo neki znamo da je motor život, ona iskra koja te tera da ustaneš kad padneš, onaj motiv linije horizonta pred točkovima i ničim nadoknadiv miris asfalta i slobode u kilometrima koje vidiš pred sobom. 

Dobro je. Samo malo nije dobro. Pregledaće ga, i idemo kući. Idemo u ambulantu 2 pa u 7 pa u 8 na snimanje pa u 9 da pročitaju snimak pa.... Kako kažu, tako ćemo. Nedelja je. Od ručka me je boleo vrat. Nikako da se namestim. Glava mi je bila dobro, ramena su mi bila dobro a vrat mi je bio kao tuđ. Čudno je to. On nikada ne kasni. Kasnio je. Sad je sve dobro. Tu smo, ekipa ljudi koji ga vole je tu, i sad i kad god. Pregledi se nižu. Osoblje Urgentnog centra radi kao na traci. Kako uspeju da se isključe iz svega što vide? Kako uspeju da odu kući, da se igraju sa decom, odu u nabavku, vode ljubav, spreme ručak, preslišavaju decu geografiju? To je profesionalizam, kada uspeš da jasno odvojiš dokle je tvoje a dokle primaš tuđu Energiju, i ne dozvoljavaš da se meša sa tvojom. 

Na kolicima pored mene je lepa devojka. Sedi, pogrbljena. Krvava je. Drži vilicu. Drugom rukom kucka po telefonu. Oko nje su dve drugarice i majka. Ne može da govori. Samo nekako skiči, bolno, ljuto, mnogo tužno. Pacijenti se primaju po prioritetu povreda a ne po tome kad su došli. Tanja, tako ćemo je zvati. Vidi se da je u bolovima. Jeziv je osećaj biti među ljudima koje boli a ne možeš jebeno ništa. 

Na drugim kolicima je mršuljavi momak bez majice. Pantalone, ispod pojasa, natapaju se krvlju. Čini se da je ubodna rana. Ruke su mu krvave, lice mu je umazano. Crvena fleka na pantalonama je sve veća. Kao da je zaboravljen. Nikoga pored njega. Prišla bih i ne bih, ne smem. Možda je agresivan. Možda zaražen hepatitisom C ili HIV-om. Možda mu samo treba da ga neko pomiluje po obrazu i kaže mu da će sve biti u redu. Valjda. Aca, tako ga oslovljavaju.

Sedokosi gospodin pravi buku. Oko sebe širi miris alkohola. Deo lica mu je ugruvan, obliven skorenom krvlju i podliven. Pored njega dva mlađa čoveka, jedan vidno besan, drugi kao statista. Zvaćemo ga Karl. Gospodin Karl ima preko sedamdeset godina. Lepo je obučen, na njemu su vidljivi tragovi nekadašnjeg višeg sloja. Lepa garderoba, doduše, isprskana krvlju, ali i dalje se vidi da je lepa. Na jednoj nozi ima čarapu, druga noga mu je bosa. Sedi i gunđa glasno. Sin, rekla bih, pokušava da ga smiri. Gospodin postaje agresivan. Sklanjam se u stranu. Ustaje, hoće da se bije sa sinom. Đavo ga goni. Besan je, u svojoj staračkoj nemoći.

"Za ovo sam te školovao, da me ovde brukaš pred svetom, jesam li te za to školovao?", dere se. Sin izgleda meko kao pamuk, kao veliki dečak kog je tata doveo u internat prvog dana i otišao. Naočarice i garderoba na njemu su poput uniforme. Ruke negovane, kao da nisu podigle nikad ništa teže od kašike a nju, očigledno, često podižu. Dekica se dere, neposlušan je i sve više agresivan. U hodniku nema mesta za takve egzibicije. Svi stojimo jedni drugima na nogama, bukvalno. Par mesta za sedenje rezervisano je za one koji ih se prvi dočepaju. Na kolicima leže samo najteži slučajevi. Nigde, osim u tom hodniku, nije privilegija kad imaš ubodnu ranu i puste te da ležiš na tim kolicima. Umetnost je proterati ih kroz prepun hodnik. Previše je tu bolnih lica, da bih stigla da obratim pažnju na svakog. Svima im želim da što pre odu svojim kućama, gde god one bile.

