Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-11-13

Nije sponzorisan tekst protiv nasilja II

U vreme Nedelje borbe protiv nasilja, svi o tome pišu i pričaju, kao što se u sezoni slava vrte priče o sitnim kolačima. Kad sezona prođe, ide se dalje. Valjda ljudski um tako funkcioniše. Dok traje nadražaj, traje i empatija.

Možda ne bih obraćala pažnju na svašta nešto što me, i predhodnih godina, nije zanimalo ali sada sam mama tinejdžerke i iz drugog ugla gledam svet oko sebe. Više nije dovoljno da u njenoj blizini nema oštih ivica nameštaja. Sada opasnosti vrebaju sa raznih strana. Neprijatelj nikad ne spava, ne treba to zaboraviti. Mnogi zaboravljaju da deca usvajaju ono što odrasli RADE a ne ono što odrasli govore. Ako kažem da ću da čitam knjigu, detetu to prođe kroz uši. Ako uzmem knjigu i čitam, pa drugu, petu.. Dete vidi, kapira da je to nešto u čemu uživam i ima tendenciju da radnju ponovi. Jednostavno je. Lični primer je mnogo važan. Da li čitamo i koliko, nije tema, ovoga puta.

Pre par dana, novine su bile pune priče o vršnjačkom nasilju u školi u Aranđelovcu. Mnogo pisanja, mnogo baba koje su trle lan da im prođe dan. Deca su izložena teroru nasilništva kud god da pogledaju. Na TV programima gledaju kako se čike i tete biju, vređaju, pljuju jer im neko to plaća. Ne znam šta je strašnije. To, što se javno prikazuje takav program kao nešto društveno prihvatljivo ili to što se deca uče da su makljaža i pljuvačina nešto od čega mogu da se zarade pare. Dakle, školo zbogom, evo nekih finih ljudi koji su na TV programu i koji nam pokazuku svoje veštine. To treba da učimo. Ne treba nam dečiji program, obrazovni program, emisije o botanici, o lepom ponašanju, o dečijim piscima, zanimljivoj nauci.. Treba nam da učimo psovke, davljenje, pljuvanje, drmanje kreveta i slične za život potrebne veštine. Znanje je precenjeno i nepotrebno. Mnogi odrasli rade ono za šta se nisu školovali a i sami kažu da su džabe potrošili godine na učenje. Odeš u rijaliti (to spada pod zabavni program), rokneš nekoga, eventualno siluješ i eto para! Ko je lud da uči, nauka ne donosi pare.

Možemo u kući da pričamo koliko je to naopako, pogrešno, nenormalno ali mediji se trude da nas opovrgnu. Da je loše, bilo bi zabranjeno. Ovako, otvoriš novine i vidiš ko je koga, ko je pred infarktom zbog ucena oko poroka, ko koga pljuje, gađa.. Da neka lekcija ne promakne, jer program traje ceo dan i noć. Edukatvinog je karaktera. Neke čike i tete su aminovale taj program kao nešto što je poželjno da bude na televiziji, pa šta sad roditelji lupetaju da je to pogrešno? Roditelji nemaju pojma. Rade za 300 EUR, umesto da odu da se makljaju pred kamerama pa da i mi živimo pristojno. Jer, da je takvo ponašanje društveno neprihvatljivo, ne bi bilo u medijima, zar ne? Da svi treba da idemo na matematičku olimpijadu, budemo vrhunski sportisti, budemo humani e, onda bi to bilo na naslovnoj strani umesto mrtve pevačice.

To je teorijski deo. Praktični deo je u porodici. Tata mami kaže da je kretenka, ona njemu da je idiot kao i cela njegova familija, poleti neki tiganj ili ispljuvak ali to je u redu. Mama i tata to rade, dakle, tako treba. Odnosi među odraslima su takvi. Čim se u porodici tako ponašaju, na tv se tako ponašaju, pa to je tako i nikako drugačije. Eto ideje šta možemo da radimo u školi. Naći ćemo nekoga ko ne ume ili neće da se brani, nekoga ko mirno živi svoje tinejdžerske godine, izvrgnućemo ga ruglu i smejaćemo se a onda ćemo to da stavimo na net, da svi gledaju i smeju se. Kad dosadi, tog nekog ćemo i fizički da maltretiramo. Pa šta što se tamo neko ubio zbog maltretiranja? Baš je odlična zabava. Nećemo, valjda, u školi da slušamo predavanje? Matorci nemaju pojma i smaraju. Bolje je ovo na TV. Eto, i ta mrtva pevačica, što izlazi u novinama kao roman u nastavcima.. Niko za nju nije znao dok je bila živa. Super je to što može da se pročita da se njen x bavio crnom magijom a da joj je y život zagorčavao ljubomorom, to je sve odlično i super. Čak i to sa koliko udaraca je ubijena, čime, na koji način, baš je to dobro sve znati. Da ne treba o tome da učimo, ne bi bilo u novinama svakodnevno na naslovnoj, zar ne? Iskreno, meni je sve to tužno, pretužno, koliko se nečija nesreća pretvorila u jeftinu zabavu za masu koja, krvožedno, očekuje nove senzacionalne detalje uz jutarnju kafu. Ljudski je život obezvređen do dna.

I onda se čudom čudimo kad ubijaju pred Centrom za socijalni rad, dva puta u par dana. Onaj prvi, jer je preuzeo ulogu sprovodnika pravde a onaj drugi, jer je video od ovog prvog i našao opravdanje za monstruoznu ideju. Odrasli decu uvode u svet nasilja, namerno ili ne, nisam merodavan organ da procenjujem ali ako su informacije o izvršenim delima nasilja javne i detaljne, labilnima i mladim umovima je dovoljno da skapiraju da je to u redu i da tako treba.

Lakše je vaspitati dete nego popravljati odraslog, kažu ljudi koji su se školovali za ljudsku psihu. Ja nisam, priznajem. Ja sam samo obična žena zgrožena koliko su činovi nasilja podignuti na nivo senzacija a mladi ljudi vole senzacije, vole da iskoče iz sistema, vole da skrenu pažnju na sebe a čime nego nasiljem koje se javno promoviše? Naukom? Pored roditelja koji su završili fakultete i ne sastavljaju dalje od 1. do 15. u mesecu? Time što nikad nisu videli more, nove patike, što su više puta zaspali gladni nego siti, što je reč koju najčešće čuju "Nema"? Ima razumne dece, koja realno kapiraju da kad nečega nema, nema, i da će biti dostupno možda nekada. Ima i dece koja, od mladih dana, gledaju svet kroz prizmu nasilja i uče da se cilj može dostići i nasiljem. Što mama kaže "Ma, nije me tukao, samo mi je udario par šamara, zaslužila sam", što tata u kladionici ostavi više para nego što u kuću unese, jer da nije tako, mama i tata bi im dali drugačije primere. Ružne reči, ponižavanja, sravnjivanje nečije duše sa crnom zemljom... Deci to postaje normalan način komunikacije. Pitanje je samo kada će naići na pogdnu žrtvu, nekoga ko je dobar i vaspitan tako da konflikt izbegne a ne da na nasilje odgovori nasiljem.

I onda se čudimo. Mnogo se čudimo kakva deca rastu a ta deca će sutra da nam budu lekari, sudije, učiteljice, frizerke, ministri.. Teško je, ali ne nemoguće, dete primerom naučiti da razlikuje dobro i loše, da zna da je i ružna reč nasilje, da boli isto kao i šamar i da ostavlja posledice koje se ne vide ali ostaju kao rez na duši, ne vidljivo kao pocepana arkada. Od kad je sveta i veka, nasilje postoji a samo se oblici menjaju. Da li je preko Interneta ili pesnica u nos, razlika je u nijansi. Oba ostavljaju rane.

Mislite o tome, kada glasno budete komentarisali šepav hod nekoga sa bolesnom nogom, babu koja u bus unosi kolica za pijacu jer bez njih nema oslonac pri kretanju, kada budete partneru rekli da je bezvredan ili nasadili krompir u komšijski auto parkiran pod vašim prozorom. Deca uče od nas i naših dela. Ono što oči vide, um pamti. Čak kad je i u šaljivoj formi stripa, nasilje je nasilje.



Foto: Internet

2017-11-11

Pismo Deda Mrazu

Dragi Deda Mraze,

Mnogo je godina prošlo od 1982., kada si poslednji put svraćao. Kapiram da si u ogromnoj gužvi ali znaš, i ja sam dete, i uredno očekujem poklon za svaku godinu svoje dobrote i finoće. Od te davne godine, nakupilo se puno pozitivnih brojanja.

Prestala sam da grizem nokte i da lažiram svoje ocene. To možeš i sam da proveriš. Uredno nameštam svoj krevet svakog jutra. Perem zube jer je mnogo skupo kada se kvare a čika zuba gleda zabrinuto i kad odvali cifru u EUR, zub boli puno manje nego novčanik. Učinila sam par dobrih dela. Jednu baku sam, bezbedno, prevela preko ulice na mestu gde je krenula da prelazi a nije bio pešački prelaz. Reče mi da joj je svejedno da li će neko da je pregazi ili neće, da joj je skupo i tužno da živi više gladna nego sita, zaboravljena od svih. Još par puta sam je videla. Verovatno odavno ore nebeske njihve a u njenom stanu se šire naslednici. 

Jedem boraniju skoro svaki put. Iako mama kaže da samo zamažem tanjir, znam da znaš da jedem jebenu boraniju. Nikad neću razumeti ljude koji je vole. Odavno sam prestala da se grebem za tuđe cigare. Kupujem svoje. Plaćam mesečnu kartu za prevoz, na vreme plaćam Infostan, struju, vodu, đubretare, porez na imovinu, porez na lični dohodak, porez na porez... Svako malo stojim na šalteru i nešto plaćam. 

Napisala sam knjigu i više komada sam podelila nego što sam prodala. Knjiga je najskuplja i potpuno beskorisna kada stoji, znaš, bolje da je neko čita nego da ih imam pun krevet. Svoju šminku i parfeme delim sa ćerkom, sa kojom delim i svoju devojačku sobu. To ti napominjem da bi znao kakva sam dobra i nesebična duša postala, ako nisi sam primetio. Porasla sam u jedno predivno nežno biće..

Sranje.

Lažem kao ker. Mnogo psujem, izvini. Boraniju, i dalje, prosipam u wc ili u činiju koju sakrijem na stolici do svoje. Razvila sam savršen i neprimetan način. U maju sam stala na parking mesto za invalide, dok je čovek u Audiju sa invalidskom nalepnicom urlao na mene. Namerno sam to uradila, On je invalid isto koliko i ja, đubre lažljivo! Kad on može da laže, mogu i ja, i tako sam parkirala na mestu za invalide. Ne pitaj koliko sam platila za to ali vredelo je gledati onog šatro invalida kako peni od besa.

Pre neki dan, prošla sam kroz baru i isprskala gospođu u krem mantiliću. Nisam imala kud. Ko je terao da stoji toliko blizu ivice kolovoza? Ja vozim kud me put vodi. Rekla sam jednoj debeloj da je debela. Izašla je iz kabine u prodavnici kao da je osvojila Univerzum a ne da se utegla u haljinče dva broja manje. Lepo me je pitala kako izgleda, lepo sam joj odgovorila. Još kao mala, naučila sam da ne lažem. Debela je debela, i na rukama ako hoda.

