Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-03-21

Insomnia

Jahač u crnim pantalonama nema kačket.
Onaj sa šeširom jaše riđeg konja.
Konj kog jaše Đura nema jedan zub.
Ribe lete leđnim stilom.
Kog konja jaše koji jahač, ako je brzina kretanja crva kroz trešnju jednaka godišnjem rastu BDP?

Uvek sam volela ovakve mozgalice. Dovoljno da razgali čoveka a malo da nađeš smisleno rešenje. Kako kažu, pazi šta voliš jer postoje velike šanse da ti se to desi... E, to.

U ovom igrokazu imamo četiri lika.
a) Baba - gospođa Majka. Umorna od života, bolesna od svega osim side i raka. Dan joj počinje sa "Jao" i isto tako se završava, makar to bilo i "Jao, što ti to lepo stoji", jao je obavezan element, poput duplog aksla. Prepodne uz šporet, onda dremka (jer se kućni red mora poštovati), odmaranje od dremke, večera i veče posvećeno najezdi Turaka iz televizora. Lokacija: dnevnosobni trosed ispred gorepomenute sprave. Daljinski upravljač je uvek pri ruci, osim kad treba da utiša TV koji navije tako da ostalima uši otpadaju. Ne čuje baka.

b) Deda. Dedosaurus, mršuljavi beloglavi otac moj. Prošlog meseca su ga stisla vrata gradskog autobusa i još uvek je modro-crn. Nije žvanjkav i ni na šta se ne žali. Prepodne nabavka, a ručak mora biti postavljen najkasnije do 12.15. U suprotnom, ljuti se kao malo dete, što izaziva povećan nivo kortizola ostalih ukućana. Zatim, zavijen u jastučak, drema skvrčen na dvosedu. Trosed je osvojila gopođa Majka, davne osamdeset i neke, kada je deda radio po vasceli dan i bio van kuće. Korisnik tv aparata u trpezariji gde gleda sav sport ovog sveta, od hvatanja somova golim rukama po nekim belosvetskim baruštinama do fudbalskih utakmica zonske lige Papue i Nove Gvineje.

c) Milo dete. Jedanaest godina, sitne bubuljice, dugačak jezik i povišen nivo lenjosti. Generacijski, ni po čemu se ne razlikuje od svojih vršnjaka. Ne umeju da pričaju rečima, jok, samo preko društvenih mreža. Dete koje odrasta u devojku, od onih što ih zovu "sa stavom". Menščini da je samo drska i bezobrazna, kod onih koji joj to dozvoljavaju (videti pod a i b). Pasionirani gledalac tv programa samo ako treba izbeći obaveze tipa spremanja sobe ili učenja, tada se ne odlepljuje od zaštitnika (videti pod a i b).

d) Četvrta pozicija pripada meni. Volim i ja njih ali hoću da bacim kašiku. Na poslu stres, u prevozu cirkus, u glavi diskoteka a hormoni kao cunami. Kad saberem i oduzmem, divim se sebi koliko sam normalna. Valjda jesam.

Jutro izgleda ovako: baba ustaje oko 04.30. Svi čuju čangrljanje pa se bude i, normalno, u toalet bi. U isto vreme kreće i buka od saobraćaja drumskog i avionskog. Kreće fight klub. Ako uspem da se vratim da odspavam još malo, to je sjajno, jer posle pitanja u zoru "Šta da kuvam danas, m?" meni nije dobro. Ne pomažu ni štampani jelovnici i kulinarske emisije, ako u 7h već sve nije iseckano i pripremljeno, ručak će da kasni. 

Od pola sedam kreće "Hajde dušo, budi se, treba da se spremiš za školu". Totalno ignorisanje. Hrišćanski mirnim tonom, kao da sam se sjajno naspavala i odmorila, i dalje pokušavam da probudim svoje čedo malo. Grli jastuk kao da je tek zaspala, ljubi je majka. Promeškolji se i nastavi da spava. Dobro, ponoviću za par minuta, kupatilo je slobodno! Ispred mene zamiče bela glava. Prostata, kapiram sve. Sačekaću. Čedo mamino ne reaguje na finoću, kao ni na "Ok, ostani da spavaš, prespavaj sve časove, neću da se nerviram". Glasan govor ne pomaže. Da vičem, biće još gore a vreme prolazi. Ako i uspem da je probudim, sedi na krevetu i spava otvorenih očiju. Pokušavam da uletim u kupatilo na par mnuta. Avaj, baba brčka neki veš, evo sad će.. Dobro, Sanja, izdrži, možeš ti to, samo smireno i pazi na pritisak.