Malo se plašim za ovog našeg, ne preterano. Nekad mi je neko rekao da su rumeni obrazi dobar znak, pa računam da mu nije ništa strašno. Preloma nema. Brinu me one skrivene povrede, moguća unutrašnja krvarenja, kontuzije. Ceo život je pred nama, da čujem šta se i kako dogodilo, sad je to sve nevažno. Čekamo rezultate snimanja i šalju nas na skener. U ruke dobijam štampano uputstvo... Do kraja hodnika pa levo uz stepenice, pa pasarelom do sledeće zgrade, u prizemlju je skener. I, molimo Vas, vratite nam ovaj papir. Fakat.. Trebaće uskoro nekom novom, ako bude mogao da čita. Dok nisam stigla, dovezli su mrtvog bajkera. Tog dana ih je petoro poginulo širom Srbije. Niko od ludovanja. Svi greškama vozača automobila. To je sad nevažno. Drago mi je što nisam bila tu. Ne plašim se smrti. Lažem. Plašim je se samo kad nosi moto opremu.

Skener je u raju. Prostor je ogroman, ima vazduha, otvoren je prozor i nema gužve. Čak ima i mesta za sedenje. Oni pre nas uče me kad i kome dajem dokumentaciju. Sestra uzima gomilu papira i izveštaja sa dotadašnjih pregleda. U rukama mi ostaju samo njegovi rentgenski snimci. Držim ih pažljivo, kao da držim svete spise. Ako su pokazali da nema preloma i većih problema, držaću ih najzahvalnije što umem. Ti snimci kažu "Sve je u redu". Hvala im. Nisam pobožna, ne molim se nikome, ali sam na putu do Urgentnog razmišljala koliko još miliona stvari treba da uradimo zajedno, o hiljadama stvari o kojima treba još da razgovaramo, stotinama mesta koje treba zajedno da vidimo. Bilo je sasvim dovoljno da mi uposli um, dok ga nisam videla ispred ambulante broj 2, naslonjenog na zid, sa plastičnom kragnom koja nikako ne ide uz moto opremu. Iz džepa mu je virila tablica. Ne deluje pogužvano. To mi daje nadu da motor nije zgužvan. Neka bi pomislila "Dođavola motor, to je opasno". Ja, uvek naopaka kada su takve stvari u pitanju, pomislih na radost kada i tih 95 konja opet stavimo na asfalt.

Tanja je, i ovde, ispred nas. Kao da smo na polaganju ispita, svako ima svoju grupu i hrpu papira, i svaku ekipu čine: neko koga puno boli, neko ko plače, bar jedan optimista, i bar jedan koji se zeza. Gledam joj kosu, kako se preliva preko njenih leđa, dok sedi na kolicima. Iz nekog razloga ne sme da leži a mnogo je boli. U očima joj se vidi. Neko je obrisao krv sa njenih ruku. Ulazi na skener, pa je izvezu pa zabrinuti doktor dolazi do nje i kaže joj da ne brine, da će moći da ima decu, iako joj to sad ne izgleda tako. Nisam radoznala o čemu se radi. Samo bih volela da je pomazim po kosi i kažem joj da će sve biti u redu. Valjda.

Aca je na svojim kolicima. Njega su bolničari dovezli, onaj ogromni i jedan manji. Od njega je svaki manji. Parkiran je pored lifta, u mraku, sam. Sramota me je da pijem vodu i sklanjam se da me ne vidi. Krvava mrlja na njegovim pantalonama više ne raste. Neko reče, uboden je šilom u stomak. Opet neko reče... Nekad su se boli noževima, kakvo bre šilo... Naša ekipa se smestila na malo dalje stolice. Na klupi sa tri slobodne, jednu je zauzimala baka. Pored nje pripadnik policije. Ćelav, u uniformi, delovao je pitomije nego što bi bio da sam ga srela na bilo kom drugom mestu. Brinuo je o majci, staroj, bolnoj. Nema protekcije na uniformu. Svi su tu jer ih boli. Uskoro stiže gospodin Karl. Prvo se čuje  a zatim i vidi. Svađa se sa sinom.

"Vidiš kako me ovde drže, kao u zatvoru, ne daju mi da idem u WC", - sve jače i neprijatnije njegov glas cepa tišinu pred skenerom. "Tata, molim te, ne pravi skandal", - oglašava se Karl junior. Zaista liči na dete iz internata, iako ima bar 35 godina. Vidim u njemu dečaka kog je tata gadno razočarao, ne prvi put. Gospodin Karl, tako ćemo ga zvati i dalje, histeriše da mora u WC i da je strašno što ga ovde drže zatočenog, kao nekog kriminalca. Ugleda pripadnika policije i ekspresno se smiruje. 
"Kako je, šefe?", - čini se da ništa pametnije nije mogao da smisli ali je dobra vest da je prekinuo da divlja. "Evo, i mi čekamo", - reče mu ćelavi policajac. Ni on ni debeljuškasti sin gospodina Karla nisu tu odrasli ljudi. Tu su samo deca, uplašena za svoje roditelje. Kratko je trajalo primirje. Gospodin Karl nastavlja svoj cirkus. "Što me držiš bosog, gde mi je čarapa?", - nastavlja.

