Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-01-28

Za lopova

Ti, što si pravio gužvu u vozu, da bi se lakše dočepao moje tašne...

Neću da te vređam i nazivam pogrdnim imenima. Svako ima pravo da živi i svi zarađujemo kako znamo i umemo. Neki kradu na veliko, neki na malo, neki ne kradu pare ali kradu drugima osmehe i duše.

Opraštam ti. Majke mi. Opraštam ti svoje prazne pregrade u kojima je trebalo da bude novca koji želiš. I sve kartice, davno ispošćene, jer je ovaj januar strašno dug mesec i sve sam odavno već potrošila. Tih bednih 100 dinara meni ne bi spasilo život a ni tebi neće, osim ako ne kupiš dva hleba. U tom slučaju ti duplo opraštam jer gladan stomak čoveka tera da krade. Malo ćeš da štucaš, dok te budem pominjala kad budem morala da vadim nove kartice, plaćam novu ličnu kartu, ponovo skupljam sve PIN kodove, pa da znaš ko te pominje.

Nije taj narandžasti novčanik bio ništa posebno. Posebno je bilo ono što sam u njemu čuvala od takvih kao ti, lopuža i secikesa, koji se hrane tuđom srećom. Slika moje bebe, već su joj bile iskrzane ivice, tebi ne znači mnogo, jel da? Ni papirić sa receptom za kiflice sa sirom.. Sigurno nećeš da ih mesiš a više neću ni ja, jer ne mogu da se setim svih sastojaka i mera. Ni oni papirići sa zapisanim mojim mislima, ni to tebi ništa ne treba. To je bilo samo moje, godinama se skupljalo baš tu, i ko mi je kriv što ih nisam prepisala. Kad bolje razmislim, ni meni te misli više ništa ne znače. Odavno sam ih prerasla i potrošila, ostali su samo na papiru tragovi. 

Onaj omot od BIP piva, na kome mi je pre 24 godine jedan napisao da me voli, jer nije bio dovoljno opivljen da bi mi to i rekao... Nema veze. Ko mu je kriv što nije smeo. Papir trpi sve. Poništena ulaznica sa koncerta "Partibrejkers"-a, odavno joj je prošao rok važenja, još to veče. Da je Anton pržio gitaru, jeste, za pamćenje. To mi je ostalo u glavi. Odatle ne možeš da kradeš. Vizitkarte sa brojevima telefona ljudi koje nikad nisam pozvala... Potpuno nepotrebne. Da su mi trebali, već bih znala njihove kontakte i kako da ih nađem. 

Sve što mi treba, muko ljudska, imam u glavi. Ovo su bili samo tragovi, zapisi nekih trenutaka koji su prošli. Hvala ti što si ih oslobodio. Sigurno si ih bacio, sve sa novčanikom, kada si video da od para nema ništa. Nadam se da će mi, na hemijskom čišćenju, vratiti kaput bez reversa koji je bio u mom novčaniku ožuljalih ivica. I ako ga ne vrate, neće biti šteta. Mrzim taj kaput i grozno mi stoji. Ustvari... Vredelo je platiti da mi se u ormar ne vrati. 

Znaš li, nesrećo, čega mi je najviše žao? Jednog pramena kose. To više ne mogu da vratim a volela sam da je stalno uz mene. I žao mi je tebe. Meni si ukrao gomilu sitnica koje, vidiš, ni meni više nisu važne. Hvala ti što si me oslobodio bremena koje su nosile. Žao mi je tebe, jer ćeš uvek biti gladan da kradeš, jer samo ti znaš ko je tebi ukrao to nešto što u novčanicima drugih tražiš a nikada nećeš naći. Ljubav, poštovanje i poverenje koje je neko iz tebe počupao i bacio, kao ti moj novčanik danas.

Ako me opet sretneš, reci da si ti. Zagrliću te, iako si mi napravio bespotreban trošak vremena i novca koji nemam. Možda ti taj zagrljaj nadoknadi neki koji si želeo a nikad ga nisi dobio pa te, to nedostajanje,  žulja i tera da kradeš.




2017-01-22

Turbo nedelja

U predhodnoj nedelji sam se, više puta, iznutra okrenula naglavačke pa opet na noge. Ništa strašno se nije desilo. Prirodan sled već započetih aktivnosti a to me, sve zajedno, tera na pomisao da u aktivnu babu rastem.