Kreće vrisak iz detetovog pravca. "Kasnim, skloni se, hoćeš da kasnim u školu, jel to hoćeš?" Mali Zmaj se osvestio i pogledao na sat. Hoda tamo-ovamo, kao da će sve samo da se složi, stvari da obuku nju, patike je obuju same. Doručak se suši na stolu. Ako u trku zgrabi neki zalogaj, to je to. Utrčava u kupatilo. Deda grebe na vrata. Prostata. Baba glasno prepričava Jutarnji program i ko je kome šta rekao. Dete cupka, ja dišem polako i smireno, dede nema. Secka dlake iz ušiju. Aman, imaš ceo dan, nemoj sad, molim te. Pa, sad sam video, ne mogu ovakav u prodavnicu! Cupkamo pred vratima, kao trkači koji čekaju donosioca štafetne palice. Baba dovikuje da autobus za Sremčicu vozi izmenjenom trasom. Ne čujem jer spoljnopolitički komentator drži slovo u jutarnjem programu. Kaže, niko ne ide na tu stranu sveta ali valja znati, dug je dan. Sa dedinog televizora urla prenos neke utakmice. 07:30 je. Dete je konačno spremno da krene. Ups, nema sveske iz muzičkog. Vidi, srpski, pa jao, pa bio je domaći, pa jao! Drugarica joj zvoni na interfon. Hipertenzija mi golica uši iznutra. Dete kreće u školu. "Lepo se provedi, lutko mamina!" Ne žuri. Svo vreme sveta je njeno a ja sebi džigericu pojedoh što se toliko razvlači bez potrebe.

Baba je na trosedu u dnevnoj, pa ide njen tv pa par metara pa dedin tv pa deda. Komuniciraju dovikivanjem, kao onomad kad su sa jednog brda dovikivali vesti onima na drugom brdu. Grabim ka kupatilu, tušu. Potpoljene su kuhinjske krpe a puna kadica ne može da se protera kroz vrata tuš kabine. Mogu samo da se brčkam u krpama i deterdžentu. Nema veze, govorim sebi, diši duboko! Ne daj da ti to kvari dan! Nekako uspevam da se probijem kroz zvučne zidove, spakujem i krenem na posao. Već za 12 sati ću da se vratim, već me boli umor. Trčim. Da stignem u autobus, da stignem na pijacu pre posla, da stignem život. Često uđem u pogrešan prevoz, tek da sednem i dušu napaćenu odmorim. 

Na poslu me čeka super stanje pred imploziju od stresa. Ne smem da se javljam na privatni mobilni. Zove deda, istčavam kao bez glave, šta je bilo? Gde? Pa, zvao si me! Ko? Aman tata, zvao si me pre minut, znaš da moram da izađem iz kancelarije da bih smela da se javim. Ne, ja te nisam zvao. Tata! Pisalo je da me ti zoveš, šta se dešava? Sanja, šta lupetaš? Da li haluciniram, luda li sam, ko tu koga... Aaaaaaa, pa ja sam nešto bockao po telefonu ali nisam te zvao. Dobro tata, jel sve u redu? Što ne bi bilo u redu? Hajde, Sanja, nazad u kancelariju, diši duboko, lažna uzbuna. Kad god ih skuplja hitna pomoć, ne javljaju, pa više brinem. 

Novi poziv. Mamaaaaaaaaaaaaa, nisam ponela majicu za fizičko, da li možeš da mi doneseš? Čas počinje za.... Sedam minuta. Stižeš? Ne, mila, ja sam na poslu, to je ono super mesto sa kosmodromom  odakle raketom doletim do tvoje škole za 3 minute ali nemam ovde čistih majica za fizičko. Dooooobro mama, a da li mogu da kupim Smoki za užinu? Ne znam da li možeš, pokušaj, volim te puno i moram da idem nazad u kancelariju. Još podne nije a ja se pretvaram u neživu prirodu. Sati se nižu, nivo kortizola varira. Sa posla trčim na naredne obaveze. Kod kuće me čeka objašnjavanje decimalnih brojeva i razlomaka, korenovog sistema, Salaminske bitke i taktiranje neke glupe pesmice.

