Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-09-17

Sedamnaestiseptembardvehiljadesedamnaeste

Masovne manifestacije, poput sahrana i krštenja, uvek dovode do zanimljivih situacija. Kad prođe zvanični deo, počinje glavno događanje. Skupe se ljudi koji se, inače, ne viđaju često. Zanimljivo je kad imaš više od dve sive ćelije i pamćenje jače nego kišna glista pa znaš šta su pričali predhodnih godina i kakve su stavove branili.

Nije srBski ako nema žderačine i alkohola. Oba iz ljudi izvuku taman ono što treba. Tradicionalno, na stolu je brdo mesa. Poznanica, sa takvih dešavanja, seda do mene i počinje tužnu priču, koliko je žuljaju cipele. Klimnem glavom, kao cirkuski konj, i nastavljam da gledam kuda odlazi dim moje cigarete. Još 10 minuta, da vide da sam došla i ćao tutti. Da sam otišla, au, ala bih propustila zabavu...

Posle hvalospeva njenom najnovijem autu, kukanje na obuću zamenjuje kukanje na izbor hrane na stolu. "Pa jao, pa koliko mesa, pa jao, pa šta sa nama vegeterijancima, pa nas niko ne poštuje pa...", da ne dužim. I dalje gledam u daljinu, i pitam, preko zalogaja praseće trbušine, što gunđa? Neka ne jede ništa, neka jede salatu, stolnjak, salvete, šta god želi, samo neka poštuje to zbog čega smo se okupili. Nezadovoljna količinom iskukane pažnje, prelazi u ofanzivu. "Znate li Vi, gospođo, koliko malenih prasića je stradalo da bi ovi tanjiri bili puni?" Stvarno nemam  pojma. Naviknuta na dnevnu dozu slušanja svog tupljenja, ne odustaje od tužne priče o malim gicama. Rat počinje.

"Ako ste vegeterijanka, poslužite se hlebom, na primer. Ili paradajzom. Znate li koliko crva je danas ostalo bez ručka, jer mi sad imamo brdo zelene salate pred nama, m?" Gospođa pada u trans kao šljiva u govno, što bi rekao moj otac. Udara joj boja u obraze, možebiti od vinjaka, pre nego od vegeterijanskog života. Nastavlja se saga o tri praseta, saznala je iz izvora, koliko je prasića pred nama. Bar ne truća o tesnim cipelama, ovo o prasićima lakše podnosim. Iako ne volim pečenje, u datom trenutku mi je prijalo. Ne mogu ja stres na prazan stomak. Videviši da od moje pažnje nema ništa osim sitnih rebarca na obodu tanjira, vraća se priči o žuljevima. Ogadi mi jelo.

"Mora da Vam strašno smrde noge od plastične obuće", rekoh drsko. Ode još jedan vinjačić niz njeno grlo. "Kako to mislite, od plastične obuće? Pa leto je, pobogu, zašto bih nosila plastičnu obuću u sezoni sandalica? Ove su čista koža, imate li ideju koliko su koštale?", rumeni se dama. "Vegeterijanci ne nose kožne cipele. Znate li koliko je prasića stradalo zbog Vaših cipela i tašni, m?" Mene je našla... "Nema ALI, gospođo, ili se zalažete za prava životinja ili ne. To što ne jedete meso, ne čini Vas vegeterijancem već licemerom", rekoh i vratih se gicinim bajaderama. Kakve su to pomodarske fore? Ili jesi ili nisi, ne možeš da budeš malo i da ti malo odgovara, kad ti odgovara. Prešla je na miks šopske salate i vina. Sigurna sam da joj je kiselina udarila penu na usta pa je zaboravila da je žuljaju skupe sandale. Ako ne jedeš meso malih gica, jer ti ih je žao, mora da ti bude žao i cipela od njihove kože. Sve ostalo je težak fol. Ili si partizan ili si Nemac.

Tako je i sa ponosnima, koji su danas šetali Beogradom. Kada sam bila mlada, kapirala sam da su muškarci homoseksualci genijalci, jer trpe neviđen bol zarad ljubavi. Kad je umro Rok Hadson, ikona XX veka, zaista sam poštovala njegovu žrtvu a onda sam porasla i naučila da to i nije baš neki bol. Malo mi se srušio mit o žrtvi zbog istopolne ljubavi ali mladost je puna razočarenja, tako da je to bilo OK. Danas su ponosno šetali Beogradom i meni to uopšte ne smeta. Smetaju mi izmene u saobraćaju, u već raskopanom gradu ali šta je tu je, i zbog drugih se menja saobraćaj pa preživimo. Ionako je svakodnevno avantura preći sa jedne obale na drugu.

Poštujem homoseksualce koji su to i telom i dušom i umom. Ko koga u koju rupu i čime, svakome na izbor, dok je u nivou sa ostatkom sveta. Na žalost, pomodarstvo je i tu uzelo danak, pa se homoseksualnima deklarišu i oni kojima je to samo moderno a o ljubavi znaju samo iz filmova. Ljudi od karaktera nemaju potrebu da paradiraju. Danas su, sa svojim partnerima, na nedeljnom ručku kod mame, sa prijateljima ili u svom domu tuguju zbog kraha ljubavi. Vole koga žele, kao i svih predhodnih i budućih dana. Ne prave od toga spektakl za publiku. Sve je ljubav i nije bitno sa koje strane ulazi.

Foto: Internet

2017-09-16

Selektivno socijalna

Ne smeta meni ceo svet. Selektvino sam socijalna. Uvažavam tuđe stavove sve dok ne krene agresivno ubeđivanje da su samo ti stavovi ispravni. Nekada me je to jako nerviralo. Sad je dostiglo status zabavnog programa. Svako ima pravo na mišljenje a samo retki imaju mogućnost da o tome polemišemo. Propovedništvo i uticajnost mi smetaju.