Znam da nije lepo ali bolje od mene da čuješ, da sam jednom pljunula žvaku na sred ulice. Ukus je bio nezamislivo odvratan. Žao mi je ako je neko ulepio cipelu ali ono se žvakati nije moglo. I đubre nisam skupila, kada sam zviznula kesu u kontejner pravo iz auta u pokretu. Ćuti. Ovo nije sve.

Pojela sam sve detetove slatikiše iz frižidera, one noći kad sam krizirala bez cigara. Znaš da sam htela da prestanem da pušim ali bolje to nego da proždirem sve čokoladno što mi se nađe na putu. Prošle zime sam udarila kera kišobranom, neku suludu onduliranu lajavu spodobu koja mi je zajahala nogu, sećaš se? Gospođa vlasnica me je nakrpila kao da sam uradila ne znam šta. Da se brine o seksualnom životu svog ljubimca, mogli smo to da izbegnemo. Uvek je lakše krivicu prebaciti na nekog drugog, znam.

Deda Mraze, zaboravi i da sam htela da ti pišem i tražim bilo šta. Sama ću sebi da kupim poklon i ispunim želju. Nemoj se opterećivati. Znam da imaš milione pisama onih savršenih, umiljatih dupeliza i licemera kojima je životni cilj ono materijalno. Želim da odem do Novog Sada, nije to Novi Zeland pa da mi treba tvoje sponzorstvo. Crvene plitke starke su mi želja iz detinjstva, i to ću sama sebi da kupim, jednom kada dođem na red. Ray Ban naočare, baš original, su mi neophodne jer oči potroših radeći za druge ali i to ću sama. Sve ove godine živim bez njih pa, i ako ne kupim, preživeću svakako.

Zaboravi da sam bilo šta htela. Maži perje debelim guskama, poklanjaj im materijalno kad su siroti duhovno. Ne treba meni ništa. Kad bolje sračunam, ono što želim ne može se kupiti a i mator si, za moj ukus. I samo da ti još ovo napišem.. Prošle zime sam te videla kako sediš pijan ispred marketa u Porečkoj. Ti si poslednji lik na ovom svetu, koji od nas dece ima pravo da traži da budemo dobri. Nikome nisam rekla da sam te videla i neću, jer nisam licemer. Tebi to kažem, eto, da znaš da znam i da ćutim  da si jadov kao i mi, obični.

Samo ako smatraš da je moje ćutanje zlata vredno, možeš da mi doneseš vaučer za 7 dana na Zlatiboru. Eto, toliko bih mogla da ti učinim i poklon primim jer bi sve, mimo toga, bilo čisto podmićivanje da ćutim o tvojim vrlinama.

Ne brini za mene. Ti si u gorem problemu, ja da ti kažem.




Foto: Intenet


2017-11-06

Soba 23

Tek se zaposlila. Kolektiv je bio star, sve neka gerijatrija. Samo par inženjera njenih godina je bilo. Tek izašla sa fakulteta, imala je energije da osvoji svet. Prepuna teoretskog znanja i rešena da uči, nije videla prepreku za svoj napredak.

A prepreka je uvek bilo, pogotovo pred mladim i lepim ženama. Ujutru je trčala, da ne zakasni. Pričalo se da je šefova tolerancija na kašnjenje nula. Nije imala želju da proverava. Pričalo se i da je šef uvek raspoložen da pomogne koleginicama, da napreduju ali i da može da im odmogne jer je tako u mogućnosti. Bio je mator i odvratan. Mastan, zadrigao. Dugme koje bi odletelo sa njegove napete košulje moglo je da iskopa oko sagovorniku. Smrdeo je na beli luk i jagnjetinu. Trudila se da izbegava kontakt oči u oči sa njim. Kad god je morala da bude u njegovoj blizini, nameštala je situacije u kojima bi još bar jedan zaposleni bio pristutan. Otac joj ne bi dopustio da izađe na loš glas. Grad je mali i sve se zna i pre nego što se desi.

Posle mesec dana na tom radnom mestu, od šefa je dobila svežanj ključeva i napomenu da mora biti dostupna u svako doba, jer drugi komplet ključeva niko nema. Takođe, u poverenju joj je rekao da ključ od sobe 23 ima još jedna osoba. Šta je to trebalo da znači, nije je mnogo zanimalo. To je soba u koju niko ne ulazi bez potrebe, rekao joj je i iskezio se, nekako šovinistički i prljavo. Odvratan tip, zaista. Jedne subote, pozvao je telefonom iako nije bila radna za nju. Probudio je i postavljao glupa pitanja poput toga gde su joj ključevi i da li će doći u ponedeljak. Pomislila je da se desila pljačka, ili bar poplava, kada je zove subotom malo posle sedam ujutru. Iako je zvučao prilično zvanično, bila je sigurna da u njegovom ćutanju, sa druge strane, prepoznaje uzbuđeno dahtanje.

Pomisao na sobu 23 joj nije dala mira. U ponedeljak je došla pre svih. Ima sve ključeve i ići će od kancelarije do kancelarije, da proveri da li su svi ključevi odgovarajući. U sobi broj 16 zatekla je bombonjeru na radnom stolu svog kolege. Par metara dalje, u sobi 20, tanki beli džemper bio je prebačen preko daktilo stolice. Tu sedi ona baba od 200 godina, što uvek ima povezan džemper preko dupeta, pomislila je. Polako je prilazila sobi 23. Pomislila je da je preskoči u inspekciji, obzirom da joj je naglašeno da tu ne treba da ulazi. Neizdrž joj nije dao mira. Prošla je pa se vratila. Još uvek nema nikoga. Ući će, makar Pandorinu kutiju otvorila.

Ključ se zaglavio. Čula je nekoga kako se penje uz stepenice. Štiklice i smeh dve ženske osobe bili su joj sve bliži. Brava je popustila i ušla je u mrak sobe 23. Mrkli mrak. Strah i znoj su joj sapleli noge. Vrata su škljocnula i tiho se zatvorila. Svetla nigde. Učinilo joj se da vidi zle duhove, utvare i đavola lično. Tresla se celom telom. Da je bar ponela onaj džemperak, pomislila je, preplašena toliko da je zaboravila da upali svetlo. Stajala je par minuta, stondirana, premrla od straha. Disala je isprekidano i brzo. Mora jako brzo da misli. Šta je najbolje da uradi? Da ne paniči, OK, jasno, ne sme da paniči. I može da sedne na pod. Nešto je palo i opalilo po cipeli. Gaće su joj se tresle, od straha, a zubi su glasno cvokotali. Tiho je pevušila pesmicu "Miš je dobio grip pa je seo u džip" baš kao kad je bila mala a desilo bi se da ostane sama u mraku. Smirila se. 

U glavi su joj se smenjivale misli kako neće dočekati starost, kako će umreti u sobi 23 i kako će na poslovnoj zgradi, jednog dana, stajati spomen ploča sa njenim imenom. Radnica koja je stradala u firmi, predano radeći svoj inženjerski posao a koju je ubila radoznalost. Sela je na pod i tiho je plakala. Odjednom, ključ je počeo da se okreće sa spoljne strane. Kao da Smrt dolazi po nju. Sedela je na hladnom podu, grlila svoja kolena i tiho se tresla. Ušla je Rada, čistačica. Upalila je svetlo i zatekla je na podu. "Šta Vi radite ovde?", zagrmeo je glas debele žene. "Ja sam samo....", pokušala je da sklopi rečenicu ali joj je strah resetovao govor. Oko nje su bile metle, krpe, stari primerci "Privrednog savetnika" i mnogo rolni toalet papira. "Zašto niste upalili svetlo?", grmela je Rada, i dalje. "Oduzela sam se od straha čim sam ušla, nisam se setila da upalim svetlo", odgovorila je.

Kada je povratila dah, upitala je zašto je zabranjen ulazak u sobu 23? Rada je namrčila facu. "Zato što zaposleni ne smeju da uzimaju toalet papir, kako kome padne na pamet. Za to sam JA zadužena, još od 1993.", odgovorila je Rada ponosito, odmahnula glavom i uzela dve rolne sa gomile.


2017-11-05

Prvi put

Prvi put nemam nikakva očekivanja.

Od juče je nešto drugačije. Stanje mira u glavi, onog mira kome sam nekada težila a nisam uspevala da ga postignem, sada je tu. Ne snalazim se u tome. Navikla sam na buru u celom telu, na prepreke, na neispunjenost. Ovo stanje je, možda, normalno ali je meni potpuno nepoznato. Ne plaši me. Samo ne umem i puštam da traje. Neka ide kako ide, ne moram ja sve da znam. Znam samo da će biti onako kako je najbolje za oboje.

Od početka, sve je drugačije. Bez stresa i nervoze na koje sam navikla i koji mi oblikuju svaki dan. Mnogo je dobar osećaj kada, posle polovine pete decenije, osetiš nešto prvi put. Smirenost. Isti ritam disanja, bez pokreta, u zagrljaju. Kada ti nije važno ni da li će ni koliko će da traje. Jedno važno je to u ovom trenutku. Sada i ovde.  U svakom trenutku samo sada i ovde. Iskustvo me je naučilo da je sledećeg trenutka novi talas, novi molekuli vazduha, novi poljubac. U prirodi stanje mirovanja nije proces već samo trenutak. Polako se rešavam svojih uverenja i navika, da moraju munje da pucaju u svakoj rečenici, u svakom pokretu. Sada uživam u miru i nirvani koju delimo u tišini.

Inspirišeš me da se pokrenem a budem mirna. Osećaj kao kad iz budnog tonem u stanje sna. Levitacija između dva, na izgled, nepomirljiva stanja a opet... Sjajan osećaj. Potpuna smirenost. Sve ono što mnoge mentalne vežbe nisu uspele da dostignem, sada je došlo samo. Da li je do mene, do tebe, do Univerzuma..? Ne znam. Lepo je i prija mi. Teško bih mogla to da nazovem poznatim rečima. Skup svih predhodnih doživljaja, emocija, slika, zvukova stao je u trenutak stopljenog disanja. Šta se tada desilo? Ne znam. Oslobađanje od tereta prošlosti, već viđenog, obaveznog, straha, tuge, sreće, radosti, sve je stalo u disanje dva tela koja ne mogu da budu bliža. Seks nije intima. To je samo grebanje po površini. Ono najmanje što dvoje mogu jedno drugom da daju. Dodir duša je božanski mir.

Obrnoci brda iznad grada, sunce u magli i mir u glavi.. To sam ponela sa sobom. I sliku tebe koji majicu dva puta oblačiš naopako. Zašto da ne? Prava strana majice je ona koja nama odgovara. Pravo stanje stvari je ono koje nama prija. Ne postoji dobro i loše. Sve je onako kako ga naš um vidi. Ako je umetnik naslikao ljubav ili bes, do nas je da li ćemo tu emociju da osetimo dok stojimo ispred platna. Ja je, obično, osetim mnogo kasnije, kad joj se najmanje nadam ili nikad.

Puštam... Ja, koja znam gde vrag spava, koja uvek imam mišljenje, projekciju pet koraka unapred, sada sam potpuno smirena i uravnotežena. Ćuti mi se. Ne kvari mi se ovo. Kažu, jutro će promeniti sve. Ništa se ne menja. Traje. Lepo je.





2017-11-02

Kako da preživite život, part II

U prvom delu, objasnila sam kako da postanete uspešne i preživite odrastanje svojih pubertetlija. Ovaj put tema je nešto drugačija. Jednako životna i svakome bliska, manje ili više.

