Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-08-30

Đuvegije, gde ste da ste

Pre par dana, videh se sa drugarom kog nisam srela 20 godina. Kako to već ide, posle pominjanja u šta smo slupali vreme od početka veka do danas, došli smo do lepote i jednostavnosti života. Uz kafu, u bašti, razgovor je uvek opušteniji, čak i kad se radi o ozbiljnim temama dva sagovornika koji idu ka pedesetim godinama. Da ne kažem, valjda dovoljno pametnih i iskusnih.

U prošlom veku sam bila jako fina. Pazila sam na svaku svoju reč, više brinula o emocijama sagovornika nego o svojim, do stadijuma sopstvene štete. Sada govorim i radim ono šta mislim. Moje reči prate dela i argumenti, a kome se to ne sviđa, nije do mene. Sva moja uverenja o odnosima dva pola u ovim godinama, padala su i razbijala se kao tanjiri sa zida, kad kuću protrese zemljotres. Na neki način, drago mi je zbog toga. Svašta sam naučila.

Prvo, još jednom sam potvrdila da je sve jednostavno, samo mi komplikujemo. Razloge ima svako svoje, to nije sporno. Na prvom mestu, tu su lična iskustva iz kojih smo, uglavnom, naučili ništa. Logično bi bilo da je, u godinama 40+, svako od nas sazreo bar zbog svega što smo preživeli. Logika i realnost nisu baš ruku pod ruku, čini mi se. Dečaci od 40+ su, i dalje, dečaci. To je baza da bi se shvatilo koliko je sve jednostavno. Devojčice, i ja među njima, vaspitane smo da budemo dobre žene, mile, drage, dobre mame i supruge. Šteta što nas niko nije naučio da budemo srećne. Većina pati za onim što nema, umesto da se raduje onome što ima. Maštamo o večnim ljubavima, kao u holivudskim filmovima, ne obraćajući pažnju da se i u filmovima stvari menjaju. Osnovu naših pogrešnih uverenja pokupile smo iz ljubavnih vikend romana, u kojima je ljubav uvek pobeđivala.

Da bi ljubav pobedila, potrebno je mnogo. Od ličnog rasta oba partnera do odgovarajućeg rasporeda planeta u sazvežđu Medveda, u datom trenutku kada je Merkur retrogradan. Svi bismo da menjamo onog drugog. Ne ide, rođaci. U ovim godinama, u svaku vrstu veza dolazimo sa koferima punim koječega, od želja do frustracija i maštanja. To opterećuje. Sa druge strane, imamo teror časopisa tipa "Zdravlje i lepota" koji su postali matrice za brušenje ženstvenosti. "10 saveta za fenomenalan seks" često je samo naslov na portalu ili u novinama. Sa realnim životom ima veze koliko ja sa vožnjom traktora. Mladim ženama se tu nameću modeli ponašanja i razmišljanja, a devojke se ne udubljuju u razmišljanje da li je to zaista tako, ili je samo stranica u šarenom časopisu.

Da ne pominjem materijalne vrednosti, koje smo same sebi zadale kao kriterijume u odabiru muškaraca. Na žalost, svi živimo od novca, neophodnog za funkcionisanje u društvu u kome svašta može da se kupi. U priči smo se dotakli još nekih ženskih uverenja. Da li ih žene prenose putem DNK ili jedna drugoj uz kafu, svejedno je. Da, lutke moje, oni vide celulit, strije i ostalo na nama. Vide i naše bubuljice, poderane gaće, istegljene bruseve i sve naše nesavršenosti. Ne, ne smeta im, sve dok mi od toga ne pravimo dramu. Smeta im trčanje pod tuš, posle seksa, kada je vreme za najlepše smirivanje tla posle vulkanske erupcije strasti. Smeta im umotavanje u čaršafe, kao da minut pre toga nismo bili goli jedno na drugom. Goli ali ne i slobodni. To im najviše smeta. Što nismo slobodne same od sebe, što se trošimo na gluposti, što ispod šminke ne mogu da vide naše bore, pege, asimetrične kapke. Smeta im što ne mogu da nas poljube jer od veštačkih trepavica ne mogu da nam priđu blizu. Smeta im što čupamo obrve da bi ih tetovirale da izgledaju kao kad deca crtaju čoko bananice. Svašta im smeta, a najviše što obraćamo pažnju na nebitno, na račun bitnog. Vole sa nama da odu pod tuš iste sekunde kada to požele, a mi moramo da ostružemo fasadne boje, sa tri losiona i četiri kreme od kojih su dve za predele oko očiju. 

Vole da odemo na roštilj, ili šetamo i jedemo pečeni kukuruz. Vole da budemo jednostavne i normalne, žene, kako nas je priroda napravila. Vole nas srećne. Da li imamo salo na kukovima ili na unutrašnjoj strani nogu, smeta im samo ako o tome pričamo toliko da smo smorile. Vole da potrčimo, da se uflekamo, da se smejemo glasno. Ne vole da ih slikamo da bi slike kačile po netu. Ne vole da intimu rasprostiremo pred drugarice, mame, decu, komšiluk i ostatak Univerzuma. Ne prija im da tagujemo svako mesto na kom se pojavimo. Naravno, govorim o muškarcima koji zaista žele partnerke, a ne lutke na naduvavanje, za prikazivanje. Ok je što ne primećuju da smo skratile kosu 1,3 cm. Važno im je da smo srećne i da svoju sreću delimo sa njima. Dokle god je tako, opstaćemo. 

U to ime, reših da se udam. Moja odluka je jednokratna, rešila sam da se njome bavim do kraja avgusta ove godine. Ide zima. Neću više da budem solista na slavama i sahranama. Neću da spavam sama, kad već u krevetu držim dva jastuka. Potrebno mi je da hrčemo zajedno, da ujutru ustanem nenaspavana jer je njegovo koleno bilo pored mojih bubrega, a ne zato što sam cele noći ratovala sa komarcima. Želim da proba vruć ajvar i kaže da fali još malkice ljute paprike. I da mu dodam naočare za čitanje, kad vidim da novine drži na metar od očiju. Da šetamo pored reke, kad košava počne da razbacuje lišće, i da ćutimo i svašta jedno drugom kažemo. Baš takvi kakvi smo, nesavršeni i srećni. I da mu krpim čarape, kad palac proviri, iako je lakše kupiti nove. 

Prijave kandidata primam do kraja avgusta, u inbox. Obećavam da će sve biti razmotrene i da će svaki kandidat biti obavešten kako se pozicionirao. Krajnje je vreme da nešto uradim. Dolazi jesen. Pravo vreme da budemo jednostavno srećni, sada i ovde.