Uticajnost. Reč dana. Omiljena među Supermenima i Superženama. Svi su nešto uticajni, bar u okvirima svoja četiri zida ali im to daje krila da "utiču" na ostatak sveta. Na temu zašto je sve više razvoda, ove misli su me pomerile iz mozga: "Niko nema ni volje ni želje da se bori i trudi za partnera/partnerku. Svako gleda samo sebe.." Prilično plitko i uvredljivo. Ne ulazim u to koliko vlasnik ovih mudrosti ima godina, bračnog i životnog iskustva, prosto ne želim sebi da kvarim dan. Nivo drskosti da se tako nešto napiše je ono što me je prilično aktiviralo. Baveći se ljudima koji su prošli kroz brak i razvod, imala bih mnogo toga da napišem o ovoj temi. Deco draga, brak nije ono što čitate u žutoj štampi, kojoj pevačici je muž kupio novi džip niti koji pevač ima duži povodac. Dela i iskustvo moraju da prate reči inače su bačene u vetar. Kada argumente položite kao ulog u diskusiju, bićemo ravnopravni sagovornici. Nije, čak, ni smešno.

Da li, zaista, oni koji tripuju da su uticajni, mogu da utiču na ostale dalje od svraba koji izazivaju propagandom? Lepo ne znam. Onima, koji nemaju svoje mišljenje, mogu da budu na nivou dnevne razonode. Ostalima, pitanje je. Net je pun gurua, trenera životnih veština, ljudi koji misle umesto nas. Objasniće nam kako je život lep, kako je ok da smo 24h euforični, kako je fenomenalno kad zagrlite drvo i hodate po borovim iglicama bosi jer to čisti ne znam šta a svi problemi nestaju. Nikad nisam čula ljude na selu, da im treba guru. Kad ustaneš u 04h jer stoka mora da se namiri, na njivu da se ode pre sunca, pa te posle dočekaju svi ostali poslovi, verovatno uživo gledaš kako je život lep. Zaludan um je, zaista, đavolje igralište. 

O vakcinama i vakcinaciji sve znaju oni koji su, u detinjstvu, primili sve vakcine kao što i svoje kućne ljubimce redovno vakcinišu. Puni su znanja sa Interneta, lupetaju za medalju i, što je najgore, ubeđuju ostatak sveta da je to jedino ispravno razmišljanje. Ljudi se sprdaju sa ozbiljnim stvarima kao da imaju po 9 života. Nije problem šta rade sa svojim slobodnim vremenom, problem je što druge pritiskaju u produženu moždinu. U vaspitanju dece mnogi se oslanjaju na to šta piše u nedeljnom dodatku u novinama, u prepoznavanju simptoma bolesti Google je glavni dijagnostičar, svi o svemu sve znaju. Da li od tolike pameti ili zbog nedostatka kompatibilnih sagovornika, sve je više usamljenih okrenutih širenju "uticajnosti". Žao mi je, ne prima mi se, pa svi koji se u tome prepoznaju mogu odmah da se udalje iz mog kruga. 

Usamljenost je opasna pošast. Retki je sebi priznaju i rade na tome da je obuzdaju da im ne preuzme život deo po deo. Mnogi su naviknuti na mrvice pažnje, ljubavi, seksa, prijateljstva, sitne poslove, sitnu kintu, sitna zadovoljstva i krupna nezadovoljstva koja samo rastu. Promiskuitet raste, kriterijumi padaju, stvari srca postaju prizemne. Opčinjenost je fasadom a fasada i služi da sakrije (ne)kvalitetnu gradnju. Veze su površne jer je lakše i jeftinije malo zagrebati po površini pa gladan ego nahraniti mrvicama, nego investirati i vreme i emocije u nekoga dalje od toga. Svako svakome traži manu pre nego što pogleda da li u toj osobi ima kvaliteta. Slušamo jedni druge toliko da smislimo kako da repliciramo, dokažemo da smo pametniji. Zamara me to.

Gledam lica oko sebe. Nigde osmeha, onog ničim izazvanog, osmeha usmesto šminke, osmeha kao najlepšeg nakita. Devojke opčinjene "uticajnošću", bez ličnog stila, sve istih dugih kosa, plastičnih delova, nacrtanih obrva. Momci širokih ramena, tetovaža i loših zuba. Juče sam dobila poruku od nekog nepoznatog čoveka, na fb. Između ostalog, i pitanje mog statusa. Razvedena i srećna, napisala sam. Jesam razvedena i jesam srećna, ne zbog razvoda nego zato što zaista jesam. Pita... Šta znači srećna? Pa, zar se sreća objašnjava? Zar moram da imam razloge da budem srećna? To je moj izbor. 

Ne volim ni plitku vodu a ne plitke ljude. Dubine me privlače. Ne želim da se trošim na ono što mi ne prija. Do mene je. 


2017-09-08

Sremačka duša 1.5

Tog dana, sa Vukanom je bio u blizini njenih odaja. Dete se igralo, sa ostalom decom. Manojlu je bilo dovoljno da mu despotica kaže kod koga treba da ode. Dala bi mu knjigu u ruke i trčao bi na drugi kraj Kupinika. Sluga od poverenja je bio sumnjičav i namrgođen starac. Poverenje, koje je Angelina, imala u njega, bilo je neophodno za ovakvu razmenu poruka. 

Pogled na omot knjige je izazivao lupanje srca, kod oboje. Trenutak kada bi Angelina spustila komad papira u knjigu, i dodala mu... Sve boje sveta su se menjale. Manojlo, čovek u punoj snazi, drhtao je. Noge ga nisu slušale a telo se grčilo od radosti. Sluga od poverenja znao je sve. I ono što piše i ono što ne piše. Da li mu je, zaista, čitao ono što je Angelina pisala ili ono što je mislio da Manojlu prija da čuje, niko nije znao. Bile su to reči sladostrasne. Nežne, mile a opet.. Jednostavne. Prijateljstvo je jednostavno. Ljubav je jednostavna, od nastanka sveta pa do njegovog kraja, ljubav će biti osećanje koje je jednostavno a ljudi ga kvare svojim strahovima i nesigurnošću.

Nije bilo lako brinuti o Vukanu. Bio je divan dečak, pun snage i radoznalosti. Umeo je mnogo više od svojih vršnjaka, baš zato što se Manojlo brinuo o njemu. Žene, u porodici koju je slučajno dobio, gledale su ga kao najrođenijeg. Ni po čemu se nije razlikovao od Manojlovih sestrića, nestašnih i musavih dečaka, osim po pogledu. Oči tog dečaka nosile su tugu i radost jednako. Osmehom je lečio sam sebe, tešeći se da je moglo i gore biti. Vešt i okretan je bio na Manojla. Vremenom, počeli su i fizički da liče. Kada bi se vratili u svoj dom, posle celog dana trčanja kojekude, zaspali bi zajedno. Sve ga je Manojlo učio, i kako da bude samostalan i hrabar, ali te trenutke nije propuštao. Ako već nije rastao uz materine skute, da oseti ljubav i bliskost svog najrođenijeg koga je ocem zvao. 

