Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-07-23

O ljubavi i svojim demonima

Nisam ti ja neka super. Ja sam samo obična žena, jedna od mnogih.
Nemam ni super moći, ne izgledam kao manekenka niti sam pametna kao akademik. Da, ima puno slojeva mene, to si dobro primetio kada si prestao da se treseš od straha. Nisam ujela nikoga, dosada, tebe posebno ne bih. Mršuljav si i glaziran gelom za kosu a ježevi se ne ujedaju. Bar mi, lavovi, pazimo šta jedemo. Znaš zbog čega? Zbog osetljivih stomaka. 

Nama je tu instinkt. Nagon za životom, za pokretom, za parenjem. Ne furamo se na gluposti. Više volimo da se izležavamo na suncu a i ne skačemo kad protrči sitna divljač. Ne prljamo usta bilo čijom krvlju, probirači smo. Iskustvo nas je naučilo da od nekih sitnih goveda može da se dobije gorušica i glavobolja, pa se ne bacamo kad naiđe zekan a ti si zekan, znaš li to? Ma ne zec, ti si preplašen miš koji je danas drhtao ispred mene kao da ima 13 godina i prvi put vidi sise. 

Jedino pametno, što si sam rekao, je da ima mnogo slojeva mene. To je tačno. Svaki, takav kao ti, sitan i bitan, ostavio mi je po sloj zaštite od sitnih jajara, glodara, gnjida i ostalog šljama. To, što se šišaš na opasno, ne znači da si opasan. I meni na majici piše "Jelen" pa nisam jelen nego sam lavica, žedna vruće krvi nekoga koga ću da rastrgnem. Ti si toliko mlak i nedefinisan da mi se ne prljaju zubi, ako me razumeš. Sva ta tvoja priča, hvalisanja, to toliko idiotski zvuči da se čudim kako te nije blam od sebe. Izgovori, bedniče, sve su to samo loši izgovori jer gde ima želje ima i načina. Gde nema Interneta rade telefonski pozivi i poruke, gde je mrtav telefon lupaš na vrata da kažeš "Želim te"! Sve ostalo su izgovori koji vređaju pamet.

Nisam ja nikakva kraljica. Nemoj da te zavara ovaj pogled pitome mačke. Ne traži sebe u mojim zelenim očima jer ti tu nije mesto. Dovoljno zidova sam polupala svojom glavom. Mnogo puta mi je srce bilo izgaženo cokulama, krvarilo je samo i napušteno, dok su tebi slični likovali i lumpovali nad svojom pobedom. Ne možeš ti da dominiraš u mom koordinatnom sistemu. Ni ti ni bilo ko kome lično to ne dozvolim, a postoje samo dve osobe na planeti kojima dajem celu sebe. Ti nisi u tom izboru. Nisi ga zaslužio.

Kažeš da sam surova... Život je surov. Ako ne umeš da se snađeš da preživiš, do tebe je, ne do mene. Ja sam te veštine stekla odavno, dok si ti šetao skupa odela po Evropi, dok si sipao šampanjac tamo nekim ženama i potpisivao ugovore sa mnogo nula. Ove ruke su mesile testo, da hrane gladne, ove noge su me nosile kad nisam imala novaca za prevoz ali sam stizala kud treba. Ova usta su izrekla mnoge reči koje ti nikad nisi čuo niti ćeš, nisu tebi namenjene, već običnim smrtnicima sa kojima hodam. Ja sam ista i na prijemu u ambasadi i na Đurđevdanu u Karton sitiju. Mene možeš da sretneš na najrazličitijim mestima i da uvek budem ista. A ti? Ti pričaš jednu priču prepodne, a drugu popodne. Ko ti veruje, nije se na vreme konsultovao sa lekarom ni farmaceutom, pa te uzima na sopstvenu odgovornost.

Nisam ja tvoja svetica. Prvo, nisam tvoja, a tek onda nisam svetica. Mnogo psujem i volim seks, pijem pivo iz flaše i umem da podrignem kao zmaj a to svetice ne rade. Nikome ne pružam ruku spasa. Na mene, bez rezerveve, mogu da računaju samo dve duše u ovom Univerzumu. Znaš... Nisam ja stigla do ovde čim sam se rodila. Mnogo puta sam pala i ustala, puzala, padala opet, vetar me je obarao jer nisam stajala čvrsto pa sam ojačala. Naučila sama, naučila bez pomoći, naučila da sam sama sebi i prijatelj i neprijatelj. Moralo je puno da me boli da bih zapamtila da se sa vatrom niko nije igrao a da se nije opekao. Ožiljci od mojih opekotina me opominju da ti više ne prilazim, da si mutan kao Dunav i opasan kao struja.

Da bih došla do ovde.... eeeejjjj... Znaš li koliko trnja sam iz sebe sama povadila, kada su rane gnojile i komadi mene otpadali a drugi nisu ni primećivali? Vidiš, zbog toga sam ovako jaka. Ja sam svoje demone upoznala i sa svakim sam na ti. A ti? Svakome znam ime, od kad je tu, čiji je diskarnat.  Pustim ih, ponekad, da misle da je po njihovom, da su jači, autoritativniji i da njih volim više nego sebe samo zarad ravnoteže među zvezdama. Opet bude po mome jer sam svoja, jer nemam repova, nedovršenih rabota, ne moram da lažem i manupulišem. Najgore su mi te sitne jajare, koje za sve imaju kalkulaciju kako da pred sobom ostanu čisti a znaš... I oni zajebu stvar. Ništa ne može da se drži pod kontrolom večito. Čovek se umori i popusti pa se pita što to nije uradio i pre 10 ili 20 godina, da sebe pusti da živi a ne da svaku ideju sam sebi saseče u korenu.

