Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-03-21

Insomnia

Jahač u crnim pantalonama nema kačket.
Onaj sa šeširom jaše riđeg konja.
Konj kog jaše Đura nema jedan zub.
Ribe lete leđnim stilom.
Kog konja jaše koji jahač, ako je brzina kretanja crva kroz trešnju jednaka godišnjem rastu BDP?

Uvek sam volela ovakve mozgalice. Dovoljno da razgali čoveka a malo da nađeš smisleno rešenje. Kako kažu, pazi šta voliš jer postoje velike šanse da ti se to desi... E, to.

U ovom igrokazu imamo četiri lika.
a) Baba - gospođa Majka. Umorna od života, bolesna od svega osim side i raka. Dan joj počinje sa "Jao" i isto tako se završava, makar to bilo i "Jao, što ti to lepo stoji", jao je obavezan element, poput duplog aksla. Prepodne uz šporet, onda dremka (jer se kućni red mora poštovati), odmaranje od dremke, večera i veče posvećeno najezdi Turaka iz televizora. Lokacija: dnevnosobni trosed ispred gorepomenute sprave. Daljinski upravljač je uvek pri ruci, osim kad treba da utiša TV koji navije tako da ostalima uši otpadaju. Ne čuje baka.

b) Deda. Dedosaurus, mršuljavi beloglavi otac moj. Prošlog meseca su ga stisla vrata gradskog autobusa i još uvek je modro-crn. Nije žvanjkav i ni na šta se ne žali. Prepodne nabavka, a ručak mora biti postavljen najkasnije do 12.15. U suprotnom, ljuti se kao malo dete, što izaziva povećan nivo kortizola ostalih ukućana. Zatim, zavijen u jastučak, drema skvrčen na dvosedu. Trosed je osvojila gopođa Majka, davne osamdeset i neke, kada je deda radio po vasceli dan i bio van kuće. Korisnik tv aparata u trpezariji gde gleda sav sport ovog sveta, od hvatanja somova golim rukama po nekim belosvetskim baruštinama do fudbalskih utakmica zonske lige Papue i Nove Gvineje.

c) Milo dete. Jedanaest godina, sitne bubuljice, dugačak jezik i povišen nivo lenjosti. Generacijski, ni po čemu se ne razlikuje od svojih vršnjaka. Ne umeju da pričaju rečima, jok, samo preko društvenih mreža. Dete koje odrasta u devojku, od onih što ih zovu "sa stavom". Menščini da je samo drska i bezobrazna, kod onih koji joj to dozvoljavaju (videti pod a i b). Pasionirani gledalac tv programa samo ako treba izbeći obaveze tipa spremanja sobe ili učenja, tada se ne odlepljuje od zaštitnika (videti pod a i b).

d) Četvrta pozicija pripada meni. Volim i ja njih ali hoću da bacim kašiku. Na poslu stres, u prevozu cirkus, u glavi diskoteka a hormoni kao cunami. Kad saberem i oduzmem, divim se sebi koliko sam normalna. Valjda jesam.

Jutro izgleda ovako: baba ustaje oko 04.30. Svi čuju čangrljanje pa se bude i, normalno, u toalet bi. U isto vreme kreće i buka od saobraćaja drumskog i avionskog. Kreće fight klub. Ako uspem da se vratim da odspavam još malo, to je sjajno, jer posle pitanja u zoru "Šta da kuvam danas, m?" meni nije dobro. Ne pomažu ni štampani jelovnici i kulinarske emisije, ako u 7h već sve nije iseckano i pripremljeno, ručak će da kasni. 

Od pola sedam kreće "Hajde dušo, budi se, treba da se spremiš za školu". Totalno ignorisanje. Hrišćanski mirnim tonom, kao da sam se sjajno naspavala i odmorila, i dalje pokušavam da probudim svoje čedo malo. Grli jastuk kao da je tek zaspala, ljubi je majka. Promeškolji se i nastavi da spava. Dobro, ponoviću za par minuta, kupatilo je slobodno! Ispred mene zamiče bela glava. Prostata, kapiram sve. Sačekaću. Čedo mamino ne reaguje na finoću, kao ni na "Ok, ostani da spavaš, prespavaj sve časove, neću da se nerviram". Glasan govor ne pomaže. Da vičem, biće još gore a vreme prolazi. Ako i uspem da je probudim, sedi na krevetu i spava otvorenih očiju. Pokušavam da uletim u kupatilo na par mnuta. Avaj, baba brčka neki veš, evo sad će.. Dobro, Sanja, izdrži, možeš ti to, samo smireno i pazi na pritisak.

