Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-08-17

Sremačka duša 1.2

Bilo je tu i neke zemljurine, da te Bog sačuva. Ovaj moj i ja, pa mi ne razlikujemo stabljike paradajza i paprika, a ne da znamo šta sa tom zemljom treba. Grad i beton su nas pokvarili, načisto. Time ćemo se sutra baviti. Valja se spremiti za prvu noć u novoj kući.

Pade mrak. Prestade da se vidi i čuje, kao da je neko na prekidač isključio dovod života u malo, sremačko selo. Ni ljudi ni kera, ma, nigde nikoga. Šta ćemo, odosmo na spavanje. Ovaj moj, medved, samo se okrenuo na stranu, tako da je stari krevet zaškripao pod njim. Iz svog kreveta, srećom, odvojenog i na drugi zid postavljenog, kroz prozor sam gledala nebo. Ta, ja ne videh nikad toliko zvezda! Kao da ih je neko namolovao na teget nebu nad ravnicom. Pustila sam misli da lelujaju i nađu svoj put. Umirih se i zaspah, kako nisam skoro.

Probudio me je lik čoveka na prozoru. Vidno pijan, nije urlao ali me je dobrano prepao. Ovaj moj, medved, ne bi čuo ni da je atomski rat počeo. Od nepoznatog čoveka me je delila samo mreža protiv komaraca. Sela sam i gledala ga. Imao je veliki, kvrgav nos, možda i ožiljak nad levom obrvom. Ćutao je i netremice gledao u mene. Ni da budim medveda, ni da ga ne budim, a ona mrežica tanušna, nikakva, a ovaj nosonja deluje kavgadžijski. Moj dika se samo prebaci sa guza na guz, uz jedno fino podrigivanje. Zna da ne sme kobasica jesti uveče, ali ne možeš mu oteti, kad vole. Ogrnuh njegovu košulju i krenuh ka ulaznim vratima. Ako otvorim i izađem, ko zna ko je ova budala, može ući i pobiti nas sve. Ako ne izađem, taj nikad neće otići. Čudan osećaj. Kao da sam u njegov krevet legla a on bi samnom.

"Gospodine, nemojte stajati tu. Treba li Vam štogod?", skupih glasa da progovorim, mada sam zvučala kao kad duvaju one balone pa smešno divane. Adrenalin mi je noge odsekao. Računam, ne može mi ništa. Jedva da je metar i frtalj visok. Jednom sisom da ga ošinem, odleteće do Pečuja. Onda shvatih da nije on mali nego stoji u rupi u avliji. "Ako sad odmah ne odete, ja ću zvati policiju! I vatrogasce!", pokušala sam da ga uplašim. Nasmejao se, glasom ošmirglanim lošim duvanom. Čudno beli zubi na garavom čoveku...

"Nije ti ovo Beograd, lepa... Možeš i papu zvati, niko te neće čuti. Ovo je selo na kraju sveta. Ovde je život umro", reče. Čudni su me trnci spopali. Nije da se bojim, ali pojma nemam šta mu je na pameti. Gledao me je i oblizivao se. Na dva koraka od mene. Mnogo čudni trnci su me spopali. Stojim tu, polu gola, sa nekim ludakom, u pola noći na kraju sveta. Onaj moj možda samo prdne u snu, medved, to je naviklo na brundanje autobusa po vasceli dan. Ne bi čuo ni da me ovaj kolje.

"Samo se vi širite po tuđem, nećete moći tako doveka", reče neznanac. Taman zaustih da ga oteram u očin, kad se obliznu na mene i pozdravi me sa "Laku noć, gospoja". Prestravila sam se. Kao neki vukodlak, Bože prosti. Neka čudna magija je dopirala od njega. Tek kad ode dobru desetinu metara, od kuće, počeo je da peva... Lep glas, sirov ali lep. Mislim da je bilo nešto na ruskom. Vratih se u krevet i uhvati me neka 'ladnoća, kao da je jovanjski mraz napolju. Stra', valjda. A onaj moj... Spava ko jagnješce. Sve sam, u polu snu, na prozor pogledavala, da se onaj ne pojavi opet, kao utvara. Na kraju nisam bila sigurna ni da li sam ga vidila ili sam ga sanjala. Zaspah pred zoru. Nečiji petao je kukurikao kao da je veker progutao. Selo je to, nema spavanja. U pet su počela da se gase svetla pred kućama a selo da započinje novi dan. Čudna je bila ta noć. Stvarno nisam bila sigurna ko je i da li je bio, ili ga je moj um na prozoru napravio. Još malo sam se vrtela, kao u tuđem krevetu. Nešto je narušilo moj mir, te noći.

