Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-06-23

Korisni saveti


Leto je. Gomile saveta napadaju sa svih strana: kako da zaštitite kosu na suncu, kako da spakujete pun ormar stvari u torbu 30 x 45 cm, kako da pocrnite, a ne izgorite. Ima i korisnih saveta na temu kako da oribate skorelu rernu ili se našminkate za 30 sekundi, ali se njima nećemo baviti ovaj put. Nadam se da će vam moji saveti biti od koristi. Pa, da krenemo! U šumi Ukoliko dugo očekivani odmor provodite na planini, evo par saveta. Moram da napomenem da su svi saveti univerzalnog tipa, ali ne kao helanke sa oznakom "one size fits all" (jer neka dupeta u njih ne mogu da stanu ni pogledom). nego stvarno. Susret sa zmijom. Gradsko ste dete, nemate baš iskustva, a zmije su vam se zgadile još onomad, dok ste bolovali od boginja u vreme letnjeg raspusta. Dok su vaši drugari išli na Jelsu na Hvaru sa školom, vas su terali da nosite crveni džemper, da vam ne bi izlazile tzv. unutrašnje boginje, nego da sve izađu spolja. Još nisu dokazane te unutrašnje boginje i niko ih nije imao, ali vaša nana je insistirala da nosite nešto crveno, kao i generacije pre vas. Iako je napolju bilo 30 C, roptali ste u crvenom džemperu i poštovali zabranu tuširanja, da se ne raznose po telu, kao tamo nekom iz treće zgrade što su se raznele. E, u tim teškim trenucima gledali ste Opstanak i Dejvida Belamija. Ukoliko niste napamet naučili uvodnu špicu, kad se pojavi Temza i Londone bridge, pred vama je život, pa polako... Dakle, zmije. Dižete noge na krevet kad se pojave na tv, jer su traume iz detinjstva jake. Danas su novine objavile da se zmije boje samo jedne stvari (jedan od članaka tipa "Nećete verovati šta se dogodilo kada je srela zmiju"). Obzirom da nemate razvijene one suptilne tehnike dr Dulitla, da se ne razumete sa gmizavcima i ne znate nemušti jezik, zapamtite: zmije se boje samo i isključivo ježeva! Ni slonova, ni krokodila, ni petardi, ni pit bulova - samo ježeva. Iz tog razloga, potrebno je da pred njih stavite ježa kog, logično, nosite sa sobom kud god da pođete, jer izeš izlazak iz kuće bez ježa u tašni. Ukoliko nemate dostupnog ježa (npr. svog ste pozajmili komšinici), treba pred zmiju da bacite igračku u obliku ježa. Logika je, i ovde, na strani očiglednog, jer svaka normalna srpska porodica u svom domu ima igračku u obliku ježa. Ukoliko nemate ježa ni v.d. ježa, trčite koliko god vas noge brzo nose. Medved Susret sa medvedom može da bude prilično inspirativan. Prosečan Srbin ne sreće medvede često i ono što u saobraćaju kažemo kao "Medvede, vozi brže", a dete pita "Tata, tata, a gde je Maša (jer medved i Maša su kao dva guza u istim gaćama), nije baš pravi primer. Medved je poveliki i brz, kažu oni što su ga sretali. Ima jedan "izBosne", što je medveda udavio golim rukama, ali se ta tehnika ne preporučuje pre nego što se o kontraindikacijama posavetujete sa svojim lekarom ili farmaceutom. Kažu da je delotvorno da se pravite mrtvi. Ozbiljno. Dakle, ako šetate šumom i sretnete medveda, ništa ono "Ljubim ruke, dobar dan" nego se odmah bacite na tlo i pravite da ste mrtvi. Nema veze ni ako padnete preko ježa. Važno je sačuvati glavu na ramenima. Zašto medvedi ne vole mrtvu prirodu, ne znam, nisam našla taj podatak. Zapamtite: pravite ste da ste mrtvi, samo nemojte da preterate. Ipak, kako ćete da znate da li je medved još tu ako žmurite? Krpelji To nisu članovi šire familije, koji su kod vas došli samo na jedan dan, da kupe malom najnoviji model Nike Air Max i ostali, evo, već drugu nedelju. To su male krvopije. Prenose kojekave bolešture. Po izlasku iz šume-trave, pregledajte celo telo i ako vidite nešto što ne znate šta je, verovatno je krpelj. Ne dirajte. Za njihovo skidanje treba vam dve godine studiranje medecine i još semestar iz treće. Ne pokušavajte ni u Domu zdravlja, ukoliko ga ima u krugu od 100 km od vukojebine u kojoj ste. Ni u bolnici. Jedini nadležni su u Institutu za tropske i infektivne bolesti u Beogradu. Ukoliko ne umrete od krpeljskih boleštura, pre nego što stignete do ovog Instituta, svratite do kioska sa pljeskavicama, odmah tu levo. Odlične su, ako vas napadaju kerovi lutalice, mada nije odmet ni oni da vas izujedaju, da ne čekate red samo zbog jedne gluposti. Ne zezajte se sa krpeljima. Ni sa rođacima. Ni jedni ne odlaze bez ozbiljne intervencije. Opekotine od sunca Najlepše su one na nosu i na ramenima. To vam pričam iz bogatog ličnog iskustva osobe koja voli da pluta na vodi, grleći loptu na naduvavanje. Možete da uronite u kadu punu kiselog mleka i neće vam puno pomoći. Mora da boli i morate da prođete kroz fazu "mladog krompirića". Ukoliko za par dana, posle guljenja sprženog sloja kože, ponovo izgorite, onda vam treba zakonom zabraniti da izlazite na sunce, osim od novembra do februara. Kupite neki melem na vreme. Ono što vam u podne izgleda kao "super sam boju nabacila", oko ponoći peče kao da vas sam đavo roštilja. Neželjena komunikacija Zamislite da ste negde gde vam se prikači neko sa kim ne želite da pričate. Naravno, koliko god vi ne želite, druga osoba želi, obrnuto proporcionalno vašem htenju. Imate opciju: a) par rečenica i kad prestane da bude zanimljivo, kažete da su vas zvali iz stranke i morate da idete da lepite plakate b) složite najidiotskiju facu koju umete i pitate "I ti vidiš mrtve?" Ovo rešenje je drsko, bezobrazno i delotvorno. Nije lepo, ali ako ne ide - ne ide. Sa nekima se mora direktno. Stolicom. U glavu. Ovo je opcija pod c). Muvanje Upoznate devojku prelepoticu. Duga kosa, bujne grudi, nokti salonski, šminka fantastična, a dupence kao bombona. Ukoliko niste sigurni da je na njoj sve pravo, pozovite je da sutra idete na bazen. Ako se sise drastično smanje, znači vara i nosi kineski push up grudnjak, a koja vara sa sisama, varaće na kartama, a takva vam ne treba, jer ko vara na kartama, ne treba ni da ide na bazen. Postoji realna šansa da se i dupence izobličilo, jer (iz pouzdanih izvora) znam da postoje prevarantske farmerke koje imaju neke umetke koji podižu guzice isto kao i ovi gornji elementi. Na bazen će svakako morati bez šminke. Njenu pravu prirodu upoznaćete kad odete u bazen za nejač. U slučaju da se sitnom decom oduševljava, a vi niste taj tip, možete da pribegnete rešenjima kao kad sretnete zmiju ili medveda. Ili kombinovano. Trčanje ili fejk smrt, sve dok opasnost ne prođe. Upoznate dečka prelepotana. Njegove obrvice su kao morske pijavice, bolje depilirane i uređene nego vaša bikini zona, jer mrzite da vas prže vrelim voskom po senzitivnim mestima, pa se malo razbokorilo, jel'te... Ako želite da saznate koliko je snalažljiv, možete da ga zamolite da vam kupi uloške, nabavi CD za udžbenik iz nemačkog za 6. razred (nema trika, među nama) ili ga pošaljete u potragu za zlatnim runom. Ako obavi sva tri zadatka, može da vas vodi pred oltar. Sve ostalo, materijalno, može da se kupi kod Kineza. Nadam se da će vam moji saveti biti korisni, a na mom youtube kanalu možete da pogledate još praktičnih saveta, npr. kako da brzo razgazirate Coca-Colu ili kako da prskate protiv krokodila. Do tada, uživajte u letu i zapamtite: čizma glavu čuva, a šubara noge! Volim vas, ćao, ćao!

