Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-02-16

Penzioneri u doba interneta

Poznato je da je gospodin Deda, moj otac, vrlo aktivan korisnik Interneta. Na mobilni telefon je navikao i tablet i laptop ga ne zanimaju. Prati trendove i zna o tome više nego ja. Obzirom da je penzioner, kao i moja majka, i da su po ceo dan zajedno, gospođa Majka je postala vrlo nezadovoljna. Sve češće se dešava da uđem i zateknem mog oca i moju ćerku kako gledaju u svoje ekrane i ne dišu, ne vide, ne čuju, do te mere su posvećeni svojim igračkama. Kada sam zapretila da ću da promenim šifru za WiFi, deda me je oduvao.
"Ne možeš nam ništa. Imam komšijske pristupne passworde". Argument za respekt.

Ujutru deda ode u nabavku, uradi sve što mu je u opisu dnevnih poslova, i potpuno se preda surfovanju po netu. Do te mere ubije bateriju da je telefon, kad mi treba da ga pozovem, na punjaču i poziv ne čuje. Šta uspem dok mu je telefon u ruci, to je to. Čita sve što mu padne pod naočare. Dnevne događaje prati u online izdanjima ali nije lenj ni da sa Youtube sluša muziku. Ima istančan ukus. Voli Demisa Rusosa i to je bio odličan motiv da nauči kako do željene muzike da stigne sam obzirom da moja ćerka više nije zainteresovana da mu asistira. Pregorele smo od reinstaliranja aplikacija i oporavljanja telefonskog imenika, merenja brzine protoka. Njemu je to sve sporo, kao da celog života radi samo na najbržim računarima pa ga ovo ometa i usporava.

Uglavnom... Gospođa Majka je više puta pretila da će "to malo govno" da leti kroz prozor jer je deda zabuljen u telefon vasceli dan i ne konstatuje je kao pre, pa joj uskraćuje dnevnu dozu pažnje na koju ju je navikavao u proteklih 50 godina. Šta god da mu govori, do dede ne dopire, on je u svom virtulenom svetu i super mu je. Sve je bolje od babinog gunđanja. Juče deda nije bio tu, a gospođa Majka se uzvrtela.

"Na tom vašem internetu... Da li tu može da se pogleda neki nameštaj?", - upita me, tobož nezainteresovano, dok je seckala luk za boraniju.
"Naravno, mama, na tom NAŠEM internetu sve može da se pogleda pa i nameštaj", - odgovorila sam jednako zainteresovano. Uopšte nisam planirala da dan provedem u razgledanju ugaonih garnitura domaćih proizvođača, na tu temu imam svež doktorat i ne bih se vraćala na istraživački deo posla. Mama i dalje nehajno pominje svoju ideju... Zaista sam imala obaveze i manjak vremena da je obučavam. Donela sam joj laptop, pustila na sajt i objasnila joj u dva poteza kako to radi. Napominjem da je to njen prvi kontakt sa spravom tog tipa. Njoj je i daljinski za tv NASA komandni centar.

Zbrisala sam, mudro. Deda se ič ne razume u sprave dalje od svog mobilnog telefona i instaliranih aplikacija. Baba je nabacila cviker i počela je Odiseja 2017. Pomoć nije tražila. Pipala je po ekranu, lupkala i tupkala, psovala, zapisivala cene i dimenzije nameštaja, pričala sama sa sobom. Provirila sam par puta. Legenda kaže "Dete koje se igra i babu koja surfuje netom ne treba prekidati". Da ne bih baš bila najgore dete na svetu, pokazala sam joj i kako da ide na sledeću stranu kataloga i par mogućnosti savremene tehnologije. Deda gleda i ne veruje. Ne pita ništa, zbunjen je koliko i ja. Baba piči i priča sa sobom... "Mišu, gde si?" Deda se javlja sa terase.

"Ma, ne ti, pobegao mi miš, ne znam kako da ga nađem! Aha, evo ga...!", i ode baba dalje u pretragu. Bliži se vreme ručku. I deda je uzeo telefon, gleda svoje. Moja ćerka ulazi i sa vrata nas doziva, nije dete naviklo na tišinu. Prizor natprirodan. Dve sede glave, svako sa svojim sokoćalom, ćute udubljeni u to što rade. Kako je deda naviknut, u predhodnih 50 godina, da je ručak na stolu u 12.30, počinje da se vrpolji. Vidi da od babe nema vajde, dohvati se varjače, i sam za sebe je komentarisao "Eto, sreća da umem da kuvam, inače bi pored tebe ostali bez ručka!" "Ćuti, vidiš da ne mogu da nađem ono gde se menja boja jastučića, sad je bilo tu..." Ćerka i ja smo pobegle da se kikoćemo na miru, dok deda kuva boraniju a baba istražuje tapacirani nameštaj. 

Zajapurila se, menja naočare, priča sama sa sobom ali piči baba dalje. Deda nastavlja da provocira i da je citira.
"Eto, ove sprave će upropastiti porodicu, niko ni sa kim ne komunicira....", pa prasne u smeh i pobegne na terasu. Baba u transu, proširila je potragu i na ormare, trpezarije, razigrala se totalno, a ručak će sam da se napravi. Deda odmahuje, da ne treba da reagujem, vidim da hoće da iskoristi babino oružje - zvocanje protiv buljenja u spravu koja sve zna i ignorisanje ostatka sveta.

