Život, muzika i pravila

Imam dovoljno godina i lične slobode da mogu da pravim izbore. Odnosi se na lični i virtuelni svet. Nekada sam laganje smatrala zabavom za petogodišnjake, dok se nisam (trnovitim putem) našla u situaciji da samu sebe demantujem. Daleko bilo da svi mislimo isto. Prosto, šta mi ne prija i ko mi ne prija, ne trpim. Ni cipelu koja me žulja, a još manje čoveka zaglibljenog u svoje sektaške stavove. To nema veze sa religijom i verom. Sektaškim smatram svaki stav koga se neko drži kao pijan plota, a bez argumenata. Bilo je dana kada su mi takve diskusije bile zanimljive. Sada me baš ne pale. Čašu je prepunio Beogradski maraton i veličanje istog, kao manifestacije koja propagira zdravlje. Manite se brige o mom zdravlju, a birnite o tome što ne mogu od tačke A do tačke B, jer je Beograd u vanrednom stanju. Peške neću 20 km, svakako. Vanredno je, jer je sa jedne strane par hiljada ljudi koji trče i podržavaju, a sa druge strane su oni koji moraju da žive i tog dana. Super je ta posvećenost krasnoj manifestaciji, ali nije super što je 42+21+5 km gradskih ulica zatvoreno, a ostatak grada je u haosu. Uz svakodnevne štrajkove, proteste gladnih, prevarenih i ostalih, nama koji dnevno provodimo mnogo sati van kuće realno to ometa kretanje. Ulice su odavno tesne. Vozači su nervozni i kad je kiša i kad je sunce, duva vetar, ćarlija povetarac, pada sneg, oblačno je... Saobraćajni kolaps nije samo pred novogodišnjim sniženjima ni sajmom, ni bilo čim što je nekada, bio signal da treba izbegavati preterano kretanje gradskim ulicama. Najmiliji su mi oni koji maraton podržavaju iz drugih gradova, udaljenosti od par stotina kilometara, iz svoje fotelje, inostranstva, sa druge planete. Ne, ni jedan argument o samom maratonu ne priznaju jer, zaboga, to promoviše zdravlje i aktivnost. Ok, imaju ga Boston i Njujork i mnogi drugi gradovi u kojima je sistem saobraćaja drugačije organizovan, ali ne! Svima, kojima je kretanje ograničeno tog dana, drsko će da objašnjavaju kako je to jedna super manifestacija. Da vas pitam... Što favorizujemo samo jedan sport? Hajde da u jedini tunel u Bg, stavimo balon za tenis i napravimo turnir. Ili na Terazije stavimo bazen i osmislimo revijalne utakmice. Na Slaviju stavimo košarkaški teren, još bolje fudbalski, to svi vole. Šta nije u redu sad, m? Kad može sve da se menja zbog maratona, što je problem za druge sportove? I njih vole mnogi i rado bi došli da gledaju, podržavaju, nije manja promocija zdravlja nego ostali sportovi. Ili smo selektivni naprasno? Sere mi se od licemera. I od onih koji ne vide argumente, ni kad im bodu oči, ali licemeri su kategorija ljudi koje ne želim u svojoj blizini. U meni izazivaju gađenje i ljubazno molim da se sami eliminišu iz mog okruženja. Čast svakome, a trpljenje više nikome. Ne znam zašto ali, najbrojniji borci za ljudska prava, su oni koji ne rade (u smislu, ne idu na posao, ne odsustvuju iz kuće zbog posla 10-12 sati dnevno). Oni koji ne koriste gradski prevoz, nego svoje automobile, kojima mogu da se izvuku na alternativne pravce i oni koji su nekada bili grešni, a sad su bezgrešni. Bivši pušači su poštast koja napada sve i svakoga sa cigaretom, na slici, u društvu, u svemu. Izuzetak je drug Jela, potpisujem. Čuj, do juče sam dimio, a sad sam propovednik. Prođi me se, verniče veći od Pape. Svetice, pamtim čime si se nekad hvalila, nemamo svi sećanje kao kišna glista. I ti, licemeru, koji sad u postupcima drugih vidiš sve što ne valja, a svojih se selektivno ne sećaš. To što ste promenili navike je dobro za vas i tu neka ostane. Sećam se boraca za zdravu ishranu, koji su zaboravili nekadašnja opijanja i raznorazna trovanja, a sada svirate meni zbog čaše piva. Što jedete amarante i tofue, a deci dajete pare za ćevape na ćošku. Što se krstite i molite i sveci ste veći od pravih, a pamtimo štošta samo vam time ne mašemo ispred noseva, prosto, svakom po savesti. Živite i pustite druge da žive. To, što dišemo isti vazduh na istoj planeti, ne znači da svi moramo isto, samo me poštedite svojih propovedi. Ja vas znam malo duže nego što traje vaš svetački staž. U mojoj paleti boja ne postoji siva. Postoji DA i NE, nema MOŽDA i VIDEĆEMO, ČUĆEMO SE. Jesi ili nisi, a ne da se savijaš kako trenutni vetar duva. Svoje stavove ne moram nikome da pravdam. Sasvim je dovoljno što mirno spavam. Moj život, moja muzika, moja pravila.

tekst: Sanja Ciganović
lektura/korektura: Andreja Spasić
foto: Internet