KAKO DA PREŽIVITE RODITELJE

Ukoliko uveliko gazite 5. deceniju života i imate roditelje, još uvek ste dete. U par crta pokušaću da vam dam smernice kako da preživite to osetljivo razdoblje. Njihovo, ne vaše. Većinu oko vas baš briga da li ste vi osetljivi. To, što ste u godinama kada treba da živite punim plućima i brinete kako da se što bolje osećate u svom životu, ostalima zaista nije mnogo bitno. Što pre se izbacite iz tripa da će neko da registruje vaš umor, uradi nešto umesto vas, baci đubre samoinicijativno, počisti krš za sobom... Pre ćete da prihvatite da je život realno surov. Ne mislim na život u tv emisijama o preživljavanju nego na ovaj život koji svakodnevno giljamo. 

Dakle, niko se neće pojaviti da vam pomogne. Pitaćete se kako to da ti si se pojavila, organizuješ obuke i kurseve vrlo povoljno? Jednostavno. Pojavila sam se da vam kažem da se niko neće pojaviti da vam pomogne. Morate sami. I da se borite sa decom i sa poslom i sa mužem i sa razvodom i sa švalerom i sa pudlicom i sa nabavkom i sa n+1. Patuljci priskaču u pomoć samo sirotom obućaru, u bajci.

Vratimo se na temu. Vi ste u svojim najboljim godinama. Deca su vam pubertetlije a vi puni snage da okrenete svet. Da ne biste previše bili opušteni i uljuljkani u lep život, priroda se potrudila da u kompletu idu dečiji pubertet, vaš klimaks i starost vaših roditelja. Kažu da dobijamo onoliko zadataka koliko možemo da ispunimo pa ovim putem molim tog ko daje životne zadatke, da malo promeni kriterijume, jer ova tri stresa mnogo teško idu zajedno.

Osvrnućemo se na par najčešćih slučajeva:

Sa mužem i decom živite sa Vašim roditeljima koji su prešli 70 godina. Primećujete koliko se menjaju od jutra do večeri, kada se već posle 12 sati raznoraznih poslova dovučete kući. Prvo što morate da shvatite je da su oni potpuno drugačiji nego što su bili pre 3, 10 ili 30 godina. Ne poredite ih, ni u sebi ni na glas, sa onim što pamtite već prihvatite činjenicu da su ostarili. Ne mogu da hodaju kao pre, da govore i misle kao pre, da kuvaju kao pre i štošta ne mogu na račun onoga što su sve mogli nekad. U početku, biće vam teško da prihvatite da svi starimo i menjamo se. Činiće vam se da ste juče decu izveli iz pelena a već sutra ćete kupovati one za odrasle. Razumite ih da im nije lako, da se stide svoje starosti i nemoći. Ma koliko strašno vam to izgleda, naviknite se da više nikad neće to biti ona našminkana i brza mama i tata koji preskoči zidić iz mesta a po loptu se popne na krov kuće. Prihvatite njihove limite i ne očekujte čuda. Ukoliko su još uvek na nogama i sposobni da se brinu o sebi, skapirajte koliko ste srećni i grlite ih. Mirisaće čudno, na starost, na smrt ali su i dalje vaši roditelji. Grlite ih kad god naprave nešto čega se stide, a biće toga. Grlite ih kao što ste grlili svoju decu kada se sama popnu uz stepenice ili ne promaše nošu, pojedu celu punjenu papriku ili se sete gde su ostavili loptu za kojom plaču. Vrlo je slično i jednako zahteva vaše strpljenje. Mogu da se ubrljaju kada jedu, ispolivaju jer im se ruke tresu, možete da nađete kesu makarona u zamrzivaču a luk u kupatilu... Samo iskulirajte, isto kao da su u pitanju lutke ili autići, odnesite na svoje mesto i ne pravite dramu.

Objasnite im da se ne primaju na pozive za prezentacije, za besplatne masaže i laboratorijske nalaze. Čak i tada postoji mogućnost da se, krijući od vas, odazovu pozivu za predstavljanje najnovije linije posteljine od dlake tibetanske koze, odu i vrate se sa gomilom skupih budalaština. Dišite duboko, ukoliko su potrošili svoju mukom stečenu ušteđevinu. Mirnim tonom im objasnite da ubuduće samo kažu da je njihova ćerka advokat i da će se javiti tim divnim ljudima čim pre. Podsetite ih da ne otvaraju vrata nikome ko ne zna lozinku, da ne biste u kući zatekli nepoznate ljude (uključujući i familiju iz Sombora, ili bar neke koji se predstavljaju tako).

Bez muža ali sa decom živite sa svojim starim roditeljima. Osvestite da ste tampon zona između mladosti i starosti i kupite čepove za uši. Jedni će da puste muziku glasno, drugi će da gledaju fudbalsku utakmicu ili predsednikov govor i slušaju na maksimumu. Vi ćete da ogluvite a, zatim, da šiznete. Da biste to sprečili, naučite da kroz uši propuštate informacije selektivno. Time ćete izbeći nepotrebne rasprave da li su bolji žuti ili crveni na vlasti, plavi ili narandžasti u basketu, pevaljke sa sisama do pupka ili pevaljke sa sisama do kamermana. Kada se, ipak, nađete u situaciji da nemate kud, samo grlite ukućane. U svim ostalim situacijama, neko će da se oseti uvređenim i počne da plače iz samo njemu znanih razloga. Grljenje je oprobana terapija. Kad ne znate šta da kažete ili ne biste da ulazite u fajt zbog razlike u mišljenima, grlite. Koga god dohvatite.

Najviše grlite sebe. Selektivna uhopropusnost spasiće vaš nervni sistem taman toliko da možete da funkcionišete na sva tri posla koje radite. Nađite vreme za sebe, kaže popularna psihologija. Ja kažem, nađite nekoga da vas grli ili vam se obraduje, makar to bilo napušteno štene ispred zgrade. Svakome treba neko za ljubav. Zapisujte sve što vam padne na pamet, od spiska za nabavku do spiska koje lekove ko pije. Ne morate sve da pamtite. Sklonite tepihe, pragove, sve ono što može da im oteža kretanje. I obavezno imajte nekoga da vas grli.

Ako su vaši roditelji bolesni, sami i ne mogu da se staraju o sebi, mogu samo da vam poželim mnogo snage, ljubavi i strpljenja. Ne zaboravite da su oni vas učili da hodate, držite kašiku, pevate, da živite i budete to što ste danas. Volite ih, iako više ne liče na sebe. Pitajte ih o njihovom detinjstvu i mladosti, nisu uvek bili stari. I grlite, strašno puno ih grlite. Jednom ćete ući u dom i oni više neće biti tu, da vas iz pameti pomere kada vas pitaju gde idete i kada ćete da se vratite i zašto ne nosite kapu a na groblju duva košava.



Foto: Internet

2017-10-28

Kako da preživite život, part I

Kako da preživite život
ULTIMATE GUIDE FOR REAL PEOPLE
Uz sve net tutorijale kako da bebi izmiksate bananu ili imate problem da uklopite boju helanki sa enterijerom u teretani, evo i vodiča kako da preživite život. To je ono što vam se događa dok čekate da vam se nešto dogodi i poziranja za Instagram.
Ovaj put, baviću se populacijom onih kojima blog i, uopšteno, zarada od prodaje magle preko interneta, nisu hajlajtovi života. Neki radimo od jutra do sutra pa opet, pa je ovo posvećeno nama koji još nemamo špic nokte, iscrtane japanske obrve, nedeljom kuvamo četiri ručka za naredne dane i želimo da uparimo 24h  sa obavezama koje se multiplikuju. Verovali ili ne, život postoji i van Interneta.

KAKO DA PREŽIVITE TINEJDŽERE


·         Ukoliko imate sreće, pubertet vašeg mladunca savršeno će da se poklopi sa vašim klimaksom. Ne očajavajte. Okačite boksersku vreću umesto lustera. Bez svetla se može a bez mogućnosti da se nešto nalupa se ne može. Dakle, otkačite luster i zakačite džak pa ga dobro isklepajte kad god imate ili nemate povišen nivo stresa. Povod je nebitan. Udarajte do besvesti, bolje džak nego svakog ko vam krene u susret, da ne kažem, pređe crtu.

Nabavite lopatu. Ne mora da bude baštenska, može i ona za sneg. Trebaće vam da prokrčite put kroz tinejdžersku sobu. Nije problem u gomilama prljavih i čistih stvari kojekude. Problem je u poispadalim temperama, koje pod vašim klompama proizvode lako prepoznatljiv zvuk nalik šištanju zmije. Kad vas prođe nalet straha otkud zmija u stanu, boja iz tempere je već popustila pod pritiskom vaše klompe i razletela se po naspramnom zidu i tepihu. Ukoliko ste kreativni, možete sunđerom da razmažete boju po zidu i proglasite se za konceptualnog umetnika. Ukoliko niste, ili je tempera isprskala televizor, onda ništa.

·         Ne popuštajte pritiscima. Veš, koji vaše pile malo, nije odnelo na pranje... Neće biti opran. Nema kompromisa ni demokratije. Šta se ne nalazi u kanti za prljav veš, ne ulazi u veš mašinu. Time sebi smanjujete količinu za pranje i peglanje a dete, i dalje, ne učite da je to jedini put do čistog veša. U njihovoj klasifikaciji, sve može da se obuče „još jednom i zato je bačeno na stolicu pored kreveta“. To ne dirajte. Kažu da su te gomile odraz detetove kreativnosti i samostalnosti, pa kad im nestane čistih majica, zagrlite ih i podsetite da podržavate njihovo umetničko izražavanje slobode.

 Povremeno uvedite Dan za inspekciju. Tog dana, u prisustvu mladog kreativca, pretresite gomilu sa stolice samo da biste izbacili kesu sa sendvičom od pre 9 dana, da se ne bi skupljale bube, eventualno, a zatim ih ostavite u njihovom kreativnom brlogu. Legenda kaže da povremeno sami operu bitnije komade i suše ih u mikrotalasnoj ili peglom. U tim trenucima vi budite kreativni, npr. razmazujte gorepomenutu temperu ili meditirajte. Nekada je dovoljno samo da zauzmete položaj za meditaciju. Naravno da od meditiranja nema ništa, dok zaprška pregoreva a zvuk veš mašine probija zvučni i komšijski zid, ali nije to sad važno. Važno je da izdominirate svojom smirenoću u zen fazi. Sve je to marketing, među nama..

Na komentar „Kada ćeš da mi ispeglaš sive farmerke?“ pribegnite metodama reciprociteta. Koristite reči koje vaš tinejdžer razume, isto kao kada ste razgovarali sa dvogodišnjakom koji bi da turi prste u struju. Univerzalni odgovori počinju sa „Evo..“ a u nastavku obilno koristite reči poput „Samo da vidim kraj serije/pogledam nešto na Instagramu/lansiram raketu u kosmos“, sve ono što ste od njih naučili kada bi ih zamolili da bace đubre ili odu do prodavnice. Moguće je da odustanu ili sami ispeglaju, mada je ovo prvo malo više moguće.