Tekst: Sanja Ciganović Lektor/korektor: Andreja Spasić Foto: Internet

2017-06-07

Uputstvo za upotrebu


Za one koji me ne poznaju, ja sam srećna žena. Skroz obična, dosadna i gunđava kao i većina žena, nesavršena, drska, lenja. Sama sam sebi izvor radosti i žalosti. Umem da se natmurim kao oblak mrk i umem da se smejem kao da sutra ne postoji. Ni po čemu posebna, osim po mislima koje lutaju po umu i drumu 200 km/h. Od gunđanja se lečim ćutanjem. Ljudi pomisle kako sam zamajana svojim mislima, kako razmišljam o novim knjigama i čarobnim svetovima, a ja ćutim samo da ne bih ulazila u besmislene rasprave. Ne palim se na diskusije o beogradskoj fontani, vrućini, hladnoći, stvarima na koje ne mogu direktno da utičem. Neka o tome misli ko je plaćen, ja nisam i ne želim da se na to trošim. Ono što me poslednjih dana isteruje iz pameti je rečenica koju je bar desetoro ljudi izgovorilo glasno: treba da smršaš. Hvala svima. Niste mi rekli ništa što bi me, mudrošću, pomaklo iz mesta. Sve ja znam i bez da mi kažete. Stvar je jednostavna. Ja sam od onih koji se menjaju ako to žele i nema sile svemira koja će da me potera na promenu koju neću. Potpuno je svejedno o čemu se radi. Kapiram ja dobre namere i brigu za mene i zahvaljujem, potpuno je bespotrebna. Svi nude čarobne šejkove, komšinicine dijete, akupunkturu, magnete, čuda luda koja su pomogla tamo nekoj. Nikakva hemija tu ne pomaže. Jedna mudra baba je govorila da u logoru niko nije bio debeo. Toliko. Umesto gubljenja energije na mene, poradite na menjanju sebe. Mnogo bolje će da vam se vrati uložen trud. Leto je postalo sinonim za zategnuta dupeta i nedostatak sala. To se, dragi moji, oblikuje i sređuje svakog dana, a ne u junu čudesnim praškovima i pilulama. Mislim, gutajte vi šta volite, samo mene ne smarajte. Toliko sam postala alergična na smor, da nije normalno, a lekar mi je rekao da izbegavam sve što mi alergiju izaziva, pa zaključke formirajte sami. To je plan a). Plan b) je nešto složeniji i baziran je na dvosmernoj komunikaciji. Do sada sam se ustručavala od direktnih komentara, koji bi mogli biti shvaćeni kao kontranapad. Da se razumemo, kad želim da napadnem, ja napadnem, nije mi potreban ni povod, ni razlog, ko onomad kad su roknuli Ferdinanda. Kao i svaki lav, mrzi me da smišljam gluposti kojima bih vam odgovarala na nagovore i čarobne formule. Pojedem napadača i ende. Zadivljuje me ta smelost kada neko hrabro krene da mi prosipa savete. Ne zato što sam mnogo pametna nego zato što ja dajem savete samo kad me neko pita ili umire. Na ono što nisam pitala, nemojte da ulazimo u rasprave ubuduće. Koristiću vaše koplje ako me ne bude mrzelo da gledam vaše face kad se na njega nabodete. Na "Jao, da vidiš kako deluje čarobni šejk, ništa dijeta, samo zgutaš i odmah si lakša 20 kg"... dobićete mogućnost da izvlačite ceduljice sa pitanjima. Da, da, velikodušno ću vam dati mogućnosti izbora. "Jao, baš si se oklembesio, a bio si cool frajer". "Jao, što si se ofucala. Ništa hijaluroni i fileri bora, m? Jebe li te ko?" "Jao, još koliko godina i stan će biti vaš? Ma šta je to, tri decenije prolete..." "Jao, uvek si bio simpatičan (trep trep). Je l' ti još onako.... malecki?" "Jao, sladak ti je sin, veliki dečko. Je l' znaš da duva, dole u parku? Ma da, ali kažu da to nije nikakva droga, to samo onako rekreativno..." "Jao, videla sam tvog muža sa nekom cicom... Čiča opravio prostatu? Nije? Imam drugara hirurga, daje garanciju 3 godine, ludilo. Dođi na prezentaciju u utorak, biće i jedan deda koji startuje sve redom, izgleda doktor zaista zna zanat". Dakle, da me se manete sa veličinom moje guzice. Biću prinuđena da se branim vašim oružjem. Dužina mog jezika diretno je proporcionalna obimu mog struka, a brzina misli je zadivljujuća. Ne želite da svoje kvalitete upotrebim odjednom. Ne zezam se. Meni je, sa mnom, super i ne pada mi na pamet da dokazujem to omiljeno vam "Jaooo, zračiš!" Ti zraci se ne kupuju. Rastu negde iznutra. Toliko divote ne može da stane u ženu od 50 kila, a ko se za mač hvata, mora da bude spreman da od mača i strada. Uzdravlje! I da vam životi budu savršeni baš onako kako ih kačite po Fejsbucima!