Sin ga hvata za ramena. Ne gledam, iza leđa su mi. Vidim ih po glasovima, po tonalitetu razgovora, vidim koliko je bola i stida u tim rečenicama. "Tata! Pitaj to hitnu pomoć, koja te je pokupila pijanog na ulici. Tata, ležao si u krvi na ulici, neko je zvao hitnu a ja sam te tražio po bolnicama, nisam znao ni da li si živ...." Sinu nije lako. I nije ovo, izgleda, prva takva situacija. "Pa šta ako sam se napio? Ja ću da se napijem kad ja to hoću. Ne mogu više da pišam kao čovek, niko i ništa me ne sluša, što me ne ostavite na miru da umrem...." Koliko bola je u vazduhu! Koliko tuge čoveka koji oseća da više ne vlada svojim telom ni umom, koji samo hoće da se to završi i da ga puste na miru, eto tako sam ja to shvatila sve dok se nije začuo sin. U tom trenutku sam se i ja okrenula. Tata je sedeo a sin stajao ispred njega. Uloge su se zamenile. Sada je tata dečak uplašen od smrti kojoj, svakako, ide u susret, na ovaj ili onaj način, a sin je onaj što grdi i što sve zna. "Tata! Nisi ti meni jedini, ja imam svoje dete, kome sam potreban normalan!

Tišina pred skenerom je kratko trajala. Tanja mora na još neka snimanja i vidi se da trpi velike bolove. Aca i dalje leži sam. Gospodin Karl je ućutao. Naša mala grupa deli se kad god neko krene napolje, jer je unutra zabranjeno pušenje. Urgentni centar u mraku izgleda strašnije nego po danu. Možda tripujem ali ja sam videla smrt ispred svakih vrata. Na puš pauzi, od svog sagovornika saznajem neke priče... Vrlo je slično onome kada se ljudi upoznaju u vozu i jedno drugom ispričaju svoj život. Osetiš neku bliskost, poverenje, a strah i mrak učine svoje. Tu smo duže od 4 sata i ne vidi se kraj. Smejemo se i zezamo. U povratku pronalazim toalet. Umesto da na česmi pustim vodu, potezom ruke na gore iščupala sam je iz lavaboa. Kažu da strah diže adrenalin. Bežim sa mesta zločina. Ne plašim se ničega, samo mi je nelagodno u tim ogromnim hodnicima. Ne bih da moj sagovornik ode a ja da ne umem da se vratim na skener. U međuvremenu, naša grupa se vratila do ambulante br. 7, na još jedan pregled kod neurohirurga. Upoznaću ih sve lično, toliko sam im zapamtila lica, počeću da im se javljam ako ih sretnem na pijaci ili u prevozu.

Tanju je pukao motor. Na hodniku, pred ambulantom br. 8 u kojoj treba da se ponovi neki snimak, čula sam da je na nju naleteo motor, kog je neko propinjao na zadnji točak a nije umeo. Motor se otrgao, ona je izlazila iz auta, u pogrešno vreme je bila na pogrešnom mestu kao i većina bolnih u hodniku urgentnog centra. Lepa devojka, triseset i neka. Razmišljam... Da li će stvarno moći da ima decu? Da li joj je, trenutak nečijeg neumeća obuzdavanja mašine, u trenutku odneo buduću porodicu? Nadam se da ne vidi ovog našeg, čija oprema nedvosmisleno ukazuje na povredu sa motora. Ne treba mu njen očaj i bes. Razumem je. Bol, strah, ko zna koji snovi pokidani bespovratno, ali nije on za to kriv, zaista nije. Naša ekipa se smestila gde je bilo mesta, stojim pred ambulantom broj 8, kao i momak u žutoj majici. Mršuljav, oko dvadeset godina. "A, ovaj tvoj, bajker, a?", - reče mi kao da se znamo sto godina. Pogledala sam ga, pogled je odgovorio umesto mene. "Aaaaa, šta vozi, mislim koji motor? Jel ti to muž? Znaš, i ja sam bajker", - nastavio je svoj monolog opušteno.