"Au, Dragane, što je ovo dobro! Ne moraš da gledaš po salonima, sve ima, zamisli!" Baba je otkrila novi svet. "Ju, pa to je već vreme ručku, jaoooooooooooooo! Pa, dva i po sata je proletelo, nisam osetila! Ovo je tako zabavno!" Tu smo se, već, svi valjali od smeha. Boraniju je deda završio a baba je bila pod utiskom novog otkrića. I, što je najbitnije, nije kukala da je nešto boli, da nema sa kim da priča jer svi buljimo u ekrane, nije nam prepričavala dnevnik ni tursku seriju. 

Ne podcenjujte stare. Nove tehnologije su napravljene za sve nivoe korisnika, i ako ih dobro motivišemo, nauče i prihvate ono od čega su do malopre bežali. Još dva meseca i moji roditelji će proslaviti zlatnu svadbu. Razmišljam... Da im, kao poklon, omogućim brži net? Vidim da postaje gužva u kućnoj mreži.



2017-02-09

Snajper Baba

Snajper Baba, kao društvena pojava, intenzivno je prisutna u životu svakoga od nas. Vidi sve, čuje sve, zna o nama i ono što mi ne znamo.

Fizičke karakteristike:
Ima preko 75 godina. Frizura je taman preko ušiju, da sakrije apart. Nije bitno da li slušni aparat ima ispravne baterije ili ne (to će se pokazati kasnije). Njen muž odavno ore nebeske njive. Oduvek je u zgradi, ne zna se odakle se doselila, ni kada, ali svi stanari je poznaju. Ima par drugarica sa kojima ogovara ostatak komšiluka. Hrani kučiće, mačiće i golubove. Zdravlje je služi osim što su joj uši malkoc popustile.

Funkcija:
Lokalni špijun. Ko koga, ko sa kim, ko baca đubre pored kontejnera, ko se švalera, ko koga kibicuje. Ponekad zaprepasti da jedna Snajper Baba raspolaže tolikom količinom informacija, što bi moglo da ukaže na umrežavanje sa funkcionerkama iz drugih zgrada, ali ne postoje čvrsti dokazi. Jasno je da ima odličnu informativnu logistiku u vidu kasirke u mini marketu u zgradi, poštara i bar još dve mobilne babe koje nisu stigle do čina Snajper Babe. Za to su potrebne godine, iskustvo i mrva naturalnog talenta. Informisana je  bolje nego svi ostali stanari zajedno.

Zadaci:
Primarni zadatak je špijuniranje komšija, i muških i ženskih, svih starosnih doba. Osim obe obaveštajne delatnosti, fenomenalno je informisana o sniženjima u kraju. Da li su danas u "AMAN"-u banane na sniženju, a u "MAXI"-ju deterdžent za veš, pre ćete pogrešiti ako verujete reklamama. Snajper Baba sve zna. Ozbiljno sve, uključujući i informaciju u kojoj prodavnici na delikatesu na vagi mere (čitaj: kradu) 30 gr linearno. 
Druga kategorija zadataka iz informativne delatnosti je nadgledanje majstora koji renoviraju komšijski stan. Sa punim poverenjem, kad krenu na posao, kažu joj da "baci pogled šta majstori rade". Do tada mirna domaćica prelazi u combat mode. Obučena kao šef gradilišta, u stanju je da izludi majstore svojim prisustvom. Sve počinje naivnim pitanjem "Deco, a da ja vama donesem kafu, m?" i ubrzo postaje noćna mora za majstore. Ne kažem, desi se tu i rakijica, štrudlica i svašta nešto, ali majstori od nje ne mogu ni do toaleta. Sve snima, gore nego one kineske kamere što vide i nevidljivo. U vidu nehajnog izveštaja redovno obaveštava vlasnike stana koliko je ko izlazio da puši, kafe popio, štrudle pojeo a bogami i rakije cugnuo. 
Njeno angažovanje je pro bono. Funkciju Snajper Babe obavlja potpuno besplatno ali apsolutno tačno. Ako kaže da je moler pokušao da privede neku plavojku kada su ostali majstori napustili stan, na kraju smene, nema potrebe da se to dovodi u pitanje.

Nekada su Snajper Babe padale sa nogu, od umora. Danas, kada su kamere postavljene u ulazima zgrada, posao im je znatno olakšan. Koja ima pokrivene sve smene, u smislu da je svojim asistentkinjama podelila smenska zaduženja, nema da omane. Ko je kada izašao i sa kim.. Ko se kada vratio i sa kim... I u čemu... Da me ne razumete pogrešno, ne radi ona to zato što voli da ogovara nego zato što brine o bezbednosti svojih komšija. Mene je jedna izgrdila pred mamom, davnog leta 1997. Moji su bili na placu, a kamere tek uvedene. Opalio letnji pripek. Na posao sam otišla u farmerkama i košulji, vratila se u haljini, otišla sa nekim u zelenom autu a vratila se sa drugim u bež autu. Ceo izveštaj nam je prezentovan uz coktanje i uvrtanje nosom, kao da je tu bilo još informacija kojih me je poštedela, da me ne blamira pred mamom. Da, kriva sam bila. Na poslu sam se presvlačila jer farmerke nisu bile dozvoljene, pa sam se u haljini i vratila i to sa svojim dečkom koji je imao dva auta. Objasnila nam je da je to sve u cilju moje bezbednosti a ja sam morala majci da se pravdam. 

Ako se, slučajno, neka od kamera u zgradi pokvari, prva zove predsedika kućnog saveta. Savremena Snajperka ne gasi tv osim ako baš mora. Sve se prati. Barata daljinskim bolje od mene. Sve promene registruje. Ima ona i svojih dobrih osobina, onako.. Fina i mila bakica, na prvi pogled. Postale smo pajtosi kad sam je provalila kako sa vršnjakinjom stoji u parku, na vetru, i pokušavaju da upale cigare. Verovali ili ne! Dve bakute koje se kriju iza brda da izduvane po koju, kao tinejdžerke se cerekaju i smeju vetru. Umele su da cene moju pomoć a najbolje drugarice smo postale kad sam primetila da se Snajperka begeniše sa dedom udovcem iz susedne zgrade. Dedi je puna kuća, sin, snaja, unuci a gospođa živi sama i tako.. Svašta se tu dalo čuti i videti, ipak sam za nijansu bolje tehnološki opremljena nego oni.