Nominovana sam za dve prestižne nagrade. Divan je osećaj, kada ti se obrate ljudi koji cene tvoj rad i doprinos, kada se nađeš među jednako dobrima i još boljim laureatima. Škljocanje bliceva i zujanje kamera, lepo je i neobično meni koja se šminkam samo za takve prilike. Taman sam odlučila i da se obučem kao žena ali je -10C zaledilo Beograd tako dobro, da su sve moje odevne kombinacije postale iluzija. U masi lepih i doteranih žena, negovanih, našminkanih, ja sam bila u cipelama za drvoseče i sjajno sam se osećala.

Dva dana pre toga, ribala sam pod jednog potpuno novog kupatila sunđerčićem za sudove. Na kolenima, kako drugačije? Prsti isušeni od ribanja kreča, pranja i ispiranja ali oooosmeh, ljudi moji! Osmeh koji juče ni jedna kamera nije uspela da zabeleži! Ja, poznata po lenjosti kad su kućni poslovi u pitanju, pukoh od radosti što mogu da pomognem i doprinesem da jedan novi stan postane dom. Još imam upalu mišića koje nisam ni znala da imam ali mi ništa ne smeta. 

Juče je bio upriličen divan koktel, sa ambasadorima, direktorima velikih stranih i domaćih kompanija. Sve ono fino, na zub, gric, gloc, vince, baš sve na nivou. Dva dana pre toga, štapići i pašteta iz ruke, jer sto još nije bio sklopljen. Tu slast ne bih menjala ni za jedan ketering ovog sveta. Lako je uklopiti se u dobro i fensi, ali ne greje srce jednako kao ova pašteta. Nagrade su divne i odličan podstrek da nastavim da radim to što sam počela, sama, bez jasne ideje šta i kako, samo sa željom da pomognem onima koji su sad u trnju kroz koje sam ja prošla sama, bez mnogo pruženih ruku. Sve je baš kako treba da bude a ja cvetam od sreće kad vidim dva nova ključa na privesku, kupljen cipelarnik, montiran kuhinjski bojler. Radovati se tuđoj sreći u uspehu.. Meni je to bilo nepoznat pojam. Sada sam imala priliku i čast da učestvujem u svim fazama od ideje do realizacije nečijeg novog stana i divno je deliti te trenutke, čak i kada se treseš od umora ali te adrenalin fura da pomogneš i ništa nije teško. Mislila sam da nema većeg zadovoljstva od "daj ja ću da uradim, umesto tebe". Sada znam da je zadovoljstvo u "uradićemo zajedno". Mislila sam da sam najpametnija i najsposobnija u svetu. Sad sam naučila šta znači pomoći onoliko koliko nekome pomoć treba.

Ove zime, svi oko mene kukaju umesto kuca i maca na ulici. Samo pitam, koliko njih je pružilo ruku ljudima oko sebe? Gde ima volje da se pomogne, nađe se način. Nekad je pomoć i lepa reč, samo lepa reč upućena iskreno, ili još jedan par ruku u selidbi. Gde nema volje, nađu se izgovori. Kad je frka, na prste se mogu prebrojati onih koji će da pomognu. Za one koji bi pomogli ali nemaju kad, nema dovoljno prstiju. 

Selidba je totalni reset. Izgaranje do poslednjih atoma snage. Izlazak iz jedne, prerasle, faze života i ulazak u novu, kao kad gusenica napusti larvu i postane leptir, lep i slobodan. Odbacivanje svega nepotrebnog, od polomljenog do godinama ne korišćenog. Pozdravljanje sa emocijama vezanim za jedan stan i ulazak u sve novo, mirisljavo, čisto, nevino. Radost glupostima poput prvog uključivanja mašine za sudove, prvom ručku, prvom spavanju koje su finale izgaranju od posla u danima pre toga. Selidba, kao vrlo stresan događaj, odmah je iza smrti bliske osobe, ostajanja bez posla i razvoda. Traži čoveka celog, umom i snagom. 

Poseban ne bi bio Poseban, da u svemu tome nije našao vremena i strpljenja da bude tu i za mene. Da podelimo loše, dobro, paštetu, magične krpe i Ajax. Poseban po mnogo čemu, postao je Najposebniji i rasplakao me do kostiju porukom malopre "Odneo stvari u Prihvatilište". Ono, što je bilo najlakše da se baci u prvi kontejner, našao je vremena da odnese onima kojima najviše treba. Ljudima koji žive na ulici, kojima su svi okrenuli leđa i kojima je to Prihvatilište jedino mesto na svetu gde mogu da se okupaju, ugreju i jedu. 