Tekst: Sanja Ciganović
Lektor/korektor: Andreja Spasić
Foto: Internet

2017-05-28

Svaki dan je novi dan

Jutro je obećavalo sasvim redovan majski dan. Kako su se sati kotrljali jedan za drugim, tako su događaji dobijali neželjeni pravac. Ili je sve u mojoj glavi? Juče je bio jedan od onih dana kad ti se na glavu sruči čitav svet, kada sve što može krene kako ne treba.

  • Poneseš hranu na posao i podeliš sa koleginicom a tvoj deo pojede tvoje dete.
  • Pokisneš, treći put u istoj nedelji, ne zato što si ćurka i ne nosiš kišobran nego zato što tako pljušti da sklopivi Kinez ne pomaže.
  • Dođeš kući i poželiš da ručaš. Ručka nema. Zašto? Pa, rekla si da nećete biti tu u vreme ručka.
  • Zamisliš ručak i, par sati kasnije, ispržiš dva jajeta. Dođe dete, nagne ti se preko ramena (samo da proba), konstatuje kako je baš ukusno i okrene tiganj prema sebi. Ostane ti neko trunje od sira jer taj sir i nije nešto...
  • Dočekaš noć, legneš da spavaš i, iz mraka, čuješ tanušni glasić "Mamaaaaaa, da li mogu da spavam sa tobom?" Svaki pokušaj objašnjavanja da ne može završi se tako što se mali  E.T. uvuče u tvoj krevet, sve sa dva jastuka, medvedom, dva ćebeta. Čekaš pogodan trenutak da je isprašiš nazad u njen krevet i shvatiš da si se totalno rasanila i da je 02.38.
  • Staviš veš na pranje, kad si već budna, i kad uključiš beli na iskuvavanje, vidiš kako se u bubnju vrti crvena čarapa. Narednih dana, svi ćemo da nosimo roze gaće.
  • Zaspiš, pred zoru, i čuješ goluba toliko glasno da u snu ne veruješ da sanjaš. Da, leteći pacov šeta po tvojoj sobi, kao da si ti uljez a ne on. Kreće akcija izbacivanja istim putem odakle je došao.
  • Glad ti ne dozvoljava da opet zaspiš. Kreneš u kupatilo, da se pogledaš u ogledalu i pokušaš sa motivacionim porukama tipa "Možeš ti to" ali u kupatilu je već deda. Baba cupka, sa druge strane. Delići sekunde su u pitanju, čini ti se, kad god je wc zauzet. 
  • Odremaš još malo u fotelji. Shvatiš da je prošlo 40 minuta i da je kupatilo i dalje zauzeto.
  • Poželiš da je radni dan i da pobegneš u kancelariju, jer je tamo mir i nema gužve pred vratima toaleta. Nije. Nedelja je.
  • Znaš da je nedelja jer vredna komšinica lupa šnicle malo iza 07h.
  • Od spavanja odustaneš i zvanično ustaneš. U trpezariji zatekneš babu kako čita lektiru za peti razred. Ajde što čita nego i prepričava. Pitaš je da li je na nekim novim lekovima, jer je njeno ponašanje krajnje čudno. "Pomažem detetu, zamolila me sinoć, nije stigla da pročita".
  • Konstatuješ da knjiga ima 178 strana i da je mala lenjivica osmislila čitav plan iza tvojih leđa, a baba je saučesnik.
  • Lenjivicu izbaciš iz kreveta, Antihipertenziona terapija ti, ovog jutra, ne pomaže. Kreće igra "Pitala baka decu ko je razbio prozor". Niko pojma nema. Baba štrika domaći, kao da joj život od toga zavisi.
  • Krećeš u obračun sa svima koji u tome učestvuju. Deda zauzima poziciju neutralnog posmatrača, nešto kao čekač autobusa ali u dnevnoj sobi. Nema pojma. 
  • Baba i unuka se domunđavaju čim okrenem leđa.
  • Kažem babi da se spremi za trčanje i kolut napred. "Bože, Sanja, šta lupetaš?" Pa, kad možeš unuci da pišeš lektiru, možeš i sutra na ocenjivanje na času fizičkog. 
  • Ukućani shvataju da sam ušla u crveno. Ni 09h nije a kolektivno ispunjavaju uslove za naslovnu stranu u crnoj hronici, rubrika "Svi su je znali kao mirnu komšinicu".
  • Odustaješ. Po savetu kardiologa, čuvaš svoje srce, dišeš duboko, šatro meditiraš i to sve dok ribaš kupatilo i droziraš se kućnom hemijom.
  • Ukućani zaziru od tebe. Beonjače ti imaju čudan, plavičasti sjaj, koji nagoveštava da si iz crvenog prešla u ljubičasto i da ćeš da ih pobacaš sa sprata sve zajedno, jednom rukom.
  • Krećeš da brišeš  prašinu sa lustera. Sa njega se nikad ne briše prašina, ali eto, danas je došla na red. Sijalica ti se drobi u ruci. Nije ti ništa. Sve one poruke Ive Andrića, Sai Babe, Hare Krišna Bramavutra i ostalih Facebook mislilaca ne dozvoljavaju ti da poklekneš. Sve držiš pod kontrolom, iako ne izgleda tako.
  • Pri isključivanju usisivača, ponovo čupaš celu doznu iz zida. Hoćeš da pročitaš horoskop ali ne znaš gde su naočare. Eno ih pored cigareta, kojih nema još od juče. Sve je to neposlušno i samo beži, nikad nije pri ruci kada ti treba.
  • Horoskop je nešto između "Dobićete sedmicu na lotou, venčaćete se uskoro i ne krećite na put". Odustajem od sva tri. Preventive radi.
  • Situacija se smiruje, kao posle razornog cunamija. Puštaš Jenifer Lopez, jer ti je um već premoren, da bi se setila bilo koje pesme. Ni 11h nije. Nešto šuška u kuhinji, kao da neko cepa kesu.
  • Supa kipi po šporetu, niz šporet. Razmišljaš koliko je lepo roditi se kao crv, uvaliti se u jabuku i jebe ti se za sve. Veš je roze. Niz šporet teče supopad (supa kipi i u slobodnom stilu curi ka pločicama), Ulicom prolaze svatovi. Eto bar nekoga kome je lep dan.
  • Čuješ dete koje viče "Čibe!" kao da je čopor divljih kerova u blizini. Leteći pacov se vratio u sobu. Ako mi naleti na volej, stradaće nedužan, još ću krv morati da brišem sa nameštaja. 
  • Na Facebook je stigao zahtev za prijateljstvo od nepoznatog muškarca. I dalje nema naočara, nemam pojma da li ga poznajem. Po slikama iz obilaska manastira, kafanskih proslava i u navijačkim obeležjima, shvatam da je bar 20 godina mlađi i 30 kila lakši od mene. Preko svega bih mogla da pređem ali brate.. Navija za Partizan. Venčanja neće biti. Horoskopi su laž. Request deleted.
  • Isključuješ se iz daljih dešavanja u domu svom, kao autobus koji kreće prema garaži, na opštu zaprepašćenost putnika na prepunim stanicama. Jel su danas svi sa pola mozga, m? E, i ja sam, jer sam tako u mogućnosti.
  • Nema te bolesti koju moja orahovača ne leči. Nema ni orahovače. U ruci mi je čaša sa ledom. Odličan obrok, bez glutena, skroba, šećera, soli i svega. 
  • Ok... Namazaću nokte, da sutra odem na posao pristojna. Danas je onaj dan kada ni crveni lak ne umem da namažem kako treba. Više ga ima po zanokticama nego po noktima. Acetona, naravno, nema, neko je ukrivo zavrnuo čep i ispario je.
  • Shvatam da sam u stanju svesti kada nisam sigurna da li mi treba emigracija na pusto ostrvo, dva šamara ili Milka od 300 grama. Imam punu terasu roze gaća, nemam supu, ni cigare ni naočare. Šta imam? Jednu poruku koja menja sve. 
Iako je vikend na izmaku, iako danas nisam ništa pametno uradila, iako imam 11 započetih blogova, iako moja ćerka ima pismeni iz matematike a nema pojma o decimalama, iako su mi se brutalno skršili neki davno osmišljeni planovi... Imam samo iskustvo da sve prođe, i dobro i loše, samo treba da se pokrijem preko glave i čudovišta će otići. Valjda...



