Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-02-26

Terapija osmehom

Pre par dana pročitah tužnu priču devojke kojoj je otkazan čas fitnesa, pa odjednom ima toliko slobodnog vremena, da sa laptopom u ruci (to se, valjda, nosi na fitnes) pije sok od bobilica i razmišlja koliko projekata ima danas da uradi, brifinga, tweet up-ova, koučinga.

Mlada je i puna snage, kapiram je. U njenim godinama, nisam znala za brifinge i slično, uživala bih opružena negde pored vode, sakrivajući se od princa na belom konju. Tad nisu postojale serije "Seks i grad". Nije bio imperativ biti savršeno uspešna preduzetnica sa 22 godine. Nosile smo karirane suknje i bile srećne devojke, zaljubljene u život a ne u svoj laptop.

Za njom se nadovezala mega uspešna mama. Toliko samopouzdana i savršena da je dosegla nivo javne rasprave o psihoterapijama koje posećuje, tražeći potvrde svog savršenstva. Deca su "njeni životići", živi za decu, ma šta više poželeti od dana kada njen sinak pojede batat sa chia semenkama i amarantom? To je toliko savršeno da ne znam ni da li je slano ni slatko, ali nisam ja bitna, ja svoje dete ne slikam za Facebook sa natpisom "Moj životić". Nisam oduvek sanjala da budem majka, realno, nisam se time bavila dok nije bilo vreme. Ona se šminka  jednom rukom, dok drugom kuca odgovore čitateljkama svog bloga, trećom iskuvava veš u loncu na šporetu, četvrtom sinu oblači skafander na 18C, ma, sve frca od preleposti. Cela priča se bazira na "JA, uspešna, savršena". Deca se pomenu u kontekstu koliko je ona fantastična mama a muž se povremeno prozove kao "Onaj što nemamo seks odavno" ili "Dala sam mu spisak za prodavnicu, umesto plavog Domestosa kupio je zeleni Lenor, pa ne mogu da verujem da je toliko nesposoban".

Lutko, ti si ga birala, ne ja. Što živiš sa nesposobnim, kako ga predstavljaš, poluidiotom? Zgrozih se od elektronskog zapisa o tome kako on sam sebi ne ume da kupi gaće i čarape, ah, sve to čeka nju savršenu, jer poluidiot ne zna da se gaće sa prugama ne nose još od kraja prošlog veka. Ona je večno u žurbi, šef je zove, deca pište, nema mesta za parking pred vrtićem, pa jao! Svemir se urotio protiv nje ali ona ide na seminar, pa na webinar pa na ples pa na ženski kružok, decu razvozi na balet i karate, muža naziva još jednim svojim detetom. O, Bože ako te ima, učini da se njena bundeva pretvori u kočiju pa da se vrati iz sveta bajki u svoju realnost očajne domaćice zaglavljene u hrpi muških čarapa, neplaćenih računa i ličnih trauma.

Bi mi žao njenog muža. Valjda mu ne smeta da ga supruga degradira ispod ljudskog nivoa, ističući svoju superiornost nad njim, kao da sve konce svemira samo ona drži u svojim spretnim i riblje ljigavim  rukama. Pomislih, pa nije ni čudo što nemaju seks, ja sa takvom ne bih ni drvo zasadila, da mu ne prenese svoje nesrećne vibracije. Deca je nisu birala. Za polaganje vozačkog treba nalaz psihijatra a svako može da rodi potomstvo, čudna neka podela.