I ovaj vikend ide ka novom ponedeljku, novim satima koje ću opet da posvetim onome što ne volim i onima koji me ne cene. Bajke ne moraju da se žive samo vikendom, zar ne? Malo mi fali, samo još malo, da se usudim da i to prekinem, kao što sam prekidala i odlazila iz nekih drugih životnih situacija u kojima više nisam bila Ja već zombi. Nikad nisam bila snažnija da planetu pomerim, jer imam oslonac u sebi i ljudima oko sebe. To su moje nagrade, najlepše i najvrednije. Za moj izgled juče pobrinula se Bojana, koja me je opremila šminkom koja se savršeno slagala uz cipele za drvoseče, među svim onim lepim i doteranim ženama. Za moj osmeh zaslužan je Posebni.






2017-01-09

Kako zaslužiš tako te pamte

Gospodin L. N. je bio uglađen, finih manira. Životne dobi u kojoj bi bilo za očekivati da bude džentlmen. Bivši sportista, sportski funkcioner, razveden, sa više dece iz više propalih brakova. Što bi se reklo, idealan tip muškarca koji ne traži kratkotrajnu zabavu nego finu vezu. 
Gospođa M.P. bila je u najboljim godinama. Razvedena, slobodna, deca su već odrasla a ona je dočekala svoju slobodu. Što bi se reklo, idealan tip žene sa kojom muškarac sličnog statusa može da ostvari kvalitetan odnos.

Upoznavanje je bilo slučajno, kako to u ovakvim pričama obično biva. Jednog zimskog dana, uz malo kosmičke prašine i posredstva Univerzuma, dotakle su se njihove kockice. Komunikacija je bila na sjajnom nivou. Dugi telefonski razgovori, poruke, upoznavali su jedno drugo i uživali u tome. On je, u njoj, budio želju za dodirima a ona je njega inspirisala da recituje Bećkovićeve stihove. Znalački ih je kombinovao sa citatima Mome Kapora, kako i dolikuje gospodinu njegovih godina. Svi ti razgovori u tami posle kojih su oboje blistali... Za poželeti! U jednom takvom razgovoru, dočekali su Božić. Treptali su kao kineske sijalice na plastičnoj jelki, a jedna namera se našiljila, baš kao i ukras na vrhu jelke.

Sreli su se, te Božićne večeri. Ona je bila poluzamrznuta, kao pogačica od lisnatog testa. On, mladalački, iskočio je iz svog fensi auta, u jaknici za dvadesetogodišnjake. Strast pod svetlima velegrada, dok su prve pahulje šarale sedmu januarsku noć.. Totalna romantika. Pitanje "Kod tebe ili kod mene?" nametnulo se pre Božićnih najlepših stihova, o medenoj česnici i rumenoj dečici. Poljupci su skraćivali vreme čekanja na semaforima potpuno praznih gradskih ulica. Božić se provodi u domu, svom. Samo su oni rešili da ga proslave radno i svečano.

Stan topao, okićen, lep, uredan. Ko bi rekao da ga sam muškarac tako održava ali dobro, realno je, umeju muškarci da budu uredniji od žena. Komadi odeće leteli su po dnevnoj sobi, kao u niskobudžetnim filmovima holivudske produkcije. Gospođa je, u poslednjem trenutku, spasla jelku iza sebe jer je njegova košulja pretila da je poruši. Strast je cvrčala kao Božićna pečenica neke manje pohotne domaćice. Obreše se u mraku sobe sa single krevetom, pravljenim za jednu osobu, a ne za nadolazeću strast dvoje čiji zbir godina iznosi okruglo 100. U trenucima zanosa, bilo je pucanja glavom kojekuda, ali sve je to bilo nebitno... Mrak, pahulje nad Beogradom, i zvuci uživanja krasili su to svečano veče. Trnula joj je noga, za koju nije bilo mesta u krevetu, pa je nehajno visila preko. Pre 20 godina to nije bio problem. Sada je bolelo, još kako, ali zarad uživanja nešto se mora istrpeti. Pa, i gospodin je, pukao glavom u most koji je ormar činio iznad single kreveta, pa se nije žalio.

Otišla je do kupatila. Iskusno oko je primetilo preovlađujuće žensku kozmetiku. Četku i presu za kosu. Pakovanja uložaka raznih veličina. Srce joj je još titralo, od predhodnih akcija, ali je zrno razuma počelo da se puni nepoželjnim informacijama. I one papuče, koje joj je dao kad je izula svoje bakandže.. Objasnio je da ih nose njegove ćerke, kad dođu u posetu. Gospođa nije bila glupa. Možda je bila pod uticajem vrelog seksa, ali nije bila glupa. Po izlasku iz kupatila pitala ga je da li je zaista slobodan za vezu sa njom, da li ima partnerku? Krenulo je njegovo klizanje, nevešto za nekoga ko je sprcao u dupe toliko godina a ne ume da laže kao čovek, nego kao patuljak iz začarane šume. Svi štitovi njene odbrane su se podigli ali avaj, posle seksa nema kajanja.