Ovaj moj ustade, naspavan i srećan, krenu da ronca po kujni tražeći džezvu i kafu. Bog s tobom, ludi čoveče, ne raste kafa u kredencu, mora se kupiti, ponekad. U tašni pronađoh neku, nazovi kafu, ali bolje ikakva nego nikakva. Dok se onaj moj majao oko kafe, i pokušavao da narihta neki program na televizoru, izađoh u dvorište. Nemir se uvukao. Nije me plašio onaj, da će doći ponovo. Plašilo me zlo koje je posejao, za sobom, razvukao nešto tamno kud je prolazio, senku svoju na tarabu okačio. 

"Mila moja, pa jesi li se ti meni naspavala?", reče onaj moj, dok mu je ruka išla pod moju spavaćicu. Zar je opet nedelja ili seoska pravila nalažu da se to mora još neki dan obavljati? Bolje da ćutim, o čudnom posetiocu. Da ne kvarim trenutak. Dok sam se sabrala, opet je sve bilo gotovo, on već i gaće navukao, cigar pripalio. "Jel bi, mila moja, umesila neku krofnu? Ja ogladneo od ovoliko posla!", reče mangupski. Mislim se, baš si se naradio. Bolje lezi, da ne preteraš, pa da posle moraš i ceo dan prespavati, kao što si noć...

Nastaviće se



2017-08-09

Sremačka duša - rađanje

15. februar 1486. Despotica Angelina Branković, sa sinovima Đorđem (u monaštvu proglašenim za Maksima) i Jovanom, stigla je u Kupinik. Na malom ostrvu, blizu poslednjih seoskih kuća, nalazila se tvrđava koju su sazidali Mađari. Okružena močvarom, strateški je bila na boljem položaju nego da je bila na rečnoj obali.

Unutar grada, napravljenog od opeke i lomljenog kamena, bile su prostorije za stanovanje. Sam grad je bio opasan širokim šancem. Četiri ugaone kule, izgrađene kao sastavni deo obimnih zidova bile su dostupne samo sa čeone strane od drveta, koja se spuštala i premošćavala šanac.

15. maja 1486., lepa Mara je osetila trudove. Iako je bila ćerka uglednog zantlije, bila je sama. Mati joj je preminula mlada a oca i braću nije zanimala njena trudnoća. Sama i od Boga i od ljudi, krijući svoju sramotu, porođaja i dolaska deteta na svet bojala se više nego smrti. Kuda će sama, sa detetom? I do sad je bila sama a sada će, njih dvoje, biti sami pod kapom nebeskom. I tog jutra radila je u polju. Bolove je pripisivala teškim poslovima i nošenju korita u kom je, tog jutra, prala tuđ veš. Nije razmišljala o Tomi. Njega se to nije ticalo. Pogledao je nije, od kad je trudnički stomak počeo da se primećuje. Iako je bio udovac sa petoro dece, nije je želeo.

Mara je bila mlada i lepa, putena, rumena. Svako bi je poželeo a ona je njemu poklonila svoje devojaštvo. Ljubav, šta li je.. Od kad je osetila prve bebine pokrete, maštala je da će da rodi sina koji će na oca da liči. Da ima plave oči i široka ramena, pogled zanesenjaka i lepe crvene usne. Ako rodi devojčicu, biće jadnica kao i mati. Radiće za druge, živeće za druge, hraniće se onim šta sama sebi obezbedi. Lakše je muško biti. Bar se neće mučiti.

Na udaljenoj sremačkoj njivi, Mara je bila sama. Bol je presekao, na sred crne zemlje. Osećala je kako se njeno krhko devojačko telo poluti, pod pritiskom novog života. Iako neiskusna u rađanju, znala je da mora da ponese čiste krpe, koje će joj trebati kada porođaj krene. Prisebna i trezvena, nosila ih je svuda sa sobom. Ne treba joj pomoć. To će biti samo njeno dete. Položila je krpe i legla, ne znajući šta treba da radi. Blago prolećno sunce bilo je njen jedini saveznik. Kod starijih žena se raspitivala o porođaju, iako se njena trudnoća nije videla utegnuta krpama ispod široke haljine. Ležala je, na još hladnoj zemlji, i disala ubrzano. Oblaci su plesali iznad nje. Po neki gavran bi je pogledao, dok je leteo prema Savi. Bila je toliko blizu svih a toliko daleko, u svom svetu. Sama je sašila odeću za svoje dete. Ako ga rodi živog, da bude najlepši. Ako ga rodi mrtvog, da ima u čemu da ga sahrani.