2017-05-20

Sremačka duša


Onaj moj, nikad se nije isticao. To je vazda' živelo k'o kad je bio mali. Ovde spavaš, ovde jedeš, ovde učiš i nisi ti rođen da misliš, nego da radiš šta i kako ti se kaže. Lepo su ga vospitali njegovi, Bog da im duše prosti. Zato je i ostao glupkast, ali mu nemojte to nikad reći. Dobro odgojeno dete koje se nikad i nikome nije usprotivilo, eno pola veka je sprc'o, a ne ume glasa da pusti sebi u korist.

Kad smo se venčali, ja ga lepo pitam je l' hoće supu juneću ili goveđu? Ta, meni je ženo svejedno, ti samo skuvaj. Aman! Kako ću skuvati kad ne znam koje meso da kupim? Ja volem svakakvu, a on nema mišljenje, osim kad ode kod tate pa se vrati pametniji. Zato sam kuvala pačiju, iz poštovanja ka mišljenju trećeg lica. Ponekad se čudim da li me je sam izabrao ili mu je neko rekao da tako treba biti. Kako je decu sam napravio, lepo ne znam.

Uglavnom... ja imam mišljenje o svemu. Taman da je sve svejedno, naopako! Mora čovek znati šta želi, niko to ne može umesto njega. E, neke davne godine, zvao ga advokat. Namah sam se prepala, šta će njega zvati advokat, pa taj ni kod zubara ne ide, a baš će kod advokata. Da ne duljim, umro neki njegov ujak i ostavio mu imanje. Mal' se nisam prevrnila kad se vratio i sve mi ispričao. Bio je jedini naslednik. Za tog ujaka su pričali da je lud, ali i to je u redu, svaka porodica mora imati jednog ludog ujaka da bi bila normalna. Potpisao je 'di je trebalo, skupili smo da se plati šta se mora i krenuli da tražimo to selo.

Ni sami nismo znali šta da očekujemo. Mislili smo, eto taman prilike da to prodamo, pa onom mlađem da platimo da ide na fakultet. Sav je nežan, nije on da radi u garaži ili vozi autobuse k'o ćaća mu. Pojma nismo imali šta da očekujemo, jedno je ono što na papiru piše, a ko zna šta ćemo zateći. Sa glavnog puta se skrene desno, pa kroz celo selo i tamo negde na kraj sveta belela se kuća. Ispred kuće beše klupa, ispod šljive okrečene. Tad sam se zaljubila. Sve ono o čemu sam maštala bilo je ispred nas, a ključ u džepu. Stara kapija. Na vrati' napisano "Kera ujede", nečijom drhtavom rukom. Ujak nije imao dece. Bio je matori namćor, kažu, ja ga nisam poznavala, a i šta je to namćor? Nema većeg namćora od mene. Na Olimpijadi bih pobedila da je namćorenje olimpijski sport. Ustvari, nisam ja namćor, samo ne volem svet i ne volem da moram kad moram.

Sedoh na klupu. Sve škripi i puče pod mojom dupeškom. Dok je onaj moj pogodio bravu, opih se načisto mirisom sladostrasnim. Treslo me je uzbuđenje kao pred prvi poljubac. Šta li ćemo naći u dvorištu? Kako red nalaže, kuća je bokom gledala na šor. Sto slojeva farbe bilo je na tom prozoru. Zanesenu maštom, prenuo me je glas onog mog. "Ajde, ženo... Otvorio sam Sezam" - reče tako bezdušno, k'o da svakog dana otvara kapije po selu. Bog i duša, škripao je onaj ključ, kao da se kapija otimala da bude otključana. Uđosmo u dvorište.