Preokrenuo je priču na dešavanja od malopre, očekujući hvalospev. Da budemo jasni, nije to bio nikakav spektakl, jedan sasvim običan kres obogaćen svetlucanjem kineskih lampica sa jelke, koje su proizvodile odvratnu muziku. Stoički je trpeo niske udarce. Pa, bato, ako ćeš ti da budeš neiskren i foliraš, sad ćeš da čuješ ono što su mnoge htele da ti kažu ali nisu. Koliko ti poštuješ ženu u svom krevetu, budi siguran da će i ona tebe.

Uskoro su napustili ljubavno gnezdo. Džentlmenski ju je odvezao njenoj kući, uz sve izlive nežnosti poput "Bilo je nezaboravno, sviđaš mi se..." i ostalih lagarija kojima se muškarci služe kad im ponestane pravih argumenata a situacija zapreti da preraste u ozbiljan fajt. Razišli su se, uz njen tresak vratima skupocenog auta, i njegov kao iznenađeni izraz lica. Džukelo, ti ćeš meni da puštaš Mocarta i Franca Lista! Pa nisam ja sa duda pala! Gospođa je siktala u sebi, dok je pod tušem prala miris njegovog tela. Bio je oklembešen, prigodno svojim godinama, zato matori lisac nije palio svetlo! I neka je pukao glavom, đubre lažljivo. Ma, samo da se opet javi, održaće opelo njegovom egu!

Međutim... Nije se javio, ni to veče ni sutradan, nikad više, taj gospodin L.N. Gospođa M.P. bila je odlučna u svojoj nameri da mu pomrsi konce. Šta je skuplje? Cigla u haubu ili cigla u šoferšajbnu? Ipak je ona dama u godinama i ne trči toliko brzo, da bi ga počastila sa dve cigle. Ništa muškarca ne potrese kao bolovi njegovog automobila, oličenja njegove muškosti. Da mu napiše mail, poruku, tom crvu crvastom..? Nije mogla da se odluči šta bi bila prigodna kazna za prevejanog i iskusnog lažova koji će ostati upamćen po svom malom.... krevetu. Htela bi da mu poruči, i ovim putem, da on nije ništa posebno, tako mali i oklembešen i mlohav, nego je sjeb'o sa onim Bećkovićevim stihovima.. Uvek je padala na te poetske tipove.

Eto rešenja! Na ciglu će da napiše neki stih. Tako će mu biti i romantično i bolno, istovremeno. Nactaće i pahuljice i poljupce pa fiju o šoferku, biće to ceh od 200 EUR minimum. Kao si j...., tako te pamte, matori.







2017-01-06

Deo iz knjige "Priče iz života razvedene mame"