Već je bio deran. Sa Manojlom bi odlazio u Angelinine dvore, kad god je otac hteo da ga vodi. Tim okicama nije bilo lako odoleti. Zato je, u sedlu, bio čvrst i vešt a na saonicama se video samo po rumenim obrazima. Angelina ga je volela. Iako je bila despotica, ljubavi prema deci imala je za ceo svet. Njeni sinovi su porasli a Vukan je bio njen treći sin, tako ga je zvala. Umeo je da joj se popne u krilo, i drema opijen njenom ljubavlju. Nije ga budila, puštala ga je da oseti žensku ljubav i toplinu. Osmehivao bi joj se, svojim krupnim očima, i zapitkivao onako kako deran njegovih godina to ume. Smejali su se samo njima znanim razlozima. Uveče bi bila muka poterati ga kući. 

Manojlo je imao puno posla. Dugogodišnja služba kod despotice postavila ga je na značajno mesto. Vukana bi doveo, poljubio, i udaljio se iz Angelininih odaja. Tog zimskog dana, vršene su poslednje pripreme za zimu. Angelina je živela običnim životom iako joj je titula despotice omogućavala mnogo više. Skromna i tiha, zadovoljna što je svila dom u Kupiniku, bila je zahvalna i mirna žena. Udovica despota Stefana Brankovića, bila je pod budnim okom svih u okruženju. Njena mirnoća i blagost nisu zasluživali da njome ispiraju usta, sve i da su imali razloga. Ljubav prema malom Vukanu bila je kao i prema drugoj deci iako joj je bio posebno drag. Dozvoljavala je da ostane u njenim odajama samo ponekad a on... Dete, kao i svako željno ljubavi, cičao bi od sreće. 

Iako dan nije najavljivao dolazak zime, sa prvim mrakom, meke pahulje su zabelele crnu sremačku zemlju. Bilo je vreme da se pođe kući. Manojlo je dan proveo sa konjima. Smrdeo je na štalu i znoj a ruke su mu bile ispucale od svega što je preko njih prevalio. Kao i obično, došao je do despoticinih odaja, po Vukana. Mudrica mala, shvatio je da ga čeka izlazak na sneg a bio je snen. Onako malečak, nije znao gde da se sakrije. Bio je sa sluškinjama koje su grejale vodu. Pomagao im je sve dok nije shvatio da će otac, svakog časa, doći po njega. Kako mu je čuo glas, nije imao kud pobeći. Zavukao se pod prve ženske skute, i pravio se da nije tu. Dečija logika, ako me ne vidite i ne vidim ja vas, nisam tu. Nije ga bilo nigde. Svi su se uzmuvali, ta, ne može dete nestati tek tako! Dozivali su ga, tražili, a od njega nije bilo ni traga ni glasa. Iznenađena žena je shvatila dečiji naum, i prihvatila njegovu igru. Samo je Manojlu pokazala prstom svoju suknju i stavila mu ruku preko usta, dajući mu do znanja da se igra nastavlja. Kakav je to dodir bio... Sve vatre Kupinika, te noći, nisu grejale tako žarko! Dodir, sekund, večnost. Mirisala je na puter, na svež hleb, na ljubav. Tobože ljut, rekao je "Samo da se ne smrzne napolju, sve ostalo će biti dobro" i izašao u noć. Sluškinje su se kikotale tiho, a Vukan je mirovao, tu pred despoticinim skutima, ugrejan toplotom njenih nogu i gospodskih haljina..

Goreo je Manojlo, te noći. Sve vatre sveta razgorele su se na njegovim usnama, gde je njena ruka dotakla njegovo telo. Jahao je prema kući a prvi novembarski sneg se topio pre nego što bi pahulje pale na njega. Oblaci i pahulje sakrivali su mu put do kuće. Dok je vezivao konja, dotakao je usne rukom. Neće se umivati, pred spavanje. Neka njen dodir ostane tu zauvek. Ne, nije se ljutio. Na neki način, zavideo je Vukanu. Biti u despoticinim skutima bilo je nešto najlepše i skoro sveto, u tom trenutku. U daljini se čuo topot konja a noć je mirisala kao nikad pre.

Srce ratnika osluškivalo je zvuke iz tame. Bio je umoran od ratova, bitki, rana i povreda. Želeo je da ostari mirno. Umorno srce zaslužilo je mir i Ljubav. Njen dodir njegovih usana slomio je ratnika.

Nastaviće se..



Foto: Internet

2017-09-04

Ponovo radi ringišpil

Počela je još jedna školska godina. Đaci uzdišu za raspustom, roditelji uzdišu jer je prestala anarhija. Gledano iz perspektive roditelja, raspusti kvare decu. Dva i po meseca đačkog odmaranja od dece su napravila lenje bube kojima treba vremena da se, opet, uvedu u školski ritam.

Nije to ništa strašno, osim za one koji su prespavali svako pre podne, navikli na doručak u krevetu, sate kuckanja po telefonu i celodnevnu zabavu na bazenu. Za par dana, navići će da idu na spavanje kad počnu da zevaju, samo još malo da kuckaju po telefonu i jurcaju po parkovima. Nije mi namera da pišem o prepunim rančevima, sa koliko nula se piše nabavka udžbenika, o nemogućnosti nasleđivanja istih jer svaka škola ima odabrani program i ono što je učilo kumče na Čukarici ne važi za novobeogradskog đaka.

Gledam ovu moju tinejdžerku koja je kao Alisa u zemlji čuda. Ujutru nema pojma gde je levo, kosu zaboravlja da opere šamponom, na fiziku nosi opremu za fizičko. Razumem da joj je glavica prepuna informacija, dečačkih pogleda, stihova iz pesama polu idiotskih pevača. Razumem i koliko je nervira samo pominjanje škole i obaveza, ali u školu mora i tu je početak i kraj. Slušam roditelje koji decu ispraćaju u školu rečima "Pazi da se ne isprljaš", "Pojedi užinu", "Srećno", kao da u rudnik ulaze a ne u školu. Učimo ih da govore, hodaju, čitaju, crtaju, voze bicikle... Da li ih učimo da budu srećni? 
Previše je dece koja su supresirana raznim NEMOJ. Svaka druga roditeljska reč je NEMOJ, da padneš-skačeš-jurcaš-jedeš pesak-otimaš igračke... Kada dolazi na red ohrabrenje URADI, USUDI SE? Lakše je naučiti dete nego popravljati odraslog jer pre ili kasnije, svako NEMOJ dođe na red da se proba.