Sve obaveze sam završila i vučem se ka kući. Zdravo sine, ja sam nešto čeprkao po telefonu, da li možeš da pogledaš? Evo, deda, samo da jedem. Dok odem da operem ruke, svi su nabili dupeta u kuhinju, svima se nešto mljacka, svi će brzo i ništa ne treba da brinem. Po malo se tresem od umora ali to sam ja, Sanja, ja mogu sve. Kako kažu ono, blago tebi, ti si razvedena, nemaš nikakvih obaveza. Ručkovečeram i ne znam više za sebe. Dremam dok ispitujem karakteristike žarkog pojasa. Prijateljica me zove i objašnjava mi kako joj je život težak, jer joj je frizerka napravila previše blajhani pramenova a iz prodavnice nameštaja su joj isporučili pogrešan kauč, kako ima novog trenera fitnesa, baš fini mladić samo ima mnoooogo velike šake.. Već se svako, od ukućana, naljutio na svakoga. Deda na babu, što ga opominje da obuče prsluk, baba na čedo malo jer neće da jede supu već samo kupuje budalaštine kod škole, čedo malo na mene jer sam omiljenu majicu odnela na pranje. Baba na mene, jer prozori nisu oprani evo već mesec dana.  Kupus, koza i vuk. Neko će nekoga da pojede. Žao mi je svih njih ali mi je najviše žao sebe.

Osećam kako budna spavam. Stopala mi tiltuju, u glavi mi je prazan prostor, razmišljam da li će sutra biti gotovo carinjenje nekog uvoza za koji sam jutros poslala dokumentaciju.. Ili je to bilo juče? Nemam snage ni volje za priču, svetlo, zvuke, mirise. Grlim svoje čedo, i objašnjavam da više ne reagujem ni da me ubode viljuškom, neću osetiti ništa. Hajde da spavamo, mila. Delimo moju devojačku sobu. Spavam pre nego što mi glava dodirne jastuk. Prvi san mi puni baterije, kada me budi tihi glasić.. Nešto čupavo mi saopštava kao ne može da spava, pita da li sam ja pustila muziku... Ne znam kako se zovem, bukvalno. Da li mogu kod tebe u krevet? Nemoj, srećo mamina, pusti me samo malo da budem svoja u svom životu... Ma, hajde, naravno da možeš!

Slušam je kako diše, potpuno sam rasanjena i fizilki iscrpljena a u glavi mi vri od uzburkanih misli. Ona i dalje spava u 360 stepeni, kao helikopter, iako smo iste visine. Gledam kako je porasla, devojka je a devojčica. Baba kuca u zid, sa druge strane. Nisam napunila mašinu vešom. Ma, nije problem, mogu i do Marsa da prošetam, šta mi je teško... Psi laju u daljini. Ne znam da li imam problem sa spavanjem ili sa budnim stanjem. Sati se nižu. Misli kidaju mozak. Vibrira telefon. Kratka poruka. Jel imaš minut, da pričamo celu noć? Za tebe imam ceo vek...



2017-03-13

Trinaestimartdvehiljadesedamnaeste

Opet onaj osećaj gušenja, kad mi se ne izrečene reči popreče u grlu, pa ni da se vrate u um ni da ih kažem. Opet ona teskoba u grudima, ničim i svačim izazvana. Opet ono vreme koje bih da prespavam, a nemam vremena da ga prespavam, jer toliko toga još želim da uradim.

Kad si jednorog (jednoroditelj, ali vrlo je slično ovom mitološkom biću), pa još kad ti se u glavi uskomešaju sva mora i prorade vulkani, pamet krene kroz uši da beži. Obično vladam svojim sistemom a sad sam pustila da me talasi nose. Ne želim sidro, ne želim da sam vezana na bilo koji način. Slobodno letim kroz svoj Univerzum i čudno mi je sve to. Navikla sam da sam organizovana do sitnih detalja, da šest meseci unapred sve organizujem, da sam u svakom trenutku spremna da poletim na Mesec ili da počne atomski rat. Ovih dana, u mom sistemu je haos. Ili je, možda, u haosu moj sistem?