U nastavku dana, otvaranje izložbe prijateljice iz osnovne škole. Retka prilika da se sretnem sa dragim ljudima. Jedna vremešna dama, lakša za preskočiti nego za zaobići, sa vrata mi je mahala. O, biće to još jedan od onih susreta na par godina, koji ostavi neizbrisiv trag. "Da, da, malo sam se ugojila, pa eto četvrto dete, znaš... Ja i dalje ne radim, a onaj moj... Jao, što je uspešan, unapređen je, mnogo radi a ja ceo dan sa decom, šta znam, dosadno mi je. Porasli su, dvoje u školu, treće u vrtić, pomislih baš je dobro da rodim i četvrto...". Nisam pratila dalje, neka su živi i zdravi. Odlutalu koncentraciju vratilo mi je njeno "Pa mogle bi da se vidimo samo da ti kažem, ja sam jako zauzeta". Naravno, lutko, zauzeta si jer imaš vremena da budeš zauzeta. Ne ideš na posao, ne jašu te šefovi, kolege, prevoz, inodobavljači, domaći prevaranti... Ne kuvaš u 23h, pa usmrdiš celu zgradu dinstanim lukom, jer pre toga ne znaš kako se zoveš, u budnom stanju se održavaš tako što stojiš jer ako sedneš, komiraćeš se, otići će grašak u 3 pm, zapalićeš celu zgradu sve sa usnulim komšijama. Kapiram, deca su zahtevna... "Ma ne, to ti je kao sistem spojenih sudova, onaj najstariji čuva mlađe, sami se spremaju, oblače, sređuju sobu, životići moji..." Pomislih da sam žešće retardirana jer moje dete nije moj život, nego je dete, sa svojim potrebama i željama a ne moja kopija. Imam ja svoj život. Nije ni blizu tog savršenstva, kao kod ovih dama, ali tandrljam nekako. 

"Jaooo, vidi ovog mog što se ubucio, namerno ga kljukam da se ugoji, onda ga ni jedna neće ni pogledati", - zaorilo se sve od njenog veselog smeha. "Da, to ti je super fora", - rekoh, dok sam pogledom pregledala po sali koga još znam i kuda pobeći od gospođe Udav. "Ma, gledaš li ti to mog muža, m?", - njen glas je dobio dozu ozbiljnosti. Ostah bez teksta. Neka je on tebi savršen, ima ovde piletine od trijes' leta, da baka napari oči lepotom. Ne bih ga ja ni pogledala, ako ćemo iskreno, nego je više četvrtast nego okrugao pa ne vidim ljude iza njega. "A ti, nemaš nikoga, jel? Sirotice, pa jel ti teško tako.... Razvedenoj?", - konačno je prevalila to preko usta. "Imam mamu, tatu, malog batu i tetku iz Novog Sada, nije baš da nemam nikoga. Inače, vrlo sam sirotica razvedena", - progovorih skrušeno. Konačno joj se vratio pobednički osmeh. Savršena je pobedila jadnu i uzela dva boda u gostima!

Izvukoh se iz ralja "životića" na kvarnu foru, da imam zakazano kod zubara i baš mi je žao što moram da idem a tako je uzbudljivo. Sendvičiće nisam ni okusila. Predozirala sam se slatkoćom života i životića oko mene, da je samo šetnja pored Save mogla da me vrati u normalu. Ili sam ja, kao Mujo, u pravoj traci, ili je ceo svet u pogrešnoj, ali ne bih da budem savršena, hvala. Obožavam svoj život i nemam dijagnozu to da dokažem. Imam samo osmeh i vrele dlanove. Kažu, preko njih moja dobra Energija širi se Univerzumom.




2017-02-22

Generacijska mešavina

Skoro ću 47 godina. Iako mi mnogi ne veruju, lična karta ne laže. To što nemam bore na licu, zasluga je samo mog sala. Ovi motivacioni govornici su me naučili da ne treba da kukam zbog onoga što nemam, nego da budem srećna i zahvalna zbog onoga što imam. Spisak nije mnogo dugačak, u kratkim crtama obuhvata:
  • Ćerku od 11 godina
  • Roditelje od 70+
  • Kutiju sa lekovima za pritisak, puls, izbacivanje tečnosti i ostale gadosti
  • Krevet na rasklapanje
  • Discus herniu L5S1
  • Nov mobilni telefon, jer je stari krepao u garantnom roku pa mi je provajder dao nov, još bolji
  • Bankovni račun na kom dohodak, u vidu moje platice, samo prespava jednu noć
  • Par krljavih zuba, koji čekaju da dobijem nasledstvo ili postanem bogata pa ih sredim
  • Imam oči različite boje, i levo (koje je malo više žuto) oko nekad frljne samoinicijativno
  • Par prijatelja i puno finog virtuelnog sveta, kog sam upoznala jer sam tako htela
  • Jednog Posebnog
  • Jednu napisanu knjigu
  • Vrlo šestocifrenu posetu blogu, za dve godine
 Što bi rekao onaj glavati iz televizora, "Niđe veze". Glavna fora je u odnosu mojih i ćerkinih godina. Kad je moja mama bila u mojim godinama, ja sam bila na fakultetu. Sada, svakodnevno, imam dramski program na temu miksovanih generacija. Svaka ima svoje fazone, radosti, tuge, interesovanja, uverenja i mit o nenadjebivosti. Krenimo redom.