Poštedi me folova. Poštuj, bar, moju inteligenciju. Jesam obična ali nisam glupa i slepa, a to što vidim i ćutim ne znači da mi ne smeta. Štetu mi nećeš napraviti. Ne dam. Ti i tebi slični manipulatori, sebi lepite krila ali nećete postati anđeli. Sunce će da vam sprži taj jadni, jeftini lepak, padaćete i ubuduće jer vam kalkulacije ne valjaju. Ne možete samo da uzimate. Morate nešto i da date, svoje, intimno. Prođite me se, kad vas lepo upozoravam. Nismo mi isto društvo. Morate još da rastete da bismo mogli da se približimo i presečemo, inače ćemo ovako, kao dve kljakave paralelne prave, još ko zna u koliko reinkarnacija da se prejebavamo.

Do tebe je. Počistila sam svoje karmičke dugove. Ne pitaj me kako znam da sam sada sasvim slobodna. Ja sam čista i savest mi je mirna. Ja sam sa svojim demonima na ti.


Foto: Internet

2017-07-18

Uzroci, posledice i odgovornost

Čitam post majke, koja za sebe kaže da je samohrana, o tome kako su sve devojčice posle priredbe potrčale u zagrljaje mama i tatama, a njena samo ka njoj. Tata se, i ovaj put, nije pojavio. Pa čitam dalje.. Dete je od početka sa majkom, a oca viđa, on ima još dece... Porodicu čine ONA i dete. Dalje nije bitno za ovu priču.

U prvi mah, učinilo mi se kao vapaj za pomoć. Nije lako detetu objasniti zašto je jednoroditeljska porodica drugačija, ali nije nemoguće. Jednoroditeljska NE ZNACI da je roditelj samohran, ali kod nas samo taj izraz privlači pažnju. Uvek postoji način da se detetu objasni tako da razume, prema svom uzrastu, i nauči da živi sa jedim roditeljem (ili drugim problemom). Ne volim da dajem savete kad me neko ne pita, a onda još manje. Obzirom da mi je tema poznata i svakodnevna, što iskustveno što kroz kontakte sa drugim jednoroditeljima, ugrizoh se za prste i sklonih ih sa tastature.

Mama ne želi da detetovo shvatanje objašnjenja (koje može da podnese u ovom uzrastu) ostavi posledice, kada shvati da je tata živ i zdrav, ali da ne želi da bude mnogo prisutan. Ne bih da zvuči kao osuđivanje bilo koga, samo želim da pojasnim neke stvari. Mama je odlučila da ima dete i to poštujem. Problem nastaje u tački u kojoj mama ne želi da prihvati odgovornost za svoj izbor. Suočavanje sa dečijim suzama boli, uvek, a mame koje su jednoroditelji znaju koliko te suze umeju da budu gorke, prekorne, teške, koliko kida slušati dete koje i u snu jeca. I mame plaču i to je sasvim u redu. 

Svi imamo pravo na izbore i dobro je kad god izbor postoji. Neke mame (isto kao i tate) postale su jednoroditelji mimo svoje volje i svesne odluke, da ne kažem kalkulacije. Puno je takvih, koji su u trenutku ostali bez onog drugog, i morali da nastave dalje kako znaju i umeju. Neki su postali jednoroditelji posle razvoda, neki svojom voljom, neki posle smrti onog drugog a deca iz takvih porodica su sva slična. Naravno da im nedostaje onaj drugi, koga nema. Ništa tu nije "jedina sam na svetu". U svakom trenutku, na planeti, mnogo roditelja se suočava sa istim neprijatnim pitanjima i ne ume da odgovori. Svi imamo pravo da ne znamo, da budemo ranjivi i izgubljeni u pitanjima i odgovorima.

Zbog toga postoje mesta i osobe kojima je moguće obratiti se za pomoć, i iskustvenu i stručnu. Jedino što je neophodno su svest da ne umemo dalje sami i prihvatanje odgovornosti za svoj izbor (ukoliko je roditeljstvo kao u ovom slučaju, svesno izabrano da bude bez drugog roditelja). Ono što je evidentno je mamin strah kako će dete da raste i postavlja pitanja koja nemaju ugodne odgovore. Da, boleće, obe. Suočavanje sa životom često boli. Ne kažem da tako mora ali niko ne živi u svetu od čokolade, gde je sve bajno i irealno. Kako pomoći osobi koja ne želi da reši problem, već da nahrani gladan ego gladan podrške? Nikako. Ili bar ne mešanjem.