Dela su posledice misli a moje misli su toliko zbrkane i difuzne, da sama sa sobom ne mogu da se dogovorim ni oko toga šta da obučem. Samo bih spavala, tačnije, bila u trenutku kada se san i java razdvajaju i dodiruju, mešaju, prožimaju. Naučila sam da svesno produžim te trenutke. Možda do nivoa večnosti, možda samo par minuta, svakako ne dovoljno da se prepustim onoliko koliko mi to sada treba. Nisam spremna ni za kakve teške misli, velike reči ni još veća dela. Pre neki dan, lebdela sam iznad Pariza. Kako i zašto, pojma nemam, nikad me nije zanimalo da idem u Pariz, ali je osećaj posle buđenja bio upravo taj. Jutros sam se setila da sam bila na moto skupu u Beloj Crkvi. Iskreno, ne znam ni gde je Bela Crkva ni otkud ja tamo, znam da sam se probudila nasmejana.

Podsvest kreira nove sadržaje, kako bi prevarila um i bar, u mašti, me odvela daleko od svakodnevice koja me sve više opterećuje. Kažu da sve i svako ima gornju tačku elastičnosti. Čak i lastiš u gaćama. Samo sam pretrpana onim što ne volim, tešim se. Jedna mušica nikome ne smeta ali roj zna da sludi i jače od mene. Volela bih da sam mudra onako kao deca. Da poslušam sebe i ukočim, a ne još samo ovo i ono da uradim i eto starosti.  Želim da pišem nastavak knjige i mnogo mi je žao što ne mogu da postignem potrebnu koncentraciju. Previše je onih što bi "samo nešto da pitaju, da uradim, da još samo ovo". Često mi vaspitanje odmaže, da ih lepo uputim tamo gde ništa neće da im bude hitno i pod obavezno, već će strpljivo da sačekaju.

Izgleda se više trošim nego što se obnavljam. Moram da skinem nogu sa gasa, oprosti, svete. Do daljnjeg, sve i svi su na čekanju. Procesuiram nagomilane informacije i oporavljam sistem.




2017-03-08

Nauči da voliš

Pored svih činjenica, definicija i formula koje naša deca uče u školi, promiču im bitne stvari. Definicije se zaborave, kao i bitke u staroj Grčkoj koje su najkorisnije učesnicima kvizova. Da, jeste to stvar lične edukacije i opšte kulture, ali na način kako se u školi uče i kako ih deca zaborave čim odgovaraju, tužno je što se uopšte bavimo mlekom koje prosipamo.

Ne mogu da menjam školski sistem i nije mi to namera. Ima ko je plaćen time da se bavi, da pravi reforme i secka raspust na delove, kao hit trenutnog ministarstva. Želim da deca uče ljubav. Pogubljeni u teoremama i decimalnim zapisima, deca ne znaju šta je ljubav. Umorni su od učenja i obaveza. Roditelji doživljavaju nervne slomove od svojih đaka koji, po dolasku iz škole, moraju da dremnu jer su se potrošili. Ljubav, rođaci. Slabo se to obrađuje na nivou porodice. 

Mnogi, oko mene, zastupaju stavove o tome da se deca samo razmaze ljubavlju. Tako je lakše, nego posvetiti se tim mladim bićima, često uplašenim od svega što moraju i informacija do kojih dolaze "na izvol'te". Zašto ljubav, kakve sve ljubavi postoje, veza između seksa i ljubavi, razliku između sviđanja i voljenja. Ono čime, mladi roditelji, za početak budu uplašeni je čuveno "Ne navikavaj bebu na ruke". Ti isti, koji mlade roditelje plaše ovakvim glupostima, izgleda za života nisu naučili da se ljubav daje i prima, koja je moć dodira, koliko je svima ljubav potrebna. Beba raste i ima i emotivne potrebe, pored nahrani-presvuci-stavi da spava. Karike koje u tom periodu života loše srastu, posle žuljaju do bola, a vreme ne može da se vrati. Svako doba života prati upoznavanje sa novim vrstama ljubavi. 

Ljubav prema knjizi, muzici, umetnosti, znanju uči se od roditelja. Ako dete gleda roditelje koji nikad knjigu ne uzimaju u ruke, iluzorno je očekivati da, osim u retkim slučajevima, deca stvore ljubav prema knjizi ili učenju. Jeste da živimo u digitalnoj eri, ali deca i dalje gledaju šta radimo više nego što slušaju šta im govorimo. Može to da bude i razvijanje ljubavi prema učenju kroz istraživanje po netu ili čitanje PDF knjiga, ali deca to treba od nas da nauče. 