Kreće vrisak iz detetovog pravca. "Kasnim, skloni se, hoćeš da kasnim u školu, jel to hoćeš?" Mali Zmaj se osvestio i pogledao na sat. Hoda tamo-ovamo, kao da će sve samo da se složi, stvari da obuku nju, patike je obuju same. Doručak se suši na stolu. Ako u trku zgrabi neki zalogaj, to je to. Utrčava u kupatilo. Deda grebe na vrata. Prostata. Baba glasno prepričava Jutarnji program i ko je kome šta rekao. Dete cupka, ja dišem polako i smireno, dede nema. Secka dlake iz ušiju. Aman, imaš ceo dan, nemoj sad, molim te. Pa, sad sam video, ne mogu ovakav u prodavnicu! Cupkamo pred vratima, kao trkači koji čekaju donosioca štafetne palice. Baba dovikuje da autobus za Sremčicu vozi izmenjenom trasom. Ne čujem jer spoljnopolitički komentator drži slovo u jutarnjem programu. Kaže, niko ne ide na tu stranu sveta ali valja znati, dug je dan. Sa dedinog televizora urla prenos neke utakmice. 07:30 je. Dete je konačno spremno da krene. Ups, nema sveske iz muzičkog. Vidi, srpski, pa jao, pa bio je domaći, pa jao! Drugarica joj zvoni na interfon. Hipertenzija mi golica uši iznutra. Dete kreće u školu. "Lepo se provedi, lutko mamina!" Ne žuri. Svo vreme sveta je njeno a ja sebi džigericu pojedoh što se toliko razvlači bez potrebe.

Baba je na trosedu u dnevnoj, pa ide njen tv pa par metara pa dedin tv pa deda. Komuniciraju dovikivanjem, kao onomad kad su sa jednog brda dovikivali vesti onima na drugom brdu. Grabim ka kupatilu, tušu. Potpoljene su kuhinjske krpe a puna kadica ne može da se protera kroz vrata tuš kabine. Mogu samo da se brčkam u krpama i deterdžentu. Nema veze, govorim sebi, diši duboko! Ne daj da ti to kvari dan! Nekako uspevam da se probijem kroz zvučne zidove, spakujem i krenem na posao. Već za 12 sati ću da se vratim, već me boli umor. Trčim. Da stignem u autobus, da stignem na pijacu pre posla, da stignem život. Često uđem u pogrešan prevoz, tek da sednem i dušu napaćenu odmorim. 

Na poslu me čeka super stanje pred imploziju od stresa. Ne smem da se javljam na privatni mobilni. Zove deda, istčavam kao bez glave, šta je bilo? Gde? Pa, zvao si me! Ko? Aman tata, zvao si me pre minut, znaš da moram da izađem iz kancelarije da bih smela da se javim. Ne, ja te nisam zvao. Tata! Pisalo je da me ti zoveš, šta se dešava? Sanja, šta lupetaš? Da li haluciniram, luda li sam, ko tu koga... Aaaaaaa, pa ja sam nešto bockao po telefonu ali nisam te zvao. Dobro tata, jel sve u redu? Što ne bi bilo u redu? Hajde, Sanja, nazad u kancelariju, diši duboko, lažna uzbuna. Kad god ih skuplja hitna pomoć, ne javljaju, pa više brinem. 

Novi poziv. Mamaaaaaaaaaaaaa, nisam ponela majicu za fizičko, da li možeš da mi doneseš? Čas počinje za.... Sedam minuta. Stižeš? Ne, mila, ja sam na poslu, to je ono super mesto sa kosmodromom  odakle raketom doletim do tvoje škole za 3 minute ali nemam ovde čistih majica za fizičko. Dooooobro mama, a da li mogu da kupim Smoki za užinu? Ne znam da li možeš, pokušaj, volim te puno i moram da idem nazad u kancelariju. Još podne nije a ja se pretvaram u neživu prirodu. Sati se nižu, nivo kortizola varira. Sa posla trčim na naredne obaveze. Kod kuće me čeka objašnjavanje decimalnih brojeva i razlomaka, korenovog sistema, Salaminske bitke i taktiranje neke glupe pesmice.

Sve obaveze sam završila i vučem se ka kući. Zdravo sine, ja sam nešto čeprkao po telefonu, da li možeš da pogledaš? Evo, deda, samo da jedem. Dok odem da operem ruke, svi su nabili dupeta u kuhinju, svima se nešto mljacka, svi će brzo i ništa ne treba da brinem. Po malo se tresem od umora ali to sam ja, Sanja, ja mogu sve. Kako kažu ono, blago tebi, ti si razvedena, nemaš nikakvih obaveza. Ručkovečeram i ne znam više za sebe. Dremam dok ispitujem karakteristike žarkog pojasa. Prijateljica me zove i objašnjava mi kako joj je život težak, jer joj je frizerka napravila previše blajhani pramenova a iz prodavnice nameštaja su joj isporučili pogrešan kauč, kako ima novog trenera fitnesa, baš fini mladić samo ima mnoooogo velike šake.. Već se svako, od ukućana, naljutio na svakoga. Deda na babu, što ga opominje da obuče prsluk, baba na čedo malo jer neće da jede supu već samo kupuje budalaštine kod škole, čedo malo na mene jer sam omiljenu majicu odnela na pranje. Baba na mene, jer prozori nisu oprani evo već mesec dana.  Kupus, koza i vuk. Neko će nekoga da pojede. Žao mi je svih njih ali mi je najviše žao sebe.