Ono što para uši je mamin strah ali bez želje da svoj strah procesuira, savlada i odbaci. Uspešno ga dislocira na dete. Velika je verovatnoća da će, u nekom trenutku, da joj preleti preko jezika neka rečenica koja neće biti u skladu sa onim što radi, kao roditelj. Jednom, kad detetu nesvesno uputi osudu, rana nastaje. Dete nije biralo. Mama jeste. Sigurna sam da je u svoju kalkulaciju stavila sve rizike kojih je mogla da se seti, ali jedno je kalkulisanje u glavi uz "mogu ja to sama" a nešto sasvim drugo je pitanje jasno i glasno: "Gde je moj tata?". Ponavljam, ne osuđujem, samo mi je žao što se jedan problem predstavlja drugim problemom, što mama ne želi da leči koren nego trenutnu žuljajuću situaciju.

Deca rastu a i mi sa njima. Imaju pravo na odgovore na svako pitanje, u skladu sa onim koliko u datom trenutku mogu da procesuiraju i shvate. Tu roditelj odlučuje kako da detetu odgovori. Dete će da raste sa odgovorima koje dobije, koji budu popunjavali i radoznalost i potrebu da se znaju. Ko osvesti potrebu za radom na pitanjima na koja ne zna odgovore, naći će i način da nauči. To je trn koji me sada bode. Mamina potreba za čarobnim rešenjem za buduća dečija pitanja, koja će da pokreću još suza i jeda. Ne postoji, draga mama. Postoji samo puno rada na sebi, a to je, priznajem, mnogo teško. Želim Vam da kroz jednoroditeljstvo prođete sa što manje povreda. Na žalost, ili sreću, to nije bezbolan proces, ali je moguće da se uči od drugih, koji su tuda već prošli i hoće/umeju da pomognu, kada pomoć budete tražili. Do tada, strah će da Vas sapliće svaki čas. Naše bebe jako brzo rastu. Budite spremne da će pitanja biti sve više a kakvi će biti Vaši odgovori, od Vas zavisi, sve dok ih dete ne bude samo potražilo van granica vašeg domašaja.


Foto: Internet



2017-07-14

Zakočena puška i prolaznost života

Srbijom hara epidemija nedostatka erekcije. Verujem da to ima neko svoje stručno ime. Mi, žene u najboljim godinama i stanjima svesti, kažemo to jednostavno. Sve je više muškaraca kojima se ne diže.

Recimo da koren leži u onome "Ne diraj pišu, ne viri devojčicama pod suknju". Devojčice više ne nose suknje. Kako dečaci sad vire, ne znam, ali sve to ostavlja posledice, malo po malo i jebiga sredinom četrdesetih. Sledi vreme kad nisu imali nove patike, šuškave trenerke, kad je sa 26 počela da im opada kosa, kada su se zaljubljivali u udate komšinice i sate provodili u kupatilu. Tu se alat oštri ili tupi, kažu oni što se u to razumeju. Slede ispiti, drame, zaljubljivanje u pogrešne, gubljenje godina u čekanju da se promeni ono što se, očigledno, ne može promeniti. 

Pojavljuje se Ona prava. Možda i nije prava, ali je malo trudna pa ćemo da se venčamo i biće sve super. I bude, jedno godinu dana, bebin prvi rođendan, pečeno prase sve sa repićem, toči se domaća rakija, živi se široko. Podstanarski stan postaje tesan, stiže još jedna beba, nismo baš planirali ali šta ima veze, dece i ljubavi nikad previše. Dvoje sitne dece, žena zabradila, noge depilira samo kad ide na more a više nema para za more. Eventualno i za Novu godinu, ali tad je zima i ne nose se suknje pa baš nije neophodan trošak. Bolje, za te pare, decu odvesti u igraonicu da se nadišu ustajalog vazduha.

Neko dolazi na ideju da kupe stan, na kredit. Sveki prodaje porodičnu kuću u Donjem Nečemu, eto učešća. Bira se stan po obodnim beogradskim opštinama i čekaju izvodi iz katastra, kod notara, u sudu. Svaki papir nosi svoju traumu. Sa 30 to ne izgleda strašno ali doći će na red. Sve dođe na red. Velika seoba, bez Čarnojevića, eto trosobnog stana u naselju bez infrastrukture, pa šta, biće svega. Deca, konačno, imaju svoju sobu. Konačno, opet intima sa ženom. Naviklo se na čupave noge i neuredne nokte, ljubav je to. Draga, daj samo malo... Deca sanjaju veštice, ona je već na licu mesta i sređuje situaciju, menja mokru posteljinu a dva patuljka se useljavaju u bračni krevet. Šta ima veze, brzo deca rastu, sad će tata samo da ode do kupatila... Kad se vrati, dva mačeta se šire pored mame a on će da spava na trosedu u dnevnoj. Šta ima veze, jedna noć... Druga noć... A tv je blizu a Đoković igra u 03h. Trosed postaje tatina slobodna teritorija. Nekim čudom, porno kanal je memorisan baš pored Sport kluba, tek da se uspava... Postaje princip. Malo sport pa malo ručni rad. Šta ima veze, to oslobađa od stresa, pišu novine.