2017-08-29

Sremačka duša 1.4

Jutro je donelo mir. Sunce se vuklo nad ravnicom, mrdajući sloj uspavane zore sa oranica. Divan je to bio prizor. Kafa i ratluk, jer se red mora znati. Onaj moj ode da traži dućan. Sam Bog zna koga će, usput, naći. Inače je sklon glupiranju. Jednom je, tako, kući doveo pola cirkuske trupe. Sreo ih je usput, zapodenuli su priču koju nisu mogli da završe tek tako. Uglavnom, tog dana sam kuvala pasulj u najvećem loncu koji sam imala. Mislim da nas je dvanaestoro bilo na ručku.

Selo miriše. Ništa mi nije smetalo. Ni komšijski kokošinjsi i svinjci, čiji su mirisi golicali moje fine, gradske nozdrve. Saobraćaja skoro da nije ni bilo. Prošao bi poneki auto, tek da digne prašinu na šoru, i da razbudi usnule mačke. Naše dvorište... Joj, kako to divno zvuči! Konačno i mi da imamo kuću i dvorište i našu keru. Doduše, nemamo je još, ali svaka poštena kuća mora imati keru. Da se metne na spisak za nabavku: kera, komada 1. I da bude braonkasta, da je zovem Žuta. Tako mi je došlo, baš je lepo ime.

Nisam bila spremna ni na kakvo akcijašenje. Kuća je bila dobro održavana i nikakvi veliki radovi nisu bili neophodni, tek da počistimo prašinu iz kuće i lišće iz dvorišta. Ušla sam u kuću, namerena da napravim krofne. Mudra sam ja žena, pa sam od kuće ponela i masti i brašna i kvasca. Umesih začas. Kao mala, maštala sam o šporetu na dvorištu, kako pečem krofne za svu decu iz komšiluka. Dok ovaj moj nije došao iz prodavnice, pola vangle je bilo pečenih. U špajzu je bilo džema boljeg nego u najboljoj prodavnici. Sve domaće. Deda je, izgleda, bio dobra domaćica... A možda je, samo, bio mudar, pa pustio neku gospoju da se istakne u kuvanju. Eto, recimo, ja na tegle sa džemom od kajsija metnem crvene poklopce a na onaj od bresaka žute, da odmah znam di mi je šta. Po izmešanosti bi se reklo da su dve domaćice pravile, ili možda da je bilo džema iz dve sezone. Nije da zakeram, nego ako ćemo pošteno, ja bih to bolje uradila.

Dođe dika, sav srećan zaroni u vanglu vrućih krofni. Bez džema. Samo mu je prah šećer falio. E, jebeš ga, pa nisam ja mogla na sve misliti. U jedan par, učini mi se da pred kapijom čujem nekoga ali nisam bila sigurna da li je to moja paranoja ili stvarno nekog ima. Stigla je Branka, u lepoj svilenoj haljini i baš lepo doterana. Dok sam otvarala, učinilo mi se da na kapiji ima još nekoga, valjda od želje da komšijska deca stvarno dođu na krofne. "Došla sam da vas povedem na groblje. Verujem da želite da odete do večne kuće onog koji vam je sve ovo poklonio", reče nekim limenim glasom. Nisam veštica, matere mi, nego mi je zvučala nekako gordo i hladno. "Ta, poslužite se, evo dok se ja spremim....", rekoh spetljano. "Ne treba, hvala, nisam zbog toga došla", sada je, već, realno zlo zvučala a stvarno nismo ničim zaslužili. 

Nisam ponela ništa svečano, samo kućne krpetine, pa sam se jedva upristojila. Samo mi je kosa mirisala na vruće krofne i ono ludovanje po krevetu, tog jutra. Onaj moj se nabokao, vidim mu u očima da se prejeo i da koluta kao da će krofne da krenu napolje. Što ne volim što je tako alav, pa ne mogu opisati. Branka reče da krećemo za par minuta. Stajali smo u stavu mirno, dok je ona odsekla naramak ruža iz bašte. Pa, neće ona više tako moći, nije to njeno... Više. Ni manje. Lepo ne znam.

Vozila je kao Šumaher. Zalepila sam se za sedište, i u sebi ponavljala delove Očenaša, koje nisam zaboravila. Ako mi ovo bude poslednja vožnja u životu, neće valjda dobri Boga da se ljuti što sam nešto preskočila a pomešala kojim redom idu jesi i nebesi, suština je važna a ne forma. Stigosmo pred groblje. Onaj moj prevrće očima, prepunjen krofnama, vidim da će da bljune pre nego što izađe iz auta. Ni meni nije bilo svejedno. Baš nešto i ne volem groblja, a ovo je izgledalo kao u filmovima škotsko groblje u vreme kuge i kolere. 

Nikad ne idite na groblje u papučama za oko kuće. Skoro bih se zaklela da me je neko ćapio za članak bose noge, pravo iz zemlje. Možda je bila samo trava, šta znam, u strahu su velike oči. Nije da verujem u vampire nego mi nije bilo prijatno. I ako ih ima, iz filmova sam naučila da, jutrom, miruju. Na centralnom mestu malog seoskog groblja bila je Mikina večna kuća. Božeprosti, pa on ima garsonjeru za zagrobni život! Naš stan je bio malkoc veći. Tu sam, po prvi put, videla njegovu sliku. Sa šeširićem na kom je bilo zadenuto pero, normalno, tako sam ga nekako i zamišljala. Lola i bekrija za života, lola i bekrija i na onom svetu, smeškao se sa spomenika. Kao da me je u treće oko gledao. Nisam mogla zadržati pogled na spomeniku a ni gledati u stranu. Samo sam čekala da prođe to zbog čega smo došli. Uvalila nam je u ruke po dve ruže. 

Onaj moj, kako je osetio miris ruža, a na onaj prepun stomak, samo zakovrnu očima i ode u stranu. Odvažih se da prekinem neprijatno ćutanje. "Miko, hvala za sve. Eto, mi smo ti koji Vam se nikad za života nismo našli....", počela sam da peglam savest naše porodice. "Izvinite. Trudićemo se da budemo dobri domaćini", izdeklemovala sam u dahu, računajući da je od mene sasvim dosta. Utom dođe i moj dika. "Vi mu nemate šta reći?", pitala ga je Branka. "Šta znam, nikad nisam pričao sa mermerom, ne umem ja to, eto moja pametna žena će umesto mene", reče, zelen u licu. Mika se, verovatno, smejao na nekom oblaku, kakvim tantuzima je ostavio svoje imanje. Nešto mi je došlo da se zahvalim i da odem odatle. Nije mene moja mati rodila da pričam sa spomenikom. Najradije bih vratila ključ od kuće, spakovala sve u auto i vratila se kući. 