"BMW taj i taj, nije mi muž... Izvini, da li se mi znamo od nekud?", - pretvaram se u bezobraznu i drčnu. Žedna sam i nervira me. Nismo tu da bismo se družili. Ne zanima me da li je zaista bajker. Ne želim ni da ga slušam, pažljivo osluškujem plavokosu tetu koja proziva sledećeg za snimanje. Fali joj dvojka gore desno. "Ustvari, nisam bajker, još skupljam pare....." Dobro, de, stvarno me ne zanima. Jedino što sam mu rekla da nikad, ali nikad ne seda na motor bez kompletne opreme. Šta znam, dete je. Možda i on misli da je to pozeraj i preterivanje. Ja znam da nije. Možda mu spase život nekad.
Pomislih kako Ace više nema. Izvezli su ga iz hirurške ambulante, nije više bio krvav, obučen mu je donji deo prugaste pidžame i guraju ga prema liftu. Srećno, momče! I, oprosti mi što ti nisam dala vode, stvarno nisam smela a htela sam.

Samo na urlologiji i ginekologiji nismo bili. Sve je to dugo trajalo, čak i nama koje ništa ne boli. On je junak, nikad ne kaže da ga boli, sve izdržava bez problema. Zakukao je samo kada je razbio glavu o sveže montiran kuhinjski kredenac, a ni to ne bi nego se baš jako pukao. Nekad mene boli kad njega boli. Stvarno osetim fizički bol pa pomislim da je dobro što je na mene prešlo, da i bol podelimo. Posle više od 6 sati pregleda i čekanja, dva pečata na lekarskim izveštajima, označila su da možemo da se razilazimo. Bilo je 23.40 a gužva u hodniku se raščistila. Elektricitet iz vazduha nije. Najavljivao je dolazak novih krvavih, izbodenih, polomljenih, povređenih, bolnih. Srećan je svako ko odatle izađe na svojim nogama.

Ekipa se razišla. Našeg pacijeta su odveli kući na oporavak, a ja nisam želela prevoz. Na 500 m sam od stana, nema potrebe, prijaće mi vazduh. April u Beogradu ima svoj, poseban, miris. Nisam se usudila da idem prečicom kroz mrak. Izašla bih negde kod centralne kapele, a nisam bila raspoložena za još smrti, to veče. Krenula sam dužim putem, levo pa Pasterovom uzbrdo. Sa obe strane ulice su samo bolnice. Ulice su bile nenormalno puste. Duž cele Pasterove nisam srela ni auto, ni čoveka, ni psa. Nigde nikoga. Pred kraj ulice sam podigla glavu. Svetla Onkološke klinike sa desne, a Dečije Univerzitetske klinike bila su sa leve strane ulice. Pomislih... I ovde se neko bori za život. I ovde je neko umro juče, ili danas dok sam ja pravila ručak ili umire sad dok se ja vučem uzbrdo. Možda neko baš sada  napušta svoje telo i odlazi u beskraj Univerzuma? Uputih deo svoje Energije ka obema klinikama. Detinjasto i naivno, ali meni je bilo neophodno. Svi moji problemi postali su smešni. Optimizam i ljubav dobili su novu dimenziju.
U vrhu ulice sijao se hram Svetog Save. Nemam tih religioznih potreba, da se nekome molim za nešto. Između mene i moje vere ne treba mi crkva kao posrednik, mogu da joj se divim i poštujem je kao građevinu ili obeležje narodne tradicije ali ne umem da se molim ni da molim. Osetih zahvalnost, beskrajnu. Onoliku. Živ je i dobro je i na svojim nogama ide kući. Nisam razmišljala šta bi bilo da je bilo ovo ili ono. Kad voliš bajkera, ne razmišljaš šta je moglo da bude nego se raduješ što je dobro, slaviš što je živ. On je ceo i tablica je cela, to što je motor polupan... Pa jebiga, kupićemo, popravićemo, izmislićemo. Bajkeru sve možeš da uzmeš i preživeće, samo slobodu nemoj. Bez slobode ne može.

U poslednjim minutama devetog aprila dovukla sam se do prodavnice. Gladna i umorna ali beskrajno zahvalna svemu na svetu. Kupila sam čips i pivo, da me je neko pitao zašto baš to, nemam pojma. Uspentrah se do stana. Stopala su mi tiltovala od umora i adrenalina. Stajala sam pored kuhinjskog prozora i pila pivo, na slamčicu, ne volim da balavim limenku. Višak adrenalina slivao mi se niz obraze. Mesec i ja smo se odlično razumeli. Avala me je gledala iz daleka. Novi dan je počinjao. Ne pamtim da sam ikad bila srećna tako i toliko. 