Kad si tinejdžerka, nosiš sve crno. Ne znam baš zašto ali znam da je tako. Lično, nosim crno samo kad nemam šta da obučem, kad je sve ostalo za pranje ili za peglanje, samo su crne stvari spremne za iznenadne formalne situacije. Svaki pokušaj da tinejdžerka obuče nešto što nije crno, završava se drekom kao da je koljem. Svetli izuzetak su farmerke koje moraju da budu pocepane. Te rupe im diktiraju cenu, što su iscepanije to su skuplje. Kad ja poderem svoje, bacam ih, mada ne pucaju na istim mestima ali pocepano je pocepano. 

Kad si tinejdžerka, želiš na spavanje što kasnije. Kad si mama tinejdžerke, želiš u svoj krevet čim se zgusne mrak, jer te je samleo dnevni stres i treba da se odmoriš pre nego što sutrašnji stres krene. Mama tinejdžerke zna da je omatorila kad ide na spavanje pre vremena u koje se, nekad, šminkala i sređivala za noćni izlazak. I to ne obično spavanje, nego tri pomade za lice (jer tako kažu oni fensi časopisi), četvrta za stopala, peta je konjska mast za bolna leđa. Ako imaš snage za pranje ruku posle svake, treba ti i šesta krema za ruke odrane od skidanja tragova prvih pet krema. 

Tinejdžerka traži svoju sobu. Tražila sam je i ja ali... Oskudacija. Kad si žena kao ja, koja se razvela i sa detetom vratila kod roditelja u svoju devojačku sobu, onda svoj prostor deliš sa ćerkom. Trudiš se da ta soba liči na nešto, ali avaj. Tinejdžerka ne odustaje od intimnog haosa u svom delu sobe. Braniš se hrišćanskom smirenošću, ne ludiš od razbacanih stvari, pa eksplodiraš pravdajući se svojim hormonskim disbalansom i pobacaš sve na pranje. Ili, još gore, staviš u kesu za prosleđivanje drugoj deci. Dok sam ti ja majka, nećeš da sediš na ladan beton i da nosiš majice u kojima se bubrezi mrznu! Još uvek me spašava argument da ću, jednog dana, njenom dečku da pokažem slike kad je bila mala i glupirala se. Dokle ću da uspevam, nije ni važno, sve dok deluje.

Imam i frku na poslu, to sam zaboravila da upišem u inventar. Mislim da je sledeći sentiš naš, pa da se pozdravimo kao ljudi. A možda i grešim, možda bude u "Kuriru" ovih dana, ima tamo zanimljivih rubrika... Uglavnom, zabave ne manjka. Imam snage brda da pomeram, da ih nacigujem kao falte na škotskoj suknji, i ne treba mi bolji oslonac od ovog koji imam u sebi. Ipak sam ja Naj žena a ne neki tutumrak plašljivi. 

Jel sme neko da obaramo ruku? Pitam samo, nemoj posle da bude "nismo znali za tu nežnu crtu u tvom karakteru". Ja sam ženamajkakraljica. Malo imam tikove, od stresova sa svih strana, ali kad rešim, rešila sam, prekidam i odem. Sve mi se čini da nevolje ne dolaze iz razonode nego da nas nauče koliko smo jaki. Neću svoju snagu da trošim tek tako. Kome sam dobra ovakva kakva sam, tome sam savršena. Za ostale me lepo baš briga. Mogu sve, sa dvadesetdve... Puta dva plus kusur. Ko ne veruje, neka mi stane na crtu. A sad izvinite, moram da letim da spasem svet...