Možda je ujak bio namćor, ali je bio uredan. Sve pod konac. Kao da je sve sredio i umro na miru, Bože prosti. Tišina se mogla rezati nožem. Tačno je falila kera da zalaje. Kuća je spolja bila u dobrom stanju. Ono što je mene zanimalo, bila je letnja kujna. Nov šporet Smederevac, smešio se iz najlona. Srce iz grudi da mi iskoči, bre! Na polici naslagane šerpenje i to one prave, bele sa crvenim tufnama i plave, kao da sam ih sama birala. Reklo bi se da se ovde kuvalo samo tako. Ovaj moj se uzvrteo kao prasica pred špricanje.

Stadosmo pred vrata kuće. On blesa pogledom, zagleda, opipava, kao da živ organizam treba da secira. Oteh mu ključ nestrpljivo. Miris ustajalog vazduha nas je pozdravio. Unutra... kao u muzeju. Starinski sat sa kukavicom i tegovima. Na čiviluku stari gunj i šešir. Na stolu flaša rakije i dva čokanja. Kao da nas je stari ujak dočekao, činilo se. Tri sobe bile su sređene pod konac, onako kako moji divljaci nikad nisu videli. Njima trebaju dve Pepeljuge da počiste krš koji prave svakodnevno. Znajući kakav nered muškarci ostavljaju u kupatilu, bojažljivo sam otvorila vrata. Čini se da je ujka bio lola i bekrija. Osećalo se tiho prisustvo ženske ruke, bar po Loreal šamponu za farbanu kosu i četki za feniranje. Kupatilo moderno, najblaže rečeno da sam bila šokirana. Muž ode da pusti vodu, a ja sam sela na krevet i bila zahvalna ujki na ovom daru.

"O, stigli ste" - čulo se iz dvorišta. Ženski glas je najavljivao posetu. Bilo je tu neke familije sa kojom se nisam poznavala, eto sve godine braka. U kuću su ušli onaj moj i lepa plavuša. "Očekivala sam Vas, advokat je javio da ćete doći. Ja sam Branka. Dobrodošli!" Osećala sam se kao da smo nešto ukrali. "Sa advokatom sam se dogovorila da me ne pominje. Nismo se poznavali dok je Mika bio živ. Ja sam mu bila... prijateljica. Ne, nije to što mislite. Mi smo zaista bili prijatelji, skoro deset godina. Po selu su lajali da smo i više od toga, ali eto, nismo bili, iako smo jedno drugom bili sve. Nešto kao dva guza u istim gaćama, u svemu zajedno, delili smo dobro i zlo. Nije umro sam, ako vas to zanima. Kada je pisao testament, molila sam da ne budem u njemu, da sve ovo nasledite vi. Imam ja svoje, ne treba mi više od toga. Ono što smo mi imali, eh... Ovo je samo kuća. Nije moje da se petljam da li ste zaslužili, gde ste bili sve ove godine, koliko puta ste ga poveli do lekara... Kuća i imanje su sada vaši. Dobrodošli u naš atar" - skoro u dahu reče nepoznata žena.

Onaj moj joj je samo blenuo u sise, ko da sisu nikad u životu nije video. Ostala sam bez teksta. Ne zbog njenih sisa, nego zbog dočeka. Deda je stvarno bio lola. Kvrcnu nešto u kuhinji. Bila sam ubeđena da ujka potvrđuje svoje prisustvo. "Hvala na dočeku. Iako nismo bili savesni rođaci, lepo je znati da Mika nije umro sam" - rekoh, očekujući da on kaže nešto pametnije. A on... sipao nam po čokanj rakije i ćuti, kao kad dohvatim daljinski za televizor u vreme predizborne kampanje. Branka je bila nešto malo preko 50 godina. Lepa žena, negovana, što bi rekli održavana u svoje vreme. Taman zaustih da je pitam nešto, kad sama poče priču... Upoznali su se u bolnici, gde još uvek radi kao medicinska sestra. Nisu živeli zajedno, a njena kuća je 100 m uz šor. Videvši koliko smo nesnađeni, napisala nam je svoj broj telefona i pozdravila nas, deca su joj dolazila na ručak.

Bila je jednostavna i lepa žena. Mirisala je na vruće vanilice i imala tajanstveno miran i nežan osmeh. U kuhinji je i dalje nešto zveketalo. Da sam ujka Mikin duh, bo'me bih i ja reagovala. U daljini se čulo zvono sa seoske crkve. Kako red nalaže, ispratismo gošću, pa sedoh na klupicu. Posla ima za troje vrednih, a neće se sam uraditi. Srećan li je, ovaj moj, što je mene oženio, 'vako sposobnu i vrednu...