Ova je priča posvećena  Andreji Spasiću. Najboljoj duši koju poznajem, najvećem srcu koje postoji u mom Univerzumu.


foto: https://www.linkedin.com/pulse/avala-mountain-tower-belgrade-marija-vukovic

2017-04-05

The Versatile Blogger Award

I dalje nemam pojma kakve nagrade i šta, samo me blam da me kolege blogeri nominuju za nagradu a ja ne odgovaram. Nisam lenja, mame mi, samo ne stižem. Jesam ja Žena godine ali prošle, za ovu još moram da poradim koješta.

Sada je red da se poštuju i pravila igre:
  1. Zahvaliti se blogeru koji vas je nominovao
  2. Nominujte do 15 blogera (možete manje ali ne više) i obavestite ih
  3. Podelite sa svima 7 činjenica o sebi
  4. Objavite sliku nagrade u svom tekstu i ova pravila



Inače sam sva po pravilima, pa da i ovo poštujem kako red nalaže.

Hvala Nedi Drajić Petronić, Jeleni Dilber i ostalima koji su me nominovali. Zalagaću se za mir u svetu i tu kreću suze krokodilke... Ili već nešto prigodno, trep, trep.

Iskreno, najzanimljiviji mi je ovaj deo o 7 činjenica o meni:

  1. Mnogo psujem. Jebiga, to je tako i neće se menjati. Ne umem da uvijam reči u šećer a nije ni zdravo.
  2. Nemam ambiciju da budem najbolja i savršena. Ni mama, ni žena, ni na poslu, ni u prijateljstvu. To sam što sam pa ko preživi, idemo dalje.
  3. Ne volim sarmice od zelja, ni na slici, ni u svojoj blizini. Nije do zelja, do mene je.
  4. Često ne biram reči. Stvari zovem pravim imenom. Da li je to mana ili vrlina, još utvrđujem.
  5. Da li mora samo 7 činjenica o meni? Pitam samo... Toliko sam divna da mi je 7 pozicija malo.
  6. Ljubim bolje nego što kuvam. Kako kuvam, pozivam prvog svedoka...
  7. Uprkos dugogodišnjoj borbi protiv šminke, visokih štikli i duže kose, poklekla sam. Opako sam se navukla na visoke štikle. Maskaru stavim povremeno a za dužu kosu ću da vidim još. Možda, ipak, postanem žena svojih godina.
Dobro je da ne moram dalje. Ima još činjenica o meni, nepoznatih i meni najmilijima, pa neka ih sami saznaju ako ih zanimaju.

Još da dam završnu reč i dosta za ovaj put.
Hvala Negoslavi.
Ona mi je otvorila vrata u blogosferu.

Sad da nabrojim ove ostale i da se razilazimo.

Bitno i nebitno
Jelena Dilber
Mama iz magareće klupe
Negoslava
Mama Zvončica
Moja mama nova
Vestica bez metle
Mamino blago
Kototamo
Slučajni bloger
Tri plus jedna
Debela mama
Skitarnik
Ritam dana
Putovanje sa ukusom
Rokselanin kofer
O tome vam pričam
Evo bloga moga
Ostao je još Nikola Nikolaki i njegov blog, i da me ubijete, ja sad ne mogu da ga nađem. I za njega jedno pozitivno brojanje.

Dodaću još jedan, greškom preskočen pa sad editujem sa telefona
http://draga100posto.blogspot.rs

Izvinite, svi fashion i šminkerski blogovi. Zaista ne pratim vaš rad, sigurna sam da ima odličnih, ali su mi to daleke teme.

Vas volim da čitam. Baš me briga da li ste sa ove ili one platforme pisali. Samo pišite.

A sad, idem da svet učinim boljim, kao svaka od lepotica sa izbora za Miss...

2017-03-21

Insomnia

Jahač u crnim pantalonama nema kačket.
Onaj sa šeširom jaše riđeg konja.
Konj kog jaše Đura nema jedan zub.
Ribe lete leđnim stilom.
Kog konja jaše koji jahač, ako je brzina kretanja crva kroz trešnju jednaka godišnjem rastu BDP?

Uvek sam volela ovakve mozgalice. Dovoljno da razgali čoveka a malo da nađeš smisleno rešenje. Kako kažu, pazi šta voliš jer postoje velike šanse da ti se to desi... E, to.