Tašta dolazi na vikend, rokada po krevetima, taman tašta ode dođe njegov strikan na par dana. Trosede, čudna spravo, pozdravljam te, zdravo zdravo. Na poslu se gomilaju problemi, hrpa neplaćenih računa raste, deci prvo rastu zubi pa im ispadaju zubi, pa vrište u snu, pa prolivi i temperature.. Ženu viđa samo na fejsu, i to ako mu je dozvolila. Kad on dođe oni spavaju, kad on spava oni se deru, šta ima veze, sve su to čari porodičnog života. Seksa i kad ima, bude na mute, nigde zvuka, nigde da šljepne, da se otme uzdah strasti, sve ko na traci lošeg filma. Šta ima veze, važno da ima. 

Godina za godinom, problema sve više a seksa sve manje. Brak je to, sine, moraš biti strpljiv, svi smo kroz to prošli. Ćerko, tako ti je to u braku, moraš da trpiš, zbog dece, muža, komšija, kredita.... (dopišite sami). Kad imate gde, zaspite od umora, kad niste umorni onda su oni dani a vi gadljivi, kad nisu oni dani onda projekat sa posla mora da se završi do jutra, ako nema projekta onda neko od dece bljuje cele noći. Šta ima veze, pa, volimo se. Postanete kao brat i sestra, jedno hvata decu a drugo zapržava pasulj i kači veš, pre posla, a posle posla jedno trči opet po decu a drugo ne zna više gde je levo. Dan za danom, eto opet Nove godine, a seksa je bilo samo uz pornić. Nema veze, volimo se kao bata i seka, da smo živi i zdravi. Još 8 meseci i deca će kod babe i dede na selo, a mi ćemo biti sami.

Sedmog meseca procuri cev u kupatilu, deca se hitno šalju van grada, a majstori ulaze. Za sobom ostavljaju krš, lom i prazan novčanik. Zidovi su sablasno beli i čisti, sve dok mali Indijanci ne krenu da voze autiće po njima. Oh, porasli su, sad ne vide dalje od kuckanja po telefonima... I mami je drugarica rekla za neke sajtove za upoznavanje. Odavno joj niko nije udelio kompliment, šta ima veze, to je sve virtuelno. Kompliment za komplimentom, sujeta je konačno sita, mama opet blista. Tata je, i dalje, na trosedu jer u spavaćoj nema TV a sav sport je baš noću. Retki trenuci bračne intimnosti imaju svoje padove i uspone. Šta ima veze, svakom može da se desi, da si ti živ i zdrav. Biće bolje drugi put, za jedno pola godine.

I bude bolje, ali samo kad je daljinski od TV-a u drugoj ruci. Sa ženom, jok. Udri, vuci, guraj, ma jok, čoveče. Pa, ti mene ne voliš više, pa jeste, vidi kako sam se ugojila... Nisi, draga, umor me stigao... Jesam, jesam, reci da sam se ugojila, da sam ti gadna, da me ne voliš... Grčka tragedija je slabo poređenje. Evo, ženo, u sredu uveče, obećavam ti... Poljubac u obraz, u trku, hvataj decu, juri u vrtić... Ooo, pa neko se zaboravio, više ne idu u vrtić nego u školu! Šta ima veze, svakom roditelju se nekad desi da promaši.

O, komšija, promenili ste frizuru? Reče komšinica sa kojom se družite zbog dece. Ma jok (šeretski pogled), a u sebi vrenje. Kosa se proredila, opasno se providi potiljak, nema tu spasa nego mašinicu na nulu pa vozi, Miško. Do kraja, majstore, kažu da dlake ojačaju kad se briju. Lažu ali šta ima veze, pa to je bitno samo sujetnima. I kaiš na farmerkama treba da se menja, ponestalo rupica. To je sve od taštinih pita, ja kad lepo kažem da neću, a one graknu kolektivno "Pa uzmi, pa uzmi" i ode pola pleha... Šta smeta, bolje taštine pite nego ono kupovno lisnato testo, zar ne? Pita od nemasnog sira, kao za šlogirane, ma to je zlo. Tašta kad napravi, sve curi niz bradu, sir pravi njena ujna lično. Sve ekološko i organsko. Udara u sve organe.

Pornići su postali osnova seksualnog života kod oboje. Ona ih gleda na poslu, kad kolege odu, podgreva strast tako.. Dođe veče, dok se pregledaju domaći, vodi jednog na košarku drugog na engleski, pa sutra obrnuto, razvrstaj šareni od belog veša, skuvaj kupus za 4 dana, promeni papagaju papir u kavezu... O, dragi, nešto si mi drugačiji. Jesi dobro, jel sve ok? Jeste, jeste, malo sam premoren, šta ima veze... Važno da imam tebe, draga. Svako u svoj krevet i svako gleda porniće na svom TV jer se napredovalo, stigao je TV i u spavaću sobu a može da se gleda na telefonu. Orgazmi više ne tresu mali topli dom. Sve se završava pod ćebetom, na par metara udaljenosti jednog od drugog. Kad im se sreća osmehne pa ostanu sami, aparatura sve češće zakazuje, počinje drmanje glavom ccc, šta se tu dešava, jel imaš drugu, jel moje salo problem - ne, nemoj da mi kažeš, jeste, ali znaš koliko sam se ugojila u trudnoćama, pa ti mene ne voliš, pa levo pa desno a sprava mrtva. 