2017-02-16

Penzioneri u doba interneta

Poznato je da je gospodin Deda, moj otac, vrlo aktivan korisnik Interneta. Na mobilni telefon je navikao i tablet i laptop ga ne zanimaju. Prati trendove i zna o tome više nego ja. Obzirom da je penzioner, kao i moja majka, i da su po ceo dan zajedno, gospođa Majka je postala vrlo nezadovoljna. Sve češće se dešava da uđem i zateknem mog oca i moju ćerku kako gledaju u svoje ekrane i ne dišu, ne vide, ne čuju, do te mere su posvećeni svojim igračkama. Kada sam zapretila da ću da promenim šifru za WiFi, deda me je oduvao.
"Ne možeš nam ništa. Imam komšijske pristupne passworde". Argument za respekt.

Ujutru deda ode u nabavku, uradi sve što mu je u opisu dnevnih poslova, i potpuno se preda surfovanju po netu. Do te mere ubije bateriju da je telefon, kad mi treba da ga pozovem, na punjaču i poziv ne čuje. Šta uspem dok mu je telefon u ruci, to je to. Čita sve što mu padne pod naočare. Dnevne događaje prati u online izdanjima ali nije lenj ni da sa Youtube sluša muziku. Ima istančan ukus. Voli Demisa Rusosa i to je bio odličan motiv da nauči kako do željene muzike da stigne sam obzirom da moja ćerka više nije zainteresovana da mu asistira. Pregorele smo od reinstaliranja aplikacija i oporavljanja telefonskog imenika, merenja brzine protoka. Njemu je to sve sporo, kao da celog života radi samo na najbržim računarima pa ga ovo ometa i usporava.

Uglavnom... Gospođa Majka je više puta pretila da će "to malo govno" da leti kroz prozor jer je deda zabuljen u telefon vasceli dan i ne konstatuje je kao pre, pa joj uskraćuje dnevnu dozu pažnje na koju ju je navikavao u proteklih 50 godina. Šta god da mu govori, do dede ne dopire, on je u svom virtulenom svetu i super mu je. Sve je bolje od babinog gunđanja. Juče deda nije bio tu, a gospođa Majka se uzvrtela.

"Na tom vašem internetu... Da li tu može da se pogleda neki nameštaj?", - upita me, tobož nezainteresovano, dok je seckala luk za boraniju.
"Naravno, mama, na tom NAŠEM internetu sve može da se pogleda pa i nameštaj", - odgovorila sam jednako zainteresovano. Uopšte nisam planirala da dan provedem u razgledanju ugaonih garnitura domaćih proizvođača, na tu temu imam svež doktorat i ne bih se vraćala na istraživački deo posla. Mama i dalje nehajno pominje svoju ideju... Zaista sam imala obaveze i manjak vremena da je obučavam. Donela sam joj laptop, pustila na sajt i objasnila joj u dva poteza kako to radi. Napominjem da je to njen prvi kontakt sa spravom tog tipa. Njoj je i daljinski za tv NASA komandni centar.

Zbrisala sam, mudro. Deda se ič ne razume u sprave dalje od svog mobilnog telefona i instaliranih aplikacija. Baba je nabacila cviker i počela je Odiseja 2017. Pomoć nije tražila. Pipala je po ekranu, lupkala i tupkala, psovala, zapisivala cene i dimenzije nameštaja, pričala sama sa sobom. Provirila sam par puta. Legenda kaže "Dete koje se igra i babu koja surfuje netom ne treba prekidati". Da ne bih baš bila najgore dete na svetu, pokazala sam joj i kako da ide na sledeću stranu kataloga i par mogućnosti savremene tehnologije. Deda gleda i ne veruje. Ne pita ništa, zbunjen je koliko i ja. Baba piči i priča sa sobom... "Mišu, gde si?" Deda se javlja sa terase.

"Ma, ne ti, pobegao mi miš, ne znam kako da ga nađem! Aha, evo ga...!", i ode baba dalje u pretragu. Bliži se vreme ručku. I deda je uzeo telefon, gleda svoje. Moja ćerka ulazi i sa vrata nas doziva, nije dete naviklo na tišinu. Prizor natprirodan. Dve sede glave, svako sa svojim sokoćalom, ćute udubljeni u to što rade. Kako je deda naviknut, u predhodnih 50 godina, da je ručak na stolu u 12.30, počinje da se vrpolji. Vidi da od babe nema vajde, dohvati se varjače, i sam za sebe je komentarisao "Eto, sreća da umem da kuvam, inače bi pored tebe ostali bez ručka!" "Ćuti, vidiš da ne mogu da nađem ono gde se menja boja jastučića, sad je bilo tu..." Ćerka i ja smo pobegle da se kikoćemo na miru, dok deda kuva boraniju a baba istražuje tapacirani nameštaj. 