U ovom igrokazu imamo četiri lika.
a) Baba - gospođa Majka. Umorna od života, bolesna od svega osim side i raka. Dan joj počinje sa "Jao" i isto tako se završava, makar to bilo i "Jao, što ti to lepo stoji", jao je obavezan element, poput duplog aksla. Prepodne uz šporet, onda dremka (jer se kućni red mora poštovati), odmaranje od dremke, večera i veče posvećeno najezdi Turaka iz televizora. Lokacija: dnevnosobni trosed ispred gorepomenute sprave. Daljinski upravljač je uvek pri ruci, osim kad treba da utiša TV koji navije tako da ostalima uši otpadaju. Ne čuje baka.

b) Deda. Dedosaurus, mršuljavi beloglavi otac moj. Prošlog meseca su ga stisla vrata gradskog autobusa i još uvek je modro-crn. Nije žvanjkav i ni na šta se ne žali. Prepodne nabavka, a ručak mora biti postavljen najkasnije do 12.15. U suprotnom, ljuti se kao malo dete, što izaziva povećan nivo kortizola ostalih ukućana. Zatim, zavijen u jastučak, drema skvrčen na dvosedu. Trosed je osvojila gopođa Majka, davne osamdeset i neke, kada je deda radio po vasceli dan i bio van kuće. Korisnik tv aparata u trpezariji gde gleda sav sport ovog sveta, od hvatanja somova golim rukama po nekim belosvetskim baruštinama do fudbalskih utakmica zonske lige Papue i Nove Gvineje.

c) Milo dete. Jedanaest godina, sitne bubuljice, dugačak jezik i povišen nivo lenjosti. Generacijski, ni po čemu se ne razlikuje od svojih vršnjaka. Ne umeju da pričaju rečima, jok, samo preko društvenih mreža. Dete koje odrasta u devojku, od onih što ih zovu "sa stavom". Menščini da je samo drska i bezobrazna, kod onih koji joj to dozvoljavaju (videti pod a i b). Pasionirani gledalac tv programa samo ako treba izbeći obaveze tipa spremanja sobe ili učenja, tada se ne odlepljuje od zaštitnika (videti pod a i b).

d) Četvrta pozicija pripada meni. Volim i ja njih ali hoću da bacim kašiku. Na poslu stres, u prevozu cirkus, u glavi diskoteka a hormoni kao cunami. Kad saberem i oduzmem, divim se sebi koliko sam normalna. Valjda jesam.

Jutro izgleda ovako: baba ustaje oko 04.30. Svi čuju čangrljanje pa se bude i, normalno, u toalet bi. U isto vreme kreće i buka od saobraćaja drumskog i avionskog. Kreće fight klub. Ako uspem da se vratim da odspavam još malo, to je sjajno, jer posle pitanja u zoru "Šta da kuvam danas, m?" meni nije dobro. Ne pomažu ni štampani jelovnici i kulinarske emisije, ako u 7h već sve nije iseckano i pripremljeno, ručak će da kasni. 

Od pola sedam kreće "Hajde dušo, budi se, treba da se spremiš za školu". Totalno ignorisanje. Hrišćanski mirnim tonom, kao da sam se sjajno naspavala i odmorila, i dalje pokušavam da probudim svoje čedo malo. Grli jastuk kao da je tek zaspala, ljubi je majka. Promeškolji se i nastavi da spava. Dobro, ponoviću za par minuta, kupatilo je slobodno! Ispred mene zamiče bela glava. Prostata, kapiram sve. Sačekaću. Čedo mamino ne reaguje na finoću, kao ni na "Ok, ostani da spavaš, prespavaj sve časove, neću da se nerviram". Glasan govor ne pomaže. Da vičem, biće još gore a vreme prolazi. Ako i uspem da je probudim, sedi na krevetu i spava otvorenih očiju. Pokušavam da uletim u kupatilo na par mnuta. Avaj, baba brčka neki veš, evo sad će.. Dobro, Sanja, izdrži, možeš ti to, samo smireno i pazi na pritisak.

Kreće vrisak iz detetovog pravca. "Kasnim, skloni se, hoćeš da kasnim u školu, jel to hoćeš?" Mali Zmaj se osvestio i pogledao na sat. Hoda tamo-ovamo, kao da će sve samo da se složi, stvari da obuku nju, patike je obuju same. Doručak se suši na stolu. Ako u trku zgrabi neki zalogaj, to je to. Utrčava u kupatilo. Deda grebe na vrata. Prostata. Baba glasno prepričava Jutarnji program i ko je kome šta rekao. Dete cupka, ja dišem polako i smireno, dede nema. Secka dlake iz ušiju. Aman, imaš ceo dan, nemoj sad, molim te. Pa, sad sam video, ne mogu ovakav u prodavnicu! Cupkamo pred vratima, kao trkači koji čekaju donosioca štafetne palice. Baba dovikuje da autobus za Sremčicu vozi izmenjenom trasom. Ne čujem jer spoljnopolitički komentator drži slovo u jutarnjem programu. Kaže, niko ne ide na tu stranu sveta ali valja znati, dug je dan. Sa dedinog televizora urla prenos neke utakmice. 07:30 je. Dete je konačno spremno da krene. Ups, nema sveske iz muzičkog. Vidi, srpski, pa jao, pa bio je domaći, pa jao! Drugarica joj zvoni na interfon. Hipertenzija mi golica uši iznutra. Dete kreće u školu. "Lepo se provedi, lutko mamina!" Ne žuri. Svo vreme sveta je njeno a ja sebi džigericu pojedoh što se toliko razvlači bez potrebe.