Juče me je startovala pred zgradom. Kao, mnogo sam lepa u novinama ali još lepša uživo tralalalalalala. Ok, u redu je, hvala što pratite moje uspehe ali budimo realni... Recite čemu taj hvalospev. Snajperka se okrenula oko sebe, da proveri da li ima nepoželjnih ušiju.
"Mala, da li imaš nekog majstora za tv, ali od poverenja?", - pitala me je vrlo zabrinuto.
"Pa nemam, to se sad baca čim crkne, skuplja je popravka nego novi tv. Šta Vam konkretno treba?", - upitah, sa željom da je uputim na pravu adresu za pomoć.
"Znaš, mala, dođe kod mene povremeno jedan gospodin... (tu već imam facu blažene neznalice osobe koja nije odavde već samo čeka autobus)... A televizor u spavaćoj mi nešto ne hvata onaj kanal na kom je kamera pa... Treba mi majstor".

"Opa, pa ako ste u spavaćoj, šta će vam televizor?", - igra polako prelazi u moju korist.
"Ju, Sanja, što si bezobrazna (kikoće se kao onomad kad je palila cigaretu a košava je ometala)! Ne idemo mi u spavaću sobu da.... To.... Hihihihi".
"Gospođo Slavice, ja Vas ništa ne razumem. Šta Vama, zapravo, treba?", - rešila sam da joj vratam za ono drukanje kod moje mame, pre 20 godina. 
"Dete... Mi odemo u spavaću... Hihihihihi.... Da iz kreveta možemo da gledamo prenos na kameri, ko je došao, izašao, razumeš? E, tu ne hvata sve kanale pa treba majstor da 'opravi", - gospođa Slavica je objasnila.
"Aaaa, pa što ne kažete, ne treba majstor vas da 'opravi, nego tv.. Evo ja ću da pogledam", - ponudih se velikodušno. 

Napravismo sve da radi, doduše, nije baš kristalno čisto kao na tv u dnevnoj ali poslužiće. Bi mi žao da im kvarim uživanje. Godine su to, razumem da ih bole leđa od sedenja, a ovaj reality show se nikad ne završava. Ide proleće pa će gledanje sa prozora da bude prioritet. Neka su živi i zdravi, špijuni naši lokalni. 





2017-02-02

Sir za pare

Deda je zadužen za kućnu nabavku. Ima svoje tajne kanale na pijaci, kao i svaki deda. Kod ove babe kupuje cveće, kod ovog čiče krompir, i tu je apsolutni vladar situacije. Prekjuče je kupio kilu sira. Sir ko sir, ja tu ne vidim veliku razliku, ali se kućno veće složilo da je sir odličan i povoljan. Oko 2 EUR kilogram. Deda zadatak shvata ozbiljno i, koliko odmah, hvata se za telefon da kod svoje nezvanične distributerke sira poruči još 2 kg.

Dan prvi

Deda je ugovorio sve. Sir stiže dan kasnije. Na terasi flaša surutke. Prvo sam mislila da je opet nešto za krečenje jer nama toga nikad ne fali. Deda se osmehuje kao Napoleon. Prvo je doneo surutku, da ne cima sve sa sirom jer smo mu zabranili da preteruje, i sa količinama namirnica i sa nošenjem istih. Pored spremna kanta. "Koliko sira si dokupio?", - pitam. "Šta koliko sam dokupio, pa 2 kg, vidiš kako je dobar sir!"

U redu, ne mešam se. Gleda kanta mene, gledam ja nju. Nekada davno, ta ista bordo kanta i ja smo delile sedište u porodičnom autu. Išli smo na more, kako pravila nalažu, sve sa babom i papagajem u kavezu. Baba je dadiljala papigu a ja kantu. Auto je uvek bio pretrpan stvarima za "ne daj bože". Činjenica da nas nikad nije izenadio sneg nije menjala spisak neophodnosti. Uglavnom, u Čačku je bio checking point i obavezna nabavka sira. Kanta nije imala dno. Koliko god bi seljak sira u nju stavio, još je moglo da stane. Zbog toga me je i začudio naš susret, posle mnogo godina. Tu staje brdo sira.

Dan drugi

Dolazim sa posla. Majka meri pritisak i dahće. Deda kulira, situacija standardna. Moja ćerka plače od smeha. Sir je stigao, molimo publiku da ostane na svojim mestima. Sekund pre mene ušla je omanja delegacija proizvođača sira. Kao da su indijsku princezu doneli, dobro nisu plakali u trenutku razmene sira za pare. Nama, deci, bilo je zabranjeno da učestvujemo u trgovini. Htela sam i ja da im ponudim svoje šarene perle u zamenu za nešto, npr. čvarke ili nešto tako korisno. Odoše srećniji nego što su došli. Pozva me babo da uradim nešto sa sirom. Bokte! Ne znam kojom magijom je 2 kg poraslo do 7 kg. Da je prase pa da se radujem, ali crni crnislave, pa šta će nam 7 kg sira? Da se ne sprema neki atomski udar ili erupcija novobeogradskog vulkana? "Ćuti sine, dobih još bolju cenu, potrošiće se". Kad mi tata kaže "sine" sunce me ozari. Sve mu opraštam.