....
Sneg u Beogradu – kako to romantično zvuči! Pucketanje vatrice, večernje šetnje pod plaštom pahulja, ruka u ruci… Ne, ne, ne. Lopatanje snega oko zgrade, ako hoćeš da se isparkiraš; ruka u ruci, dok ih trljaš da se zagreju posle struganja stakala. Romantika više ne živi u gradu.
Katolički Božić najavljuje da su na pragu zimski raspust, opuštanje i pravoslavni praznici. Večeri porodice i odabranih prijatelja, dani u pidžami i termo čarapama, vangle ruske salate i nepročitane knjige nagomilane predhodnih godinu dana.
Ćerka je pozvana na Badnje veče kod drugarice Sare; tačnije, kod njene bake. Sarini roditelji će otići po decu u školu i svi zajedno idu u Kovačicu. U svakom slučaju, deca će provesti popodne na snegu, a uveče će imati lepo druženje sa Sarinom porodicom i prijateljima. Vratiće se u Beograd taman pred sutrašnji polazak u popodnevnu smenu u školu. Gledano iz ugla deteta, veća je radost u iščekivanju praznika nego u samom prazniku, pa su devojčice jedva dočekale vreme za kretanje. Ko još da misli na školu i obaveze?
Međutim, Sarin tata nije uspeo da izađe ranije sa posla i, da ne bi zakasnili, ponudila sam se da ih ja odvezem do Kovačice. Dve devojčice i dve mame krenule su na putovanje. Iz Beograda nas je ispratila poneka pahulja snega i već oko 18h smo pokucale na vrata Sarine bake.
Kuća je već bila okićena, a Sarina baka je jedva čekala da stignu gosti. Sve je mirisalo na vanilu, na šapice i vanilice i na praznik. Moram da priznam da sam se radovala više nego deca. One su istrčale da vide podmladak u štali, a Sarina mama i ja smo se ponudile baki da pomognemo. “Vi ste moji gosti. Dobrodošli. Danima se spremam za ovaj dan, kada će se u kući opet okupiti dragi ljudi i kada će se čuti radosna dečija vriska. Samo vi sedite. I ne kradite kolače. Valentina, ovo se na tebe odnosi!”, tobož strogo je rekla baka. Oči su joj sijale od radosti što smo tu.
Valentina i ja smo se vragolasto pogledale. Povela me je u poslednju, gostinsku sobu. Tu se ne loži i sveže napravljeni kolači se tradicionalno ovde skladište. Baka se zaista danima trudila. Tacne su bile prepune. Soba je bila okrečena u zeleno, a zidovi su bili ukrašeni crtežima koje su porodično slikali na zidovima posle svakog krečenja. Provirile smo kroz prozor, da nas neko slučajno ne vidi, dok inventarišemo slatko skladište. Degustiranje kolača prekinuo je zvuk automobile Sarinog tate. Sad smo svi na okupu i krajnje je vreme da se ti kolači isprobaju, ali je dilema kojim redom? Vanilice su moja strast. Ne volim torte i moderne kolače sa kremovima i ukrasima. Moram da priznam da je slađa od samih kolača bila ta “krađa”. Dok se baka pozdravila sa zetom i mi smo sakrile tragove svog nedela. Baka nas je samo prekorila pogledom kad smo navalile na hladnu kiselu vodu. Bake sve znaju, samo se prave iznenađene.
Gosti su polako počeli da dolaze, velika porodica. Sarin tata je već u kuću uneo slamu, a deca su se zabavljala pravljenjem igračaka od slame i vunice. Pravo pretprazničko raspoloženje.
Teška srca sam morala da se pakujem za povratak u Beograd. Ubedili su me da ostanem još jedan sat, samo još da probam ovo i ono i samo još ovo… Da ne radim sutra, rado bih ostala. Svakog trenutka je trebalo da svrati i Anton, Valentinin najbolji drug iz detinjstva. Prvo je na prozor lupkao njihov tajni znak, kao kad su bili deca, a zatim je ušao, kose potpuno bele od snega. U kući smo toliko bili zaneti atmosferom i slavljem da sneg niko nije ni primetio. Nas petnaestak i još sedmoro dece, atmosfera koja zaista topi srce.
Anton je baš fini čovek. Razveden, deca na fakultetu u Beogradu, a on je agronom koji se vratio u svoj rodni kraj. Kako reče, deci je potreban stan u Beogradu, oni tek uče život, a on ga vraća u napuštenu rodnu kuću. Atmosfera u bakinoj kući je bila savršeno topla i vesela. Pogledala sam kroz prozor sa strepnjom. Ako sneg ovako intenzivno pada, poznajući mane svog oldtajmera (za kog je, posle servisa majstor tvrdio da će da traje još 20 godina), vožnja nazad u Beograd biće prilično naporna. Kukavica je izletela iz starog zidnog sata i objavila da je Božić stigao. Najlepše želje, osmesi i radost kao da smo svi deca i da ni jedna briga na svetu više ne postoji. Dobila sam i poklon. Deci nije padalo na pamet da krenu na spavanje, a preda mnom je bio put. Zavejan. Što se mora, najteže je. Vreme je za pokret.
Sarini roditelji, baka i Anton su izašli da me isprate. Sneg je vejao, a obrisi mog auta su se nazirali. Ne, ipak ne mogu da ostanem da spavam tu, jer obaveze na poslu ne mogu da odložim. Anton se ponudio da mi pomogne da očistimo auto, ali nije to bio jedini problem. Okolo je bilo bar pola metra snega i lopatanje do izlaska na put neće trajati kratko. Put je bio relativno čist, ali desetak metara svežeg snega do njega, jedan čovek sa lopatom neće moći da očisti.
Pred kućom prekoputa još jedan čovek je sam već očistio svoj auto i rasčistio sneg do ulice. Izgleda da je i on bio u gostima… “Pozvaću ga”, predložio je Anton. Kratak razgovor za brz dogovor, čovek stiže sa još jednom lopatom, nemam razloga za brigu. Za to vreme ćemo da očistimo auto. A sneg? Pada li pada. Kao da niko sutra ne radi i kao da niko ne mora da vozi do kuće.
Iz polumraka sa druge strane ulice se pojavio čovek sa lopatom i odmah je krenuo da čisti od puta ka autu. Pomislih, ako je baka ispred kuće imala ruže, sad nema šanse da ih nađemo. Čistiće najkraće rastojanje. Dva vredna i jaka čoveka, šta je to za njih?! Vratila sam se u kuću, pozvaće me kad završe. I zaista, Anton je došao po mene za dvadesetak minuta. Sat je otkucao prvi sat iza ponoći. Valentina je odvela decu na spavanje, a njen muž i baka su ostali sa gostima. Još jedno pozdravljanje sa svima i polazim.
Sneg je i dalje vejao. Anton i čovek su očistili stazu koliko je to bilo moguće. Prišla sam da se zahvalim. Anton je bio zajapuren u licu, verujem da nije skoro lopatao toliku količinu snega. Onaj čovek je stresao sneg sa svoje kape i podigao pogled ka meni. Tog trenutka je sve stalo.