Baba je na trosedu u dnevnoj, pa ide njen tv pa par metara pa dedin tv pa deda. Komuniciraju dovikivanjem, kao onomad kad su sa jednog brda dovikivali vesti onima na drugom brdu. Grabim ka kupatilu, tušu. Potpoljene su kuhinjske krpe a puna kadica ne može da se protera kroz vrata tuš kabine. Mogu samo da se brčkam u krpama i deterdžentu. Nema veze, govorim sebi, diši duboko! Ne daj da ti to kvari dan! Nekako uspevam da se probijem kroz zvučne zidove, spakujem i krenem na posao. Već za 12 sati ću da se vratim, već me boli umor. Trčim. Da stignem u autobus, da stignem na pijacu pre posla, da stignem život. Često uđem u pogrešan prevoz, tek da sednem i dušu napaćenu odmorim. 

Na poslu me čeka super stanje pred imploziju od stresa. Ne smem da se javljam na privatni mobilni. Zove deda, istčavam kao bez glave, šta je bilo? Gde? Pa, zvao si me! Ko? Aman tata, zvao si me pre minut, znaš da moram da izađem iz kancelarije da bih smela da se javim. Ne, ja te nisam zvao. Tata! Pisalo je da me ti zoveš, šta se dešava? Sanja, šta lupetaš? Da li haluciniram, luda li sam, ko tu koga... Aaaaaaa, pa ja sam nešto bockao po telefonu ali nisam te zvao. Dobro tata, jel sve u redu? Što ne bi bilo u redu? Hajde, Sanja, nazad u kancelariju, diši duboko, lažna uzbuna. Kad god ih skuplja hitna pomoć, ne javljaju, pa više brinem. 

Novi poziv. Mamaaaaaaaaaaaaa, nisam ponela majicu za fizičko, da li možeš da mi doneseš? Čas počinje za.... Sedam minuta. Stižeš? Ne, mila, ja sam na poslu, to je ono super mesto sa kosmodromom  odakle raketom doletim do tvoje škole za 3 minute ali nemam ovde čistih majica za fizičko. Dooooobro mama, a da li mogu da kupim Smoki za užinu? Ne znam da li možeš, pokušaj, volim te puno i moram da idem nazad u kancelariju. Još podne nije a ja se pretvaram u neživu prirodu. Sati se nižu, nivo kortizola varira. Sa posla trčim na naredne obaveze. Kod kuće me čeka objašnjavanje decimalnih brojeva i razlomaka, korenovog sistema, Salaminske bitke i taktiranje neke glupe pesmice.

Sve obaveze sam završila i vučem se ka kući. Zdravo sine, ja sam nešto čeprkao po telefonu, da li možeš da pogledaš? Evo, deda, samo da jedem. Dok odem da operem ruke, svi su nabili dupeta u kuhinju, svima se nešto mljacka, svi će brzo i ništa ne treba da brinem. Po malo se tresem od umora ali to sam ja, Sanja, ja mogu sve. Kako kažu ono, blago tebi, ti si razvedena, nemaš nikakvih obaveza. Ručkovečeram i ne znam više za sebe. Dremam dok ispitujem karakteristike žarkog pojasa. Prijateljica me zove i objašnjava mi kako joj je život težak, jer joj je frizerka napravila previše blajhani pramenova a iz prodavnice nameštaja su joj isporučili pogrešan kauč, kako ima novog trenera fitnesa, baš fini mladić samo ima mnoooogo velike šake.. Već se svako, od ukućana, naljutio na svakoga. Deda na babu, što ga opominje da obuče prsluk, baba na čedo malo jer neće da jede supu već samo kupuje budalaštine kod škole, čedo malo na mene jer sam omiljenu majicu odnela na pranje. Baba na mene, jer prozori nisu oprani evo već mesec dana.  Kupus, koza i vuk. Neko će nekoga da pojede. Žao mi je svih njih ali mi je najviše žao sebe.