Napunih kantu sirom. Za surutku je jedva bilo mesta. Agonija počinje.

Dan treći

Jeli smo sir u svim obrocima. Bogato, nije se štedelo. Umesih kiflice, duplu meru, taman naiđoše komšije. Ostale samo mrvice. Pa, hajd' da i proju napravim, da bude sutra za doručak, pojede se i to skoro sve. Da smo živi i zdravi, svi lepo jedu, nema brige. Uzmite sira uz proju, odličan je... Ma kakvi. Ode tegla ajvara dok si rekao "Keks"! Ako, valja dobar domaćin biti.

Dan četvrti

Pročulo se po komšiluku da se kod nas nešto slavi. Počeše da dolaze i oni koji nikad nisu. Gibanica pa interventne kiflice, dva tanjira sira, turšija, nešto domaće slanine... Jedu, ne krste se. Pa dobro, bar će sir da se pojede. Ode i po'' kila rakije. Ne, nije to niko doneo, to je ona što deda njome čisti crevne prarazite koje nema. Kaže, pije je da ih ne bi ni dobio. Gosti ostaju sve duže. Kanda im se svidelo pa ne žure. Da se ja pitam, najurila bih to sve odavno. Paraziti. To su oni što dolaze samo kad ima nešto da se jede a inače ni dobar dan ne umeju da kažu. Iz televizora u dnevnoj sobi prži turska serija. Dame su prenele svoje tanjire i jedu uz seriju, jer se ne propušta ko je koga ubio, ko robija a ko je kome majka. U trpezariji trešti prenos fudbalske utakmice zonske lige Venecuele. Društvo baš pravi buku a moji nervi to teško podnose.

Dan peti

Pojelo se sve sem pihtija i sira. Kiselog kupusa više nema ni u tragovima. Proje i gibanice su jedine trošile sir. Gosti ni da pipnu. Slanine im nikad dosta. Ispraznismo sve zalihe, i za goste i za domaće. Ni kobasica više nema u zamrzivaču. Mi smo od onih neverovatnih Srba, što ne veruju da zima može da se preživi bez punog špajza i goleme svinje u zamrzivaču. Polako i pihtije odlaze u zaborav. Gosti samo cokću. Šta reći, ni čačkalica više nema. Popijeno je sve sem razređivača.  Sir pojeden, taman toliko da se spusti poklopac na kanti. Ostalo su oljuštili.

Dan šesti

Neko zvoni. Izlazim na vrata, spremna da se pobijem sa onima koji bi opet da jedu i piju za džabe. Partijski aktivisti. Kao poručeni! Na nekome mora da se istopi moj bes. Dočekujem ih u mojoj omiljenoj majici "Bogoljub predsednik". Ne veruju. Toliko su mlada ta deca, da ni ne znaju ko je Bogoljub. Živci su mi prilično natapirani, nema potrebe da trzam glavom. "Mi smo došli....",  - odvaži se onaj glavati. "Znam ja što ste vi došli. Za mene postoji samo jedan predsednik. Kao što vidite, Bogoljubu vernost zauvek". Pogledima se dogovaraju da je vreme da beže. "Ma sedite, hoćete malo sira da vam naseckam? Nećete? Šteta, odličan sir. Doneli ste mi majicu tog vašeg? Eee, onda ništa, da vas ne zadržavam. A da vam ja ispričam nešto o Jehovinim svedocima, m?", - ludila mi ne manjka. Ni sira. Sleteli su na 4. sprat brzinom svetlosti.

Dan sedmi

Porodica je na okupu. Ne kuvamo. Jedemo sir i ješćemo sir jer mi to volimo i možemo. Da nam se smuči za sve pare. Jedemo mi njega i jede on nas. To brdo sira se regeneriše preko noći, svega mi. Neuništiv je. Tokom večere (znači, ceo dan se ne jede ništa sem sira) deda konstatuje kako je ipak kupio malo više sira nego što nam treba. Baba, poslednjim atomima snage, kuva makarone, ne bi li presekla onaj mrski sir. Količina je nenormalna. Ako se opet pročuje po komšiluku, pa tačno će doći iz poreske, da utvrde kolika primanja imamo.

Šta da vam kažem... Makarone i sir nisu baš neko jelo ali ima ih, pa svratite, i povedite bar još 48 svojih gladnih prijatelja. Nismo mi cicije. I ne zaboravite: ljubav za ljubav a sir za pare. Ništa na šarm.




2017-01-28

Za lopova

Ti, što si pravio gužvu u vozu, da bi se lakše dočepao moje tašne...

Neću da te vređam i nazivam pogrdnim imenima. Svako ima pravo da živi i svi zarađujemo kako znamo i umemo. Neki kradu na veliko, neki na malo, neki ne kradu pare ali kradu drugima osmehe i duše.

Opraštam ti. Majke mi. Opraštam ti svoje prazne pregrade u kojima je trebalo da bude novca koji želiš. I sve kartice, davno ispošćene, jer je ovaj januar strašno dug mesec i sve sam odavno već potrošila. Tih bednih 100 dinara meni ne bi spasilo život a ni tebi neće, osim ako ne kupiš dva hleba. U tom slučaju ti duplo opraštam jer gladan stomak čoveka tera da krade. Malo ćeš da štucaš, dok te budem pominjala kad budem morala da vadim nove kartice, plaćam novu ličnu kartu, ponovo skupljam sve PIN kodove, pa da znaš ko te pominje.