Sve češći su vikendi kod mame, deca porasla, svako svojim putem, ovaj kod druga, ovaj sa mamom, onaj na trosed. Šta beše bračni krevet, zna samo kad mora da ga podigne da izvadi zimske gume uštekane u prostor za posteljinu. Kad gleda film, sve radi, kad je pored žene, municije ima ali je puška zakočena. Gde je problem? Ma, nema problema, to se dešava samo tamo nekim šonjama... A vreme ide, a nezadovoljstvo raste, a sve su dalje ko udaljene galaksije, sve do momenta dok neko nekog ne prepozna na tom istom sajtu za upoznavanje gde se ona predstavlja kao Suzana koja nije u vezi, a on kao Dejan koji je razveden. Ko prvi primeti, gasi sve, blokira, mutira, sakriva se u mišju rupu u nadi da onaj drugi nije ništa primetio. 

Kredit za stan se odplaćuje, kod tašte se ide samo kad se beru kajsije za džem i rakiju, žive se neki tuđi životi puni nezadovoljstva. Ko je kriv? Niko ni kriv ni prav, samo godine proleteše, što na trosedu, što u ručnim radovima. Jednog jutra, u trku i buđenju dece, neko u prolazu kaže "Mislim da je u redu da bude sporazumi, pa nismo neprijatelji", i eto razvoda pred vratima. Nije kriv ni TV u spavaćoj, ni trosed, ni stres ni mrtva sprava. Niko nije kriv. Samo su se galaksije udaljile do neprepoznatljivog, do ivice kosmosa, a veliko Ništa je ispunilo prostor među njima. Stres za stresom i eto belaja.

Zato, depilirajte noge i ako ne idete u Grčku, da bi stavile sliku na fejs i da vam se koleginice dive. Ne štekajte se od taštine pite, ali povremeno istrčite pored Save ili na basketu sa ortacima. Opet, ne zbog viškova i manjkova, nego zbog ljubavi prema sebi i poštovanja sebe, i prošetajte zajedno i do sex shopova, a ne samo do akcije u Maxiju, po Ariel od 12 kg. Strast se ubija mnogo lakše nego što se održava u životu. I kad sprava zakaže, i kad erekcija ostane samo sećanje, sve ima da se kupi. Gde ima želje ima i načina, sve ostalo su izgovori. Nije sve u seksu mada je seks super lepak svake veze. Ima nešto i u držanju za ruke i dve glave na istom jastuku.


Foto: Internet





2017-07-12

Prsti puni ideja



Voja.
Čovek sa obe strane objektiva foto aparata, čovek koji ume da se bavi dizajnom i web projektima, čovek koji ume da nasmeje druge svojim , specifičnim, humorom. Upoznala sam ga uz pomoć koleginice po tituli Naj žena 2016, Gordane Krstović, čarobnice sa predivom . Zanimljiva je ta priča posle dobijanja naših titula. Sve je uspešno završeno, nagrade su podeljene a prijateljstva i nove veze su počele da se stvaraju. To nije bilo na spisku nagrada a veće je od svih priznanja koje smo, tim povodom, dobile.

Gordana me je inspirisala na tekst o Voji. Kako kaže, „Zašto nemamo takmičenje za Naj muškarca?“ Ne znam zašto ga nemamo, ali znam da nas niko ne sprečava da Naj muškarce upoznamo sa ostatkom sveta, posebno ove blogerske publike. Od nekoliko pomenutih, o kojima bi bilo zanimljivo da pišemo, odabrala sam Voju. Realno, ne poznajem ni jednog, ali je njegova Energija stigla do mene pre nego što sam, za ostale, pogledala ko su i čime se bave.

Ti si fotograf. Da li, i tebe, pronađe nečija Energija pa napravite fenomenalne fotografije? Da li ti se, nekad desilo, da kažeš sebi „Nemam pojma o ovoj ženi, samo znam da je želim ispred svog objektiva“?

Naravno. Sve je u energiji. Kao što neko svojom lošom energijom ume da mi upropasti dan tako neko sa svojom pozitivnom energijom ume da mi ga ulepša. Isto je i sa fotografisanjem. Kada je fotografisanje žena u pitanju inspiracija i pobude dolaze iz raznih izvora pošto sam samo čovek pa još i muškarac. (smeh) Mnogo mi se puta desilo u životu da kažem sebi to što si ti navela: „ Nemam pojma o ovoj ženi, samo znam da je želim...“. (smeh) Malo karikiram ali ovo zapravo i nije toliko daleko od istine. Kada poželim da fotkam aktove sa nekom ženskom osobom zaista moram i da je poželim kao muškarac da bih imao inspiraciju da je fotografišem. Naravno da ovo nije jedini motiv i izvor inspiracije jer ima žena koje sam fotografisao a koje se ne uklapaju u moje „kalupe“ i vidjenje lepote ali su bile interesantne na drugačiji način pa sam dobijao ideje za fotkanje. A ključna stvar za svaki stvaralački rad je upravo to: IDEJA. Kao što umem da kažem svojim polaznicima kursa fotografije, ideja je najbitnija stvar. Prvo smisliš dobru ideju pa onda gledaš kako da je realizuješ. A to kako ja realizujem svoje ideje tvoji čitaoci mogu da vide na mom sajtu.