"Miki bi danas bio rođendan. Nisam ni očekivala da znate, iako ste mogli videti u papirima vezanim za imanje. Verujem da vama to nije ni važno. Meni jeste. Znate... Za njegov prošli rođendan bili smo u Morahalomu, u Mađarskoj. Proveli smo se, kao nikada. Večera, muzika, vino, plesali smo čak. Sada ga nema"... Ne znam da li je zasuzila, sunce me je pržilo po vratu, i nisam bila rapoložena za nekrologe. "Razumem koliko Vam nedostaje...", rekoh, da prekinem neprijatnu situaciju. "Ne, ne razumete. On i ja smo bili povezani kao što ni sa kim nikad nisam bila, i ne može to smrt da pokvari. Vidim da ne delite moja osećanja, što je i očekivano", reče Branka. Položili smo ruže na vrelu mermernu ploču. Kao da je nešto šuškalo u blizini, svega mi, sad više nije paranoja. Prekrstismo se svi troje, i taman da krenemo, kad mi pogled ode na šljašteće zlatna slova na crnom mermeru. 
"Za života, spomenik podižem sam sebi". Deda, neka si garsonjeru napravio ovde, sam sebe si voleo najbolje, čini se. Dok sam stavljala cveće, učinilo mi se da sam videla i neka izgrebana slova. Kineski mermer se nije dao prevariti. Pakovanje cigareta i šibica bilo je pored dela za sveće. Branka je primetila moje čuđenje i povukla me u stranu. "Ostavite to tu. Ne želim da imam probleme. Idemo sad", reče naredobodavno. 

Onaj moj se ljuljao od mučnine, ne znam kako je hodao, uopšte mu nije bilo dobro. Neka satre i ostale krofne, pa taman da ga zasadim pored Mike i živim srećno, Božeprosti. Krenuli smo ka autu, prašnjavi i opaljeni jakim suncem. Okrznu me neki na biciklu. Taman zaustih da kažem nešto kad Branka sama reče.. "Ovaj je kao utvara, nikad se neće smiriti". Da, i ja sam imala osećaj kao da me je komad leda dotakao. To je onaj sa prozora! Nisam mu videla oči ali to je taj, sigurno, osećaj je bio identičan. Ni da pitam ko je ni da ne pitam ništa. "Mikin sin... Bar tako kažu", Branka je pojasnila situaciju. Kakav sad sin, pa šta ovo meni treba, da me znoj obliva jer smo dobili nešto što nam ne pripada. Neću više nikad da dođem ovde, samo da se sa ovog groblja iščupam, mislila sam polu glasno i u sebi psovala voz koji ih je doneo. Mi smo obična, normalna porodica, i volela bih da tako živimo i ubuduće. Kao mala, maštala sam o avanturama, ali ove nisam mogla ni da zamislim. 

Na kraju groblja bila su grobna mesta, očigledno iz nekog drugog veka. "To je staro seosko groblje, preseljeno ovamo u 19. veku. Ima tu nekih spomenika iz mnogo davnih vremena, valjda su ti ljudi ovde živeli pa je red da im i kosti ovde ostanu", Branka je ljubazno objasnila. Neprijatnost koju je donela sa sobom, tog jutra, nestala je. Opet je bila lepa i šarmantna. Čudna žena. Kao da je, u njoj, živelo više likova. Pogled mi se zalepio za tu gomilu nepoznatih kostiju, pod zemljom. Ko zna ko je sve tu počivao. Na jednom od spomenika uspela sam da prepoznam MARA. Ko zna iz kog je veka i kraja... Nadam se da je tu našla mir, ta, nepoznata Mara.

Nastaviće se...




2017-08-24

Sremačka duša 1.3

Mara nije imala kuda da se vrati. Noć se bližila a sremačka zemlja je bila hladna, da bi na njoj ostala, sa svojom bebom. Manojlo nije mnogo razmišljao. Morao je, što pre, da ih skloni odatle. Na konja je prvo popeo nju, u bisage stavio naramak sveže trave i umotanu bebu udobno smestio. Maru je položio ispred sebe. Povremeno je gubila svest.

Poveo ih je u dom svoje majke. Kada je dojahao, uneo je Maru i rekao majci da ju je porodio, na njivi, spustio Maru na krevet i otišao po bebu. Iz njenih belih grudi kipelo je mleko a iz utrobe krv. Njegova mati nije pitala ništa. Ni ko je ona, ni da li je dete njegovo. Smrt je kucala pred vratima. Mara je bila loše. Manojlo je potrčao po svoju sestru, koja je živela u blizini i imala mleka za petoro gladnih vukova. Sa njom dođe još jedna starija žena. Niko ništa nije pitao. Kao da to rade svakog dana, svaka je znala šta da radi a njemu su rekle da izađe. Nije hteo. Beba, koju je dočekao u svoje ruke, biće njegov sin, iako mu nije otac. Zakleo se Bogu da će Maru i dete da gleda kao svoje. Da je u njenom životu postojao neko, ne bi se, sirota, sama porađala, daleko od svih.

Mali Manojlo je spokojno spavao, sit i ugrejan u naručju njegove sestre. Donesoše i njenog sina, pa ih je obojicu nahranila i pustila da joj zaspu u naručju. Razlika je bila mala, iako je njen junak bio stariji. Manojlo je bio krupna beba, radoznalih plavih okica. Dve bebe u sestrinim rukama skoro su mu oči napunile suzama. Ono što je osećao prema bebi koju je dočekao, nije moglo da se poredi ni sa čim na ovom svetu. Među njima dvojicom nastala je neraskidiva veza za sva vremena.

Žene su brinule o Mari, najbolje što su umele, ali to nije bilo dovoljno. Krv je bila na sve strane a slatkasti miris smrti se mešao sa mirisom doma. "Ne, neće otići nikud, bez mene. Odbraniću je od svakog zla", ponavljao je sebi u bradu dok je bdeo nad usnulim Manojlom. Prolećna noć je bila reska, hladna. Ložio je vatru, grejao vodu, radio sve što bi mu žene rekle, samo da majka i beba budu dobro. Ako ih je Bog poslao na njegov put, sigurno da postoji dobar razlog. Zadremao je nad kolevkom. Mali Manojlo je plakao, od gladi i hladnoće. Njegova sestra ga je podojila ali beba se nije smirivala. Stavio ga je u svoj krevet, grejao ga svojim telom i ljubavlju koja ih je, od tog dana, povezivala.