Kćeri moja mala... Potrči, pa ako padneš i polupaš se, proći će, lutko moja, jer sve prođe, i dobro i loše. Veruj mami, zaista sve prođe. Pokušaj da se popneš na drvo. Ako naučiš kako, ako sama pogledaš u krošnju i grane, videćeš na koju treba da staneš. Stani na rolere kad si dete, da te ne bi želja sustigla kada tvoja deca budu vozila rolere, i tvoja masa dobije ubrzanje ka gipsu do ramena. Pokušaj ono što želiš, neću da te sputavam, već da ti predočim moguće posledice a ti, čedo moje, biraj. Neće majka da ti daje gotovo rešenje, ne zato što neće uvek biti pored da misli umesto tebe već zato što treba da naučiš da preuzmeš odgovornost za svoju odluku. Bez obzira da li je u pitanju tociljanje niz brdo, na dupetu, ili da odeš sa društvom na bazen. Treba da preuzmeš odgovornost za svoje postupke, anđele mamin, i da se suočiš sa problemom. Sama moraš da nađeš rešenje, onako kako si sama sišla sa drveta kad si se popela baš jako visoko a ja se spremala da zovem vatrogasce da te skidaju ko ludo mače.

Svašta učite, što vam treba na nivou informacija i moglo bi to da se uredi da bude zanimljivo da učite a ne da učenje shvatajte kao groznu i dosadnu obavezu. Nemoj da učiš zbog ocene ni zbog moje radosti tvojoj oceni. Uči za sebe, za svoje bogatstvo koje ti niko ne može oduzeti. Nemoj da mrziš mene koja te ujutru budim, da se na vreme spremiš i odeš u školu. Nemoj nikoga da mrziš jer su, oni koji te vole, tu da ti pomognu, čedo moje. Uči koliko te zanima da znaš, moje je da te naučim da te novo znanje zaniteresuje a koliko u tome uspevam nemam pojma ali se trudim najbolje što umem. 

Nauči da budeš srećna. Da te male stvari raduju, poput smeha na odmoru, vraćanja iz škole sa drugarima, upoznavanje sa novim svetovima nauke, tehnike i tehnologije koji će prema tebi biti onakvi kakva ti budeš prema njima. Nauči da se raduješ školskim i sportskim uspesima svojih drugara, da ih podržiš kada im se odustajanje učini kao jedina mogućnost. Budi prijatelj onda kad tvom prijatelju to treba a ne samo kad ste najbolji drugari. Pruži ruku i onaj kome je potrebna umeće da je vidi i prihvati, to je sve što treba da uradiš. Da budeš prisutna sad i ovde, jer godine zaista prolaze neverovatnom brzinom. Sada gubiš vreme jer ti se čini da ga imaš previše. Kako budeš starija, lutko lepa, umećeš da vrednuješ svaki dan a u starosti i svaki sat udisanja života.

Sada ti je ceo svet u tvom društvu i u mobilnom telefonu. Neću ti reći da ga ostaviš ili da prekineš da komuniciraš sa svojim okruženjem na taj način. Ono, kako sam nekad ja sa svojom ekipom, nema veze sa vama danas. Samo komunicirajte pa makar i preko satelita. Budite tu jedni za druge, jer nema lepšeg saznanja nego da postoji neko ko je za tebe tu uvek. Mali ste još da biste znali koliko vredi prijateljstvo kad se tvoje more uzburka, kad te vetar šiba kao orahovu ljusku, a sve lađe su na dnu. Rastite zajedno, pilići dragi. Nije vam lako da hvatate korak sa svetom odraslih, biće vam sve teže da se uklopite zato budite deca što duže možete. Plačite kad vam se plače i pevajte kad vam duša traži, gdegod i kadgod, bez obzira ko gleda i sluša. Uživajte u životu i budite srećni. To nećete naći u udžbenicima, pored karakteristika skupa prirodnih brojeva ili ekvatorijalne klime, nepravilnih glagola i glasovnih promena. To treba da vas naučimo mi, roditelji, koji smo.... valjda... do sad naučili da razlikujemo vrednost od cene, žrtvu od želje i zaradu koja se ne meri novcem.

Živi i raduj se. Budi tvrdoglava, svađalica, borac za prava nenaspavanih i umornih đaka. Maži se svojom maskarom i spavaj sa plavim medom. Oba ti pripadaju. Nije lako odrasti, nije ni uvek lepo ali je prirodan tok od rođenja ka smrti. Nauči da uživaš u svakom iskustvu i da iz njega uzmeš ono najbolje. Obuzdavaj svoj temperament onako kako je najbolje za tebe. Voli i poštuj svakoga, sebe na prvom mestu. Lepa si. Stvarno možeš da izađeš napolje i ako imaš bubuljicu na čelu ili ti kosa nije kako si zamislila. Ok je. Veruj mi.

P.S.
Nemoj da me hvataš na fore jer nisam som da me loviš na bućkalo. I ja sam bila đak, i ja sam bežala sa časova, ljubila se sa dečkom u Topčideru u vreme trajanja nastave u mojoj gimnaziji, i ja sam pisala "puškice" i išla kod direktora kad me uhvate da prepisujem na pismenom. Sve je to ok i sve to te čeka. Samo nauči da budeš pametna i odgovorna za svoje postupke a, pre svega, da budeš sigurna u sebe i SREĆNA.



Foto: Internet

2017-08-30

Đuvegije, gde ste da ste

Pre par dana, videh se sa drugarom kog nisam srela 20 godina. Kako to već ide, posle pominjanja u šta smo slupali vreme od početka veka do danas, došli smo do lepote i jednostavnosti života. Uz kafu, u bašti, razgovor je uvek opušteniji, čak i kad se radi o ozbiljnim temama dva sagovornika koji idu ka pedesetim godinama. Da ne kažem, valjda dovoljno pametnih i iskusnih.