Ljubav prema roditeljima, porodici, prijateljima.. Da, i ti stari su nekad bili deca. To što su danas dosadni i smaraju svojim pričama, do nas je a ne do njih. Od silne želje da na njih obratimo pažnju i mi i naša deca, često su mišljenja da nas zanimaju iste teme. Naučimo decu da sa bakama i dedama pričaju o detinjstvu, radovanju jednoj bomboni sa vašara, najlon čarapama kad je baba bila devojka, mazanju usta Niveom tek da se sjaje... Naučimo decu da se vole i poštuju, uvažavaju jedni druge i svet oko sebe, učimo ih da budu dobri ljudi nezavisno od toga da li će da postanu astronauti, apotekarke ili mesari. A pre svega... Naučimo ih da vole i vrednuju sebe.

Nema za to udžbenika. To se prenosi iz srca u srce. Rečima, dodirima, pažnjom, pomaganjem, zagrljajem jedako jakim i kad naprave neku štetu i kad su najbolji na svetu. Utehom kad polupaju kolena ili pokidaju igračku. Davanjem deci svog najvrednijeg, uvek i bez uslova. I kad smo umorni, i kad nas drugi iz ose postojanja pomere, i kad nemamo snage, i kad nas boli nepravda, svakog dana davanjem čiste ljubavi onima kojima smo dali život i izabrali da ih imamo. Teško je izbalansirati dnevne obaveze, kad nas melje stres i drobi u sitne komade mesa i kostiju, koji na kraju dana nemaju više od dva atoma Energije. Ljubavlju se baterije pune. Prenošenjem umeća ljubavi na decu učimo ih lepoti življenja i postojanja. Svakodnevica je surova i ne ostavlja mnogo prostora za emocije, ali ljubav je i "Zakopčaj jaknu, vetrovito je" i "Biće krofni predveče, zovi društvo" ili "Znam da nisi srećna zbog te dvojke ali verujem u tebe i tvoju volju i snagu da to popraviš" kao i "Javi se kad stigneš".

Sve ostalo su izgovori, nas odraslih. Za ljubav se uvek ima vremena, za zagrljaj, poljubac. Kad se, pri zagrljaju, dodirnemo srce na srce.. Kad osetimo kako se ritmovi usaglašavaju i postaju ritam Univerzuma, čuda se u nama dešavaju. Svakome prija zagrljaj. Roditeljska ljubav, prijateljska ljubav, ljubavnička ljubav.. Svaki zagrljaj i svaka ljubav imaju svoju frekvenciju koja u nama budi baš to. Ne kažem, dešavaju se i promašene teme, ali i to treba decu da naučimo. Preplavljeni su mnoštvom informacija iz ovog virtuelnog sveta, koje ne umeju sami da procesuiraju, ali smatraju da je odgovor sa Gugla dovoljan. Nije, rođaci. To je samo informacija. Ljubav se ne uči iz filmova i preko satelita. Ljubav se uči od prvih dana začeća.

Svaki roditelj bira put i vrstu odnosa sa svojim detetom. Neki izaberu liniju manjeg otpora, neki "trpe zbog dece", neki podmeću svoja leđa da bi na sebe preuzeli detetovu odgovornost i kad dete ima 50 godina. Niko nema pravo to da osuđuje, naprotiv. Samo ima pravo da nauči razliku između ljubavi, manipulacije, trgovine emocijama i onog iskonskog osećaja bezuslovne ljubavi. Kad volimo zato što volimo, ne očekujući baš ništa za uzvrat. 

Naučimo decu da pokažu ljubav a ne da je se stide. Da onima koje vole to kažu i pokažu bez brige da li će da ispadnu glupi u društvu. Ljubav je i kad voliš bez dodira. Ljubav je i kad voliš nekoga onda kad nije za voljenje najbolji, i kad je daleko kilometrima ili galaksijama. Ljubav ima mnogo oblika, nivoa i dimenzija. To treba decu da naučimo, i kako da prepoznaju granicu gde se završava ljubav a počinje neki oblik nasilja, pritiska, iskorišćavanja. Da ljubav raste, menja oblike i intenzitet tokom godina i životnih turbulencija. Da se snađu i da nauče da daju i primaju ljubav u raznim oblicima učeći, pritom, najviše o sebi.

Nije lako voleti. Nije lako ni biti voljen. Neki imamo oštre ivice i fale nam delovi, neki imamo froncle od srca, koje su mnogi čerupali i odnosili delove kao trofeje. Ono što provereno znam je da svojom ljubavlju ne možemo druge da zarazimo. Ma koliko da ih volimo, nije uvek dvosmerno. I nije ljubav kad nekome šalješ srca i poruke preko satelita. Ljubav je kad staneš i kažeš: "Ja te volim baš" i ceo Univerzum se zatrese.