Pred zoru, ženski jauci su ga trgli iz sna. Mara se sa dušom rastajala. Smrt je vukla na jednu stranu, život na drugu. Kao da je krv izvukla sve iz nje, bespovratno. U svojim poslednjim ovozemaljskim trenucima, samo je pružila ruke ka njemu, pokušala nešto da kaže već skoro belim ustima, i vinula se put oblaka. Hteo je da vrišti, od bola za nepoznatom ženom koja je svoje najvrednije ostavila njemu. Za to vreme, mali Manojlo je gladno sisao mleko njegove sestre i spokojno spavao u njenom naručju. Sit i voljen, sam, samcijat.

Pokopao je Maru, istog dana. Njegova mati i sestra su je umile i obukle, a skromni ukop bio je pod hrastom nadomak mesta gde ju je, dan pre toga, porodio. Kao da je nikad nije bilo, ode Mara. Niko je nije ni tražio ni žalio. Krst joj je sam napravio. Sedeo je, nem, pored sveže humke, u sebi se borio sa čudnim osećajima. Ljubav, možebiti? Nema vremena za to. Beba je, od tada, postala centar njegovog sveta.

Mali Manojlo je lepo napredovao, rastao je od mleka žene koja ga nije rodila, ali koja mu se dala isto koliko i svom sinu. Kada bi hranila jednog, hranila bi i drugog, pa bi ih zadovoljno gledala i mazila, da se ni jedan ne oseti manje vrednim. Dva rumena dečaka rasla su dojena ljubavlju. Manojlo je dugo razmišljao, posle Marine smrti. "Ako se budemo isto zvali, a ja stradam, kako će smrt znati po koga da dođe?", razgovarao je sa majkom i sestrom. "Treba da ga krstimo, Manojlo, red je poštovati volju matere njegove", majka ga je podsećala. Nije bilo dana da se ne seti Mare i njihovog prvog susreta. Nje, pokidane trudovima, dok je ležala na crnoj sremačkoj zemlji dok se u daljini čuo topot konja, koja bi umrla da on nije naišao... Krstiću ga, Vukan će mu biti ime. Lepo i jako, kao on, a ako smrt opet dođe, da se uplaši i pobegne od njega". 

I tako, Vukan je kršten. Nije osetio da nema ni oca ni mater. Ljubav porodice u koju je, nepozvan, ušao hranila ga je isto koliko i mleko one dobre žene. Manojlo je o njemu brinuo kao da mu je otac. Vukan je, pre nego što je prohodao, umeo da sedi u sedlu. Imao je odlučan pogled u daljinu, ko zna prema kojim svetovima. Rastao je u zdravog i radosnog dečaka. Kada bude vreme, objasniće mu kako se našao u njihovoj porodici. Sa bratom po mleku bio je nerazdvojan. Poput blizanaca, rasli su kao jedan, ličili, istim mlekom odhranjeni. Muž njegove sestre je stradao a sestra i sestrić su se doselili kod njih. Dečija graja nije im dala da tuguju ni časa. Kuća, u kojoj se čuje dečija cika, slavila je život.

Angelina Branković, koja se nastanila u Kupiniku, bila je udovica Stefana Brankovića. Slepi sin srpskog despota Đurađa, pronašao je ovu ženu anđeoskog imena u Albaniji, gde je našao utočište posle izgnanstva. Noseći njegove mošti iz Italije, preko Beča i Budima, sa sinovima Jovanom i Đorđem nastanila se u Kupiniku. Tu je došla na poziv mađarskog kralja Matije Korvina, kome se obratila za pomoć. Mošti Stefana Brankovića položila je u crkvu Svetog apostola Luke. Manojlo je bio u njenoj službi. Mali Vukan je rastao od ljubavi svih iz svog okruženja. Taj dečak, prelepo plavih očiju, bio je miljenih svih ne zato što je rastao bez majke, već zato što je, oko sebe, gde god bi se pojavio, širio čistu Ljubav. 

Angelina ga je obožavala. Bio je mlađi od njene dece, ali spretniji i okretniji. Manojlo je bio njen sluga. Naravno da nije mogao da bude sam sa njom ali, kada bi im se pogledi susreli, kao da je video Marine oči. Voleo je da Vukan bude u njenoj blizini. Od svih koje je imao oko sebe, Angelina je imala blagost u očima i glasu, kao Vukanova pokojna mater. Manojlo je sve manje mogao da je se seti. Kada bi Angelina govorila makar i u daljini, i on i Vukan su je tražili pogledom. I ona njih..
Bila je despotica a on običan seljak. Nikada nisu razgovarali rečima. Retki trenuci, kada bi im se ukrstili pogledi, pričali su svoje priče. Ne o ljubavi nego o najiskrenijim osećajima povezanosti dva bića. Za bezuslovnost nije im trebao dodir. Imali su čitav Univerzum divnoće nastale između Muškarca i Žene, iskonske, najčistije. 

Godinama je Manojlo bio u njenoj službi. Godinama nisu progovarali a glasove onog drugog mogli su da čuju samo u daljini. Despotica je bila divna žena. Učena, mudra i radoznala, imala je veliku biblioteku o kojoj je Manojlo samo slušao od drugih sluga. Pričali su da puno čita, i da je njoj u čast napisana neka knjiga, po narudžbini njenog svekra Đurađa Brankovića. Manojla i nju je delio ceo svet, a opet, deca su ih zbližavala i kad strogi kanoni nisu dozvoljavali da budu zajedno. Malo po malo, po njemu bi poslala knjigu na drugi kraj Kupinika. U knjizi bi bila poruka, čije je čitanje morao da sačeka. Pismeni sluga, od poverenja, pročitao bi mu reči od kojih se napajao snagom, kad god bi se zaglavio u svom životu ili Vukanovom odrastanju.

Nastaviće se...


Foto/istorijske činjenice: Internet

2017-08-22

Kraći jedan razgovor

"Stvarno se nikad više nije javio? Kakav idiot", prozborih nakon desetominutnog telefonskog monologa moje poznanice. To su sad te moderne, ghost varijante. Duvao joj je u dupe par dana, kresnuli se, on nestao. Ona misli da je zbog nje. Ja mislim, da je zapalinski zbog sebe. Šta više da se trudi oko nje, kad onih dostupnih ima na svakoj livadi gde govedo pase?