“Poruke od tebe baš dugo putuju”, reče Žarko. Kakav sneg? Zagrljaj najjači na svetu. Obasjali smo sve oko sebe. A ja, bez naočara, dok sam shvatila, ljubio me je već.

2017-01-04

Rodbina i sudbina

Bila je uspešna u svom poslu. Svetski priznata, više decenija školovana, uvek u trci sa naukom i novim dostignućima. Dok bih se ja nakanila da odem i kupim novi tepih za dnevnu sobu, ona bi završila još neki nivo specijalizacije. Činilo se da brže ona napreduje nego što mi, iz stana broj 9, ukiselimo kupus.

Živela je na spratu iznad nas. Uvek tiha, uvek u brzini. Ljubazno bi se javila i poželela dobar dan ali bi već na mom "Kako ste?" bila 10 m ispred mene, večito žureći nekud. Nikad je nisam videla kako vuče kese iz nabavke. Da li su to, za nju, obavljali patuljci ili neka od žena koje su dolazile da čiste njen stan, nisam utvrdila. Meni su, večito, prsti bili upetljani u pera mladog luka koji je virio iz cegera, dok su mi se kese sa namirnicama usecale u dlanove. Hvala Bogu da mogu volu rep da iščupam ovim ručerdama, inače ne znam kako bih sve donela od jednom. 

Bilo je dana kada sam kuvala po pet ručkova, da bude za celu nedelju i sve želje ukućana. Iz nekog čudnog razloga, nadala sam se da je neću sresti u lifu, jer sam smrdela na zapršku onoliko... Ona je mirisala na skupocene parfeme. Zamišljala sam kako ih ima bezbroj, u bočicama raznih boja i oblika, za različite prilike i godišnja doba a ja samo onaj jedan, što dobih od firme za Osmi mart pre 6 godina. Pamtim godinu, jer sam imala gips na ruci, pa sam nosila samo kratke rukave, iako je bilo baš hladno. Češće sam mirisala na sarme i beli luk. Parfem sam koristila samo o većim državnim  i crkvenim praznicima, i kad krenem kod doktora. Zato je i potrajao i boju promenio. Ipak, bio je najbolji koji imam.

Nisam je mrzela, samo mi nije bila simpatična, tako nadmena i uobražena. Nekom prilikom nam je zvonila na vrata. Da ker nije lajao, ja je ne bih čula, majke mi. Kod nas je uvek neka graja i buka, mi sami sebe ne čujemo osim kad se dovikujemo ko je poslednji išao u prodavnicu i da li je uredno vratio kusur. I sutra treba kupiti 'leba, lako je razmetati se kad ima. Najavila nam je da joj to veče dolaze prijatelji i da se, unapred, izvinjava ako budu bučni. Očekivali smo da nam poispada žučno kamenje, od buke i treštanja. Jednom smo, samo, čuli kikotanje na terasi i to je bilo sve. Nismo smeli da se opustimo i spavamo. Znate, tuđi gosti to umeju da namirišu pa se tek onda razgalame, a moj muž mora da ustane u pola 4. Vozi gradski autobus i uvek radi prvu. To su mu kolege izašle u susret, kad je imao onaj sudar u kom ništa nije bio kriv, samo je jako udario glavom ali nije hteo da tuži preduzeće jer mu nisu plaćali osiguranje pa štetu nije uspeo da naplati. Šef mu je obećao da će da zaposli ovog našeg starijeg, kad završi srednju, ali dođe nova garnitura a šef zaglavi bajbok. Pričalo se da je neke tendere nameštao, ne razumem se ja u to. Nije taj tender, valjda, trosed pa da se namešta?