·         Kada vaš tinejdžer izađe iz faze da neće da se kupa i uđe u fazu dvosatnog tuširanja, postoji nekoliko trikova, koje ćemo ovde objasniti. Ukoliko ne može da se odlepi od ogledala, posle 20 sekundi tuširanja dva sata se gleda i razgleda, tu fazu možete da redukujete izbacivanjem ogledala iz kupatila i dislociranjem na terasu, npr. Garantujem da će kupatilo biti slobodna teritorija jako brzo. Ukoliko je problem što se tušira dok ne potroši svu vruću vodu starog kontinenta, prolaskom pored kupatila ugasite svetlo. Da bi, opet, upalili svetlo, moraju da izađu iz tuš kabine, obuku se i izvire iz kupatila a ko je lud da se ponovo vraća pod tuš, posle toga? Deluje. Ne pitajte kako znam. U suprotnom, neće ostati tople vode ni da operete zube.

·         Sezonski šoping... Deca rastu, ono od proletos je tesno i kratko, mora da se obnovi sadržaj ormara. U mojoj kući, pocepane farmerke su dozvoljene samo ako ih ja isečem (kreativno, naravno, skalpelom), kupovne nikako, bar dok traje školska godina. Nisam savremena uopšte. Obzirom da sam savladala veštine pregovaranja sa teroristima, toplo savetujem da ne ulazimo u diskusiju na tu temu. Lično, ne volim kupovinu, razgledanje i isprobavanje. Za to služe starija sestra i drugarice, idem samo kad treba da se plati karticom. Keš u ruke... Nikako, bar do 25. godine. Dogovor se uspostavlja na putu do tržnog centra. Nemam ni vremena ni nerava za cunjanje po radnjama.Vodi me od A do B, platim i izlazim. Ukoliko se postavi pitanje odlaska u samo još jednu prodavnicu, samo još jednom probanje n stvari, uložim veto. Sve mimo dogovora može da me okine da u prodavnici počnem da pevam repertoar Lepe Brene iz veselih osamdesetih. Dakle, zadržavanje duže od uđemo-kupimo, iz mene izvlači „Sitnije, Cile, sitnije“ i „Joj, joj, Miki moj“, prilično glasno i upečatljivo. Isprobano je i dalo je rezultate. Mogu dokle mogu a onda Lepa Brena peva iz mene. Umesto podizanja noge na harmonikaša mogu i na policu sa patikama, šta mi teško.

Nadam se da sam vam bar malo približila ove korisne veštine. Ukoliko ste se zainteresovali, možete da mi se javite u inbox i aplicirate za neki od mojih kurseva. Moram da napomenem da su sve polaznice mog online kursa sada uspešne majke i poslovne žene, kojima se život iz korena promenio a i smršale su. Udaranje džaka je odlično i delotvorno na zatezanje više grupa mišića. Dakle, ukoliko nameravate da budete uspešne, trk u banku i uplatite moj kurs. 

P.S.

Ne primam kompenzacije u vidu ajurvedskih preparata, reiki tretmana, kuvanog paradajza i zimskih guma za Yuga. Ovo je početni modul. Ukoliko budete želeli da uplatite i sledeći, na poklon dobijate četku za češljanje resa na tepihu. Sa odslušanim kursom i četkom, vaš život će dobiti novi kvalitet, to su potvrdile sve uspešne žene koje su završile moj kurs. Požurite, broj četki je ograničen.


Foto: Internet

2017-10-21

Nesavršena majka

Dok se nisam udala, sa svih strana bila su pitanja šta čekam. Ništa nisam čekala, samo me nisu interesovale te obaveze. Onda je krenuo teror kad će unuče, pa hajde dok smo još u snazi da ti pomognemo, pa teroru nema kraja. Od te pomoći dobila sam gliste jer pomoć nije ono kad ti se neko mota oko nogu i radi ono što misli da treba da radi. 

Poraslo je dete, istorija je dobila svoj tok, prošlo je prohodavanje i izlazak iz pelena, lupanje kolena,  vrtić, boginje i sve ono što je bilo na redu. Došla je škola i moje četrdesete, razvod, preseljenje nazad kod mojih roditelja u devojačku sobu. I to smo preživele, uz ljubav, razumevanje, saradnju, kompromise i ostale izazove. Stigli smo do tačke gde je ona u pubertetu, ja na početku klimaksa a baba i deda čekaju smrt. Oni su od ljudi koji žive po pravilima i u tom svetu, kad pređeš 70 nema ništa. Sediš i čekaš da umreš, kakav bre život, radost, dobro raspoloženje.. U toku čekanja smrti razmišljaš šta ćeš da jedeš jer nije red da se umre praznog stomaka, kukaš šta te sve boli iako te od kukanja neće proći i tako.. Malo kućno pozorište sa puno naboja, što hormona što nervoze što života po pravilima. 

Mrzim pravila. Mrzim da radim ono što se od mene očekuje. Prilično sam asocijalna i izbegavam gužvu, preteranu komunikaciju i smaranje svih vrsta i podvrsta. Socijalno sam selektivna. Od onoga što moram niču mi gliste, fine dugačke gliste koje me golicaju i onda moram da kažem i ono što ne mislim. Niko, od tih što su drobili kada će da stigne mladunče, nije pominjao gde ću u tome biti ja. Ni kako da imam strpljenja sa svima koji od mene imaju očekivanja, ni sa n poslova, ni sa obavezama, ma ništa. Niko nije reč rekao kako se preživljavaju sudari mojih i ćerkinih hormonskih oluja, ni kako se preživljava kad se dete resetuje od mnogo toga što je sa tri godine umelo a sa dvanaest neće, poput kupanja ili pranja zuba. Niko nije dao savet kako da ostanem normalna kada mi, za prolazak kroz zajedničku sobu, treba lopata da raskrčim pobacane stvari. Ispod kese za likovno vire čarape od četvrtka, ispod kreveta je nešto, u ormaru je kesa sa nečim crnim i ljigavim, što mogu da budu i smrdljive čarape i trula banana. Niko ni reč ali kada je trebalo da se pritiska kad će mladunče, e onda su bili jasni i glasni. Što ove nuspojave roditeljstva svi prećutkuju, m? Što niko ne kaže da ima dana kada ti nije ni do disanja a ne do trpljenja? Ili sam ja skroz naopaka ili ovo upopšte nije za mene ali sve su brojniji dani kada krepavam od umora a ona ne razume množenje negativnih i pozitivnih brojeva, člankovite gliste ili palatalizaciju ali joj odlično ide zadržavanje dva sata u kupatilu, gomilanje prljavih stvari, turske serije, pevanje u horu, ostavljanje korišćšenog tanjira i patika po sred sobe. Sve ono što je umela sa 3-4 godine danas joj ne pada na pamet. Znam, faza, moram da budem strpljiva, ne smem da budem na kraj srca.. Pa, ja sam ista kao i pre ali život više nije isti kao pre. Babu boli glava, dedu kuk, mene puca umor, dete dođe iz škole posle n sati, sa samarom knjiga na leđima, zelena u licu i sa glavoboljom. Gde se tu crpi snaga za sutra? Gde su sve one motivacione poruke što kažu da uvek moramo da budemo nasmejani, pozitivni, jaki? Ovo mi niko nije pominjao.

Želim život moj da mi se vrati. Da ne se ne tresem od umora, da ne moram da znam dokazivanje teorema o trouglu ni prošlo vreme engleskih glagola. Da srećna živim na vrhu planine, gajim koze i mekećem sa njima kad nam se mekeće. Gde se vraća život koji svi od mene očekuju a mene guši i ne da mi da se maknem? Evo, vraćam ključeve, čipujte me i vratite na fabrička podešavanja. Meni je sve ovo žestoko naporno. Možda je to trajno stanje a možda sam samo premorena. Ima ljudi kojima je životna misija i smisao života da budu roditelji. Definitivno nisam od tih. Vidim smisao života i van roditeljskih obaveza i odgovornosti savršenih roditelja. Sebična sam i želim deo života samo za sebe. Naspram toga, jahanje jednoroga zvuči potpuno realno.






2017-10-13

Trinaestioktobardvehijladesedamnaeste

Napala me je tuga.
Mene, kraljicu dobrog raspoloženja i smeha. Mene, koja pored tuge prolazim bez "Ćao". Slomila mi je noge večeras. Ničim i svačim izazvana.

Iza mene je sjajna godina. Mnogo više dobrog nego onog drugog desilo se do danas. Nemam razloga da budem nezadovoljna, naprotiv. Novi putevi se otvaraju. Stare raskrsnice su zatvorene, šine su prebačene na nove pravce. Uspela sam nešto o čemu nisam ni razmišljala, nove ljude upoznala, divne duše privukla. Sa mrakom je počelo ovo stezanje u grlu. Kao da su se neke reči preprečile i vazduhu ne daju da prođe. Stigla su me neka nedostajanja predhodnih 20 godina. Sva ona nedostajanja koja nisam procesuirala kad im je bilo vreme. Sve sam izdržala na nogama.

I niske udarce, i aperkate i uvrede i ponižavanja. Srozavanje do ispod nivoa zemlje jer sam tako dozvolila, sad šta je tu je, ne može se vreme vratiti. Ožiljci nekih starih rana večeras rade. Neki davni datumi a muzika.. Muzika će mi duše doći večeras. Dobro je to. Bolje je pustiti da me razbuca i izađe, ode i više nikad ne žigne na promenu vremena. Nikad ne plačem i to nije dobro. Nakupe se tako suze i velike i male, pa kad stisnu i pretisnu, eh.. Moraju izaći a nikako da krenu. Toliko retko plačem da to više ne umem. Da li je kao vožnja bicikla, ne znam, nadam se da ću u nastavku noći to saznati. Da se ja pitam, volela bih da postoji tableta koja suze usitni da mogu iz očiju iscuriti u neki potočić koji će dalje u reku a reka u more. Zato je more slano. Od suza nagomilanih u dušama ovakvih kao ja. Kad grunu, odmah ka Dunavu idu.

Pijem  orahovaču. Ja pravila, crna je kao noć a teška u nogama. Ni da pijem ne umem ali eto, došlo mi je večeras. Lep je ukus, samo su posledice po moju glavu teške. Kanda mi se suze malkoc rastapaju, čini se. Ovo je veče velikih nedostajanja. Nikad nemam mala nedostajanja, uvek su strašna i golema i nesavladiva. Večeras je baš tako. Boli me nedostajanje jedne kuće u Boki. Svih stepenica koje su vodile do nje, svakog kamena iz podzida, svake stolice sa terase, svakog struka ruzmarina pored stepenica. I moj žuti frizbi i peraja i maska za ronjenje mi fale. I Old Spice koji je ostao na veš mašini, pored one vaze koja je propuštala vodu. I čamac Elan, registracija KO393. Ubi me nedostajanje. Nedostaje mi i bela šerpa sa crvenim tufnama, sada bi imala 61 godinu ta šerpa. U njoj se kuvao najlepši bećarac na svetu. Fali mi i jedan klimavi beli drveni sto ali bez njega bih nekako mogla dalje.

Fali mi jedan beogradski stan. Jedno potkrovlje sa kosim krovom, odakle se čuju zvona sa hrama. Fali mi jedna klupa u Karađorđevom parku, jedan okrnjen stepenik i park koji su zasrale pudlice. Fali mi da tamo skupljam kestenje a, zatim, sručim pun bojler vrele vode na sebe. Fali mi, čak, i jedna prodavnica u kojoj su me svi znali i preporučivali mi štošta, onako komšijski. Fali mi i Kalenić pijaca a ne volim pijace ni malo. Da odem da kupim parče bundeve i prošetam do stana, popijem kafu u Katanićevoj i spustim se lagano... Čips i pivo, smeh do kasnih noćnih sati, onih što se pišu sa nulom i poruka "Stigao sam kući, što ne spavaš?"  Četvrti sprat, stan 7. I kafić mi fali, onaj u Bregalničkoj, ispred koga je stajala parkirana bela ptica od 1300 cc. Jebiga.