U pauzama, kada bi me pitala kako sam, rekla sam da sam dobro. Prećutala sam da se keva ukočila pa je kupam kao bebu. Nisam pominjala da sam u stan unela kutiju pločica, cirka 26 kg. Zorkine, fenomenalne. Šta je se tiče što imam ostarele roditelje koji više ne mogu da uđu u tuš kabinu, pa sad majstori to demontiraju i prave neku od pločica, 7 cm visine, da mogu da unesem stolicu za kupanje. Druga nedelja kako svi trebimo vaške koje je ćerka donela sa bazena. Da nije baka Boce, koja to profi radi, izgubila bih i pare i nerve i vreme. Ovako platih i to, šta ima veze, sve što za pare može da se kupi, nije skupo.

Ne znam za koju boju plastičnih noktiju da se odluči. Kapiram da ima i pink i neon žuti kupaći, i definitivno nemam pojma da li je trendi da na noktima ima delfine ili samo sunce. Ne pratim materiju. Ni nokte ne mažem. Od pranja sudova i vašljive posteljine, više nemam ni nokte, a ne vremena da se time bavim. Tačno, žena mora da misli na sebe. Mislim i ja, ujutru, dok se vozim gradskim prevozom do posla. Tako se trudim da mi dan počne veselo. Naravno da razmišljam o telefonu od 800 EUR, posebno zorom. Pa, što ne stigne tada na red, mogu u povratku da maštam, nije problem, samo ako mi neka muškarčina ne trlja kitu o leđa, dok se kuvamo u busu. 

Znam, dušice, nepoznat ti je to problem ali ljudi to rade. Imaš sreću što ne ulaziš u gradski prevoz, veruj mi na reč. Ma, naravno, nikuda bez štikli i šminke, ne znaš koga možeš da sretneš baš tada. Đavo uvek vreba trenutke kad složimo boje po modi koja je prošla, a o ajlajneru da ne govorim. Probala sam i ja da se našminkam, džabe, kad počnem da se preznojavam što od leta što od klimaksa, šminka sa očiju ode mi do potiljka. Da, da, kapiram, teško je bez auta ali preživećeš, i prošli put si preživela, kad ga je tvoj dečko polupao. 

Ja, influenser bloger? Ne zezaj me. Moji čitaoci su domaćice i obični ljudi, dosta im je svoje muke. Ne trebam im ja sa pričama o dobrobitima gaziranog napitka ili procentu prirodnog šećera u kremiću zvučnog naziva i bljak ukusa. Ko bi mene angažovao da o tome pišem, si blesava? To je za one što im poklanjaju putovanja, sponzorišu ih da bi ih pominjali i dok pričaju u snu. Nije to za mene, draga. Ja sam lajava i drčna. I srećna, ako ćemo pravo. Misliš da mi hormoni nisu balansirani? Pa, možda sam trebala da prihvatim ponudu onog što mi je rekao da sam dobra za jebanje, ali stvarno ne stižem. Počinje škola i obaveze. Da nemaš, možda, udžbenik iz istorije 6? Nemaš? Jao jeste, kapiram, zaboravih da nemaš decu. Ostvarićeš se kao majka, sigurna sam da će ti tada biti još bolji personaliti. Da, da, ta mala nežna bića, zaista su poput tvog novog auta kog zoveš Bebica, jedino češće moraju da jedu i tako...

Ne, ne nameravam da se udajem ponovo, već sam ti objasnila. Super mi je ovako, ma da, to si ti nešto pogrešno prespojila. Ne, nemam sponzora. Sve radim sama, pa da, i ta edukacija na koju sam želela da odem pretopila se u školski pribor i nove patike za mog đaka. A, šta da se radi, kapiram, dva letovanja ti jesu skupa ali možeš ti to, sigurna sam. Neće propasti firma bez tebe još koju desetinu dana. Dobro si me podsetila... Moram sutra da usisam kancelariju, kad završim uvozne kalkulacije i pripreme za štampu ofset materijala. O brisanju kancelarijskih prozora mogu da razmišljam u petak, sad nemam vremena. Da, super je na poslu, hvala što pitaš.

Ne dolazi ti više žena da sprema stan? O, Bože, pa postižeš li sve sama? Baš bedak. Ni kod mene ne dolazi. Verovatno zato što je nikad nisam ni zvala ni platila. Svako pranje kupatila mi je kardio trening, dok obrišem pod deda mora u WC pa ajde ponovo, i deda i  krpa i ja. Mukica... Prostata. Kad pije vodu drži čašu sa obe ruke, pa se onda grlimo, jer ga je stid što sve isprosipa. 

Da, svakako možemo u spa centar, taman da se ispričamo. Gledaj samo da to bude 01. u mesecu, kad dobijem platu i još je ne seciram na račune, hranu i obavezno. Sve posle tog datuma značajno nam smanjuje šanse da idemo zajedno. Ne, ne možeš ti da platiš. Izvini sad, moram da kupam babu a i ti žuriš na koktel veče. Čućemo se ovih dana, svakako, pa da se vidimo. 

Moram da prestanem da je zovem. Potrošim na nju sve minute iz mreže pa napucam račun samo tako a onda moram da kalkulišem i sa cenom uložaka i sa brojem kutija cigareta. Kapiram, ne mogu sve da imam. Da mogu da biram, volela bih da ponekad uključim bojler preko dana, ako nema tople vode, ali deda ne da. Kaže, nećemo imati da platimo struju, pa sam navikla da se tuširam hladnom vodom. Posle tinejdžerkinog banjanja ne ostane ni za zube. Zato volim da odem u hotel, jednom u ponekad. Da se, kao čovek, okupam toplom vodom sa svim šamponima i regenatorima i sapunima, možda čak i namažem telo mirisnim losionom. Lako naviknem na takve bahanalije i raskoš. Zamisli tek, da ne delim sobu sa ćerkom! Ne bih ni ulazila u njen brlog, ovako moram da prođem kroz njenu polovinu da bih došla do svog kreveta.

Vreme je da im podelim terapiju. Babi njena četiri leka, dedi tri, to je tura za noć. I da pogledam seriju sa ćerkom, svako veče se žali što sam umorna i što jedva čekam da se spustim u krevet a za gledanje serije nemam snage. Teretana mi ne treba. Dok babu okupam, to mi je kao kardio trening. Samo ne mogu da podnesem njen plač zbog bespomoćnosti. Još to da savladam, sredim veš, završim ručak za sutra pa da odem do Maksija po džak deterdženta. Posle 26 kg podnih pločica, šta mi teško da donesem džakče od 12 kg? Uh, babu da okupam i podelim terapiju... Ipak ćeš srebrne nokte, m? U pravu si, to ti se slaže uz sve. Ajd, uzdravlje, lepa, da si mi živa i zdrava i da rešiš sve svoje jade.


Foto: Internet

2017-08-18

O zabavljanju i drugim jednorozima

U vreme kada sam bila mala, moji roditelji su se voleli. Ne rečima nego delima. Mamine mlađe koleginice su se zabavljale sa nekim momcima. Neke druge su se švalerale. 