Bila je fina i kulturna. Često smo je viđali na televiziji. Čak je i Pera poštar primetio da mu je poznata, kanda je viđao u našoj zgradi. Naišao je, jednog dana, dok sam pekla krofne pa seo da se posluži. Doneo je plavu kovertu, sudski poziv za ovog mog mlađeg klipana. To dete uvek samo probleme pravi, ljubi ga majka. Od kad je otac prestao da ih dere kaišom, ubezobraziše se obojica. I tako, poštar Pera sedi i jede vuće krofne, pa primeti da sa televizije jedna mnogo liči na našu komšinicu. Bog s'tobom, Pero, pa to je ona! Opet je dobila neku nagradu. Nisam ni ja gledala, radila sam drugu smenu, nego mi rekoše ove od dole, iz prodavnice. Kažu i da je ona mnogo fina žena, da nikad ne uzme kusur, ostavi im.

I taj naš ludi Pera, jednom je sreo ispred zgrade. Pitao je da li je stvarno ona bila na televiziji i da li je morala da se šminka nešto posebno, ili samo onako normalno? Kaže, nasmejala se samo, a Pera pit'o zbog svoje žene, e nju zanima i da li je vrag u školu išao. I, još je Pera pitao, eto sad kad sve imate, da li za nečim žalite, da li vam nešto fali a nemate? Ždere Pera one krofne, sve ih supenom kašikom džemom filuje, a ja oko šporeta pa nikako da čujem za čim žali, ako žali. Pera žvaće a ja gorim k'o licna, deder progovori! Pera se uozbiljio kao oni kad otvaraju kuverat sa imenima dobitnika Oskara. Prestao da žvaće, sve neke pauze pravi, ja živa nisam. "Aman, Pero, progovori, ta još ću zakasniti na posao, dok se ti smisliš i krofni najedeš" - prevalih preko jezika.

" 'leba masti i aleve paprike", - kaže Pera. Crni Pero, pa di će ti još to stati, poj'o si undrt krofni i pola tegle džema, nije da brojim nego će ti stvarno biti lošo"... "Ma, Njoj to fali, rekla mi je da ima sve ali toga je željna". Pomislih... Kako je jedna takva, svetska naučnica, tu... Sprat iznad mene, željna nečeg tako prostog? Ustvari, nije ni čudo. Dok je jurila te svetske nagrade i diplome, muž joj o'š'o za drugom, sin pobegao da studira u Nemačkoj. Da nemam ovu moju bandu, da mi nisu ruke svakog dana u testu jer treba to na'raniti, da sam imala kad da stignem dalje od srednje škole, pa i ja bih sad imala diplomu fakulteta. Moja mati je htela da budem šnajderka, a otac da budem pravnica, pa da nosim ona lepa odela i tašnu punu dokumenata, a meni bilo bitno da s'udam i decu na put da izvedem. Dok sam ja skupljala šljive po selu, ona se baškarila na moru, sa svim tim njenim diplomama. Ja sam pekla paprike za ajvar, da mi deca ne ostanu gladna kad zazimi, a ona je išla po tim kongresima njenim... E, neka joj što je željna nečega. I ja sam željna svega pa ope' ćutim i trpim. 

I tako... Pera, jednog dana, nosio poštu i pozvonio a neko jauče iz njenog stana. Pera me odmah pozvao, za svedoka, uđosmo a ona leži na podu ko zna od kad. Usta iskrivljena, ne može se pomaći, ju crna komšinice! Dok sam hitnu pozvala, utovariše je, zaključah njen stan pa odoh svojoj kući. Šta ti je život, moj Pero, jesi video te tuge? Kukavica, ko zna od kad leži tako, a nigde nikog da joj ruku pruži.. Drmnusmo po lozu, za njeno zdravlje, ode Pera svojim putom a i ja za poslom. 