Lektor/korektor: Andreja Spasić

Foto: http://www.agronews.rs/od-sutra-prijave-za-kucu-na-selu/




2017-05-15

Low cost veze


Nekada smo morali da se potrudimo oko osobe koja nam se sviđa. Da upoznamo insajdera iz njene/njegove škole, komšiluka, kluba ili bar nekoga ko zna nekoga iz okruženja. Dobiti broj telefona bila je posebna misija, a tek skupiti hrabrost da pozoveš, sa polupanog Iskra telefona, sa kablom ulepljenim izolir trakom... U najboljem slučaju, javila bi se njegova mama. Unjkavim glasom bih se predstavila, dok su mi se znojili dlanovi i tabani kad me ošine adrenalin, jer ću ga možda čuti. "Ne, ne možeš da ga dobiješ. Saša uči, što i tebi toplo savetujem, devojko" - i usledio bi tututututu signal u slušalici. Nepravda svetskih razmera. Hajde Sizife, sve iz početka. Vrti po glavi koga imaš u njegovoj školi, pa se infiltriraj na neku žurku, ako se skocka da te tvoji puste, nemaš da čitaš "Rat i mir", imaš novu crnu majicu tek stiglu iz Turske. Ista je original Lacosta, samo što je onaj reptil malčice manji, ko će to da primeti kad niko nije video original kako izgleda. Isplaniraćeš da se vidite u subotu, prvo malo do Akademije, pa onda u taj fensi kafić gde ide sa drugarima sa tenisa. I na Akademiji, shvatiš da te realno baš briga za fenseraj, da ti je super tu na stepenicama i da je šteta da izgubiš tako dobro mesto zbog nekog ko ne zna ni da postojiš. Danas je sve na klik. Ništa znojenje i cepanje đonova. U pretraživač upišeš nečije ime i sve je na ekranu. Na LinkedInu vidiš čime se bavi, na Instagramu šta je juče ručao, na Fejsu sve mačiće koje je udomio i sve devojke ovog sveta koje su mu na tome zahvalno lajkovale status. Kod kog frizera se čekira, gde kupuje gaće, nožne prstiće na suncu bugarske plaže u vreme vansezonskog popusta, vidiš da mu je šef šupak sa tri razreda osnovne, da niko ne gužva pitu kao njegova mama, kada je rođendan njegovoj bivšoj... Smor. Nije više interesantno. Game over. Ako ste napredniji korisnik, preko neke od društvenih mreža poslaćete mu poruku, a da srce zaigralo nije i čekaćete status seen, da je poruku video, što ne znači i da je pročitao, a još manje znači da ima pojma ko šalje. Dogovorićete kafu, na kojoj ćete da popričate kežuali (to se nekada zvalo bla bla truć) o neutralnim temama, a sutradan ćete da se kresnete, jer u časopisima za žene 21. veka piše sve o tome koje rečenice treba da izgovorite, kako depilirate intimnu zonu, na kojoj nozi stojite dok ga čekate i koliko da raširite noge pri penetraciji, jer zaboga... Muškarac 21. veka baš to sve tako voli. Ukoliko imate dvadesetak godina, sludećete samu sebe. Ako ste stariji od dvadeset godina, red je i da se tako ponašate. Varijanta a) je da se slatko nasmejete sami sebi i tome šta i kako radite. Varijanta b) je da se opskrbite novom zalihom ženskih časopisa, jer je u martovskom broju pisalo "Uradite ovo i zauvek će biti vaš", odmah posle "Kako da osvojite i zadržite poželjnog muškarca", kao da je neposlušno kuče nenaviknuto na zatvoren prostor. Ni slučajno nemojte da sebi dozvolite spontanost. U 37. minutu eventualne kafe, nehajno zamahnite kosom, to muškarci današnjice baš vole. Ako ikako shvatite da pojma nemate više šta vi volite, da ste zaboravili da isključite musaku u rerni, a na drugom kraju grada ste, ako ste zaboravili da odnesete tetkin urin u laboratoriju i od jutros ga nosite u svojoj tašni... život će opet dobiti smisao. Nije neophodno da budete savršeni i pod konac. Dovoljno je samo da budete srećni, a izvor sreće je ON, jer tako piše u šarenom časopisu. Možda osvestite da ste sami sebi izvor sreće. To podrazumeva da ste zadovoljni izborom onoga sa kim ćete da popijete kafu, razgovarate neusiljeno, ne šaljete jedno drugom eksplicitne slike genitalija i bezbroj poruka. Kao ništa drugo, užasava me pomisao da me neko od prvog sata poznanstva zove "Ljubavi", osim tete u pekari koja se tako obraća svima koji stanu u red. "Ljubavi, za tebe danas samo jedna krofna... Jaoooo, pa vidi što si se raskrupnjala.... Dobro, daću ti dve, ali nemoj sve sama da poždereš, ljubi te sestra!" - iako nismo sestre, a i nisam se raskrupnjala od krofni nego od bureka, koji je bezobrazno dobar. Šta je simptomatično za te poruke? Nivo smaranja, kojem osoba A nepotrebno izlaže osobu B. Pritom, ne hvata se za telefon da ukratko porazgovaraju, već telefon brekće od novih poruka 368 puta dnevno. Prvih dana to samo iritira. Drugih dana obavezuje da sa sobom uvek nosite eksternu bateriju ili bar kabl za punjenje. Trećih dana žešće tapira nerve, a nekih četvrtih dana shvatite da vam takva komunikacija ne prija. Realno, to nije komunikacija, već iskukavanje pažnje. Ta veštački izazvana pažnja eskalira na sitnicama, pa puno sitnica puta svaki dan i eto problema u najavi. Posle 4 nedelje želja za seksom smalaksa, ok, probali smo sve što nam je palo na pamet, osim onoga što druga strana ne bi (u principu), gde se vraćamo na početak jurenja po začaranom krugu u igrici "Obožavam te, keve mi, srce ti dam, ali nemoj bre to... 'Ajde klasika, pa da gledamo seriju/utakmicu, počinje za 7 minuta". U 5. nedelji nastaje vrenje, nekome u glavi, nekome među nogama, a nekima duž cele transverzale. U glavi se pali alarm koji u 6. nedelji tera u bežaniju. Da li je to problem savremenih veza, u kojima je sve dostupno i moguće sad i odmah ili godina koje smo pretumbali i svega se zasitili, ne znam. Znam samo da sam pre 20 godina drugačije percipirala gradaciju: sviđaš mi se - zaljubljena sam u tebe (priznanje posle jedno pola godine veze - ne kresanja) - volim te (kad je to smisleno, a ne površinsko osećanje u svakoj ćeliji). Danas je sve na rasprodaji. Nečiji kontakt, nečije smaknute gaće, komplimenti i intimne izjave, koje su postale projekcija želja, a ne baš realnog stanja. Niko se ne voli posle 10 dana veze, niti se poznaje posle 2 meseca... Meni takva izjava više govori o onome ko je upućuje i očajničkoj želji za forsiranjem imaginarne situacije. Posledica usamljenost ili holivudskih produkcija, uglavnom česte su takve priče iz okruženja. Sve super do totalnog raspada u roku od 6 nedelja, sistemsko ponavljanje situacija, rečenica, bezbroj poruka koje obezvređuju svoj sadržaj. Čoveku je potrebno 6 nedelja da se navikne na novonastalu situaciju, pogotovo ako su emocije prisutne (od rođenja bebe do nečije smrti ili navikavanja na novi posao, partnera, stan)... Za sve je potrebno vreme. Šta sam ono htela? Da konstatujem da su današnje veze srozane do nivoa iskukavanja pažnje, komplimentata, zajedničkog vremena i jako opterećene nametanjem usađenih uverenja. Ono što mi je baš bljak je sakrivanje iza interesa dece ("Ti meni nikad ne možeš da budeš ispred moje dece, ona su moj život"). Deca su deca, bića za sebe, koja su od mame odvojena presecanjem pupčanika odmah po rođenju, samo se roditelji teško leče od osećaja da nikome neće biti potrebni, ako u partnerskoj vezi dete stave po strani. Mama ili tata si uvek, i pre i posle ovog partnera/partnerke, pa uskladi reči i postupke na tu temu. Ako se deca nazivaju "život moj", to mogu da razumem samo kao "nemam svoj život ako nisam u ulozi mama/tata" i sakriću se iza dece. Sve ovo pišem, jer sam ljuta koliko su današnje veze daleko od partnerskih. Za takav odnos potrebno je mnogo više od dva meseca seksa i 3 zajednička noćenja. Skloni smo da prihvatamo ljude samo zato što nam se učini da su OK, pa dok se ne pojavi neko bolji/zanimljiviji/seksualniji, unapred im odredimo rok trajanje malo duži od trajnog mleka, dok se ne pojavi nešto bolje. Otprilike, za toliko se i potroše. Za partnerstvo je potreban onaj džak soli, koji treba pojesti sa nekim da bi se upoznao, kako su nam bake govorile. Zaslepljenost brazilskom depilacijom ili onim što nam se čini da vidimo/osećamo, realno je kratkog daha. Pristajanjem na "mrvice" na malo se i navikavamo, a malo bilo čega se brzo potroši. Svako, ko je leteo low cost kompanijom, zna šta dobija za te pare. Jeftinu kartu, skučen prostor za noge i pravo na malecku torbu. Za te novce toliko. Tako je i u vezama. Na kakvim se motivima postave, takav im je i kvalitet, a i rok trajanja. Nije do vas. Do svih nas je.