Svašta novo imam u ovoj godini a fale mi večeras ova kuća, ovaj stan i ova poruka. Grmljavina u daljini mi fali, munje koje seckaju teget nebo na komade, pljusak i jutarnje sunce koje me budi jer prži kroz krovni prozor. Nikad više tu, u tom malom stanu u kom se puca glavom u kosi krov i gde se penješ na sto da otvoriš prozor. Znam da će biti još stanova ali ni jedan kao taj. A ja baš za njim patim, za tim malim stanom u potkrovlju, gde se čuje svaka mačka na usijanom limenom krovu.

Veče ne miriše na rakove i školjke. Miriše na sneg i na Novi Sad. Ne znam zašto baš na Novi Sad i kako miriše NS, bila sam krajem prošlog veka. Jasno vidim pogled sa Petrovaradina, dok pada mrak na grad. Osećam jaku želju da tu spavam, da se naspavam, da mi se duša naspava i odmori od svih nedostajanja. Zašto baš tu? Moram da odem da vidim. Do tad će da me davi nedostajanje pa ko dočeka jutro...



foto: http://www.panacomp.net/petrovaradin-fortress-novi-sad/

2017-10-10

Sremačka priča 1.6

Došli smo na vikend a ostali, evo, već pet dana. Svašta se tu dešavalo, nije sve ni za priču. Selo kao selo, svako zna kolika je trava u komšijinom dvorištu a ne vidi korov u svom. Onaj moj je još bio na odmoru a ja na prinudnom, već pola godine. Od čega ćemo izdržavati i ovu kuću, lepo nemam pojma. Deca traže svoje, u ovu kuću treba uložiti, kod kuće sečemo uši da krpimo dupe ali volimo se, i zdravi smo, samo je to važno.

Dođe vreme za vraćanje u Beograd. Onaj moj je inventarisao po dvorištu a ja sam pospremala kuću. Rekoh već, sve je bilo jako uredno i lepo složeno. Ništa ja tu ne bih menjala. Ostalo je još da pobacam sve iz zamrzivača i očistim ga, da ne vuče struju. Ko zna od kad su neke kese u njemu, sve treba pobacati. Rekoh da idem do baščice, da naberem malo ruža za poneti u Beograd, a on neka isključi zamrzivač. Taman će se otkraviti dok se vratim. 

U ružama sam se izgubila. Prebrojala sam bar šest vrsta i boja. Mirisale su božanstveno. Baščica je bila tik uz kuću. Neko je uložio puno truda, nekada. Ja baš i nisam neka stručna za cveće, meni i plastično uvene. Kako li će me ove ruže trpeti? Uđoh u kuću, po novu metlu, imam šta i videti! Onaj moj leži na podu, božeprosti, kao da je upravo umro! Mal' me nije šlog strefio! Leži, ljubav moja, sa anđelima se zdravi, pa jao! Htedoh da padnem na kolena, do njega, kad kreten progovori: "Šta si stala tu, svetlo si zaklonila dupeškom!"

Kad ga nisam zgazila kao bubašvabu! Mislim se da li je živ ili neživ, a on sprdnju samnom tera! Lepo sam ga trebala omlatiti onom metlom da me zapamti. Jedva dođoh sebi. "Aman, hoćeš li se maknuti, luda ženo moja! Nije što si šira nego duža, to ja volim, nego si mi luster zaklonila.. Ništa ne vidim", reče. "Pa šta radiš tu, glumiš mrtvaca? Samo da se jedim pa moram jesti, od muke!", prozborih između dva komada lenje pite sa jabukama. Još je bila topla. Ne volim baš toplu ali me je stres poterao ka tepsiji. " Rekla si da isključim zamrzivač, pola sata ga pipam sa donje strane i nikako da nađem prekidač. Samo si mi ti falila da svetlo zakloniš", reče kroz smeh. Tu sam ga šiknula metlom. Dosta šegačenja! Dok se čudo otopi, nećemo kući pre mraka. Pogledah zamrzivač krajičkom oka.. I on se smejao ovom mom, što se krevelji na patosu. Lepo se vidi gde se gasi, priđoh da isključim. "Ne moraš više umirati tu, idi radi nešto korisno, umesto što mene plašiš", rekoh i poljubih ga u trku. Hteo je da mi metne ruku pod suknju ali kad sam podigla metlu, pobeže napolje. Lepo bih ga potkačila 'di ne treba muško potkačiti mada, u ovim godinama, šta je napravio to mu je.

Dok se otapao, počistih i neko staro brašno, šećer, obrisala sam kredence, povadila ostatke iz tegli iz frižidera. Ne znam koja muka natera ljude da ostave kašičicu džema u tegli, bolje da pojedu i operu. Valjda čekaju Julišku i Marišku, da pod okriljem noći, dođu i počiste sve. Zarmzivač se raskravio brzo. Videlo se da je pokojni rođak živeo sam. Sve je bilo spakovano u kutijice, po dve sarme, dve šniclice, dvesta grama nečega.. Sve sam bacala u kantu, ko zna od kad stoji. Istresala sam jednu po jednu kutijicu i njih bacala u drugu kesu. Da me čovek pita zašto, eto, da duže traje, volim da sama sebi dupliram posao. Deda je baš bio hrčak, kako ga samo nije mrzelo da tako uredno pakuje sve! Nešto bljesnu i zvecnu u kantu sa ostacima poluzamrznutih jela. Zvuk mi je privuklo pažnju. U kanti već splačine koječega ali nešto mi nije dalo mira te pogledah. Zlatna narukvica je pala preko zaleđenog batka! Do nje lanac, pokidan. Još nešto se zaglavilo međ' dve sarme. Zlatnik. Trebalo je turiti ruku u te ostatke. Možda ima još nešto.

Sela sam i zapalila cigaretu, čim sam oprala ruke i to što sam pronašla. Lanac je bio lep, ženski. Fini neki rad. Na zlatniku su bila neka čudna i neprepoznatljiva slova. Izgledao je kao da ga je kombajn pregazio par puta, sav krzav i nepravilan. Ne vredi bez naočara da gledam, ništa ne razumem. I narukvica je bila ženska. Utom dođe i ovaj moj. Ogrebao se na grabulje. Dobro mu nisu creva ispadala kroz ogrebotinu, toliko je bio zelen u licu. Da se dva dana porađao, veseliji bi bio. Dok sam mu to sredila i zalepila flaster, jedva je sebi došao. Bolna grimasa na licu zaslužila je poljubac.

"Šta si to zlato nosila, ja lepo pričam, ostavi sve kod kuće a ti voliš da nosiš.. Kad, jednog dana, pogubiš po tašnama, đavo će ti biti kriv...", pričao je sebi u bradu. Oprostila sam mu odmah, jer je pod dejstvom šoka zbog povrede i 3 kapi krvi. "Nije to moje", rekoh. "Bilo je u zamrzivaču".... Ispričala sam mu sve. Zaboravio je ranu junačku, pa krenuo sa obe ruke da istražuje dalje po onoj kofi. Namah mi je bilo muka. Otišla sam da povadim još par kesica koječega pa da, konačno, sredim taj zamrzivač. Dosta mi je šokova ove kuće i njenih mističnih stanara. U jednoj kesi su bile kosti za supu ali svejedno sam detaljno pregledala. U sledećoj je bilo nešto... Strašno. Počela sam se tresti. Pod prstima sam napipala zamrznutu šaku. Lepo se osetila nekom odsečena šaka, svega mi. Bi mi muka. Utom, onaj moj, dođe iz kupatila. Sad sam ja bila zelena kao on malo pre. 

"Mila, jesi li ti meni dobro? Da trgnemo po jednu rakijicu, pre ručka?", pitao je tek reda radi. Umesto "ručka" čula sam "ruka" i bi mi još više muka. Samo sam mu pokazala na kesu, nesposobna da progovorim. "Šta pogledavaš u mene i u tu kesu, ništa te ne razumem", reče, smušeno. Meni kao da je neko počupao kablove. Soba mi se vrtela a u stomaku se vozao lift. Vidi on da gledam stalno u tu kesu i krenu da je otvori. "NE!" Zaurlala sam, da su me kod pošte mogli čuti. Ništa mu nije bilo jasno. "Jel da bacim ili da prvo otvorim, reci", još je glas povisio na mene. E, nećeš se dernjati, ni moj otac se nije izdrao na mene nikad pa nećeš ni ti, pomislih, ali reči mi nema u grlu. Sve me nešto stislo, da ne mogu progovoriti. 

"Ruka", rekoh. "Šta ruka, mila, jel ti se oduzela ruka?", sad je on mislio da sam se ja šlogirala. "U kesi je ruka!", procedih kroz zube i jedva sam stigla do toaleta, toliko mi je bilo muka. Poblede i on. "Pa, čija ruka, mila?", procedi nekim piskutavim glasom. Kad god ga ošine adrenalin, tako zvuči. Dušu sam povratila. Sedoh pored njega i one ruke u kesi. "Kako ja da znam čija je ruka, jesi ti poludeo? Ovo je kao onaj film "Petak trinaesti", sve se neka čuda dešavaju u ovoj ukletoj kući. Tvoja familija je sva nenormalna (nabrojah, po imenima, sve nenormalne članove njegove familije). Go ludak do ludaka, uključujući ovog što je u zamrzivač stavio nečiju ruku. Život mi se zgadio!", siktala sam. On je skupio hrabrost, iako mu nije bilo pravo što se i njegova sestra našla na spisku nenormalnih, i uzeo onu kesu sa rukom. Ni da otvori ni da baci. 

"Daj meni, ja ću, već sam izrigala šta sam imala. Ne može biti gore od ovoga sada", rekoh. "Znaš šta, idem ja do šupe po macolu, sačekaj me", reče moj hrabri muž. Za slučaj da nas mrtva zaleđena ruka napadne, branićemo se macolom, i ja sam se složila. Nema ga pola sata. "Jebiga, ne znam gde je macola, doneo sam ašov", reče glasom pobednika. "Neka si, mogao si i makazice za zanoktice, znaš, to može uvek da nas odbrani, kao onda u Sutomoru kad si njima jurio guštera po kamp prikolici!" Želudac mi je skakao, od uzbuđenja i od gađenja. Možda smo trebali pozvati policiju, ali bolje da ja to prva otvorim. Nema se takva prilika svakog dana.

Pristupih pažljivom odsecanju vrha neprovidne kese. Kanda su se oni prsti malkoc pomerali. Onaj moj je zagrlio ašov, spreman da me odbrani od mrtve ruke. Odsekla sam vrh i istresla na poslužavnik. Par zaleđenih šargarepa i jezgro od graška su bili u kesi. Eto od čega smo se usrali od straha. Mnogo gledam filmove. Mnogo. Ipak, nisam pogrešila u vezi njegove familije. Ludak do ludaka, potvrđeno.






Festival siradosti

Beograd ima neke manifestacije koje ga, između ostalog, čine oazom lepih dešavanja. Neka su počela samo od želje i ljubavi organizatora da se određena vrsta proizvoda, rukotvorina ili nečijeg umeća izloži na jednoj lokaciji i predstavi ostatku sveta.