Obilazila sam joj stan. Sve prepuno diploma i knjiga, božeprosti, pa ta ni šerpu nije imala a kuhinja joj je kao svemirski brod. Na zidu slike, dok su bili porodica, a sad eno leži sama u bolnici, više je tamo nego ovde. Rešim, jednog dana, da joj odem u posetu. Namestila sam frizuru, naprskala se parfemom, obukla sam svilenu košulju onu što samo za svatove čuvam. Ponela sam joj banane i limuna, kažu da to uvek treba poneti bolesnom. Nije me prepoznala, jadnica. Samo me je držala za ruku, i kanda je nešto pričala onim iskrivljenim ustima. Maaaa, maaaaa... Bog i duša, pojma nisam imala, da li je mislila da sam joj mati ili šta? U povratku sretoh Peru poštara, pita kako je. Kažem, evo bila sam, nešto hoće da mi kaže ali ništa ne razumem, sve su joj usta u stranu otišla. Kaže Pera, deder ti njoj ponesi sutra 'leba i masti i aleve paprike, ja mislim da ona to traži.

Odnesoh, ali vraga, ona ne može da jede. Iskidah parčiće, pa joj u usta dadoh jedno. Proguta ga, ko kad pile gladno proguta zrno kukuruza. Dobro se ne udavi. Malo po malo, pojede celo parče. I kanda se nasmejala, ili se meni tako činilo. Odem i sutradan, opet ponesem, opet sam je hranila kao bebu a ona mi je sve milovala ruku da još ostanem pored nje. Samo je govorila to maaaa... Išla sam svakog dana u posetu. Pričala sam sa doktorom, kaže, opraviće se samo treba vremena. Nosila sam joj i supu i rinflajš i mesa čak i onim danima kad ga moja deca nisu jela. Da ojača, da se pridigne, da na svoje noge stane. Svaki put me je držala za ruku, kao uplašeno dete. Sina joj nisam mogla naći. Nisam mu se sećala imena a on je možda i zvao ali joj je telefom ostao u stanu. Dođe i vreme da ide kući. Kod mene plata kasni dva meseca, visok datum, nemam za taksi. Razmišljam, pa kako ću sa njom u autobus? Smisliću nešto. Sretnem Peru poštara, ispričam. Kaže Pera, pitaću ja šefa, da mi da njegov auto, pa da odemo po nju. Ta, ne možeš je na rame uprtiti, luda ženo!

Šef, neki dobar čovek, dade mu svoj auto. Utovarismo je kao džak kupusa. Pre nego što smo otišli po nju, spremila sam ručak, sve mekano i fino, da pojede nešto kulturno. Jesmo siroti ali za toliko mora da bude, ljudi smo. Spakovala sam je u krevet, tu u sobu ovog mlađeg. Ne mogu je pustiti tako slabu, da ode u svoj stan, tek što je iz bolnice izašla. Moji su me gledali popreko, pa shvatiše da nema nikog drugog a da će meni tako biti lakše da je negujem. Jačala je svakog dana. Počela je da govori po malo, samo sina nije pominjala. Navikli smo da je tu. Postala je deo naše porodice.  

Nikad je nisam pitala šta je bilo ono maa. Ma, nije ni važno bilo. Razgovarale smo kao u igri pantomime, i savršeno smo se razumele. Ništa mi nije bilo teško, oko nje. Biljana, tako se zvala, to sam tek u otpusnoj listi videla. Svakog dana je bila sve bolje a onda je danima plakala. Valjda je mislila da nam je na teretu, božeprosti a ja ne bih ni psa ranjenog na ulici ostavila a ne pomogla njoj u nevolji. Posle banje je otišla u svoj stan. Postale smo kao sestre. Pera poštar joj je, jednog dana, doneo pismo. Pisao joj je sin, ljut valjda što mu se dva meseca nije javljala na te vražje mejlove, ne znam ni kako se to čudo zove, a nije znao da je na naš broj pozove. Postala je baka jednog dečaka, na Novom Zelandu. Snaja joj je Maria, možebiti da je nju onomad dozivala.

Mi smo joj postali nova familija, i ona nama. Za sve one godine ćutanja i trčanja po seminarima i kongresima, za sve one kafe koje nikad nismo pile, za sve što smo propustile.. Evo, i sad me čeka. Treba da pođemo na Zlatibor. Sve je ona platila, moje je bilo samo da spakujem torbu. Kaže, vodi me u najluksuzniji hotel, da me tamo masiraju i neguju, da mi ugađaju kao što sam ja njoj, kad joj je bilo najteže i nigde nikoga. Spakovah se, nekako. Sramota me bilo da joj kažem da kupaći kostim nemam, jer sam na moru bila pre 30 kila. A šta ima veze, idemo minibusom pravo do hotela, i biće nam super. Plašim se samo, da mi se ne svidi da budem gospođa koju drugi služe a ništa mi ne fali.