Nije taj narandžasti novčanik bio ništa posebno. Posebno je bilo ono što sam u njemu čuvala od takvih kao ti, lopuža i secikesa, koji se hrane tuđom srećom. Slika moje bebe, već su joj bile iskrzane ivice, tebi ne znači mnogo, jel da? Ni papirić sa receptom za kiflice sa sirom.. Sigurno nećeš da ih mesiš a više neću ni ja, jer ne mogu da se setim svih sastojaka i mera. Ni oni papirići sa zapisanim mojim mislima, ni to tebi ništa ne treba. To je bilo samo moje, godinama se skupljalo baš tu, i ko mi je kriv što ih nisam prepisala. Kad bolje razmislim, ni meni te misli više ništa ne znače. Odavno sam ih prerasla i potrošila, ostali su samo na papiru tragovi. 

Onaj omot od BIP piva, na kome mi je pre 24 godine jedan napisao da me voli, jer nije bio dovoljno opivljen da bi mi to i rekao... Nema veze. Ko mu je kriv što nije smeo. Papir trpi sve. Poništena ulaznica sa koncerta "Partibrejkers"-a, odavno joj je prošao rok važenja, još to veče. Da je Anton pržio gitaru, jeste, za pamćenje. To mi je ostalo u glavi. Odatle ne možeš da kradeš. Vizitkarte sa brojevima telefona ljudi koje nikad nisam pozvala... Potpuno nepotrebne. Da su mi trebali, već bih znala njihove kontakte i kako da ih nađem. 

Sve što mi treba, muko ljudska, imam u glavi. Ovo su bili samo tragovi, zapisi nekih trenutaka koji su prošli. Hvala ti što si ih oslobodio. Sigurno si ih bacio, sve sa novčanikom, kada si video da od para nema ništa. Nadam se da će mi, na hemijskom čišćenju, vratiti kaput bez reversa koji je bio u mom novčaniku ožuljalih ivica. I ako ga ne vrate, neće biti šteta. Mrzim taj kaput i grozno mi stoji. Ustvari... Vredelo je platiti da mi se u ormar ne vrati. 

Znaš li, nesrećo, čega mi je najviše žao? Jednog pramena kose. To više ne mogu da vratim a volela sam da je stalno uz mene. I žao mi je tebe. Meni si ukrao gomilu sitnica koje, vidiš, ni meni više nisu važne. Hvala ti što si me oslobodio bremena koje su nosile. Žao mi je tebe, jer ćeš uvek biti gladan da kradeš, jer samo ti znaš ko je tebi ukrao to nešto što u novčanicima drugih tražiš a nikada nećeš naći. Ljubav, poštovanje i poverenje koje je neko iz tebe počupao i bacio, kao ti moj novčanik danas.

Ako me opet sretneš, reci da si ti. Zagrliću te, iako si mi napravio bespotreban trošak vremena i novca koji nemam. Možda ti taj zagrljaj nadoknadi neki koji si želeo a nikad ga nisi dobio pa te, to nedostajanje,  žulja i tera da kradeš.




2017-01-22

Turbo nedelja

U predhodnoj nedelji sam se, više puta, iznutra okrenula naglavačke pa opet na noge. Ništa strašno se nije desilo. Prirodan sled već započetih aktivnosti a to me, sve zajedno, tera na pomisao da u aktivnu babu rastem.

Nominovana sam za dve prestižne nagrade. Divan je osećaj, kada ti se obrate ljudi koji cene tvoj rad i doprinos, kada se nađeš među jednako dobrima i još boljim laureatima. Škljocanje bliceva i zujanje kamera, lepo je i neobično meni koja se šminkam samo za takve prilike. Taman sam odlučila i da se obučem kao žena ali je -10C zaledilo Beograd tako dobro, da su sve moje odevne kombinacije postale iluzija. U masi lepih i doteranih žena, negovanih, našminkanih, ja sam bila u cipelama za drvoseče i sjajno sam se osećala.

Dva dana pre toga, ribala sam pod jednog potpuno novog kupatila sunđerčićem za sudove. Na kolenima, kako drugačije? Prsti isušeni od ribanja kreča, pranja i ispiranja ali oooosmeh, ljudi moji! Osmeh koji juče ni jedna kamera nije uspela da zabeleži! Ja, poznata po lenjosti kad su kućni poslovi u pitanju, pukoh od radosti što mogu da pomognem i doprinesem da jedan novi stan postane dom. Još imam upalu mišića koje nisam ni znala da imam ali mi ništa ne smeta. 

Juče je bio upriličen divan koktel, sa ambasadorima, direktorima velikih stranih i domaćih kompanija. Sve ono fino, na zub, gric, gloc, vince, baš sve na nivou. Dva dana pre toga, štapići i pašteta iz ruke, jer sto još nije bio sklopljen. Tu slast ne bih menjala ni za jedan ketering ovog sveta. Lako je uklopiti se u dobro i fensi, ali ne greje srce jednako kao ova pašteta. Nagrade su divne i odličan podstrek da nastavim da radim to što sam počela, sama, bez jasne ideje šta i kako, samo sa željom da pomognem onima koji su sad u trnju kroz koje sam ja prošla sama, bez mnogo pruženih ruku. Sve je baš kako treba da bude a ja cvetam od sreće kad vidim dva nova ključa na privesku, kupljen cipelarnik, montiran kuhinjski bojler. Radovati se tuđoj sreći u uspehu.. Meni je to bilo nepoznat pojam. Sada sam imala priliku i čast da učestvujem u svim fazama od ideje do realizacije nečijeg novog stana i divno je deliti te trenutke, čak i kada se treseš od umora ali te adrenalin fura da pomogneš i ništa nije teško. Mislila sam da nema većeg zadovoljstva od "daj ja ću da uradim, umesto tebe". Sada znam da je zadovoljstvo u "uradićemo zajedno". Mislila sam da sam najpametnija i najsposobnija u svetu. Sad sam naučila šta znači pomoći onoliko koliko nekome pomoć treba.