Bolovi su počeli da je kidaju. Natapala je plodnu sremačku zemlju svojim sokovima. Vriskala je u sebi, da je niko ne bi čuo iako ljudi nije bilo u blizini. Vrtelo joj se u glavi od bolova. Porođaj je počeo a ona je bila prestravljena jačinom bola. "Tako je i moja mati, mogu i ja", tešila je samu sebe, povremeno ostajući bez vazduha. Gavran je sleteo na drvo u blizini. "Da li je to smrt došla po mene?", razmišljala je. "Bolje po mene nego po moju bebu, ako možeš, Bože, uzmi mene a njemu daj život!" Vreme je prolazilo a bolovi su se pojačavali. Da li je Bog uslišio njene molitve, ili je njena raskošna mladost pomogla, uglavnom sati su prolazili da ih nije primećivala. U daljini se čuo topot konja. Od bola, gubila je osećaj za realno. Dva konjanika terala su konje sve bliže njoj. Da li ih je Bog poslao da joj pomognu? Možda će je ubiti, možda je neće ni primetiti. Nekim čudom, došli su do nje. 

Postiđena što su je našli u takovm stanju, pokušala je da im kaže da odu. Jedan je sišao sa konja i prišao joj. Pokušala je da ustane, ali je bol bio jači. Sručila se na zemlju. Ništa joj nije rekao. Sa konja je skinuo ponjavu, nežno je podigao i spustio na toplu vunu. Čelo orošeno znojem od bola brisao je, držeći joj glavu, bez izgovorene i jedne reči. Drugi je davno odjahao ka Kupiniku. Bol je kidao njeno mlado meso. Između sramote i prirodnog nagona, lagano je gubila svest. Mazio je po licu. Ležala je tako, u naručju nepoznatog muškarca, dok je bol širio njena kolena. Čvrsto ga je držala za ruku, kao da se napajala snagom iz tog nepoznatog čoveka. U par jakih napona, začuo se plač. Gubila je svest opet. On je prihvatio bebu, svojim nožem presekao pupčanik, i bebu odmah umotao u svoju košulju. Beba je glasno plakala, tu, na sremačkoj plodnoj zemlji. 

Bebu joj je položio na grudi. Sve vreme je držao za ruku, i ona njega, kao da je njegova ruka jedino što na ovom svetu ima. "Muško je", reče joj tiho. Pustila je njegovu ruku i grlila svoje čedo. Mleko je natapalo njenu košulju. "Kako ti je ime?", pitala je stranca. "Manojlo...", progovorio je prvi put od kad joj je prišao. "Manojlo mi je ime". Njene suze su mu rekle sve, bez reči, iskrene ženske suze zahvalnosti, bola i radosti. Onako bez košulje, golih grudi, izgledao joj je kao sam Bog. "Manojlo neka bude... Moj sin...", rekla je i onesvestila se od bolova. Topot konja, u daljini, se pojačavao.

Nastaviće se..


Foto: Internet

2017-08-01

Godina prva

Za koji dan će..
Sve se promenilo.
Ti si mrtva.

Tvoja deca su porasla.
Ja sam porasla.
Sve ono, što si mislila da me nikad neće interesovati, budi me.
Ja jedem chia semenke za doručak.
I one travuljine što si govorila da su zdrave.
Učim o Energiji i o svom potencijalu.
Borim se.
Znam da znaš, kažem samo.
Kad pored mene padne meko belo pero, ne pomislim da mi ti šalješ znak.
Pomislim na goluba kog je dohvatila mačka, kao i tebe ona prokleta životinja od tri slova.
Pomislim koliko nije fer.
Ima previše mesta na koje nismo otišle.
Ima previše tema o kojima nismo ukrštale mišljenja.
Ima previše kafa koje nismo popile zajedno.
Ima previše krugova oko Ade, koje nisi odvozala na rolerima.


Samo je tvog glasa premalo ostalo.
Kad neko ode u oblake, uvek imam isti problem.
Sve pamtim, najsitnije sitnice, ali kad glas počnem da zaboravljam...
I moj se stisne u grlu i tako ćute opet tvoj i moj glas.
Kao kad smo terale inat jedna drugoj.
I dokazivale koja je pametnija.

Volim te.
Neće to neka glupa smrt da pokvari, bejbe.