Tekst: Sanja Ciganović
Lektura/korektura: Andreja Spasić
Foto: Internet

2017-05-07

Moja fruškogorska priča (blog izazov hotela Park, Ruma)



"Ti si najstarija, moraš biti primer sestrama", - rekao mi je otac, Bog Panonskog mora.To je bila rečenica koja mi je obeležila život. Kao najstarija njegova ćerka, morala sam da pazim na sve što radim, da mlađima ne bih bila loš uzor.


Mrzela sam život princeze. Želela sam samo slobodu. Da neometano, na talasima plutam po Panonskom moru, da zavodim ribare, da šapućem školjkama i ribama odajem svoje tajne. Tatino kraljevstvo nije bilo veliko i nisam imala nikakve obaveze, osim da radim samo ono što mi je dozvoljeno. Sve ostalo sam želela. Sve, osim da budem ono što drugi od mene traže.


Volela sam samo jedno... Da se zavlačim u hridi i samujem. Mati bi, ponekad, krenula da me traži, ali me nikada ne bi pronašla. Moji jataci su me sakrivali. Ribe ćute i kad ih pitaš i kad ih ne pitaš. Nisam morala da im objašnjavam. Poznavale su moju preku narav i želju za samoćom. Majku bi zamajale i odvele na pogrešne tragove, a meni su obezbeđivale mir. Preko potreban mir, koji mi je značio život. Moje sestre su bile tupave. Tumarale su morem, nezainteresovane za sve oko sebe. Nisu znale ni jednu pećinu, koral, uvalu u koju sam se sakrivala. Bile su ponosne, gizdave ćerke boga Panonskog mora, a ja sam uvek bila ona divlja i ničija. Jedino je baka imala razumevanja za moju mladost.


"Kćeri moja mala, nećeš uvek biti mlada i divlja, kao što ni ovog mora neće biti zauvek" - govorila je. "Da, neću uvek biti mlada, ali ću zauvek ostati da živim sa tobom, a ne na onom dosadnom dvoru" - odgovorila bih joj. Samo je ona smela da me češlja. Kosa mi je uvek bila puna algi i bisera. Svako iz podvodnog panonskog sveta hteo je da me okiti i ulepša.


Moru sam se zavetovala. Otac je želeo da me uda za sina Boga vetra ali od toga nije bilo ništa. Da, on je imao i snagu i moć, ali ja sam imala hrabrost! Tamo gde bi on dunuo i podigao talase, da me spreči da uživam u svojoj sreći, ja sam uživala! Kada bi pošao da me traži, na obali bi prestajale njegove božanske moći. Smejala sam mu se iz dubine i pravila virove u koje se niko nije usuđivao da pogleda ni da uđe. Plašili su me se. Bila sam hirovita, luda, mimo svih ostalih u očevom kraljevstvu. Druge su vapile za životom u carstvu, a ja... Ja sam se igrala sa jatima riba i milovala sa algama. Svoju kosu sam odrezala sama, oštrom školjkom i bacila sve što me je podsećalo na pripadnost kraljevskoj porodici.


Taj glupan, sin Boga vetra, bio je sujetna budala. Odlučio je da nad Panonsko more, pošalje vetar koji će me doneti pravo njemu u zagrljaj. Pre bih umrla nego na to pristala. Poznavala sam svaki koralni greben, svaku podvodnu pećinu, svaki sprud. Nije mi mogao ništa, osim da me ljuti, a nije bilo dobro naljutiti me. Tek tada bih nestala na par dana i niko ne bi znao gde sam. Izigravajući heroja, nadigao je ogromne talase, u želji da me neki od njih donese njemu pred noge. Ceo podvodni svet je bio na mojoj strani. Nije postojala riba koja nije mrdala peraja na kontra stranu. Glupan se nervirao, a mi smo se ludo zabavljali.


Mi pod morem, jesmo, ali biće na obali nije. Vetar ga je oduvao pravo u more i dok smo mi terali inat glupanu, upao je u vir koji sam ja napravila. Eh, nije njemu bio namenjen. Ribe, rakovi, školjke i alge pokušavali su da ga spasu, ali protiv mojih čarolija niko nije mogao. Mi smo plesali pod vodom, a on je tonuo sve dublje i dublje, grčevito se boreći za život. Jato riba ga je donelo pravo pred mene. Lice mu je bilo plavo i oči su mu bile plave i sav je bio čudan, ali divan. Uneli su ga u podvodnu pećinu.


Vratila sam ga u život. Dala sam mu moć da diše pod vodom i brzo se oporavio. Nije više bio onako plav i što je najvažnije, nije mogao da govori. Tu moć je morao da zasluži vremenom. Pod vodom se, svakako, sporazumevamo bez govora i divno nam je. Ostao je tu, sa mnom. Napravili smo venčanje. Imala sam haljinu od zelenih algi i buket od bisernih školjki. Ostali smo tu zauvek, srećni i daleko od svih. Živeli smo u maloj pećini, okruženi koralima i ljubavlju, sve dok more nije otišlo negde daleko.Danas pričaju da su nas našli zagrljene na koralnom sprudu. Grob nam i danas posećuju, misleći da je to obična pećina, a nije, bisernih školjki mi. To je naš dom zauvek. Zovu ga "Grgurevačka pećina", a ja se uvek nasmejem. To je bio i ostao dom najstarije ćerke Boga Panonskog mora. Onaj glupan vetroviti, nikad nije preboleo što sam otišla. Pričaju da i danas stane na hrid i zavitla vetruštinu, u nadi da će me isterati iz male pećine. Mora više nema, a vetar, kad ga potera niz ravnicu, nosi sve pred sobom. Mene ne može. Za vjek vekova biću u zagrljaju najdražeg bića.