U prošlom veku sam bila jako fina. Pazila sam na svaku svoju reč, više brinula o emocijama sagovornika nego o svojim, do stadijuma sopstvene štete. Sada govorim i radim ono šta mislim. Moje reči prate dela i argumenti, a kome se to ne sviđa, nije do mene. Sva moja uverenja o odnosima dva pola u ovim godinama, padala su i razbijala se kao tanjiri sa zida, kad kuću protrese zemljotres. Na neki način, drago mi je zbog toga. Svašta sam naučila.

Prvo, još jednom sam potvrdila da je sve jednostavno, samo mi komplikujemo. Razloge ima svako svoje, to nije sporno. Na prvom mestu, tu su lična iskustva iz kojih smo, uglavnom, naučili ništa. Logično bi bilo da je, u godinama 40+, svako od nas sazreo bar zbog svega što smo preživeli. Logika i realnost nisu baš ruku pod ruku, čini mi se. Dečaci od 40+ su, i dalje, dečaci. To je baza da bi se shvatilo koliko je sve jednostavno. Devojčice, i ja među njima, vaspitane smo da budemo dobre žene, mile, drage, dobre mame i supruge. Šteta što nas niko nije naučio da budemo srećne. Većina pati za onim što nema, umesto da se raduje onome što ima. Maštamo o večnim ljubavima, kao u holivudskim filmovima, ne obraćajući pažnju da se i u filmovima stvari menjaju. Osnovu naših pogrešnih uverenja pokupile smo iz ljubavnih vikend romana, u kojima je ljubav uvek pobeđivala.

Da bi ljubav pobedila, potrebno je mnogo. Od ličnog rasta oba partnera do odgovarajućeg rasporeda planeta u sazvežđu Medveda, u datom trenutku kada je Merkur retrogradan. Svi bismo da menjamo onog drugog. Ne ide, rođaci. U ovim godinama, u svaku vrstu veza dolazimo sa koferima punim koječega, od želja do frustracija i maštanja. To opterećuje. Sa druge strane, imamo teror časopisa tipa "Zdravlje i lepota" koji su postali matrice za brušenje ženstvenosti. "10 saveta za fenomenalan seks" često je samo naslov na portalu ili u novinama. Sa realnim životom ima veze koliko ja sa vožnjom traktora. Mladim ženama se tu nameću modeli ponašanja i razmišljanja, a devojke se ne udubljuju u razmišljanje da li je to zaista tako, ili je samo stranica u šarenom časopisu.

Da ne pominjem materijalne vrednosti, koje smo same sebi zadale kao kriterijume u odabiru muškaraca. Na žalost, svi živimo od novca, neophodnog za funkcionisanje u društvu u kome svašta može da se kupi. U priči smo se dotakli još nekih ženskih uverenja. Da li ih žene prenose putem DNK ili jedna drugoj uz kafu, svejedno je. Da, lutke moje, oni vide celulit, strije i ostalo na nama. Vide i naše bubuljice, poderane gaće, istegljene bruseve i sve naše nesavršenosti. Ne, ne smeta im, sve dok mi od toga ne pravimo dramu. Smeta im trčanje pod tuš, posle seksa, kada je vreme za najlepše smirivanje tla posle vulkanske erupcije strasti. Smeta im umotavanje u čaršafe, kao da minut pre toga nismo bili goli jedno na drugom. Goli ali ne i slobodni. To im najviše smeta. Što nismo slobodne same od sebe, što se trošimo na gluposti, što ispod šminke ne mogu da vide naše bore, pege, asimetrične kapke. Smeta im što ne mogu da nas poljube jer od veštačkih trepavica ne mogu da nam priđu blizu. Smeta im što čupamo obrve da bi ih tetovirale da izgledaju kao kad deca crtaju čoko bananice. Svašta im smeta, a najviše što obraćamo pažnju na nebitno, na račun bitnog. Vole sa nama da odu pod tuš iste sekunde kada to požele, a mi moramo da ostružemo fasadne boje, sa tri losiona i četiri kreme od kojih su dve za predele oko očiju. 

Vole da odemo na roštilj, ili šetamo i jedemo pečeni kukuruz. Vole da budemo jednostavne i normalne, žene, kako nas je priroda napravila. Vole nas srećne. Da li imamo salo na kukovima ili na unutrašnjoj strani nogu, smeta im samo ako o tome pričamo toliko da smo smorile. Vole da potrčimo, da se uflekamo, da se smejemo glasno. Ne vole da ih slikamo da bi slike kačile po netu. Ne vole da intimu rasprostiremo pred drugarice, mame, decu, komšiluk i ostatak Univerzuma. Ne prija im da tagujemo svako mesto na kom se pojavimo. Naravno, govorim o muškarcima koji zaista žele partnerke, a ne lutke na naduvavanje, za prikazivanje. Ok je što ne primećuju da smo skratile kosu 1,3 cm. Važno im je da smo srećne i da svoju sreću delimo sa njima. Dokle god je tako, opstaćemo. 

U to ime, reših da se udam. Moja odluka je jednokratna, rešila sam da se njome bavim do kraja avgusta ove godine. Ide zima. Neću više da budem solista na slavama i sahranama. Neću da spavam sama, kad već u krevetu držim dva jastuka. Potrebno mi je da hrčemo zajedno, da ujutru ustanem nenaspavana jer je njegovo koleno bilo pored mojih bubrega, a ne zato što sam cele noći ratovala sa komarcima. Želim da proba vruć ajvar i kaže da fali još malkice ljute paprike. I da mu dodam naočare za čitanje, kad vidim da novine drži na metar od očiju. Da šetamo pored reke, kad košava počne da razbacuje lišće, i da ćutimo i svašta jedno drugom kažemo. Baš takvi kakvi smo, nesavršeni i srećni. I da mu krpim čarape, kad palac proviri, iako je lakše kupiti nove. 

Prijave kandidata primam do kraja avgusta, u inbox. Obećavam da će sve biti razmotrene i da će svaki kandidat biti obavešten kako se pozicionirao. Krajnje je vreme da nešto uradim. Dolazi jesen. Pravo vreme da budemo jednostavno srećni, sada i ovde.