Zajapurila se, menja naočare, priča sama sa sobom ali piči baba dalje. Deda nastavlja da provocira i da je citira.
"Eto, ove sprave će upropastiti porodicu, niko ni sa kim ne komunicira....", pa prasne u smeh i pobegne na terasu. Baba u transu, proširila je potragu i na ormare, trpezarije, razigrala se totalno, a ručak će sam da se napravi. Deda odmahuje, da ne treba da reagujem, vidim da hoće da iskoristi babino oružje - zvocanje protiv buljenja u spravu koja sve zna i ignorisanje ostatka sveta.

"Au, Dragane, što je ovo dobro! Ne moraš da gledaš po salonima, sve ima, zamisli!" Baba je otkrila novi svet. "Ju, pa to je već vreme ručku, jaoooooooooooooo! Pa, dva i po sata je proletelo, nisam osetila! Ovo je tako zabavno!" Tu smo se, već, svi valjali od smeha. Boraniju je deda završio a baba je bila pod utiskom novog otkrića. I, što je najbitnije, nije kukala da je nešto boli, da nema sa kim da priča jer svi buljimo u ekrane, nije nam prepričavala dnevnik ni tursku seriju. 

Ne podcenjujte stare. Nove tehnologije su napravljene za sve nivoe korisnika, i ako ih dobro motivišemo, nauče i prihvate ono od čega su do malopre bežali. Još dva meseca i moji roditelji će proslaviti zlatnu svadbu. Razmišljam... Da im, kao poklon, omogućim brži net? Vidim da postaje gužva u kućnoj mreži.



2017-02-09

Snajper Baba

Snajper Baba, kao društvena pojava, intenzivno je prisutna u životu svakoga od nas. Vidi sve, čuje sve, zna o nama i ono što mi ne znamo.

Fizičke karakteristike:
Ima preko 75 godina. Frizura je taman preko ušiju, da sakrije apart. Nije bitno da li slušni aparat ima ispravne baterije ili ne (to će se pokazati kasnije). Njen muž odavno ore nebeske njive. Oduvek je u zgradi, ne zna se odakle se doselila, ni kada, ali svi stanari je poznaju. Ima par drugarica sa kojima ogovara ostatak komšiluka. Hrani kučiće, mačiće i golubove. Zdravlje je služi osim što su joj uši malkoc popustile.

Funkcija:
Lokalni špijun. Ko koga, ko sa kim, ko baca đubre pored kontejnera, ko se švalera, ko koga kibicuje. Ponekad zaprepasti da jedna Snajper Baba raspolaže tolikom količinom informacija, što bi moglo da ukaže na umrežavanje sa funkcionerkama iz drugih zgrada, ali ne postoje čvrsti dokazi. Jasno je da ima odličnu informativnu logistiku u vidu kasirke u mini marketu u zgradi, poštara i bar još dve mobilne babe koje nisu stigle do čina Snajper Babe. Za to su potrebne godine, iskustvo i mrva naturalnog talenta. Informisana je  bolje nego svi ostali stanari zajedno.

Zadaci:
Primarni zadatak je špijuniranje komšija, i muških i ženskih, svih starosnih doba. Osim obe obaveštajne delatnosti, fenomenalno je informisana o sniženjima u kraju. Da li su danas u "AMAN"-u banane na sniženju, a u "MAXI"-ju deterdžent za veš, pre ćete pogrešiti ako verujete reklamama. Snajper Baba sve zna. Ozbiljno sve, uključujući i informaciju u kojoj prodavnici na delikatesu na vagi mere (čitaj: kradu) 30 gr linearno. 
Druga kategorija zadataka iz informativne delatnosti je nadgledanje majstora koji renoviraju komšijski stan. Sa punim poverenjem, kad krenu na posao, kažu joj da "baci pogled šta majstori rade". Do tada mirna domaćica prelazi u combat mode. Obučena kao šef gradilišta, u stanju je da izludi majstore svojim prisustvom. Sve počinje naivnim pitanjem "Deco, a da ja vama donesem kafu, m?" i ubrzo postaje noćna mora za majstore. Ne kažem, desi se tu i rakijica, štrudlica i svašta nešto, ali majstori od nje ne mogu ni do toaleta. Sve snima, gore nego one kineske kamere što vide i nevidljivo. U vidu nehajnog izveštaja redovno obaveštava vlasnike stana koliko je ko izlazio da puši, kafe popio, štrudle pojeo a bogami i rakije cugnuo. 
Njeno angažovanje je pro bono. Funkciju Snajper Babe obavlja potpuno besplatno ali apsolutno tačno. Ako kaže da je moler pokušao da privede neku plavojku kada su ostali majstori napustili stan, na kraju smene, nema potrebe da se to dovodi u pitanje.