Beogradski Festival sira je takav. Nenametljiv, jasan, mirisan, ukusan. Okuplja one koji sir vole, i kao autohtoni proizvođači i kao hedonisti. Nisam poznavalac sireva. Delim ih na one koji mi se sviđaju i ostale. Festival sira je mesto gde sam bila u mogućnosti da probam najrazličitije sireve, sa začinima, biljkama, u ulju, bez ulja, meke, topive, stare, mlade, lisnate, mekane, tvrde, sa tartufima, sa ljubavlju napravljene u manjim i većim manufakturama širom Srbije i regiona. 

Ima sireva koje probaš a ima sireva koje voliš. Dođite da uživate, degustirate, opijate se mirisima hedonizma, mleka i radosti. Vredni ljudi koji Festival organizuju rade to zbog Vas i mene. Oni znaju gde se prave dobri sirevi i žele da to podele sa nama, otkrivajući nam vredna gazdinstva i proizvođače. Puno mladog sveta će tu biti, i među proizvođačima i među gostima Festivala. Puno odlične Energije, mirisa, ukusa i osmeha jer svaki dan u kome pojedemo bar zalogaj sira lepši je nego dan u kome ne pojedemo baš ni malo sira.

VI #BalkanCheeseFestival biće održan 14. i 15. oktobra u Dom omladine Beograda, koji je od ove godine partner manifestacije. Radno vreme festivala biće od 10:00 do 20:00 časova u subotu i nedelju (14. i 15.10.2017.). Na festivalu će široj publici biti predstavljeno oko 300 sireva iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, a na posebnim prezentacijama biće predstavljeni i sirevi iz Francuske, koja je ovoga puta pozvana kao zemlja-gost. Posetioci će moći da probaju retke i neobične vrste sireva i uživaju u uparivanju sireva sa vrhunskim vinima i delikatesima, kao i poslasticama sa sirom.

Cena jednodnevne ulaznice je 250 dinara (uključuje degustaciju sireva i delikatesa na svim štandovima izlagača). Ulaznice su dostupne na biletarnici Eventima u Domu omladine Beograda.
Detaljnije informacije o manifestaciji mogu se naći i na stranici: www.facebook.com/IzlozbaSira
Vidimo se ovog vikenda. Vi, ja i sirevi. I po neko vino ili listić pršute, koji će biti tu da ulepšaju praznik sira u Beogradu. Ovo nije plaćena reklama. Ovo je moja želja da nešto ukusno, kvalitetno i fenomenalno dođe do vas.


2017-10-04

Životići i žrtve

Kada su se druge mame zgražavale nad blatom u parku, moja se veselo igrala. Kada su urlale na decu da se ne isprljaju u parku, moja se zasipala prašinom i peskom. Dobila sam etiketu nepoželjne i kontrašice i to me je uzbuđivalo koliko i lanjski sneg.

Postala sam majka sa 35. godina. Nisam se tada ostvarila, samo sam rodila dete. Ne znam ništa o tom ostvarivanju. Rađanje mi je jedan potpuno prirodan proces koji od mene nije stvorio Superwoman nego običnu mamu. Oko mene je bilo puno mama u pozicijama očajnih domaćica. Nisam obraćala pažnju na njihove nove frizure i plastične nokte, što se od mene, jelte, očekivalo. Nadasve me nije zanimalo čiji muž je bolji i uspešniji, kao ni ostali detalji iz njihove privatnosti. U parku sam bila detetov pratilac, u službi ćerkine igre sa vršnjacima a ne zato što su pomenute dame bile moj izbor za druženje. 

U početku, uljudno sam komunicirala. Kako je vreme odmicalo, tako je i moja komunikacija od uljudne išla ka svedeno-elegantnoj, u prevodu "Dobar dan" i "Doviđenja". Dokon um je đavolje igralište. Moj ni tada nije bio dokon. Tu sam da pazim svoje dete i to je početak i kraj mog druženja na zadatu temu i takmičenje koja je mama bolja. Empatično sam kapirala da im je izlazak u park vrh socijalnog života, jedina pozornica na koju izlaze iz pozicije ženemajkekraljice koja sudbinu sveta nosi na svojim nejakim plećima,. žrtvujući se do nebesa. Naspram njihovih hvalospeva na temu slavskog menija, ja sam kuvala pileću supu. Senzacije od farbanja uskršnjih jaja kod mene su bile i ostale na nivou farbanja radi poštovanja tradicije, par crvenih pa toliko. Nekako sam preživljavala i kroz život išla dalje i ako mi ne bi bili upareni stolnjaci sa nadstolnjacima i draperijama. Kuća mi nije blistala kao kod teta iz "Burde". Uživala sam u trenerci i patikama jer je popodne posle posla bilo vreme za igru a ne za modne krike iz obližnjeg kineskog tržnog centra. 

Namirisaše mi slabu tačku. Nisam dojila! Hajka je počela, da me živu ulove, razapnu na stenu da me vrane kljucaju! Tačno, nisam se trudila do smrti i eto, preživesmo. Nisam imala ambicija da objašnjavam svoje razloge. Moje dete je odraslo na veštačkom mleku. Niti je glupava, kako su mnogi očekivali jer nema ništa bolje od maminog mleka, niti smo uskraćene za te divne i nežne intimne trenutke. Ćerka je porasla u veselo i zdravo dete odličnog imuniteta, dokaz je jedna poseta ORL za 12 godina. Ne znam šta je bolešljivo dete, ona ne zna šta su brisevi, bockanja, kampovanje kod dr. Išla je u obdanište i za skoro 6 godina odsustvovala zbog jakog stomačnog virusa i boginja. Nemam pojma kako izgleda ono da je dete dva dana zdravo pa se u vrtiću razboli da slini naredna 22 dana. Da li je do veštačkog mleka, ljubavi ili genetike, nemam pojma ali eto, ispade tako i bez dojenja. I danas da biram, opet ne bih dojila a još manje bih mamama koje ne doje trljala noseve. Svako neka svoj drži gde mu je mesto. Dakle, beba ima šanse da preživi i ako ne doji. Sa svih strana me zapljuskuju mlečne sise, možda zato što mi i dalje skače živac na to nametanje šta je najbolje. Mama i tata neka odluče šta je najbolje u skladu sa mogućnostima.

Dete nije bilo kruna naše ljubavi. Nismo bili kralj i kraljica nego dvoje običnih. Nisam se tresla celim telom kad sam videla crticu na testu za trudnoću. Bili smo mesec dana u braku a moja prva misao je bila "Pa gde baš sad, kad imamo toliko isplaniranog". Da sam riknula od sreće, nisam. Otišli smo svako na svoj posao i nastavili da živimo redovnim ritmom bez padanja u dramu da je to ono bez čega su naši životi do tada bili tužne i nekompletne priče. U vreme komplikovane trudnoće i ranog razvoja uspela sam da odolim savetima sa Interneta. Nisam slušala isključivo Vivaldija i rodila sam sasvim OK dete. Zbog visokog pritiska pila sam Bensedine kao bombone, dva dnevno, sa zgražavanjem okoline da ću da rodim stondirano dete :).  Nisam jela bezglutensku i anti GMO hranu, kupovala sam na pijaci isto što i do tada. Ugojila sam se celih 8 kg i nisam se palila na dramu. Slušala sam svoj razum a ne savete sa svih strana. Nikakvi beli lukovi i brojanice nisu bili u mojoj blizini, mada su se neki žešće trudili da teraju uroke i ale. Valjda sam ja bila dovoljno nadrkana da se urocima i alama nije prilazilo, a  ni njihovim poklonicima. Zato ne kapiram dramatrugiju "Biti majka". Niti to vidim kao žrtvu niti kao ostvarivanje nečega, prosto, biti roditelj je prirodan proces sa sve većim publicitetom i marketingom. Još ne čuh tatu koji je izveo dete u park, da sa drugim tatom priča o svojoj frizuri i da li je dete kakilo žuto ili zeleno. Normalni ljudi normalno kapiraju svoju funkciju roditelja. Nema nauke, nema takmičenja, nema čija je piša veća i saveta kako se prave ćerke a kako sinovi. Eventualno prozbore i to je sve. Ne idu na predavanja, ne kopaju po netu, roditelji su po razumu a ne po nečijem programu jer samo to je dobro i ništa više. Tate su tate. Neopterećeni i radosni sa decom, ka igri orjentisani a ne prema drami.

Šta nam to govori? Da je lepo biti savršen kome je do savršenstva. Mi, ostali, smo samo srećni. Imamo i život pored roditeljstva, ne pravimo dramu da li je u kašici veći procenat kruške ili banane, da li dete sisa ili ne. Nekako preživljavamo bez upadanja u status žrtve, nosioca Ordena roditeljstva sa zlatnom pelenom. Tu smo gde smo zarad nas i naše dece. Ne mislim da je loše što roditelji ponekad izađu, kresnu se u kolima, odu u bioskop ili na vikend bez dece koju čuvaju drugi. Tačnije, podržavam takve akcije bez trunke griže savesti. To, što smo roditelji ne isključuje da nastavimo da budemo ljudi, ma šta vam pričali oni što su ah, žrtvovali i karijeru i slobodu i sve živo jer je stiglo mladunče u njihov svet. Isti ti se preneraze kad im deca porastu i odu u svoj svet (ili bar to požele) bez da ih zovu 100 puta na dan i prijave svaki svoj pokret i misao. Neki, čak, doživotno ostanu uvređeni jer su eto toliko za decu žrtvovali a oni odoše.. I treba da odu. Tu smo da im damo koren, da znaju odakle potiču i krila, da samostalno odlete u svoj život. 

Sve ostalo je drama zaludnih glumaca, željnih nečije pažnje i saosećajnosti. Biti roditelj je samo jedna od životih uloga, nikako jedina, samo što neki režiseri to neće da priznaju. Roditelji smo od začeća pa zauvek a ne samo dok su svetla pozornice okrenuta ka nama ili nam odgovara da sve svoje izbore stavimo pod plašt uloge žene/majke/kraljice. Deca nisu naši produžeci, naše bolje kopije, naše neostvarene ambicije. Vrlo su samostalna bića osim ako im to roditelji ne uskraćuju svojim strahovima ili, još češće, ličnim egoizmom i sebičnošću a pod maskom žrtava.



2017-09-30

Petnaesti put

Košava nije uspela da rastera crne oblake. Nakupili su crnila toliko da su sami sebi bili preteški. Svako, ko bi tih dana pogledao ka nebu, deo svojih razočarenja, poslao bi direktno u oblake. Malo po malo, nakupilo se u oblacima crnila koje je samo čekalo trenutak da se vrati na glave onih koji su mislili da su ga se rešili. Vratilo bi se po svoje, da ih nauči da sudbina nije ni kriva ni prava a da svako odgovara za svoje izbore.

Obukla je haljinu od angore. Uvek je ta haljina bila loš izbor jer se neugodno lepila za najlon čarape. Jesen je tek počela, moći će da se provuče sa samodržećim čarapama jer je one druge bilo nemoguće upariti sa haljinom. Možda su svilena košulja i suknja od trevire bili bolji izbor? Volela je meki dodir angore na svojim butinama. Iako nisu bile izvajane, lepe i zategnute, ova haljina je njenim oblinama davala ton topline, diskretnog seksepila koji nije svako umeo da primeti. O frizuri nije morala da razmišlja. Košava je, tih dana, bila svima frizer. 