2017-08-29

Sremačka duša 1.4

Jutro je donelo mir. Sunce se vuklo nad ravnicom, mrdajući sloj uspavane zore sa oranica. Divan je to bio prizor. Kafa i ratluk, jer se red mora znati. Onaj moj ode da traži dućan. Sam Bog zna koga će, usput, naći. Inače je sklon glupiranju. Jednom je, tako, kući doveo pola cirkuske trupe. Sreo ih je usput, zapodenuli su priču koju nisu mogli da završe tek tako. Uglavnom, tog dana sam kuvala pasulj u najvećem loncu koji sam imala. Mislim da nas je dvanaestoro bilo na ručku.

Selo miriše. Ništa mi nije smetalo. Ni komšijski kokošinjsi i svinjci, čiji su mirisi golicali moje fine, gradske nozdrve. Saobraćaja skoro da nije ni bilo. Prošao bi poneki auto, tek da digne prašinu na šoru, i da razbudi usnule mačke. Naše dvorište... Joj, kako to divno zvuči! Konačno i mi da imamo kuću i dvorište i našu keru. Doduše, nemamo je još, ali svaka poštena kuća mora imati keru. Da se metne na spisak za nabavku: kera, komada 1. I da bude braonkasta, da je zovem Žuta. Tako mi je došlo, baš je lepo ime.

Nisam bila spremna ni na kakvo akcijašenje. Kuća je bila dobro održavana i nikakvi veliki radovi nisu bili neophodni, tek da počistimo prašinu iz kuće i lišće iz dvorišta. Ušla sam u kuću, namerena da napravim krofne. Mudra sam ja žena, pa sam od kuće ponela i masti i brašna i kvasca. Umesih začas. Kao mala, maštala sam o šporetu na dvorištu, kako pečem krofne za svu decu iz komšiluka. Dok ovaj moj nije došao iz prodavnice, pola vangle je bilo pečenih. U špajzu je bilo džema boljeg nego u najboljoj prodavnici. Sve domaće. Deda je, izgleda, bio dobra domaćica... A možda je, samo, bio mudar, pa pustio neku gospoju da se istakne u kuvanju. Eto, recimo, ja na tegle sa džemom od kajsija metnem crvene poklopce a na onaj od bresaka žute, da odmah znam di mi je šta. Po izmešanosti bi se reklo da su dve domaćice pravile, ili možda da je bilo džema iz dve sezone. Nije da zakeram, nego ako ćemo pošteno, ja bih to bolje uradila.

Dođe dika, sav srećan zaroni u vanglu vrućih krofni. Bez džema. Samo mu je prah šećer falio. E, jebeš ga, pa nisam ja mogla na sve misliti. U jedan par, učini mi se da pred kapijom čujem nekoga ali nisam bila sigurna da li je to moja paranoja ili stvarno nekog ima. Stigla je Branka, u lepoj svilenoj haljini i baš lepo doterana. Dok sam otvarala, učinilo mi se da na kapiji ima još nekoga, valjda od želje da komšijska deca stvarno dođu na krofne. "Došla sam da vas povedem na groblje. Verujem da želite da odete do večne kuće onog koji vam je sve ovo poklonio", reče nekim limenim glasom. Nisam veštica, matere mi, nego mi je zvučala nekako gordo i hladno. "Ta, poslužite se, evo dok se ja spremim....", rekoh spetljano. "Ne treba, hvala, nisam zbog toga došla", sada je, već, realno zlo zvučala a stvarno nismo ničim zaslužili. 

Nisam ponela ništa svečano, samo kućne krpetine, pa sam se jedva upristojila. Samo mi je kosa mirisala na vruće krofne i ono ludovanje po krevetu, tog jutra. Onaj moj se nabokao, vidim mu u očima da se prejeo i da koluta kao da će krofne da krenu napolje. Što ne volim što je tako alav, pa ne mogu opisati. Branka reče da krećemo za par minuta. Stajali smo u stavu mirno, dok je ona odsekla naramak ruža iz bašte. Pa, neće ona više tako moći, nije to njeno... Više. Ni manje. Lepo ne znam.

Vozila je kao Šumaher. Zalepila sam se za sedište, i u sebi ponavljala delove Očenaša, koje nisam zaboravila. Ako mi ovo bude poslednja vožnja u životu, neće valjda dobri Boga da se ljuti što sam nešto preskočila a pomešala kojim redom idu jesi i nebesi, suština je važna a ne forma. Stigosmo pred groblje. Onaj moj prevrće očima, prepunjen krofnama, vidim da će da bljune pre nego što izađe iz auta. Ni meni nije bilo svejedno. Baš nešto i ne volem groblja, a ovo je izgledalo kao u filmovima škotsko groblje u vreme kuge i kolere. 

Nikad ne idite na groblje u papučama za oko kuće. Skoro bih se zaklela da me je neko ćapio za članak bose noge, pravo iz zemlje. Možda je bila samo trava, šta znam, u strahu su velike oči. Nije da verujem u vampire nego mi nije bilo prijatno. I ako ih ima, iz filmova sam naučila da, jutrom, miruju. Na centralnom mestu malog seoskog groblja bila je Mikina večna kuća. Božeprosti, pa on ima garsonjeru za zagrobni život! Naš stan je bio malkoc veći. Tu sam, po prvi put, videla njegovu sliku. Sa šeširićem na kom je bilo zadenuto pero, normalno, tako sam ga nekako i zamišljala. Lola i bekrija za života, lola i bekrija i na onom svetu, smeškao se sa spomenika. Kao da me je u treće oko gledao. Nisam mogla zadržati pogled na spomeniku a ni gledati u stranu. Samo sam čekala da prođe to zbog čega smo došli. Uvalila nam je u ruke po dve ruže. 

Onaj moj, kako je osetio miris ruža, a na onaj prepun stomak, samo zakovrnu očima i ode u stranu. Odvažih se da prekinem neprijatno ćutanje. "Miko, hvala za sve. Eto, mi smo ti koji Vam se nikad za života nismo našli....", počela sam da peglam savest naše porodice. "Izvinite. Trudićemo se da budemo dobri domaćini", izdeklemovala sam u dahu, računajući da je od mene sasvim dosta. Utom dođe i moj dika. "Vi mu nemate šta reći?", pitala ga je Branka. "Šta znam, nikad nisam pričao sa mermerom, ne umem ja to, eto moja pametna žena će umesto mene", reče, zelen u licu. Mika se, verovatno, smejao na nekom oblaku, kakvim tantuzima je ostavio svoje imanje. Nešto mi je došlo da se zahvalim i da odem odatle. Nije mene moja mati rodila da pričam sa spomenikom. Najradije bih vratila ključ od kuće, spakovala sve u auto i vratila se kući. 