Nekada su Snajper Babe padale sa nogu, od umora. Danas, kada su kamere postavljene u ulazima zgrada, posao im je znatno olakšan. Koja ima pokrivene sve smene, u smislu da je svojim asistentkinjama podelila smenska zaduženja, nema da omane. Ko je kada izašao i sa kim.. Ko se kada vratio i sa kim... I u čemu... Da me ne razumete pogrešno, ne radi ona to zato što voli da ogovara nego zato što brine o bezbednosti svojih komšija. Mene je jedna izgrdila pred mamom, davnog leta 1997. Moji su bili na placu, a kamere tek uvedene. Opalio letnji pripek. Na posao sam otišla u farmerkama i košulji, vratila se u haljini, otišla sa nekim u zelenom autu a vratila se sa drugim u bež autu. Ceo izveštaj nam je prezentovan uz coktanje i uvrtanje nosom, kao da je tu bilo još informacija kojih me je poštedela, da me ne blamira pred mamom. Da, kriva sam bila. Na poslu sam se presvlačila jer farmerke nisu bile dozvoljene, pa sam se u haljini i vratila i to sa svojim dečkom koji je imao dva auta. Objasnila nam je da je to sve u cilju moje bezbednosti a ja sam morala majci da se pravdam. 

Ako se, slučajno, neka od kamera u zgradi pokvari, prva zove predsedika kućnog saveta. Savremena Snajperka ne gasi tv osim ako baš mora. Sve se prati. Barata daljinskim bolje od mene. Sve promene registruje. Ima ona i svojih dobrih osobina, onako.. Fina i mila bakica, na prvi pogled. Postale smo pajtosi kad sam je provalila kako sa vršnjakinjom stoji u parku, na vetru, i pokušavaju da upale cigare. Verovali ili ne! Dve bakute koje se kriju iza brda da izduvane po koju, kao tinejdžerke se cerekaju i smeju vetru. Umele su da cene moju pomoć a najbolje drugarice smo postale kad sam primetila da se Snajperka begeniše sa dedom udovcem iz susedne zgrade. Dedi je puna kuća, sin, snaja, unuci a gospođa živi sama i tako.. Svašta se tu dalo čuti i videti, ipak sam za nijansu bolje tehnološki opremljena nego oni.

Juče me je startovala pred zgradom. Kao, mnogo sam lepa u novinama ali još lepša uživo tralalalalalala. Ok, u redu je, hvala što pratite moje uspehe ali budimo realni... Recite čemu taj hvalospev. Snajperka se okrenula oko sebe, da proveri da li ima nepoželjnih ušiju.
"Mala, da li imaš nekog majstora za tv, ali od poverenja?", - pitala me je vrlo zabrinuto.
"Pa nemam, to se sad baca čim crkne, skuplja je popravka nego novi tv. Šta Vam konkretno treba?", - upitah, sa željom da je uputim na pravu adresu za pomoć.
"Znaš, mala, dođe kod mene povremeno jedan gospodin... (tu već imam facu blažene neznalice osobe koja nije odavde već samo čeka autobus)... A televizor u spavaćoj mi nešto ne hvata onaj kanal na kom je kamera pa... Treba mi majstor".