Šminka u zemljanim bojama dala je notu topline njenom licu. Jesenje note bile su neizbežne, od boje drveća do vibracije osećanja. Jesen je bila dama, ma šta ona o jeseni mislila. Nekad je nije volela. Želela je da leto večito traje, da je slobodna, sa što manje odeće na sebi. Lako je obući se. Letnja haljina može da se nosi i bez ičega ispod, dovoljne su sandale i dve kapi parfema i već bi trčala niz stepenice. Dodir angore po golim bedrima podsetio je da kasni. U stanu je bilo prijatno toplo. Mirisalo je na cimet i sveže pečenu bundevu. Ah, taj miris jeseni, koji košava donosi i raznosi... Samo da ne počne kiša. Odabrala je salonke sa 10 cm visokom štiklom. Boje peska, savršeno su se slagale sa tim danom. Nije stigla da zakopča mantil, već je izašla na stepenište i žurila ka izlazu.

Odavno je izašao iz kuće. Dan je bio dug i spor. Nije voleo takve dane. Jesen je, u njemu, budila tugu koja ga nikad nije napustila. Onda, kada ga je prvi put ostavila, otkinula je deo njega koji mu se nikada nije vratio. Ona jeste. Nastavili su, nekako. Žuljale su ga cipele. Uz sivo odelo uvek je nosio te cipele, zlatno žute, kožne, prilično neudobne ali savršeno uklopljene sa kaišem i košuljom belom kao sneg. Kao dečak, obećao je sebi da će, u posebnim prilikama, da nosi samo sivo odelo. Nikad crno. Crno odelo je uvek mirisalo na tamjan a on taj miris nije voleo.

Kiša je prskala Beograd. Namerno kažem da je prskala, jer ju je košava nosila na sve strane. Tu kišobran nije pomagao. Mali žuti sklopivi kišobran bio je samo igračka na košavi. Zamišljala je kako, kao Meri Popins, leti iznad krovova. Volela je taj film. Posebno joj je bio drag deo sa nacrtanim slikama na pločniku. Od njene frizure nije ostalo ni f. Košava se smejala i dok joj je otvarala mantil, prikopčan samo sa dva dugmeta. Nadala se da kiša neće biti jača, bar dok ne stigne na svoje odredište. Uvek joj je bilo žao cipela. Radije će ići bosa nego što će da dopusti da, u ovima, gazi po barama. 

U dogovoreno vreme bila je na dogovorenom mestu. Stajala je pod svojim malim žutim kišobranom kao što koktel drhti u čaši, pod onim kišobrančićem za dekoraciju, očekujući da ga nečija ruka prinese ustima i popije. Košava nije nosila lišće već ružne najlon kese. Jedna od njih zakačila se na vrh njenog kišobrana. Temperatura je padala i napolju više nije bilo prijatno. Bi joj žao što nije obukla hulahopke boje kože. Ne bi joj sada zebla bedra. Haljina od angore i tanki bež mantil nisu uspevali da joj pruže toplinu a cipele su, pod naletima kišnih kapi, dobijale sasvim drugu boju.

Zaustavio je taksi, uz puno muke i potrošenog vremena. Sa prvom kišom, u Beogradu je nemoguće zaustaviti taksi. Vozač ga je odmerio u retrovizoru, dok je ulazio na zadnja leva vrata. Sigurno je razmišljao kako će, na sedištu, ostati mokre fleke i kako će morati fenom to da suši. Niko nije voleo jesen. Pola sata im je trebalo za 2 km udaljenosti do ciljnog mesta. Par kapi kiše u Beogradu napravi saobraćajni kolaps. Platio je, izašao, i tih 100 m odlučio da pretrči. Kišobran nikada nije nosio. Pa šta ako pokisne? Majka mu, odavno, nije živa. Neće morati da joj objašnjava da se, od par kapi kiše, ne dobija upala mozga.

Ona je čekala i cvokotala. Samodržeće čarape, ubuduće, nosiće samo u spavaćoj sobi a do maja će da nosi skijaški skafander. To je jedina odeća koja, u ovakvim uslovima, pruža komfor i toplotu, naravno, u kompletu sa čizmama za šetnju po dubokom snegu. Nožne prstiće nije osećala. Razmišljala je, da li da uđe u kafić i sedne pored nekoga, da je zagreje? Još tri minuta će da čeka a onda odlazi.

Videla ga je kako dotrčava, kako u troskoku svojim dugim nogama preskače bare. Masna voda sa kolovoza prskala je njegove sive pantalone. Moraće sutra da ih odnese na hemijsko čišćenje. O tome je razmišljao dok je skakutao kroz bare, ka njoj. Bila je smrznuta, pokisla, išamarana ledenom košavom. Bedra su joj se tresla od hladnoće. Prišao je i zagrlio je. Spustila je kišobran a košava ga je ukrala. Vitlala ga je par sekundi pa ga je okačila na obližnje drvo. Izgledao je kao kineski lampion.

Gledali su se u oči. Nemo, bez i jedne reči, a onda su se ljubili kao da sutra ne postoji. Zaboravili su i na kišu i na košavu i na mokre noge i na fleke na njegovim sivim pantalonama. Ljubili su se, svaki njen atom sa svakim njegovim atomom. Zagrljaji, najjači na svetu, penjanje na prste da bi dosegla njegove usne, stajanje u bari i potpuno mokre noge u salonkama boje mokrog peska.... Svet je prestao da postoji. To je bio trenutak vredan življenja. Kao da su kiša i košava promenile vibraciju pa su počele da plešu zajedno sa lišćem. Sve je izgledalo kao kovitlac vetra, emocija, hladnoće, ljubavi, vreline i čarobnih sastojaka koji su prizoru davali neprikosnovenu draž.

Utrčali su u prvi trolejbus. Neki su pričali da su se i tu ljubili, na zgražavanje vremešnih gospođa sa prepunim kolicima za pijacu. Jednom gospodinu se učinilo da je video njena gola bedra, dok je sedela preko puta njega, ali ga je ženica, kod kuće, uveravala da mu se to samo pričinilo. Mali žuti kišobran ostao je zakačen u krošnji drveta još neko vreme, a onda ga je košava odnela dalje. Šteta, bio joj je draga uspomena iz Madrida.

Imali su još pola sata do povratka njihovog sina iz škole. U trku kroz dnevnu sobu, pustio je muziku. Iskoristili su svaki sekund, što pod vrelim tušem, što pod ćebetom. Rumeni i oznojani, srećniji nego prvog dana kada su se upoznali. Bio je to njihov mali ritual kojim su, svake godine, pozdravljali dolazak jeseni u Beograd, i tako već, evo, 15 puta. Imali su vremena za još samo par poljubaca, od momenta kada je dečak zvonio na interfon do zaustavljanja lifta pred njihovim vratima. Vruća supa je bila na stolu, mamina kosa diskretno neuredna a tatin osmeh pun tajni. Jesen je upravo počela.



2017-09-28

Nepopularna mišljenja (book tag)

Ne volim blogerske izazove ali im se odazivam, da ne budem kvariigra.
Ovaj put me je nominovala Olja Karan sa bloga http://odsvegaponesto-oljaka.blogspot.rs. 

1.Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa
Hari Poter. Svaki moj pokušaj završio se na oko 30. strane prve knjige. Previše maštovitih likova, za stepen moje koncentracije. Ko koga juri, ko je sa kim a protiv koga... Za mene, previše.

2. Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa, a drugi ga ne vole
 
Stvarno ne znam. Knjige čitam onako kako mi dođu u ruke. Biramo se po nekim čudnim kriterijumima. Ne komentarišem ih sa drugima pa ne znam šta o njima misle.


3. Ljubavni trougao u kome glavni lik završi sa pogrešnom osobom ili popularni fikcioni par koji ti se ne sviđa

Ana Karenjina i njena ekipa. Kapiram da su ruske zime bile gadne i da je Tolstoj baš imao vremena da piše pa je to glavni razlog što je Ana sva njanjava a Vronski glumi baju. Valjda su se, u to vreme, žene sekle na takve tipove. Ni pre 30 godina, kada sam to čitala, nisu mi bili simpatični.

4. Popularni žanr koji retko uzimaš u ruke 

Svi oblici fantastike, obične, epske i sve ostale vrste. Nije da nisam pokušala. Jednostavno, nismo kompatibilni.

5. Obožavani fiktivni lik koga ne voliš

Ne znam, verovatno mnoge ne volim samo to još ne znam, obzirom da ne čitam ono što većina čita. Znam koji mi je omiljeni: agent 007 :) Čovek natprirodne pameti, šarma, znanja, ukratko.. Savršen. Naravno da mislim na Šon Konerija.

6. Popularni autor koji ti iz nekog razloga ne leži

Pavić. Obrni, okreni, njegov stil pisanja i moj stil uživanja u knjizi smo suprotnih polariteta. Da ne pominjem Mojsilovičke, Bjelice i ostale popularne.. Nisam čitala pa nemam ni mišljenje. Ista je stvar bila sa Koeljom. Kada se nacija sekla na "Ratnika svetlosti", dobila sam knjigu. Otvorila i zatvorila. Šteta što je imala posvetu inače bih je rado poklonila nekome ko voli popularne autore. Zaista, ne volim pisanje po knjigama. Posveta se piše na komadu papira a ne na knjizi. Neko se potrudio da napiše najbolje što ume. Na knjigu mislim. Glupave i forsirane posvete knjigu obezvrede. Ne pišem ih više ni na svojim knjigama, čak ni kada čitaoci to traže. Knjiga je da se poštuje, ne da se šara.

7. Popularni knjiški kliše koji ti je dosadio - ( npr. izgubljena princeza, korumpirani vladar, ljubavni trougao)

 Ništa me ne opusti kao klišei Danijele Stil. Čudo jedno koliko mi prija ta jednostavnost gde je sve predvidivo još od korica. Ne, nikad mi neće dosaditi ljubavisanje sirote sekretarice sa bogatim skotom. Živeli naivni ljubavni romani od kojih me ne boli glava a zaspim savršeno!

8. Popularna serija koju ne nameravaša da pročitaš

 "Igre prestola". Čak nisam sigurna ni da li se to tako zove. Epska fantastika me ne zanima ni u kom obliku. Neko će reći da je to tako jer je nisam čitala. Nisam i ne nameravam. U vreme bombardovanja pokušala sam da čitam "Gospodara prstenova". Efekat je bio isti. Ili pročitam odmah ili nikad. Ovo ću nikad.

9. Izreka kaže; Knjiga je bolja od filma, međutim, koja ti se filmska ili TV adaptacija više svidela od knjige   
    
Ne gledam filmove. Ni na TV ni u bioskopu ni sa neta. Ako mi ne drži pažnju, izađem onog momenta kad mi ne prija, i iz bioskopa i iz pozorišta, čim osetim vibraciju koja me remeti. Ne moram ja ništa. Do mene je, ne do filmova. Knjigu mogu da nastavim da čitam i sutra, film više nikad.
Nekada, filmovi po romanima Agate Kristi su mi bili pitkiji nego njene knjige.

Jasno je da sam matori drk koji živi po svome. Ono što mi ne prija, više ne dotičem, bilo da su knjige, filmovi ili ljudi.

Nameravam u ovo da uvalim samo Nedu Drajić Petronić sa bloga http://bitnoinebitno.blogspot.rs/,
zato što mnogo lepo piše i više ljudi to treba da zna.