"Miki bi danas bio rođendan. Nisam ni očekivala da znate, iako ste mogli videti u papirima vezanim za imanje. Verujem da vama to nije ni važno. Meni jeste. Znate... Za njegov prošli rođendan bili smo u Morahalomu, u Mađarskoj. Proveli smo se, kao nikada. Večera, muzika, vino, plesali smo čak. Sada ga nema"... Ne znam da li je zasuzila, sunce me je pržilo po vratu, i nisam bila rapoložena za nekrologe. "Razumem koliko Vam nedostaje...", rekoh, da prekinem neprijatnu situaciju. "Ne, ne razumete. On i ja smo bili povezani kao što ni sa kim nikad nisam bila, i ne može to smrt da pokvari. Vidim da ne delite moja osećanja, što je i očekivano", reče Branka. Položili smo ruže na vrelu mermernu ploču. Kao da je nešto šuškalo u blizini, svega mi, sad više nije paranoja. Prekrstismo se svi troje, i taman da krenemo, kad mi pogled ode na šljašteće zlatna slova na crnom mermeru. 
"Za života, spomenik podižem sam sebi". Deda, neka si garsonjeru napravio ovde, sam sebe si voleo najbolje, čini se. Dok sam stavljala cveće, učinilo mi se da sam videla i neka izgrebana slova. Kineski mermer se nije dao prevariti. Pakovanje cigareta i šibica bilo je pored dela za sveće. Branka je primetila moje čuđenje i povukla me u stranu. "Ostavite to tu. Ne želim da imam probleme. Idemo sad", reče naredobodavno. 

Onaj moj se ljuljao od mučnine, ne znam kako je hodao, uopšte mu nije bilo dobro. Neka satre i ostale krofne, pa taman da ga zasadim pored Mike i živim srećno, Božeprosti. Krenuli smo ka autu, prašnjavi i opaljeni jakim suncem. Okrznu me neki na biciklu. Taman zaustih da kažem nešto kad Branka sama reče.. "Ovaj je kao utvara, nikad se neće smiriti". Da, i ja sam imala osećaj kao da me je komad leda dotakao. To je onaj sa prozora! Nisam mu videla oči ali to je taj, sigurno, osećaj je bio identičan. Ni da pitam ko je ni da ne pitam ništa. "Mikin sin... Bar tako kažu", Branka je pojasnila situaciju. Kakav sad sin, pa šta ovo meni treba, da me znoj obliva jer smo dobili nešto što nam ne pripada. Neću više nikad da dođem ovde, samo da se sa ovog groblja iščupam, mislila sam polu glasno i u sebi psovala voz koji ih je doneo. Mi smo obična, normalna porodica, i volela bih da tako živimo i ubuduće. Kao mala, maštala sam o avanturama, ali ove nisam mogla ni da zamislim. 

Na kraju groblja bila su grobna mesta, očigledno iz nekog drugog veka. "To je staro seosko groblje, preseljeno ovamo u 19. veku. Ima tu nekih spomenika iz mnogo davnih vremena, valjda su ti ljudi ovde živeli pa je red da im i kosti ovde ostanu", Branka je ljubazno objasnila. Neprijatnost koju je donela sa sobom, tog jutra, nestala je. Opet je bila lepa i šarmantna. Čudna žena. Kao da je, u njoj, živelo više likova. Pogled mi se zalepio za tu gomilu nepoznatih kostiju, pod zemljom. Ko zna ko je sve tu počivao. Na jednom od spomenika uspela sam da prepoznam MARA. Ko zna iz kog je veka i kraja... Nadam se da je tu našla mir, ta, nepoznata Mara.

Nastaviće se...




2017-08-24

Sremačka duša 1.3

Mara nije imala kuda da se vrati. Noć se bližila a sremačka zemlja je bila hladna, da bi na njoj ostala, sa svojom bebom. Manojlo nije mnogo razmišljao. Morao je, što pre, da ih skloni odatle. Na konja je prvo popeo nju, u bisage stavio naramak sveže trave i umotanu bebu udobno smestio. Maru je položio ispred sebe. Povremeno je gubila svest.

Poveo ih je u dom svoje majke. Kada je dojahao, uneo je Maru i rekao majci da ju je porodio, na njivi, spustio Maru na krevet i otišao po bebu. Iz njenih belih grudi kipelo je mleko a iz utrobe krv. Njegova mati nije pitala ništa. Ni ko je ona, ni da li je dete njegovo. Smrt je kucala pred vratima. Mara je bila loše. Manojlo je potrčao po svoju sestru, koja je živela u blizini i imala mleka za petoro gladnih vukova. Sa njom dođe još jedna starija žena. Niko ništa nije pitao. Kao da to rade svakog dana, svaka je znala šta da radi a njemu su rekle da izađe. Nije hteo. Beba, koju je dočekao u svoje ruke, biće njegov sin, iako mu nije otac. Zakleo se Bogu da će Maru i dete da gleda kao svoje. Da je u njenom životu postojao neko, ne bi se, sirota, sama porađala, daleko od svih.

Mali Manojlo je spokojno spavao, sit i ugrejan u naručju njegove sestre. Donesoše i njenog sina, pa ih je obojicu nahranila i pustila da joj zaspu u naručju. Razlika je bila mala, iako je njen junak bio stariji. Manojlo je bio krupna beba, radoznalih plavih okica. Dve bebe u sestrinim rukama skoro su mu oči napunile suzama. Ono što je osećao prema bebi koju je dočekao, nije moglo da se poredi ni sa čim na ovom svetu. Među njima dvojicom nastala je neraskidiva veza za sva vremena.