"Opa, pa ako ste u spavaćoj, šta će vam televizor?", - igra polako prelazi u moju korist.
"Ju, Sanja, što si bezobrazna (kikoće se kao onomad kad je palila cigaretu a košava je ometala)! Ne idemo mi u spavaću sobu da.... To.... Hihihihi".
"Gospođo Slavice, ja Vas ništa ne razumem. Šta Vama, zapravo, treba?", - rešila sam da joj vratam za ono drukanje kod moje mame, pre 20 godina. 
"Dete... Mi odemo u spavaću... Hihihihihi.... Da iz kreveta možemo da gledamo prenos na kameri, ko je došao, izašao, razumeš? E, tu ne hvata sve kanale pa treba majstor da 'opravi", - gospođa Slavica je objasnila.
"Aaaa, pa što ne kažete, ne treba majstor vas da 'opravi, nego tv.. Evo ja ću da pogledam", - ponudih se velikodušno. 

Napravismo sve da radi, doduše, nije baš kristalno čisto kao na tv u dnevnoj ali poslužiće. Bi mi žao da im kvarim uživanje. Godine su to, razumem da ih bole leđa od sedenja, a ovaj reality show se nikad ne završava. Ide proleće pa će gledanje sa prozora da bude prioritet. Neka su živi i zdravi, špijuni naši lokalni. 





2017-02-02

Sir za pare

Deda je zadužen za kućnu nabavku. Ima svoje tajne kanale na pijaci, kao i svaki deda. Kod ove babe kupuje cveće, kod ovog čiče krompir, i tu je apsolutni vladar situacije. Prekjuče je kupio kilu sira. Sir ko sir, ja tu ne vidim veliku razliku, ali se kućno veće složilo da je sir odličan i povoljan. Oko 2 EUR kilogram. Deda zadatak shvata ozbiljno i, koliko odmah, hvata se za telefon da kod svoje nezvanične distributerke sira poruči još 2 kg.

Dan prvi

Deda je ugovorio sve. Sir stiže dan kasnije. Na terasi flaša surutke. Prvo sam mislila da je opet nešto za krečenje jer nama toga nikad ne fali. Deda se osmehuje kao Napoleon. Prvo je doneo surutku, da ne cima sve sa sirom jer smo mu zabranili da preteruje, i sa količinama namirnica i sa nošenjem istih. Pored spremna kanta. "Koliko sira si dokupio?", - pitam. "Šta koliko sam dokupio, pa 2 kg, vidiš kako je dobar sir!"

U redu, ne mešam se. Gleda kanta mene, gledam ja nju. Nekada davno, ta ista bordo kanta i ja smo delile sedište u porodičnom autu. Išli smo na more, kako pravila nalažu, sve sa babom i papagajem u kavezu. Baba je dadiljala papigu a ja kantu. Auto je uvek bio pretrpan stvarima za "ne daj bože". Činjenica da nas nikad nije izenadio sneg nije menjala spisak neophodnosti. Uglavnom, u Čačku je bio checking point i obavezna nabavka sira. Kanta nije imala dno. Koliko god bi seljak sira u nju stavio, još je moglo da stane. Zbog toga me je i začudio naš susret, posle mnogo godina. Tu staje brdo sira.

Dan drugi

Dolazim sa posla. Majka meri pritisak i dahće. Deda kulira, situacija standardna. Moja ćerka plače od smeha. Sir je stigao, molimo publiku da ostane na svojim mestima. Sekund pre mene ušla je omanja delegacija proizvođača sira. Kao da su indijsku princezu doneli, dobro nisu plakali u trenutku razmene sira za pare. Nama, deci, bilo je zabranjeno da učestvujemo u trgovini. Htela sam i ja da im ponudim svoje šarene perle u zamenu za nešto, npr. čvarke ili nešto tako korisno. Odoše srećniji nego što su došli. Pozva me babo da uradim nešto sa sirom. Bokte! Ne znam kojom magijom je 2 kg poraslo do 7 kg. Da je prase pa da se radujem, ali crni crnislave, pa šta će nam 7 kg sira? Da se ne sprema neki atomski udar ili erupcija novobeogradskog vulkana? "Ćuti sine, dobih još bolju cenu, potrošiće se". Kad mi tata kaže "sine" sunce me ozari. Sve mu opraštam.

Napunih kantu sirom. Za surutku je jedva bilo mesta. Agonija počinje.