Ove zime, svi oko mene kukaju umesto kuca i maca na ulici. Samo pitam, koliko njih je pružilo ruku ljudima oko sebe? Gde ima volje da se pomogne, nađe se način. Nekad je pomoć i lepa reč, samo lepa reč upućena iskreno, ili još jedan par ruku u selidbi. Gde nema volje, nađu se izgovori. Kad je frka, na prste se mogu prebrojati onih koji će da pomognu. Za one koji bi pomogli ali nemaju kad, nema dovoljno prstiju. 

Selidba je totalni reset. Izgaranje do poslednjih atoma snage. Izlazak iz jedne, prerasle, faze života i ulazak u novu, kao kad gusenica napusti larvu i postane leptir, lep i slobodan. Odbacivanje svega nepotrebnog, od polomljenog do godinama ne korišćenog. Pozdravljanje sa emocijama vezanim za jedan stan i ulazak u sve novo, mirisljavo, čisto, nevino. Radost glupostima poput prvog uključivanja mašine za sudove, prvom ručku, prvom spavanju koje su finale izgaranju od posla u danima pre toga. Selidba, kao vrlo stresan događaj, odmah je iza smrti bliske osobe, ostajanja bez posla i razvoda. Traži čoveka celog, umom i snagom. 

Poseban ne bi bio Poseban, da u svemu tome nije našao vremena i strpljenja da bude tu i za mene. Da podelimo loše, dobro, paštetu, magične krpe i Ajax. Poseban po mnogo čemu, postao je Najposebniji i rasplakao me do kostiju porukom malopre "Odneo stvari u Prihvatilište". Ono, što je bilo najlakše da se baci u prvi kontejner, našao je vremena da odnese onima kojima najviše treba. Ljudima koji žive na ulici, kojima su svi okrenuli leđa i kojima je to Prihvatilište jedino mesto na svetu gde mogu da se okupaju, ugreju i jedu. 

I ovaj vikend ide ka novom ponedeljku, novim satima koje ću opet da posvetim onome što ne volim i onima koji me ne cene. Bajke ne moraju da se žive samo vikendom, zar ne? Malo mi fali, samo još malo, da se usudim da i to prekinem, kao što sam prekidala i odlazila iz nekih drugih životnih situacija u kojima više nisam bila Ja već zombi. Nikad nisam bila snažnija da planetu pomerim, jer imam oslonac u sebi i ljudima oko sebe. To su moje nagrade, najlepše i najvrednije. Za moj izgled juče pobrinula se Bojana, koja me je opremila šminkom koja se savršeno slagala uz cipele za drvoseče, među svim onim lepim i doteranim ženama. Za moj osmeh zaslužan je Posebni.






2017-01-09

Kako zaslužiš tako te pamte

Gospodin L. N. je bio uglađen, finih manira. Životne dobi u kojoj bi bilo za očekivati da bude džentlmen. Bivši sportista, sportski funkcioner, razveden, sa više dece iz više propalih brakova. Što bi se reklo, idealan tip muškarca koji ne traži kratkotrajnu zabavu nego finu vezu. 
Gospođa M.P. bila je u najboljim godinama. Razvedena, slobodna, deca su već odrasla a ona je dočekala svoju slobodu. Što bi se reklo, idealan tip žene sa kojom muškarac sličnog statusa može da ostvari kvalitetan odnos.

Upoznavanje je bilo slučajno, kako to u ovakvim pričama obično biva. Jednog zimskog dana, uz malo kosmičke prašine i posredstva Univerzuma, dotakle su se njihove kockice. Komunikacija je bila na sjajnom nivou. Dugi telefonski razgovori, poruke, upoznavali su jedno drugo i uživali u tome. On je, u njoj, budio želju za dodirima a ona je njega inspirisala da recituje Bećkovićeve stihove. Znalački ih je kombinovao sa citatima Mome Kapora, kako i dolikuje gospodinu njegovih godina. Svi ti razgovori u tami posle kojih su oboje blistali... Za poželeti! U jednom takvom razgovoru, dočekali su Božić. Treptali su kao kineske sijalice na plastičnoj jelki, a jedna namera se našiljila, baš kao i ukras na vrhu jelke.

Sreli su se, te Božićne večeri. Ona je bila poluzamrznuta, kao pogačica od lisnatog testa. On, mladalački, iskočio je iz svog fensi auta, u jaknici za dvadesetogodišnjake. Strast pod svetlima velegrada, dok su prve pahulje šarale sedmu januarsku noć.. Totalna romantika. Pitanje "Kod tebe ili kod mene?" nametnulo se pre Božićnih najlepših stihova, o medenoj česnici i rumenoj dečici. Poljupci su skraćivali vreme čekanja na semaforima potpuno praznih gradskih ulica. Božić se provodi u domu, svom. Samo su oni rešili da ga proslave radno i svečano.

Stan topao, okićen, lep, uredan. Ko bi rekao da ga sam muškarac tako održava ali dobro, realno je, umeju muškarci da budu uredniji od žena. Komadi odeće leteli su po dnevnoj sobi, kao u niskobudžetnim filmovima holivudske produkcije. Gospođa je, u poslednjem trenutku, spasla jelku iza sebe jer je njegova košulja pretila da je poruši. Strast je cvrčala kao Božićna pečenica neke manje pohotne domaćice. Obreše se u mraku sobe sa single krevetom, pravljenim za jednu osobu, a ne za nadolazeću strast dvoje čiji zbir godina iznosi okruglo 100. U trenucima zanosa, bilo je pucanja glavom kojekuda, ali sve je to bilo nebitno... Mrak, pahulje nad Beogradom, i zvuci uživanja krasili su to svečano veče. Trnula joj je noga, za koju nije bilo mesta u krevetu, pa je nehajno visila preko. Pre 20 godina to nije bio problem. Sada je bolelo, još kako, ali zarad uživanja nešto se mora istrpeti. Pa, i gospodin je, pukao glavom u most koji je ormar činio iznad single kreveta, pa se nije žalio.