Da li, i koliko, veruješ da ljudi mogu da se pronađu, da bljesnu iz mase i iznenada se pojave sa idejom da počnete komunikaciju? Koliko ti je bitna nečija Energija i da li se ona može zabeležiti objektivom kamere?

Naravno da verujem. To mi se desilo mnogo puta. Pa najviše svojih modela sam upravo našao preko Fejsbuka i napravili smo odlične stvari iako se pre toga nismo poznavali. Kao što rekoh u odgovoru na prethodno pitanje, energija ljudi sa kojima saradjujem i srećem se mi je jako bitna i naravno da se to odražava i na fotografije. To je isto kao i u drugim stvarima u životu. Recimo, kada se udvaram nekoj devojci i čim primetim da je čitav taj naš odnos mlak i da dogovori oko vidjanja idu teško odmah znam da od te priče nema ništa. Tako je i sa fotografisanjem. Sa nekim devojkama sam se dogovarao danima i na kraju nikad nismo realizovali fotkanje a sa nekima se dogovorim u tri reči i sve bude sjajno i napravimo fantastične fotografije. Suština je uvek u onome: ko hoće nadje način a ko neće nadje opravdanje.

Koliko ti je, bavljenje fotografijom, pomoglo da sagledaš ono što tvoji modeli nose u sebi i prikazuju drugima? Koliko je moguće, prevariti objektiv, pa nečiju tužnu unutrašnost zabeležiti igrom svetla i senki kao nasmejanu spoljašnost? Koliko ljudi glume, pred kamerom ili pred tobom?

Svi mi imamo svoje maske koje prikazujemo spoljašnjem svetu a koje nisu baš iskrene i ne predstavljaju ono pravo što nosimo u sebi i što mi jesmo zapravo. I ja sam takav, i moji modeli , i svi ostali ljudi. Bilo je situacija da, kad mi neki model dodje na fotkanje i razgoliti se, ispostavi se da nije sve sjajno bajno kako izgleda na fotkama na Fejsbuku i drugim društvenim mrežama. Ali meni je to ok i normalno i nekako sam uvek spreman na to jer svi na društvenim mrežama uglavnom glumimo. Neko više, neko manje. Ali tu nastupa upravo to fotografsko majstorstvo da od objektiva prikrijem nedostatke i iz svake osobe izvučem ono najbolje što ona ima da pruži. Po tome se i poznaju pravi fotografi. A što se tiče toga da li glume predamnom...pa bude svega u početku. I snebivanja, i ustezanja, i glume ali pošto sam ja vrlo opušten lik i od golotinje ne pravim nikakvu famu niti taboo, te devojke kada provedu neko vreme u mom studiju šetajući se potpuno gole na kraju se potpuno opuste i u pojedinim momentima se čak skroz zaborave pa bude tu i interesantnih i smešnih situacija. Ma bude jedna sasvim drugačija priča. (smeh)

Osim fotografije, baviš se i drugim vidovima digitalne umetnosti. Neslavnu karijeru vajara moramo da pomenemo, iako je iskustvo bilo bolno. Šalu na stranu.. Mnogo talentovanih je ostalo neprimećeno zato što u pravo vreme nisu bili na pravom mestu ili sa nekim ko bi im dao vetra u jedra. Osim što si svestran umetnik, ti si i predavač budućim fotografima. Da li si ti nekada, nekome, pomogao da se otisne u svet modelinga, filma, muzike, dizajna...? 

Moja vajarska karijera se završila i pre nego što je započela. (smeh) U nekom trenutku života sam otkrio da imam i neki talenat za vajarstvo i htedoh da taj talenat malo razvijem. Povodom toga zaputim se u atelje novosadskog eminentnog vajara da se raspitam o nekoj eventualnoj poduci sa njegove strane ili o nekom kursu. I dolazim ja kod njega i kažem:
-        „Dobar dan! Znate, ja sam otkrio da posedujem neki talenat za vajarstvo...“
-        „Uuu mo'š misliti!“ - prekide me on a da nisam ni završio rečenicu.
I tako se završila moja slavna vajarska karijera. (smeh) Posle je on malo ipak popustio i dao mi neke smernice kako da sušim glinene modele a da ne ispucaju i uputio me na neke kurseve ali na žalost (ili na sreću) nisam krenuo tim putem nego putem fotografije i web i grafičkog dizajna.
Naravno da sam pomogao i uvek pomažem koliko mogu. Nekim devojkama sam pomogao da zarade novac od modelinga tako što sam ih povezivao sa kolegama fotografima. Jedna je čak napravila i ozbiljnu karijeru od modelinga u akt fotografiji i čujem da sada dobro zaradjuje od toga. I mladjim kolegama fotografima sam uvek spreman da dam savet i mnogima sam pomogao čak i oko izbora opreme i tehnike fotografisanja. Ja verujem u to kruženje energije. Kada nekome pomogneš i učiniš nešto dobro (kao i loše) to se uvek nekako vrati. Možda ne od iste osobe kojoj si pomogao nego čak najčešće sa neke sasvim druge strane.

Kada se pogase reflektori, kada modeli odu, kada se skloni nameštaj koji si fotografisao za katalog, kada mladenci krenu da raspakuju svadbene poklone a pijani gosti se razmile ulicom... Kako završavaš svoj dan? Šta te opusti, šta uznemiri, šta ti da snagu i koga ne želiš u svojoj blizini?