Oni što su se zabavljali, kao parovi su dolazili kod nas na kolače i kafu. Naravno da mi nisu bili zanimljivi prijatelji mojih roditelja, u to vreme sam otkrila radio i otvorila sam vrata nekog svog sveta. Ti, što su se zabavljali, bili su nasmejani, srećni kao Nova godina. Sigurna sam da su imali svojih problema, koje su rešavali u okviru svoje veze, u kojoj su se zabavljali. To je bila ključna reč. Zabavljanje. Držanje za ruke. Izleti, Polaroid fotografije sa Avale, srećna lica. Da nije tih fotografija, ne bih se setila zabavljanja.

Danas su veze drugačije. Sve je drugačije, tačno, samo je dupe ostalo pozadi. Zabavljanje više niko ne pominje. Veze, takođe. Švaleracija je nekad bila tajna, slatka, delila se sa odabranima uz kikotanje ili suze "jer on nikako da se razvede". Danas jebe ko koga dohvati. Veze su sve sem zabavljanje. Kada se dvoje upoznaju, prvo postavljaju granice i pregovaraju, kao da osvajaju nečiju teritoriju. Vezu, ako neko pomene, onaj drugi pobegne pre nego što čuje Z iz veze. Kako mi je veseli tridesetogodišnjak objasnio onomad, postoji izbor: da li želiš otvorenu vezu ili eksluzivnu vezu? Prvo sam se smejala terminologiji pa se uozbiljila i tražila pojašnjenje. Otvorena veza, to je kad kao jesmo a nismo jer svako ima još nekoga. Ekskluziva, e to je nešto poput All inclusive u Crnoj Gori, u julu, kad ima sunca, vode i struje u isto vreme. Neki se kunu da postoji, ali na nivou legende i mita. 

Kad pogledam oko sebe, sve te srećne brakove... Prvo što ne vidim su srećna lica. Da, svi imamo Infostan računa više nego novaca u kućnom budžetu, svi rastežemo mesec do kraja plate, svi živimo kako umemo ali se ne smejemo. Od srca, da se vide plombirane sedmice, dok se smejemo. Izumrlo skroz. Većina ima "nekoga sa strane". Većina nije zadovoljna osobom kraj sebe, do te mere, da je neophodno imati još nekoga. Šta znam, ako imam crne čizme, ok mi je da imam i braon, ali o ljudima govorimo, o ljudima koji su se zavetovali na ono u dobru i zlu, na ljubav, poštovanje, brigu, podršku. I niko ne krije, što je posebno zanimljivo. Svi sve znaju i furaju takve veze i brakove, najnormalnije. To, što tu ne vidim mnogo normalnog, je do mene.

Drugi su oni koji bi ali ne bi. Može seks na lusteru, nikakav problem, ali držanje za ruke je apsolutno nepotrebno. E, pa izvinite, meni je potrebno. Nema, ukinuto je. Atavizam. Priča o tome kakav je kome bio dan... Jao, nemoj molim te, ne smaraj, šta ti misliš ratatatatatata... Želja nestane pre druge rečenice. Jedni druge slušamo samo da bi imali čime da repliciramo, što uglavnom, nema veze sa temom. Poenta je poentirati, ispasti jači, pametniji, dokazati ko je dominantan. Komunikacijo, zbogom. 

Ima tih nekih žena... Koje žive sa fikusima. To su muškarci koji postoje kao dekoracija u prostoru. Ne učestvuju u postojanju para ili porodice, nema ih u budžetu ali lepo tamane sve iz frižidera, koji žive svoj trosedski život neprimetno, gunđajući oko mnogo toga. Malo traže, još manje daju. Seks umro, parastos odavno prošao. A žene lepe, nasmejane, pametne, vredne... Ali naviknute na šaku mrvica. Mrvice su za ptice. Lavice vole sveže meso i jake mužjake. Zabavljanja nema a godine idu, ne žale.

Da li je realno očekivati olimpijski rekord od igrača zonske lige? U teoriji, nije. U praksi, dokazano. Ljudi koji nemaju kapacitet za više od fikusa nikad neće biti više od fikusa. Sva nastojanja da ih promenimo, svi recepti iz ženskih magazina ("10 saveta koje svaka žena treba da primeni da bi joj on bio veran") su loša terapija obmanom i šaralažom. Sve što je moglo da bude, ne postoji, našim izborom i očekivanjem sile koja će iznenada da se pojavi i reši sve. Ono... Ustala sam jednog jutra i ništa više nije bilo isto. Muškarac iz mojih snova bio je pored mene, u realnosti. Pljas! Šamarčina iz podsvesti koja se bori sa uverenjem iz svesti, da je to sve u redu, da će on da se promeni do 11.  novembra, do povratka sa puta, kad završi projekat... Jedino što je izvesno je da će vreme da prođe. Ko želi promenu, napraviće je. Ne pod pritiskom druge osobe, partnera, mame, dece (čuveno uverenje "promeniće se kad dobijemo bebu"), nego samo jakom željom da se promeni, a to je ravno udaru meteora u Terazije. Ne kažem da je nemoguće. 

Razvili smo toleranciju na život na sitno. Da preživimo, da dobacimo do petka pa će vikend, da razvučemo do prvog i sandala sa sezonske rasporodaje, samo da dete izađe iz pelena, prohoda, krene u školu, završi faks, stignu unučići iiiiii.... Živećemo bolje. Nećemo. Život je sad i ovde. Navikli smo sebe da u demonima tražimo anđele, pa se zadovoljimo jednim iskukanim osmehom, sa malo oralnog seksa, kad nam zaspi na ramenu mislimo da smo mu/joj bitni i srcu dragi. Mrvice uguše, ne krupni komadi. A zabavljanje, kamo li je?

Neću nikome da objašnjavam zašto, na pljusku, ne otvaram kišobran. Ne želim da crtam da je život lep, osim onima kojima je to jedina šansa da ga, tako razloženog na sastavne delove, vide. Neću da se trošim na uzaludnost, kisele face, podjebavanja sitna i krupna. Hoću da se zabavljam. Ko hoće samnom, dobrodošao. Besplatno, poput gacanja po barama, poljubaca, držanja za ruke i slušanja nečijeg disanja dok spava, najvrednije mi je. Ono što je na prodaju, svako može da kupi. Deder, pusti mi se pod kožu pa da pričamo o vrednosti.