Ako dolazite na Frušku goru, dođite do nas. Uvek smo na istom mestu, u našem malom domu, zagrljeni i jedno drugom dovoljni. Ne plašite se ako iz pećine čujete huk. Poneki talas se može čuti kad god onaj glupan podigne vetar nad ravnicom. Pogledajte kroz srce u kamenu. Možda nećete uspeti da vidite nas ali videćete Ljubav. 



Blog izazov hotela "Park" Ruma 

Tekst: Sanja Ciganović
Lektor/korektor: Andreja Spasić
Foto: http://www.panoramio.com/photo/29379286


2017-04-25

Život, muzika i pravila

Imam dovoljno godina i lične slobode da mogu da pravim izbore. Odnosi se na lični i virtuelni svet. Nekada sam laganje smatrala zabavom za petogodišnjake, dok se nisam (trnovitim putem) našla u situaciji da samu sebe demantujem. Daleko bilo da svi mislimo isto. Prosto, šta mi ne prija i ko mi ne prija, ne trpim. Ni cipelu koja me žulja, a još manje čoveka zaglibljenog u svoje sektaške stavove. To nema veze sa religijom i verom. Sektaškim smatram svaki stav koga se neko drži kao pijan plota, a bez argumenata. Bilo je dana kada su mi takve diskusije bile zanimljive. Sada me baš ne pale. Čašu je prepunio Beogradski maraton i veličanje istog, kao manifestacije koja propagira zdravlje. Manite se brige o mom zdravlju, a birnite o tome što ne mogu od tačke A do tačke B, jer je Beograd u vanrednom stanju. Peške neću 20 km, svakako. Vanredno je, jer je sa jedne strane par hiljada ljudi koji trče i podržavaju, a sa druge strane su oni koji moraju da žive i tog dana. Super je ta posvećenost krasnoj manifestaciji, ali nije super što je 42+21+5 km gradskih ulica zatvoreno, a ostatak grada je u haosu. Uz svakodnevne štrajkove, proteste gladnih, prevarenih i ostalih, nama koji dnevno provodimo mnogo sati van kuće realno to ometa kretanje. Ulice su odavno tesne. Vozači su nervozni i kad je kiša i kad je sunce, duva vetar, ćarlija povetarac, pada sneg, oblačno je... Saobraćajni kolaps nije samo pred novogodišnjim sniženjima ni sajmom, ni bilo čim što je nekada, bio signal da treba izbegavati preterano kretanje gradskim ulicama. Najmiliji su mi oni koji maraton podržavaju iz drugih gradova, udaljenosti od par stotina kilometara, iz svoje fotelje, inostranstva, sa druge planete. Ne, ni jedan argument o samom maratonu ne priznaju jer, zaboga, to promoviše zdravlje i aktivnost. Ok, imaju ga Boston i Njujork i mnogi drugi gradovi u kojima je sistem saobraćaja drugačije organizovan, ali ne! Svima, kojima je kretanje ograničeno tog dana, drsko će da objašnjavaju kako je to jedna super manifestacija. Da vas pitam... Što favorizujemo samo jedan sport? Hajde da u jedini tunel u Bg, stavimo balon za tenis i napravimo turnir. Ili na Terazije stavimo bazen i osmislimo revijalne utakmice. Na Slaviju stavimo košarkaški teren, još bolje fudbalski, to svi vole. Šta nije u redu sad, m? Kad može sve da se menja zbog maratona, što je problem za druge sportove? I njih vole mnogi i rado bi došli da gledaju, podržavaju, nije manja promocija zdravlja nego ostali sportovi. Ili smo selektivni naprasno? Sere mi se od licemera. I od onih koji ne vide argumente, ni kad im bodu oči, ali licemeri su kategorija ljudi koje ne želim u svojoj blizini. U meni izazivaju gađenje i ljubazno molim da se sami eliminišu iz mog okruženja. Čast svakome, a trpljenje više nikome. Ne znam zašto ali, najbrojniji borci za ljudska prava, su oni koji ne rade (u smislu, ne idu na posao, ne odsustvuju iz kuće zbog posla 10-12 sati dnevno). Oni koji ne koriste gradski prevoz, nego svoje automobile, kojima mogu da se izvuku na alternativne pravce i oni koji su nekada bili grešni, a sad su bezgrešni. Bivši pušači su poštast koja napada sve i svakoga sa cigaretom, na slici, u društvu, u svemu. Izuzetak je drug Jela, potpisujem. Čuj, do juče sam dimio, a sad sam propovednik. Prođi me se, verniče veći od Pape. Svetice, pamtim čime si se nekad hvalila, nemamo svi sećanje kao kišna glista. I ti, licemeru, koji sad u postupcima drugih vidiš sve što ne valja, a svojih se selektivno ne sećaš. To što ste promenili navike je dobro za vas i tu neka ostane. Sećam se boraca za zdravu ishranu, koji su zaboravili nekadašnja opijanja i raznorazna trovanja, a sada svirate meni zbog čaše piva. Što jedete amarante i tofue, a deci dajete pare za ćevape na ćošku. Što se krstite i molite i sveci ste veći od pravih, a pamtimo štošta samo vam time ne mašemo ispred noseva, prosto, svakom po savesti. Živite i pustite druge da žive. To, što dišemo isti vazduh na istoj planeti, ne znači da svi moramo isto, samo me poštedite svojih propovedi. Ja vas znam malo duže nego što traje vaš svetački staž. U mojoj paleti boja ne postoji siva. Postoji DA i NE, nema MOŽDA i VIDEĆEMO, ČUĆEMO SE. Jesi ili nisi, a ne da se savijaš kako trenutni vetar duva. Svoje stavove ne moram nikome da pravdam. Sasvim je dovoljno što mirno spavam. Moj život, moja muzika, moja pravila.


tekst: Sanja Ciganović
lektura/korektura: Andreja Spasić
foto: Internet