Kada se cela ujdurma završi i prodje, svoj dan završavam spavanjem. (smeh) Zaista, najčešće posle fotografisanja budem toliko iscrpljen da su mi odmor i san tada najpotrebniji. Dešava se kada fotkam modele da nakon fotkanja vreme provedemo uz neke zanimljive razgovore i poneku čašicu ali zaista najčešće mi prija da ostanem sam i da odmaram.

Imala sam prilike da pročitam tvoje stihove. Iako su, na prvi pogled, lascivni i drski, prepuni su energije, boja, igri svetlosti, umreženih emocija. Da li poeziju pišeš ili ti sama dođe između papira i olovke, a tvoji su samo pokreti rukom? 

Što je najzanimljivije, neke svoje stihove sam prvo sanjao pa sam ih pretočio u pisanu reč a  neka poezija ili proza koju sam pisao je jednostavno produkt nekog ličnog životnog iskustva i dogadjaja. Valjda, ta neka sila koja nas je stvorila i dala nam talente, često uzme sama da nam puni prste nekim idejama a mi mu dodjemo samo kao provodnik da njenu zamisao sprovedemo u delo.

Znam da veruješ u Deda Mraza. Šta bi poželeo da ti donese sad, odmah, a šta za Novu godinu? Naravno, ako si bio dobar dečak i jeo boraniju redovno...

Nisam baš bio dobar dečak i imao sam neke grešne misli ali mislim da je za to zadužena jedna druga osoba a ne Deda Mraz (smeh) pa tako od Deda Mraza mogu čista obraza da tražim da mi sada donese neku ogromnu, vanvremnsku i inspirišuću ljubav. Za Novu godinu ću biti malo skromniji i poželeti samo par miliona evra (smeh).

Voja je odličan sagovornik i još bolji saradnik kada model posmatra kroz objektiv.
Naj žene vole Naj muškarce. Zaslužuju da ih predstavimo svetu.
Usudite se. Stanite ispred njega.
Osmelite se da prihvatite svoj odraz na elektronskom papiru. Ne zbog drugih nego zbog realnije slike o sebi. Ne treba vam ogledalo. Divni ste, baš takvi kakvi ste. Nije poenta da budete savršeni nego srećni.




2017-07-11

Rumantičan vikend

Ne želim da vas ubeđujem zašto treba da posetite Rumu i hotel PARK. 
Zahvalna sam na nagradi koju sam dobila na konkursu za priče o Fruškoj Gori, o kojoj, realno, nisam baš mnogo znala. Ne znam ni sad. Znam samo da sam se zaljubila.

Ja sam od onih zadrtih Beograđana, koji ne vide mnogo dalje od svoje varoši. Bog i duša, moj sremački gen me je, bez greške, okretao prema severu Srbije. Sigurna sam da Šumadija i ostali delovi države imaju svojih lepota, ali moj gen diktira pravac. Što sam starija, to kazaljka na mom kompasu jasnije pokazuje ka Sremu. Dakle, prilično inertna Beograđanka i prilično ne zainteresovanja tinejdžerka (moja ćerka) krenule smo na nagradni vikend, sa idejom da se kao odmorimo i opustimo od gradske gužve. Tinejdžerkin cilj je jedino da se dočepa free wi-fi zone i nastavi neometano ronjenje po njoj bitnim komunikacionim kanalima sa drugaricama. 

Iz Beograda vozi bus, relativno komforan i prilično kaubojskog dijapazona cena karte. Jedan sat putovanja daleko od mog grada, potpuno je ok za vožnju. Tinejdžerka koja drema na mom ramenu i moje oči koje lutaju između kukuruza i suncokreta pored puta, Energija koja se budi sa prolaskom kroz sremačka sela. Ne pamtim im imena. Pamtim samo Dobrince i nepregledna brda od lubenica, pored puta, jer u Dobrincima rastu najlepše lubenice na svetu, tako su mi rekli. Desetak minuta kasnije dočekale su me trube. 
Spomenik revolucije, koji se zadržao, čak izgleda vrlo simpatično, za razliku od onih partizana u pozi jurišnika. Iza ugla je hotel. Rumljani su me dočekali nasmejani, valjda se po meni videlo da ću da pišem o Rumi, pa su se potrudili da me lepo i ljubazno upute da ne bi dobili negativno brojanje. Pravo pa levo i tu smo, hotel je jako dobro ambijentalno uklopljen. Uredan, čist, moderan i spreman da se upoznamo a onda smo se dodirnuli...

Bukvalno. Kao kad se osloniš na prijatelja, uh, vrućina je, moj druže.

Dok smo otišle do sobe, pojavio se i Nikola. Za one koji ga ne znaju, on je jedno drago biće. Kako i zašto se odlično kapiramo, nije za ovu priču. Poveo nas je do crkve i do muzeja. Pravoslavna crkva se renovira a muzej zaslužuje posebnu pažnju. Za sve one mrske časove istorije sa kojih sam bežala, ovde sam upijala svaku reč Snežane Janković, kustosa i direktorke muzeja, kojoj smo bukvalno upali u pripremanje nove postavke koju otvaraju sutra. Simboličnog naziva "Ala smo se naodmarali", podsetiće posetioce na prošli vek, u kome smo svi imali prilike da idemo na odmor i odmaramo se, za razliku od danas.