2017-08-17

Sremačka duša 1.2

Bilo je tu i neke zemljurine, da te Bog sačuva. Ovaj moj i ja, pa mi ne razlikujemo stabljike paradajza i paprika, a ne da znamo šta sa tom zemljom treba. Grad i beton su nas pokvarili, načisto. Time ćemo se sutra baviti. Valja se spremiti za prvu noć u novoj kući.

Pade mrak. Prestade da se vidi i čuje, kao da je neko na prekidač isključio dovod života u malo, sremačko selo. Ni ljudi ni kera, ma, nigde nikoga. Šta ćemo, odosmo na spavanje. Ovaj moj, medved, samo se okrenuo na stranu, tako da je stari krevet zaškripao pod njim. Iz svog kreveta, srećom, odvojenog i na drugi zid postavljenog, kroz prozor sam gledala nebo. Ta, ja ne videh nikad toliko zvezda! Kao da ih je neko namolovao na teget nebu nad ravnicom. Pustila sam misli da lelujaju i nađu svoj put. Umirih se i zaspah, kako nisam skoro.

Probudio me je lik čoveka na prozoru. Vidno pijan, nije urlao ali me je dobrano prepao. Ovaj moj, medved, ne bi čuo ni da je atomski rat počeo. Od nepoznatog čoveka me je delila samo mreža protiv komaraca. Sela sam i gledala ga. Imao je veliki, kvrgav nos, možda i ožiljak nad levom obrvom. Ćutao je i netremice gledao u mene. Ni da budim medveda, ni da ga ne budim, a ona mrežica tanušna, nikakva, a ovaj nosonja deluje kavgadžijski. Moj dika se samo prebaci sa guza na guz, uz jedno fino podrigivanje. Zna da ne sme kobasica jesti uveče, ali ne možeš mu oteti, kad vole. Ogrnuh njegovu košulju i krenuh ka ulaznim vratima. Ako otvorim i izađem, ko zna ko je ova budala, može ući i pobiti nas sve. Ako ne izađem, taj nikad neće otići. Čudan osećaj. Kao da sam u njegov krevet legla a on bi samnom.

"Gospodine, nemojte stajati tu. Treba li Vam štogod?", skupih glasa da progovorim, mada sam zvučala kao kad duvaju one balone pa smešno divane. Adrenalin mi je noge odsekao. Računam, ne može mi ništa. Jedva da je metar i frtalj visok. Jednom sisom da ga ošinem, odleteće do Pečuja. Onda shvatih da nije on mali nego stoji u rupi u avliji. "Ako sad odmah ne odete, ja ću zvati policiju! I vatrogasce!", pokušala sam da ga uplašim. Nasmejao se, glasom ošmirglanim lošim duvanom. Čudno beli zubi na garavom čoveku...

"Nije ti ovo Beograd, lepa... Možeš i papu zvati, niko te neće čuti. Ovo je selo na kraju sveta. Ovde je život umro", reče. Čudni su me trnci spopali. Nije da se bojim, ali pojma nemam šta mu je na pameti. Gledao me je i oblizivao se. Na dva koraka od mene. Mnogo čudni trnci su me spopali. Stojim tu, polu gola, sa nekim ludakom, u pola noći na kraju sveta. Onaj moj možda samo prdne u snu, medved, to je naviklo na brundanje autobusa po vasceli dan. Ne bi čuo ni da me ovaj kolje.

"Samo se vi širite po tuđem, nećete moći tako doveka", reče neznanac. Taman zaustih da ga oteram u očin, kad se obliznu na mene i pozdravi me sa "Laku noć, gospoja". Prestravila sam se. Kao neki vukodlak, Bože prosti. Neka čudna magija je dopirala od njega. Tek kad ode dobru desetinu metara, od kuće, počeo je da peva... Lep glas, sirov ali lep. Mislim da je bilo nešto na ruskom. Vratih se u krevet i uhvati me neka 'ladnoća, kao da je jovanjski mraz napolju. Stra', valjda. A onaj moj... Spava ko jagnješce. Sve sam, u polu snu, na prozor pogledavala, da se onaj ne pojavi opet, kao utvara. Na kraju nisam bila sigurna ni da li sam ga vidila ili sam ga sanjala. Zaspah pred zoru. Nečiji petao je kukurikao kao da je veker progutao. Selo je to, nema spavanja. U pet su počela da se gase svetla pred kućama a selo da započinje novi dan. Čudna je bila ta noć. Stvarno nisam bila sigurna ko je i da li je bio, ili ga je moj um na prozoru napravio. Još malo sam se vrtela, kao u tuđem krevetu. Nešto je narušilo moj mir, te noći.

Ovaj moj ustade, naspavan i srećan, krenu da ronca po kujni tražeći džezvu i kafu. Bog s tobom, ludi čoveče, ne raste kafa u kredencu, mora se kupiti, ponekad. U tašni pronađoh neku, nazovi kafu, ali bolje ikakva nego nikakva. Dok se onaj moj majao oko kafe, i pokušavao da narihta neki program na televizoru, izađoh u dvorište. Nemir se uvukao. Nije me plašio onaj, da će doći ponovo. Plašilo me zlo koje je posejao, za sobom, razvukao nešto tamno kud je prolazio, senku svoju na tarabu okačio. 

"Mila moja, pa jesi li se ti meni naspavala?", reče onaj moj, dok mu je ruka išla pod moju spavaćicu. Zar je opet nedelja ili seoska pravila nalažu da se to mora još neki dan obavljati? Bolje da ćutim, o čudnom posetiocu. Da ne kvarim trenutak. Dok sam se sabrala, opet je sve bilo gotovo, on već i gaće navukao, cigar pripalio. "Jel bi, mila moja, umesila neku krofnu? Ja ogladneo od ovoliko posla!", reče mangupski. Mislim se, baš si se naradio. Bolje lezi, da ne preteraš, pa da posle moraš i ceo dan prespavati, kao što si noć...

Nastaviće se



2017-08-09

Sremačka duša - rađanje

15. februar 1486. Despotica Angelina Branković, sa sinovima Đorđem (u monaštvu proglašenim za Maksima) i Jovanom, stigla je u Kupinik. Na malom ostrvu, blizu poslednjih seoskih kuća, nalazila se tvrđava koju su sazidali Mađari. Okružena močvarom, strateški je bila na boljem položaju nego da je bila na rečnoj obali.

Unutar grada, napravljenog od opeke i lomljenog kamena, bile su prostorije za stanovanje. Sam grad je bio opasan širokim šancem. Četiri ugaone kule, izgrađene kao sastavni deo obimnih zidova bile su dostupne samo sa čeone strane od drveta, koja se spuštala i premošćavala šanac.

