Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-05-07

Moja fruškogorska priča (blog izazov hotela Park, Ruma)



"Ti si najstarija, moraš biti primer sestrama", - rekao mi je otac, Bog Panonskog mora.To je bila rečenica koja mi je obeležila život. Kao najstarija njegova ćerka, morala sam da pazim na sve što radim, da mlađima ne bih bila loš uzor.


Mrzela sam život princeze. Želela sam samo slobodu. Da neometano, na talasima plutam po Panonskom moru, da zavodim ribare, da šapućem školjkama i ribama odajem svoje tajne. Tatino kraljevstvo nije bilo veliko i nisam imala nikakve obaveze, osim da radim samo ono što mi je dozvoljeno. Sve ostalo sam želela. Sve, osim da budem ono što drugi od mene traže.


Volela sam samo jedno... Da se zavlačim u hridi i samujem. Mati bi, ponekad, krenula da me traži, ali me nikada ne bi pronašla. Moji jataci su me sakrivali. Ribe ćute i kad ih pitaš i kad ih ne pitaš. Nisam morala da im objašnjavam. Poznavale su moju preku narav i želju za samoćom. Majku bi zamajale i odvele na pogrešne tragove, a meni su obezbeđivale mir. Preko potreban mir, koji mi je značio život. Moje sestre su bile tupave. Tumarale su morem, nezainteresovane za sve oko sebe. Nisu znale ni jednu pećinu, koral, uvalu u koju sam se sakrivala. Bile su ponosne, gizdave ćerke boga Panonskog mora, a ja sam uvek bila ona divlja i ničija. Jedino je baka imala razumevanja za moju mladost.


"Kćeri moja mala, nećeš uvek biti mlada i divlja, kao što ni ovog mora neće biti zauvek" - govorila je. "Da, neću uvek biti mlada, ali ću zauvek ostati da živim sa tobom, a ne na onom dosadnom dvoru" - odgovorila bih joj. Samo je ona smela da me češlja. Kosa mi je uvek bila puna algi i bisera. Svako iz podvodnog panonskog sveta hteo je da me okiti i ulepša.


Moru sam se zavetovala. Otac je želeo da me uda za sina Boga vetra ali od toga nije bilo ništa. Da, on je imao i snagu i moć, ali ja sam imala hrabrost! Tamo gde bi on dunuo i podigao talase, da me spreči da uživam u svojoj sreći, ja sam uživala! Kada bi pošao da me traži, na obali bi prestajale njegove božanske moći. Smejala sam mu se iz dubine i pravila virove u koje se niko nije usuđivao da pogleda ni da uđe. Plašili su me se. Bila sam hirovita, luda, mimo svih ostalih u očevom kraljevstvu. Druge su vapile za životom u carstvu, a ja... Ja sam se igrala sa jatima riba i milovala sa algama. Svoju kosu sam odrezala sama, oštrom školjkom i bacila sve što me je podsećalo na pripadnost kraljevskoj porodici.


Taj glupan, sin Boga vetra, bio je sujetna budala. Odlučio je da nad Panonsko more, pošalje vetar koji će me doneti pravo njemu u zagrljaj. Pre bih umrla nego na to pristala. Poznavala sam svaki koralni greben, svaku podvodnu pećinu, svaki sprud. Nije mi mogao ništa, osim da me ljuti, a nije bilo dobro naljutiti me. Tek tada bih nestala na par dana i niko ne bi znao gde sam. Izigravajući heroja, nadigao je ogromne talase, u želji da me neki od njih donese njemu pred noge. Ceo podvodni svet je bio na mojoj strani. Nije postojala riba koja nije mrdala peraja na kontra stranu. Glupan se nervirao, a mi smo se ludo zabavljali.


Mi pod morem, jesmo, ali biće na obali nije. Vetar ga je oduvao pravo u more i dok smo mi terali inat glupanu, upao je u vir koji sam ja napravila. Eh, nije njemu bio namenjen. Ribe, rakovi, školjke i alge pokušavali su da ga spasu, ali protiv mojih čarolija niko nije mogao. Mi smo plesali pod vodom, a on je tonuo sve dublje i dublje, grčevito se boreći za život. Jato riba ga je donelo pravo pred mene. Lice mu je bilo plavo i oči su mu bile plave i sav je bio čudan, ali divan. Uneli su ga u podvodnu pećinu.


Vratila sam ga u život. Dala sam mu moć da diše pod vodom i brzo se oporavio. Nije više bio onako plav i što je najvažnije, nije mogao da govori. Tu moć je morao da zasluži vremenom. Pod vodom se, svakako, sporazumevamo bez govora i divno nam je. Ostao je tu, sa mnom. Napravili smo venčanje. Imala sam haljinu od zelenih algi i buket od bisernih školjki. Ostali smo tu zauvek, srećni i daleko od svih. Živeli smo u maloj pećini, okruženi koralima i ljubavlju, sve dok more nije otišlo negde daleko.Danas pričaju da su nas našli zagrljene na koralnom sprudu. Grob nam i danas posećuju, misleći da je to obična pećina, a nije, bisernih školjki mi. To je naš dom zauvek. Zovu ga "Grgurevačka pećina", a ja se uvek nasmejem. To je bio i ostao dom najstarije ćerke Boga Panonskog mora. Onaj glupan vetroviti, nikad nije preboleo što sam otišla. Pričaju da i danas stane na hrid i zavitla vetruštinu, u nadi da će me isterati iz male pećine. Mora više nema, a vetar, kad ga potera niz ravnicu, nosi sve pred sobom. Mene ne može. Za vjek vekova biću u zagrljaju najdražeg bića.


Ako dolazite na Frušku goru, dođite do nas. Uvek smo na istom mestu, u našem malom domu, zagrljeni i jedno drugom dovoljni. Ne plašite se ako iz pećine čujete huk. Poneki talas se može čuti kad god onaj glupan podigne vetar nad ravnicom. Pogledajte kroz srce u kamenu. Možda nećete uspeti da vidite nas ali videćete Ljubav. 



Blog izazov hotela "Park" Ruma 

Tekst: Sanja Ciganović
Lektor/korektor: Andreja Spasić
Foto: http://www.panoramio.com/photo/29379286


No comments:

Post a Comment