U poslednje vreme imam te "energetske udare", kada upoznam ljude ili otvorim neka nova vrata, kao da me zapljusne talas skupa emocija sa te, druge strane. U muzeju, svaki predmet nosi svoju istoriju i priču, pa je taj udar bio zaista moćan. Priča o porodici Pejačević, koja je imala značajan uticaj u nastanku Rume i njenom razvoju, a sve dok smo stajali ispod njihovih portreta uspela je da me vrati u neko davno doba u kom smo, sasvim sigurno, Nikola i ja već hodali tim gradom, ili bar jahali konje preko fruškogorskih obronaka.

Nisam redovan posetilac muzeja, priznajem. O heraldici nemam pojma ali u grbu Rume postoji nešto meni jako poznato i blisko. Zašto, ne znam, verujem da će se odgovor pojaviti sam. Tri potoka, jasno vidljiva na grbu (Rumski, Jelenački i Kudoški) i ja se poznajemo od nekad, sasvim sigurno. Da li sam toliko daleko otišla, dok sam izmišljala drsku panonsku princezu, ili je karmička veza u pitanju, vreme će pokazati.


Povratak u hotel i odmor... Neko se dočepao besplatnog Interneta, neko je sa terase posmatrao svet oko sebe. Iako to nije lepo da napišem, biću iskrena. Ćerka me je ometala da šetam gradom, odem do Borkovačkog jezera, pijace, idem ulicama bez cilja jer se tako najbolje upoznaje duša grada. Deca su ukras sveta ali nekada umeju biti i smetnja odmoru, što se meni desilo. Na moje "hajde da idemo levo" ona je htela desno, hipnotisana telefonom koji je mogao da odleti preko terase više puta. Taj vikend je bio moja nagrada, moj zasluženi odmor, a njene mlade godine to nisu umele da razumeju. Biće to odličan povod da Rumu posetim što pre, sama, bez opterećenja i granica za hodanje, udisanje, mirisanje grada.

Hotelski spa centar mi je pružio očekivanu relaksaciju. Kombinovan sa šetnjom okolnim ulicama, bio je pravi melem za mene umornu. Ono što nisam htela da propustim je bila igra oblaka i cepanja zrelih bresaka, na nebu iznad Rume. Svaka ćelija i svako jezgro napojiše se novom snagom.


Kafići u centru Rume su beskrajno šarmantni, a cene zadivljujuće niske, u odnosu na beogradske. Oduševilo me je bogatstvo malog grada, gde se svi poznaju i javljaju jedni drugima. Poželeh da i meni neko nazove dobro veče, ili bar poljubi ruku, ali za to moram još par puta da posetim Rumu. Spavanje me je preporodilo.




Doručak, po principu švedskog stola, uvek je dobar izbor. Kafa i sladoled posle šetnje gradom, na mestu koje preti da postane redovno vikendom, pa još šetnje... Oblaci su se igrali a letnja žega je pržila beton. Umio nas je letnji pljusak, i nas i Rumu i lubenice i trube.


Večeru, koju smo dobile u sklopu nagrade, iskoristile smo za ručak. Nisam očekivala nikakav spektakl, ali nam ga je priredio konobar koji se potrudio da se osećamo kao Kraljica Majka i njena princeza. Šta znam, možda je on takav prema svima, ali mi smo se zaista osećale kraljevski. Njegova preporuka dezerta ostaće dugo upamćena. Kada bi ugostitelji dobijali platu prema onome kako se ponašaju prema gostima, i kako prezentuju hotel u kome rade, ovaj konobar bi zaslužio i medalju za ljubaznost. Sufle je bio bezobrazno dobar.





Volim da, iz svakog grada, kući ponesem knjigu. Nije bitna njena vrednost, bitno je da je vežem za lepotu momenata provedenih tu, za mirise i boje grada, osmehe ljudi na ulicama. Uspela sam da pronađem jednu koja će, uvek, imati pečat Rume. Povratak u Beograd mi nije teško pao, kako to obično sebi začinim. Mnogo se teže odvajam od lokaliteta nego od ljudi, što sam starija, više mi srce greju mesta nego ljudi. 

Sa Rumom sam se pozdravila, na kratko. Žao mi je što sutra ne mogu da odem na otvaranje izložbe. Znate, ti ljudi što rade u muzeju, to su pravi čarobnjaci koji uz pomoć štapa i kanapa uspevaju da održe muzej u životu, da sačuvaju kulturno nasleđe, da ga prenesu na posetioce tako da ne umemo da pogodimo vrata za izlaz iz muzeja jer, neka neobjašnjiva sila, vuče da se ostane među postavkama četiri odeljenja (likovno, etnološko, arheološko i istorijsko). Nešto neobično mene tu drži, kao magnet. Snežanina priča o Rumi, o likovnoj koloniji "Borkovac" koja će se održati 45. put, nadam se.. Šta je to u ovom gradu, kome sam obećala da ću doći što pre, nemam pojma. Znam samo da želim još zalazaka sunca, šetnji ulicama Rume i ovih suflea. 

Rumantika - to vam preporučujem, od srca.