15. maja 1486., lepa Mara je osetila trudove. Iako je bila ćerka uglednog zantlije, bila je sama. Mati joj je preminula mlada a oca i braću nije zanimala njena trudnoća. Sama i od Boga i od ljudi, krijući svoju sramotu, porođaja i dolaska deteta na svet bojala se više nego smrti. Kuda će sama, sa detetom? I do sad je bila sama a sada će, njih dvoje, biti sami pod kapom nebeskom. I tog jutra radila je u polju. Bolove je pripisivala teškim poslovima i nošenju korita u kom je, tog jutra, prala tuđ veš. Nije razmišljala o Tomi. Njega se to nije ticalo. Pogledao je nije, od kad je trudnički stomak počeo da se primećuje. Iako je bio udovac sa petoro dece, nije je želeo.

Mara je bila mlada i lepa, putena, rumena. Svako bi je poželeo a ona je njemu poklonila svoje devojaštvo. Ljubav, šta li je.. Od kad je osetila prve bebine pokrete, maštala je da će da rodi sina koji će na oca da liči. Da ima plave oči i široka ramena, pogled zanesenjaka i lepe crvene usne. Ako rodi devojčicu, biće jadnica kao i mati. Radiće za druge, živeće za druge, hraniće se onim šta sama sebi obezbedi. Lakše je muško biti. Bar se neće mučiti.

Na udaljenoj sremačkoj njivi, Mara je bila sama. Bol je presekao, na sred crne zemlje. Osećala je kako se njeno krhko devojačko telo poluti, pod pritiskom novog života. Iako neiskusna u rađanju, znala je da mora da ponese čiste krpe, koje će joj trebati kada porođaj krene. Prisebna i trezvena, nosila ih je svuda sa sobom. Ne treba joj pomoć. To će biti samo njeno dete. Položila je krpe i legla, ne znajući šta treba da radi. Blago prolećno sunce bilo je njen jedini saveznik. Kod starijih žena se raspitivala o porođaju, iako se njena trudnoća nije videla utegnuta krpama ispod široke haljine. Ležala je, na još hladnoj zemlji, i disala ubrzano. Oblaci su plesali iznad nje. Po neki gavran bi je pogledao, dok je leteo prema Savi. Bila je toliko blizu svih a toliko daleko, u svom svetu. Sama je sašila odeću za svoje dete. Ako ga rodi živog, da bude najlepši. Ako ga rodi mrtvog, da ima u čemu da ga sahrani.

Bolovi su počeli da je kidaju. Natapala je plodnu sremačku zemlju svojim sokovima. Vriskala je u sebi, da je niko ne bi čuo iako ljudi nije bilo u blizini. Vrtelo joj se u glavi od bolova. Porođaj je počeo a ona je bila prestravljena jačinom bola. "Tako je i moja mati, mogu i ja", tešila je samu sebe, povremeno ostajući bez vazduha. Gavran je sleteo na drvo u blizini. "Da li je to smrt došla po mene?", razmišljala je. "Bolje po mene nego po moju bebu, ako možeš, Bože, uzmi mene a njemu daj život!" Vreme je prolazilo a bolovi su se pojačavali. Da li je Bog uslišio njene molitve, ili je njena raskošna mladost pomogla, uglavnom sati su prolazili da ih nije primećivala. U daljini se čuo topot konja. Od bola, gubila je osećaj za realno. Dva konjanika terala su konje sve bliže njoj. Da li ih je Bog poslao da joj pomognu? Možda će je ubiti, možda je neće ni primetiti. Nekim čudom, došli su do nje. 

Postiđena što su je našli u takovm stanju, pokušala je da im kaže da odu. Jedan je sišao sa konja i prišao joj. Pokušala je da ustane, ali je bol bio jači. Sručila se na zemlju. Ništa joj nije rekao. Sa konja je skinuo ponjavu, nežno je podigao i spustio na toplu vunu. Čelo orošeno znojem od bola brisao je, držeći joj glavu, bez izgovorene i jedne reči. Drugi je davno odjahao ka Kupiniku. Bol je kidao njeno mlado meso. Između sramote i prirodnog nagona, lagano je gubila svest. Mazio je po licu. Ležala je tako, u naručju nepoznatog muškarca, dok je bol širio njena kolena. Čvrsto ga je držala za ruku, kao da se napajala snagom iz tog nepoznatog čoveka. U par jakih napona, začuo se plač. Gubila je svest opet. On je prihvatio bebu, svojim nožem presekao pupčanik, i bebu odmah umotao u svoju košulju. Beba je glasno plakala, tu, na sremačkoj plodnoj zemlji. 

Bebu joj je položio na grudi. Sve vreme je držao za ruku, i ona njega, kao da je njegova ruka jedino što na ovom svetu ima. "Muško je", reče joj tiho. Pustila je njegovu ruku i grlila svoje čedo. Mleko je natapalo njenu košulju. "Kako ti je ime?", pitala je stranca. "Manojlo...", progovorio je prvi put od kad joj je prišao. "Manojlo mi je ime". Njene suze su mu rekle sve, bez reči, iskrene ženske suze zahvalnosti, bola i radosti. Onako bez košulje, golih grudi, izgledao joj je kao sam Bog. "Manojlo neka bude... Moj sin...", rekla je i onesvestila se od bolova. Topot konja, u daljini, se pojačavao.

Nastaviće se..


Foto: Internet

2017-08-01

Godina prva

Za koji dan će..
Sve se promenilo.
Ti si mrtva.

Tvoja deca su porasla.
Ja sam porasla.
Sve ono, što si mislila da me nikad neće interesovati, budi me.
Ja jedem chia semenke za doručak.
I one travuljine što si govorila da su zdrave.
Učim o Energiji i o svom potencijalu.
Borim se.
Znam da znaš, kažem samo.
Kad pored mene padne meko belo pero, ne pomislim da mi ti šalješ znak.
Pomislim na goluba kog je dohvatila mačka, kao i tebe ona prokleta životinja od tri slova.
Pomislim koliko nije fer.
Ima previše mesta na koje nismo otišle.
Ima previše tema o kojima nismo ukrštale mišljenja.
Ima previše kafa koje nismo popile zajedno.
Ima previše krugova oko Ade, koje nisi odvozala na rolerima.


Samo je tvog glasa premalo ostalo.
Kad neko ode u oblake, uvek imam isti problem.
Sve pamtim, najsitnije sitnice, ali kad glas počnem da zaboravljam...
I moj se stisne u grlu i tako ćute opet tvoj i moj glas.
Kao kad smo terale inat jedna drugoj.
I dokazivale koja je pametnija.

Volim te.
Neće to neka glupa smrt da pokvari, bejbe.