Otišla je do kupatila. Iskusno oko je primetilo preovlađujuće žensku kozmetiku. Četku i presu za kosu. Pakovanja uložaka raznih veličina. Srce joj je još titralo, od predhodnih akcija, ali je zrno razuma počelo da se puni nepoželjnim informacijama. I one papuče, koje joj je dao kad je izula svoje bakandže.. Objasnio je da ih nose njegove ćerke, kad dođu u posetu. Gospođa nije bila glupa. Možda je bila pod uticajem vrelog seksa, ali nije bila glupa. Po izlasku iz kupatila pitala ga je da li je zaista slobodan za vezu sa njom, da li ima partnerku? Krenulo je njegovo klizanje, nevešto za nekoga ko je sprcao u dupe toliko godina a ne ume da laže kao čovek, nego kao patuljak iz začarane šume. Svi štitovi njene odbrane su se podigli ali avaj, posle seksa nema kajanja.

Preokrenuo je priču na dešavanja od malopre, očekujući hvalospev. Da budemo jasni, nije to bio nikakav spektakl, jedan sasvim običan kres obogaćen svetlucanjem kineskih lampica sa jelke, koje su proizvodile odvratnu muziku. Stoički je trpeo niske udarce. Pa, bato, ako ćeš ti da budeš neiskren i foliraš, sad ćeš da čuješ ono što su mnoge htele da ti kažu ali nisu. Koliko ti poštuješ ženu u svom krevetu, budi siguran da će i ona tebe.

Uskoro su napustili ljubavno gnezdo. Džentlmenski ju je odvezao njenoj kući, uz sve izlive nežnosti poput "Bilo je nezaboravno, sviđaš mi se..." i ostalih lagarija kojima se muškarci služe kad im ponestane pravih argumenata a situacija zapreti da preraste u ozbiljan fajt. Razišli su se, uz njen tresak vratima skupocenog auta, i njegov kao iznenađeni izraz lica. Džukelo, ti ćeš meni da puštaš Mocarta i Franca Lista! Pa nisam ja sa duda pala! Gospođa je siktala u sebi, dok je pod tušem prala miris njegovog tela. Bio je oklembešen, prigodno svojim godinama, zato matori lisac nije palio svetlo! I neka je pukao glavom, đubre lažljivo. Ma, samo da se opet javi, održaće opelo njegovom egu!

Međutim... Nije se javio, ni to veče ni sutradan, nikad više, taj gospodin L.N. Gospođa M.P. bila je odlučna u svojoj nameri da mu pomrsi konce. Šta je skuplje? Cigla u haubu ili cigla u šoferšajbnu? Ipak je ona dama u godinama i ne trči toliko brzo, da bi ga počastila sa dve cigle. Ništa muškarca ne potrese kao bolovi njegovog automobila, oličenja njegove muškosti. Da mu napiše mail, poruku, tom crvu crvastom..? Nije mogla da se odluči šta bi bila prigodna kazna za prevejanog i iskusnog lažova koji će ostati upamćen po svom malom.... krevetu. Htela bi da mu poruči, i ovim putem, da on nije ništa posebno, tako mali i oklembešen i mlohav, nego je sjeb'o sa onim Bećkovićevim stihovima.. Uvek je padala na te poetske tipove.

Eto rešenja! Na ciglu će da napiše neki stih. Tako će mu biti i romantično i bolno, istovremeno. Nactaće i pahuljice i poljupce pa fiju o šoferku, biće to ceh od 200 EUR minimum. Kao si j...., tako te pamte, matori.







2017-01-06

Deo iz knjige "Priče iz života razvedene mame"