Dan treći

Jeli smo sir u svim obrocima. Bogato, nije se štedelo. Umesih kiflice, duplu meru, taman naiđoše komšije. Ostale samo mrvice. Pa, hajd' da i proju napravim, da bude sutra za doručak, pojede se i to skoro sve. Da smo živi i zdravi, svi lepo jedu, nema brige. Uzmite sira uz proju, odličan je... Ma kakvi. Ode tegla ajvara dok si rekao "Keks"! Ako, valja dobar domaćin biti.

Dan četvrti

Pročulo se po komšiluku da se kod nas nešto slavi. Počeše da dolaze i oni koji nikad nisu. Gibanica pa interventne kiflice, dva tanjira sira, turšija, nešto domaće slanine... Jedu, ne krste se. Pa dobro, bar će sir da se pojede. Ode i po'' kila rakije. Ne, nije to niko doneo, to je ona što deda njome čisti crevne prarazite koje nema. Kaže, pije je da ih ne bi ni dobio. Gosti ostaju sve duže. Kanda im se svidelo pa ne žure. Da se ja pitam, najurila bih to sve odavno. Paraziti. To su oni što dolaze samo kad ima nešto da se jede a inače ni dobar dan ne umeju da kažu. Iz televizora u dnevnoj sobi prži turska serija. Dame su prenele svoje tanjire i jedu uz seriju, jer se ne propušta ko je koga ubio, ko robija a ko je kome majka. U trpezariji trešti prenos fudbalske utakmice zonske lige Venecuele. Društvo baš pravi buku a moji nervi to teško podnose.

Dan peti

Pojelo se sve sem pihtija i sira. Kiselog kupusa više nema ni u tragovima. Proje i gibanice su jedine trošile sir. Gosti ni da pipnu. Slanine im nikad dosta. Ispraznismo sve zalihe, i za goste i za domaće. Ni kobasica više nema u zamrzivaču. Mi smo od onih neverovatnih Srba, što ne veruju da zima može da se preživi bez punog špajza i goleme svinje u zamrzivaču. Polako i pihtije odlaze u zaborav. Gosti samo cokću. Šta reći, ni čačkalica više nema. Popijeno je sve sem razređivača.  Sir pojeden, taman toliko da se spusti poklopac na kanti. Ostalo su oljuštili.

Dan šesti

Neko zvoni. Izlazim na vrata, spremna da se pobijem sa onima koji bi opet da jedu i piju za džabe. Partijski aktivisti. Kao poručeni! Na nekome mora da se istopi moj bes. Dočekujem ih u mojoj omiljenoj majici "Bogoljub predsednik". Ne veruju. Toliko su mlada ta deca, da ni ne znaju ko je Bogoljub. Živci su mi prilično natapirani, nema potrebe da trzam glavom. "Mi smo došli....",  - odvaži se onaj glavati. "Znam ja što ste vi došli. Za mene postoji samo jedan predsednik. Kao što vidite, Bogoljubu vernost zauvek". Pogledima se dogovaraju da je vreme da beže. "Ma sedite, hoćete malo sira da vam naseckam? Nećete? Šteta, odličan sir. Doneli ste mi majicu tog vašeg? Eee, onda ništa, da vas ne zadržavam. A da vam ja ispričam nešto o Jehovinim svedocima, m?", - ludila mi ne manjka. Ni sira. Sleteli su na 4. sprat brzinom svetlosti.

Dan sedmi

Porodica je na okupu. Ne kuvamo. Jedemo sir i ješćemo sir jer mi to volimo i možemo. Da nam se smuči za sve pare. Jedemo mi njega i jede on nas. To brdo sira se regeneriše preko noći, svega mi. Neuništiv je. Tokom večere (znači, ceo dan se ne jede ništa sem sira) deda konstatuje kako je ipak kupio malo više sira nego što nam treba. Baba, poslednjim atomima snage, kuva makarone, ne bi li presekla onaj mrski sir. Količina je nenormalna. Ako se opet pročuje po komšiluku, pa tačno će doći iz poreske, da utvrde kolika primanja imamo.

Šta da vam kažem... Makarone i sir nisu baš neko jelo ali ima ih, pa svratite, i povedite bar još 48 svojih gladnih prijatelja. Nismo mi cicije. I ne zaboravite: ljubav za ljubav a sir za pare. Ništa na šarm.