Žene su brinule o Mari, najbolje što su umele, ali to nije bilo dovoljno. Krv je bila na sve strane a slatkasti miris smrti se mešao sa mirisom doma. "Ne, neće otići nikud, bez mene. Odbraniću je od svakog zla", ponavljao je sebi u bradu dok je bdeo nad usnulim Manojlom. Prolećna noć je bila reska, hladna. Ložio je vatru, grejao vodu, radio sve što bi mu žene rekle, samo da majka i beba budu dobro. Ako ih je Bog poslao na njegov put, sigurno da postoji dobar razlog. Zadremao je nad kolevkom. Mali Manojlo je plakao, od gladi i hladnoće. Njegova sestra ga je podojila ali beba se nije smirivala. Stavio ga je u svoj krevet, grejao ga svojim telom i ljubavlju koja ih je, od tog dana, povezivala.

Pred zoru, ženski jauci su ga trgli iz sna. Mara se sa dušom rastajala. Smrt je vukla na jednu stranu, život na drugu. Kao da je krv izvukla sve iz nje, bespovratno. U svojim poslednjim ovozemaljskim trenucima, samo je pružila ruke ka njemu, pokušala nešto da kaže već skoro belim ustima, i vinula se put oblaka. Hteo je da vrišti, od bola za nepoznatom ženom koja je svoje najvrednije ostavila njemu. Za to vreme, mali Manojlo je gladno sisao mleko njegove sestre i spokojno spavao u njenom naručju. Sit i voljen, sam, samcijat.

Pokopao je Maru, istog dana. Njegova mati i sestra su je umile i obukle, a skromni ukop bio je pod hrastom nadomak mesta gde ju je, dan pre toga, porodio. Kao da je nikad nije bilo, ode Mara. Niko je nije ni tražio ni žalio. Krst joj je sam napravio. Sedeo je, nem, pored sveže humke, u sebi se borio sa čudnim osećajima. Ljubav, možebiti? Nema vremena za to. Beba je, od tada, postala centar njegovog sveta.

Mali Manojlo je lepo napredovao, rastao je od mleka žene koja ga nije rodila, ali koja mu se dala isto koliko i svom sinu. Kada bi hranila jednog, hranila bi i drugog, pa bi ih zadovoljno gledala i mazila, da se ni jedan ne oseti manje vrednim. Dva rumena dečaka rasla su dojena ljubavlju. Manojlo je dugo razmišljao, posle Marine smrti. "Ako se budemo isto zvali, a ja stradam, kako će smrt znati po koga da dođe?", razgovarao je sa majkom i sestrom. "Treba da ga krstimo, Manojlo, red je poštovati volju matere njegove", majka ga je podsećala. Nije bilo dana da se ne seti Mare i njihovog prvog susreta. Nje, pokidane trudovima, dok je ležala na crnoj sremačkoj zemlji dok se u daljini čuo topot konja, koja bi umrla da on nije naišao... Krstiću ga, Vukan će mu biti ime. Lepo i jako, kao on, a ako smrt opet dođe, da se uplaši i pobegne od njega". 

I tako, Vukan je kršten. Nije osetio da nema ni oca ni mater. Ljubav porodice u koju je, nepozvan, ušao hranila ga je isto koliko i mleko one dobre žene. Manojlo je o njemu brinuo kao da mu je otac. Vukan je, pre nego što je prohodao, umeo da sedi u sedlu. Imao je odlučan pogled u daljinu, ko zna prema kojim svetovima. Rastao je u zdravog i radosnog dečaka. Kada bude vreme, objasniće mu kako se našao u njihovoj porodici. Sa bratom po mleku bio je nerazdvojan. Poput blizanaca, rasli su kao jedan, ličili, istim mlekom odhranjeni. Muž njegove sestre je stradao a sestra i sestrić su se doselili kod njih. Dečija graja nije im dala da tuguju ni časa. Kuća, u kojoj se čuje dečija cika, slavila je život.

Angelina Branković, koja se nastanila u Kupiniku, bila je udovica Stefana Brankovića. Slepi sin srpskog despota Đurađa, pronašao je ovu ženu anđeoskog imena u Albaniji, gde je našao utočište posle izgnanstva. Noseći njegove mošti iz Italije, preko Beča i Budima, sa sinovima Jovanom i Đorđem nastanila se u Kupiniku. Tu je došla na poziv mađarskog kralja Matije Korvina, kome se obratila za pomoć. Mošti Stefana Brankovića položila je u crkvu Svetog apostola Luke. Manojlo je bio u njenoj službi. Mali Vukan je rastao od ljubavi svih iz svog okruženja. Taj dečak, prelepo plavih očiju, bio je miljenih svih ne zato što je rastao bez majke, već zato što je, oko sebe, gde god bi se pojavio, širio čistu Ljubav. 

Angelina ga je obožavala. Bio je mlađi od njene dece, ali spretniji i okretniji. Manojlo je bio njen sluga. Naravno da nije mogao da bude sam sa njom ali, kada bi im se pogledi susreli, kao da je video Marine oči. Voleo je da Vukan bude u njenoj blizini. Od svih koje je imao oko sebe, Angelina je imala blagost u očima i glasu, kao Vukanova pokojna mater. Manojlo je sve manje mogao da je se seti. Kada bi Angelina govorila makar i u daljini, i on i Vukan su je tražili pogledom. I ona njih..
Bila je despotica a on običan seljak. Nikada nisu razgovarali rečima. Retki trenuci, kada bi im se ukrstili pogledi, pričali su svoje priče. Ne o ljubavi nego o najiskrenijim osećajima povezanosti dva bića. Za bezuslovnost nije im trebao dodir. Imali su čitav Univerzum divnoće nastale između Muškarca i Žene, iskonske, najčistije. 

Godinama je Manojlo bio u njenoj službi. Godinama nisu progovarali a glasove onog drugog mogli su da čuju samo u daljini. Despotica je bila divna žena. Učena, mudra i radoznala, imala je veliku biblioteku o kojoj je Manojlo samo slušao od drugih sluga. Pričali su da puno čita, i da je njoj u čast napisana neka knjiga, po narudžbini njenog svekra Đurađa Brankovića. Manojla i nju je delio ceo svet, a opet, deca su ih zbližavala i kad strogi kanoni nisu dozvoljavali da budu zajedno. Malo po malo, po njemu bi poslala knjigu na drugi kraj Kupinika. U knjizi bi bila poruka, čije je čitanje morao da sačeka. Pismeni sluga, od poverenja, pročitao bi mu reči od kojih se napajao snagom, kad god bi se zaglavio u svom životu ili Vukanovom odrastanju.

Nastaviće se...


Foto/istorijske činjenice: Internet