....
Sneg u Beogradu – kako to romantično zvuči! Pucketanje vatrice, večernje šetnje pod plaštom pahulja, ruka u ruci… Ne, ne, ne. Lopatanje snega oko zgrade, ako hoćeš da se isparkiraš; ruka u ruci, dok ih trljaš da se zagreju posle struganja stakala. Romantika više ne živi u gradu.
Katolički Božić najavljuje da su na pragu zimski raspust, opuštanje i pravoslavni praznici. Večeri porodice i odabranih prijatelja, dani u pidžami i termo čarapama, vangle ruske salate i nepročitane knjige nagomilane predhodnih godinu dana.
Ćerka je pozvana na Badnje veče kod drugarice Sare; tačnije, kod njene bake. Sarini roditelji će otići po decu u školu i svi zajedno idu u Kovačicu. U svakom slučaju, deca će provesti popodne na snegu, a uveče će imati lepo druženje sa Sarinom porodicom i prijateljima. Vratiće se u Beograd taman pred sutrašnji polazak u popodnevnu smenu u školu. Gledano iz ugla deteta, veća je radost u iščekivanju praznika nego u samom prazniku, pa su devojčice jedva dočekale vreme za kretanje. Ko još da misli na školu i obaveze?
Međutim, Sarin tata nije uspeo da izađe ranije sa posla i, da ne bi zakasnili, ponudila sam se da ih ja odvezem do Kovačice. Dve devojčice i dve mame krenule su na putovanje. Iz Beograda nas je ispratila poneka pahulja snega i već oko 18h smo pokucale na vrata Sarine bake.
Kuća je već bila okićena, a Sarina baka je jedva čekala da stignu gosti. Sve je mirisalo na vanilu, na šapice i vanilice i na praznik. Moram da priznam da sam se radovala više nego deca. One su istrčale da vide podmladak u štali, a Sarina mama i ja smo se ponudile baki da pomognemo. “Vi ste moji gosti. Dobrodošli. Danima se spremam za ovaj dan, kada će se u kući opet okupiti dragi ljudi i kada će se čuti radosna dečija vriska. Samo vi sedite. I ne kradite kolače. Valentina, ovo se na tebe odnosi!”, tobož strogo je rekla baka. Oči su joj sijale od radosti što smo tu.
Valentina i ja smo se vragolasto pogledale. Povela me je u poslednju, gostinsku sobu. Tu se ne loži i sveže napravljeni kolači se tradicionalno ovde skladište. Baka se zaista danima trudila. Tacne su bile prepune. Soba je bila okrečena u zeleno, a zidovi su bili ukrašeni crtežima koje su porodično slikali na zidovima posle svakog krečenja. Provirile smo kroz prozor, da nas neko slučajno ne vidi, dok inventarišemo slatko skladište. Degustiranje kolača prekinuo je zvuk automobile Sarinog tate. Sad smo svi na okupu i krajnje je vreme da se ti kolači isprobaju, ali je dilema kojim redom? Vanilice su moja strast. Ne volim torte i moderne kolače sa kremovima i ukrasima. Moram da priznam da je slađa od samih kolača bila ta “krađa”. Dok se baka pozdravila sa zetom i mi smo sakrile tragove svog nedela. Baka nas je samo prekorila pogledom kad smo navalile na hladnu kiselu vodu. Bake sve znaju, samo se prave iznenađene.
Gosti su polako počeli da dolaze, velika porodica. Sarin tata je već u kuću uneo slamu, a deca su se zabavljala pravljenjem igračaka od slame i vunice. Pravo pretprazničko raspoloženje.
Teška srca sam morala da se pakujem za povratak u Beograd. Ubedili su me da ostanem još jedan sat, samo još da probam ovo i ono i samo još ovo… Da ne radim sutra, rado bih ostala. Svakog trenutka je trebalo da svrati i Anton, Valentinin najbolji drug iz detinjstva. Prvo je na prozor lupkao njihov tajni znak, kao kad su bili deca, a zatim je ušao, kose potpuno bele od snega. U kući smo toliko bili zaneti atmosferom i slavljem da sneg niko nije ni primetio. Nas petnaestak i još sedmoro dece, atmosfera koja zaista topi srce.
Anton je baš fini čovek. Razveden, deca na fakultetu u Beogradu, a on je agronom koji se vratio u svoj rodni kraj. Kako reče, deci je potreban stan u Beogradu, oni tek uče život, a on ga vraća u napuštenu rodnu kuću. Atmosfera u bakinoj kući je bila savršeno topla i vesela. Pogledala sam kroz prozor sa strepnjom. Ako sneg ovako intenzivno pada, poznajući mane svog oldtajmera (za kog je, posle servisa majstor tvrdio da će da traje još 20 godina), vožnja nazad u Beograd biće prilično naporna. Kukavica je izletela iz starog zidnog sata i objavila da je Božić stigao. Najlepše želje, osmesi i radost kao da smo svi deca i da ni jedna briga na svetu više ne postoji. Dobila sam i poklon. Deci nije padalo na pamet da krenu na spavanje, a preda mnom je bio put. Zavejan. Što se mora, najteže je. Vreme je za pokret.
Sarini roditelji, baka i Anton su izašli da me isprate. Sneg je vejao, a obrisi mog auta su se nazirali. Ne, ipak ne mogu da ostanem da spavam tu, jer obaveze na poslu ne mogu da odložim. Anton se ponudio da mi pomogne da očistimo auto, ali nije to bio jedini problem. Okolo je bilo bar pola metra snega i lopatanje do izlaska na put neće trajati kratko. Put je bio relativno čist, ali desetak metara svežeg snega do njega, jedan čovek sa lopatom neće moći da očisti.
Pred kućom prekoputa još jedan čovek je sam već očistio svoj auto i rasčistio sneg do ulice. Izgleda da je i on bio u gostima… “Pozvaću ga”, predložio je Anton. Kratak razgovor za brz dogovor, čovek stiže sa još jednom lopatom, nemam razloga za brigu. Za to vreme ćemo da očistimo auto. A sneg? Pada li pada. Kao da niko sutra ne radi i kao da niko ne mora da vozi do kuće.
Iz polumraka sa druge strane ulice se pojavio čovek sa lopatom i odmah je krenuo da čisti od puta ka autu. Pomislih, ako je baka ispred kuće imala ruže, sad nema šanse da ih nađemo. Čistiće najkraće rastojanje. Dva vredna i jaka čoveka, šta je to za njih?! Vratila sam se u kuću, pozvaće me kad završe. I zaista, Anton je došao po mene za dvadesetak minuta. Sat je otkucao prvi sat iza ponoći. Valentina je odvela decu na spavanje, a njen muž i baka su ostali sa gostima. Još jedno pozdravljanje sa svima i polazim.
Sneg je i dalje vejao. Anton i čovek su očistili stazu koliko je to bilo moguće. Prišla sam da se zahvalim. Anton je bio zajapuren u licu, verujem da nije skoro lopatao toliku količinu snega. Onaj čovek je stresao sneg sa svoje kape i podigao pogled ka meni. Tog trenutka je sve stalo.

“Poruke od tebe baš dugo putuju”, reče Žarko. Kakav sneg? Zagrljaj najjači na svetu. Obasjali smo sve oko sebe. A ja, bez naočara, dok sam shvatila, ljubio me je već.