Uzdravlje!


2017-09-27

Domaćice i one druge

U poslednje vreme, net bruji od izjava domaćica. Žene su odlučile da objasne koliko rade i koliko njihov rad nije cenjen. Sve to mi ne bi padalo u oči da nije predimenzionirano i gladno pohvala.

Kažu da je domaćica žena koja je svesno i samovoljno odlučila da svoju karijeru zameni bavljenjem kućom i porodicom. Svima razumljivo. Razloge ne preispitujem. Oko mene su domaćice, uglavnom, nikad radile stalni posao (svakog radnog dana puno radno vreme plus prekovremeno i ostalo što se podrazumeva). Ne poznajem ni jednu koja je godine studiranja, stažiranja i napredovanja tek tako okačila o klin kao izlizane patike jer obožava da kuva i čuva ali nije nemoguće. Neke su ostale bez posla, radile za male plate pa sračunale da je jeftinije da sede kod kuće i bave se decom nego da celu platu preusmere nekima koje bi to obavljale umesto njih i to je OK. Svako ima svoju kalkulaciju samo ne vidim kalkulaciju mlade žene koja kaže "Sad ću da studiram i završim fakultet, specijalizaciju, magistriram, doktoriram i ostanem kod kuće". Možda postoje, ja ih ne poznajem.

Ono što u celoj priči nosi nit patetike je objašnjenje kako se domaćice nisu žrtvovale nego baš naprotiv, uživaju u tome što su odabrale. Ni zaposlene žene se nisu žrtvovale nikome, pagansko vreme je odavno prošlo. Taj bolan krik "mi to volimo, mi to želimo"... U redu je, žene, shvatili smo da je to vaš izbor, nema potrebe da nas trljate i dalje. Uživajte u svojim životima isto kao i mi ostale, koje, uz karijeru i poslove van kuće imamo iste te poslove u kući. Plaćamo drugima da nam čuvaju decu ne zato što mi to ne umemo nego duboko verujemo da deca treba da rastu u okruženju vršnjaka, u sredini odgovarajućoj za njihov uzrast. Naša deca umeju da budu musava i slinava samo mi od toga ne pravimo spektakl. Ne živimo u brlozima ali dopustimo sebi da 5 dana ne pokupimo prašinu jer su nam prioriteti drugačiji.

Moj radni dan počinje u 08h i ne znam kad se završava. Nemam muža koji donosi platu dovoljnu da nas sve izdržava. Nemam muža koji razvozi decu po treninzima i aktivnostima, ide na pijacu i cenjka se za dvajeskila paprika. Svejedno, moj ajvar već 20 dana stoji uredno na polici u špajzu. Da ne bude kako mi zaposlene pojma nemamo, kupujemo sve gotovo, donosimo od mame iz sela i tako... Bar 10 sati svakog radnog dana potrošim na posao koji radim tek 23 godine. Vrlo često, sa tog posla produžim dalje. Beograd je veliki i iskomplikovan grad, potrebni su sati da bi se sa nekim popila kafa 20 minuta ali nije problem, gde ima želje ima i načina. Zatim se bavim aktivnostima zbog kojih sam Naj žena 2016. u izboru čitateljki Blic žene. Bavim se onima za koje nigde nema mesta, koji su ničiji, koje nema ko da sasluša a da im ne prilepi etiketu ili bar prekor što su se razvele. I to je posao koji traži vreme i koncentraciju, ma kako tralala nekima izgleda. Već oko 20h dobauljam do kuće, odlepljujem sa sebe odeću, znoj i umor da bih postala domaćica.

Od sudova od ručka pa preko preslišavanja istorije, objašnjavanja sabiranja pozitivnih i negativnih brojeva, prosečnog saliniteta svetskog mora i nepravilnih glagola. Jednom nogom trpam veš u mašinu, drugom rukom računam brzinu kretanja pešaka koji je za 2 sata prešao 9 km, trećom rukom dodajem kutiju sa lekovima svojoj majci, četvrtom rukom mešam boraniju, petom... Ponekad dremam pod tušem, ako imam sreće da je ostala neka kap vruće vode. Kažu mi da imam super frizuru. Tajna je u tome što legnem sa mokrom kosom jer ne mogu ruku da podignem da držim fen. Često ne mogu da spavam jer mi je glava puna ideja, obaveza, moranja i obećanih dogovora. Ujutru ne vidim na oči, o šminkanju ne razmišljam jer su mi oči pune suza čim izbauljam iz kuće. Koliko sati provedem pred monitorima, ne čudi. Sretnem drugaricu koja, pre nego što kažem "Dobro jutro" već izdeklemuje kako je kupila najlepšu junetinu i žuri da skuva grašak do 10 jer u 11 ima zakazano kafenisanje sa drugaricama. Javiće mi se ovih dana, baš je u gužvi, ne stiže. Klimnem glavom u znak podrške i pretrčim ulicu, u nadi da me ćerka nije videla jer se to ne sme. Realno, najteže mi je da se vidim sa onima koji ne idu na posao jer imaju jako  malo vremena. Život je baš komplikovan.

Čitam savete blogerki od 20 godina, kako da organizujem svoj dan. Ako bus zaređa sve semafore u Omladinskih brigada, na raskrsnici sa Milutina Milankovića nekad zadremam. Valjda od onoga "tebi je lako, ti radiš i imaš svoju platu". Tačno, lako mi je nasuprot onima kojima nije lako, koji su umorni i nezadovoljni. Setim se sebe pre dvadesetak godina kada sam imala faze da mi je dosadno. Zaboravila sam šta znači ta reč danas prerađena u izraz "Smaram se". Valjda je to stvar ličnog opredeljenja. Aktivan život i iluzija aktivnog života, svakome po meri koju je za sebe odabrao. Nemam baš skuvan kompot od svake vrste sezonskog voća ali imala bih čime da se pohvalim, da mi je do hranjenja ega tuđim prihvatanjem mog obrasca života. Da smo živi i zdravi, srećni izborima koje smo napravili. Od onih sa osetljivijim dušama, prihvatiću objašnjenje da je sve to sudbina kojoj se ne može umaći.





2017-09-17

Sedamnaestiseptembardvehiljadesedamnaeste

Masovne manifestacije, poput sahrana i krštenja, uvek dovode do zanimljivih situacija. Kad prođe zvanični deo, počinje glavno događanje. Skupe se ljudi koji se, inače, ne viđaju često. Zanimljivo je kad imaš više od dve sive ćelije i pamćenje jače nego kišna glista pa znaš šta su pričali predhodnih godina i kakve su stavove branili.

Nije srBski ako nema žderačine i alkohola. Oba iz ljudi izvuku taman ono što treba. Tradicionalno, na stolu je brdo mesa. Poznanica, sa takvih dešavanja, seda do mene i počinje tužnu priču, koliko je žuljaju cipele. Klimnem glavom, kao cirkuski konj, i nastavljam da gledam kuda odlazi dim moje cigarete. Još 10 minuta, da vide da sam došla i ćao tutti. Da sam otišla, au, ala bih propustila zabavu...

Posle hvalospeva njenom najnovijem autu, kukanje na obuću zamenjuje kukanje na izbor hrane na stolu. "Pa jao, pa koliko mesa, pa jao, pa šta sa nama vegeterijancima, pa nas niko ne poštuje pa...", da ne dužim. I dalje gledam u daljinu, i pitam, preko zalogaja praseće trbušine, što gunđa? Neka ne jede ništa, neka jede salatu, stolnjak, salvete, šta god želi, samo neka poštuje to zbog čega smo se okupili. Nezadovoljna količinom iskukane pažnje, prelazi u ofanzivu. "Znate li Vi, gospođo, koliko malenih prasića je stradalo da bi ovi tanjiri bili puni?" Stvarno nemam  pojma. Naviknuta na dnevnu dozu slušanja svog tupljenja, ne odustaje od tužne priče o malim gicama. Rat počinje.

"Ako ste vegeterijanka, poslužite se hlebom, na primer. Ili paradajzom. Znate li koliko crva je danas ostalo bez ručka, jer mi sad imamo brdo zelene salate pred nama, m?" Gospođa pada u trans kao šljiva u govno, što bi rekao moj otac. Udara joj boja u obraze, možebiti od vinjaka, pre nego od vegeterijanskog života. Nastavlja se saga o tri praseta, saznala je iz izvora, koliko je prasića pred nama. Bar ne truća o tesnim cipelama, ovo o prasićima lakše podnosim. Iako ne volim pečenje, u datom trenutku mi je prijalo. Ne mogu ja stres na prazan stomak. Videviši da od moje pažnje nema ništa osim sitnih rebarca na obodu tanjira, vraća se priči o žuljevima. Ogadi mi jelo.

"Mora da Vam strašno smrde noge od plastične obuće", rekoh drsko. Ode još jedan vinjačić niz njeno grlo. "Kako to mislite, od plastične obuće? Pa leto je, pobogu, zašto bih nosila plastičnu obuću u sezoni sandalica? Ove su čista koža, imate li ideju koliko su koštale?", rumeni se dama. "Vegeterijanci ne nose kožne cipele. Znate li koliko je prasića stradalo zbog Vaših cipela i tašni, m?" Mene je našla... "Nema ALI, gospođo, ili se zalažete za prava životinja ili ne. To što ne jedete meso, ne čini Vas vegeterijancem već licemerom", rekoh i vratih se gicinim bajaderama. Kakve su to pomodarske fore? Ili jesi ili nisi, ne možeš da budeš malo i da ti malo odgovara, kad ti odgovara. Prešla je na miks šopske salate i vina. Sigurna sam da joj je kiselina udarila penu na usta pa je zaboravila da je žuljaju skupe sandale. Ako ne jedeš meso malih gica, jer ti ih je žao, mora da ti bude žao i cipela od njihove kože. Sve ostalo je težak fol. Ili si partizan ili si Nemac.

Tako je i sa ponosnima, koji su danas šetali Beogradom. Kada sam bila mlada, kapirala sam da su muškarci homoseksualci genijalci, jer trpe neviđen bol zarad ljubavi. Kad je umro Rok Hadson, ikona XX veka, zaista sam poštovala njegovu žrtvu a onda sam porasla i naučila da to i nije baš neki bol. Malo mi se srušio mit o žrtvi zbog istopolne ljubavi ali mladost je puna razočarenja, tako da je to bilo OK. Danas su ponosno šetali Beogradom i meni to uopšte ne smeta. Smetaju mi izmene u saobraćaju, u već raskopanom gradu ali šta je tu je, i zbog drugih se menja saobraćaj pa preživimo. Ionako je svakodnevno avantura preći sa jedne obale na drugu.

Poštujem homoseksualce koji su to i telom i dušom i umom. Ko koga u koju rupu i čime, svakome na izbor, dok je u nivou sa ostatkom sveta. Na žalost, pomodarstvo je i tu uzelo danak, pa se homoseksualnima deklarišu i oni kojima je to samo moderno a o ljubavi znaju samo iz filmova. Ljudi od karaktera nemaju potrebu da paradiraju. Danas su, sa svojim partnerima, na nedeljnom ručku kod mame, sa prijateljima ili u svom domu tuguju zbog kraha ljubavi. Vole koga žele, kao i svih predhodnih i budućih dana. Ne prave od toga spektakl za publiku. Sve je ljubav i nije bitno sa koje strane ulazi.

Foto: Internet