2017-03-04

Javna prozivka

Javne prozivke su čudo.

Internet je, mnogima, dao slobodu da svakome kažu (napišu) šta im padne na pamet, posebno ako osobu koju kritikuju ne poznaju. Od toga da će deca da budu bangava i tupava ako ne sisaju, do toga da su mnogi vernici veći nego Papa i svetski Patrijarh zajedno. Ne smeta mi što se svi u sve razumeju. Prosto, u ljudskoj prirodi postoji nešto što mnoge tera da se izdignu iznad običnog sveta, i dominiraju u svakoj situaciji. Nije to dominacija da bi se osvojio tuđ mužjak. Za to bih imala razumevanja jer feromoni lupaju kako koga stignu. To je neka čudna želja da se bude pametniji tako što će se drugi prikazati kao glupi ili slabo informisani.

U toku je Festival sira, tradicionalno u Beogradu, sa svaki put sve boljim izlagačima. Normalno, ljudi koriste društvene mreže kao odličan alat za promociju i komunikaciju sa siroljupcima, a onda se nađe neko ko bi da anulira sav trud organizatora i uživanje gostiju, eto, iz razonode i lične potrebe za dominacijom. Zašto se Festival sira održava u vreme posta? Takva pitanja me razore onako kako nosorog razbuca sve pred sobom, u napadu besa. Negde piše da moram da postim? Da li je to stvar ličnog izbora, osećaja, predanosti veri ili nešto što se podrazumeva da svi moramo? Da je sreće pa da postoji ta kategorija "obaveznog moranja" pa se ljudi kupaju i peru zube i idu na sistematske preglede, gde bi bio kraj radosti?

Ništa ja ne moram. Tradiciju poštujem, jaja ne farbam, badnjak ne vučem iz šume i jedem sir kad mi se jede. Kao što je post nečiji izbor, tako je i ne post moj izbor. Nikome, zaista nikome u Univerzumu, nisam dužna da objašnjavam svoja verska uverenja, svoju platu, da li podržavam gej brakove, da li tresem mrvice kroz prozor, pomažem gde mogu kako bi ovaj svet bio lepše mesto za sve. Sir jedem kad mi se jede. Nova godina mi je kad ja hoću a ne kad ostatak Srbije roni po vanglama ruske salate i baca petarde. Ne jedem kuvana jaja ali sir jedem i ješću, sa zadovoljstvom, dok sam živa a možda i malo posle toga, ako budem htela. Posebno volim brie i camembert, što nije bitno za dalji tok priče.

U istu grupu staviću i one koji su popili svu pamet ovog sveta ali ne nasleđem gena ili ličnom visprenošću nego zato što su pamet stekli obrazovanjem. Da, to je odlična investicija u sebe i ne, nije ok pokušaj dominacije u kom se drugi predstavlja kao tupan a pametnica zablista i dobije Kviska. To se tako ne radi, rođaci. Nije lepo ni selektivno prozvati osobe koje se bave poslom A, jer iznose u javnost svoje privatne stvari ali nije ok ni ne pomenuti osobe koje se bave delatnošću B, u kojoj rade isto što i ovi prvi ali to ne bode oči jer i prozivar to radi, svesno ili nesvesno.

Kao što je moj poznanik rekao devojci "Da me ma'neš sas tu plastiku", misleći na njene vapaje da joj finansira instalaciju plastičnih noktiju, veštačkih trepavica i grudnih umetaka, tako i ja lepo molim. Da me se ma'nu svi moralni čistunci poput gospođe kojoj smeta Festival sira u vreme posta a Facebook nalog joj je pun slika u gaćama. Foliranti su fini kada im to odgovara za lične potrebe. Pravo fini ljudi su oni koji pomažu bez da krše dostojanstvo onog drugog, jer su u srcu fer. Svako sebi neka bira sličnog a ja biram sir na koji ličim. Iza čvrste kore nalazi se fina i meka duša koja slabo trpi. 

Srdačan savet br. 1:
Prekomeran pritisak ka čvrstu koru može da proizvede neželjene posledice

Srdačan savet br. 2:
Posetite sutra Peti Balkan Cheese festival

Srdačan savet br. 3:
Uživajte u životu