Osećam kako budna spavam. Stopala mi tiltuju, u glavi mi je prazan prostor, razmišljam da li će sutra biti gotovo carinjenje nekog uvoza za koji sam jutros poslala dokumentaciju.. Ili je to bilo juče? Nemam snage ni volje za priču, svetlo, zvuke, mirise. Grlim svoje čedo, i objašnjavam da više ne reagujem ni da me ubode viljuškom, neću osetiti ništa. Hajde da spavamo, mila. Delimo moju devojačku sobu. Spavam pre nego što mi glava dodirne jastuk. Prvi san mi puni baterije, kada me budi tihi glasić.. Nešto čupavo mi saopštava kao ne može da spava, pita da li sam ja pustila muziku... Ne znam kako se zovem, bukvalno. Da li mogu kod tebe u krevet? Nemoj, srećo mamina, pusti me samo malo da budem svoja u svom životu... Ma, hajde, naravno da možeš!

Slušam je kako diše, potpuno sam rasanjena i fizilki iscrpljena a u glavi mi vri od uzburkanih misli. Ona i dalje spava u 360 stepeni, kao helikopter, iako smo iste visine. Gledam kako je porasla, devojka je a devojčica. Baba kuca u zid, sa druge strane. Nisam napunila mašinu vešom. Ma, nije problem, mogu i do Marsa da prošetam, šta mi je teško... Psi laju u daljini. Ne znam da li imam problem sa spavanjem ili sa budnim stanjem. Sati se nižu. Misli kidaju mozak. Vibrira telefon. Kratka poruka. Jel imaš minut, da pričamo celu noć? Za tebe imam ceo vek...



2017-03-13

Trinaestimartdvehiljadesedamnaeste

Opet onaj osećaj gušenja, kad mi se ne izrečene reči popreče u grlu, pa ni da se vrate u um ni da ih kažem. Opet ona teskoba u grudima, ničim i svačim izazvana. Opet ono vreme koje bih da prespavam, a nemam vremena da ga prespavam, jer toliko toga još želim da uradim.

Kad si jednorog (jednoroditelj, ali vrlo je slično ovom mitološkom biću), pa još kad ti se u glavi uskomešaju sva mora i prorade vulkani, pamet krene kroz uši da beži. Obično vladam svojim sistemom a sad sam pustila da me talasi nose. Ne želim sidro, ne želim da sam vezana na bilo koji način. Slobodno letim kroz svoj Univerzum i čudno mi je sve to. Navikla sam da sam organizovana do sitnih detalja, da šest meseci unapred sve organizujem, da sam u svakom trenutku spremna da poletim na Mesec ili da počne atomski rat. Ovih dana, u mom sistemu je haos. Ili je, možda, u haosu moj sistem?

Dela su posledice misli a moje misli su toliko zbrkane i difuzne, da sama sa sobom ne mogu da se dogovorim ni oko toga šta da obučem. Samo bih spavala, tačnije, bila u trenutku kada se san i java razdvajaju i dodiruju, mešaju, prožimaju. Naučila sam da svesno produžim te trenutke. Možda do nivoa večnosti, možda samo par minuta, svakako ne dovoljno da se prepustim onoliko koliko mi to sada treba. Nisam spremna ni za kakve teške misli, velike reči ni još veća dela. Pre neki dan, lebdela sam iznad Pariza. Kako i zašto, pojma nemam, nikad me nije zanimalo da idem u Pariz, ali je osećaj posle buđenja bio upravo taj. Jutros sam se setila da sam bila na moto skupu u Beloj Crkvi. Iskreno, ne znam ni gde je Bela Crkva ni otkud ja tamo, znam da sam se probudila nasmejana.

Podsvest kreira nove sadržaje, kako bi prevarila um i bar, u mašti, me odvela daleko od svakodnevice koja me sve više opterećuje. Kažu da sve i svako ima gornju tačku elastičnosti. Čak i lastiš u gaćama. Samo sam pretrpana onim što ne volim, tešim se. Jedna mušica nikome ne smeta ali roj zna da sludi i jače od mene. Volela bih da sam mudra onako kao deca. Da poslušam sebe i ukočim, a ne još samo ovo i ono da uradim i eto starosti.  Želim da pišem nastavak knjige i mnogo mi je žao što ne mogu da postignem potrebnu koncentraciju. Previše je onih što bi "samo nešto da pitaju, da uradim, da još samo ovo". Često mi vaspitanje odmaže, da ih lepo uputim tamo gde ništa neće da im bude hitno i pod obavezno, već će strpljivo da sačekaju.

Izgleda se više trošim nego što se obnavljam. Moram da skinem nogu sa gasa, oprosti, svete. Do daljnjeg, sve i svi su na čekanju. Procesuiram nagomilane informacije i oporavljam sistem.