Osećam kako budna spavam. Stopala mi tiltuju, u glavi mi je prazan prostor, razmišljam da li će sutra biti gotovo carinjenje nekog uvoza za koji sam jutros poslala dokumentaciju.. Ili je to bilo juče? Nemam snage ni volje za priču, svetlo, zvuke, mirise. Grlim svoje čedo, i objašnjavam da više ne reagujem ni da me ubode viljuškom, neću osetiti ništa. Hajde da spavamo, mila. Delimo moju devojačku sobu. Spavam pre nego što mi glava dodirne jastuk. Prvi san mi puni baterije, kada me budi tihi glasić.. Nešto čupavo mi saopštava kao ne može da spava, pita da li sam ja pustila muziku... Ne znam kako se zovem, bukvalno. Da li mogu kod tebe u krevet? Nemoj, srećo mamina, pusti me samo malo da budem svoja u svom životu... Ma, hajde, naravno da možeš!

Slušam je kako diše, potpuno sam rasanjena i fizilki iscrpljena a u glavi mi vri od uzburkanih misli. Ona i dalje spava u 360 stepeni, kao helikopter, iako smo iste visine. Gledam kako je porasla, devojka je a devojčica. Baba kuca u zid, sa druge strane. Nisam napunila mašinu vešom. Ma, nije problem, mogu i do Marsa da prošetam, šta mi je teško... Psi laju u daljini. Ne znam da li imam problem sa spavanjem ili sa budnim stanjem. Sati se nižu. Misli kidaju mozak. Vibrira telefon. Kratka poruka. Jel imaš minut, da pričamo celu noć? Za tebe imam ceo vek...



2017-03-13

Trinaestimartdvehiljadesedamnaeste

Opet onaj osećaj gušenja, kad mi se ne izrečene reči popreče u grlu, pa ni da se vrate u um ni da ih kažem. Opet ona teskoba u grudima, ničim i svačim izazvana. Opet ono vreme koje bih da prespavam, a nemam vremena da ga prespavam, jer toliko toga još želim da uradim.

Kad si jednorog (jednoroditelj, ali vrlo je slično ovom mitološkom biću), pa još kad ti se u glavi uskomešaju sva mora i prorade vulkani, pamet krene kroz uši da beži. Obično vladam svojim sistemom a sad sam pustila da me talasi nose. Ne želim sidro, ne želim da sam vezana na bilo koji način. Slobodno letim kroz svoj Univerzum i čudno mi je sve to. Navikla sam da sam organizovana do sitnih detalja, da šest meseci unapred sve organizujem, da sam u svakom trenutku spremna da poletim na Mesec ili da počne atomski rat. Ovih dana, u mom sistemu je haos. Ili je, možda, u haosu moj sistem?

Dela su posledice misli a moje misli su toliko zbrkane i difuzne, da sama sa sobom ne mogu da se dogovorim ni oko toga šta da obučem. Samo bih spavala, tačnije, bila u trenutku kada se san i java razdvajaju i dodiruju, mešaju, prožimaju. Naučila sam da svesno produžim te trenutke. Možda do nivoa večnosti, možda samo par minuta, svakako ne dovoljno da se prepustim onoliko koliko mi to sada treba. Nisam spremna ni za kakve teške misli, velike reči ni još veća dela. Pre neki dan, lebdela sam iznad Pariza. Kako i zašto, pojma nemam, nikad me nije zanimalo da idem u Pariz, ali je osećaj posle buđenja bio upravo taj. Jutros sam se setila da sam bila na moto skupu u Beloj Crkvi. Iskreno, ne znam ni gde je Bela Crkva ni otkud ja tamo, znam da sam se probudila nasmejana.

Podsvest kreira nove sadržaje, kako bi prevarila um i bar, u mašti, me odvela daleko od svakodnevice koja me sve više opterećuje. Kažu da sve i svako ima gornju tačku elastičnosti. Čak i lastiš u gaćama. Samo sam pretrpana onim što ne volim, tešim se. Jedna mušica nikome ne smeta ali roj zna da sludi i jače od mene. Volela bih da sam mudra onako kao deca. Da poslušam sebe i ukočim, a ne još samo ovo i ono da uradim i eto starosti.  Želim da pišem nastavak knjige i mnogo mi je žao što ne mogu da postignem potrebnu koncentraciju. Previše je onih što bi "samo nešto da pitaju, da uradim, da još samo ovo". Često mi vaspitanje odmaže, da ih lepo uputim tamo gde ništa neće da im bude hitno i pod obavezno, već će strpljivo da sačekaju.

Izgleda se više trošim nego što se obnavljam. Moram da skinem nogu sa gasa, oprosti, svete. Do daljnjeg, sve i svi su na čekanju. Procesuiram nagomilane informacije i oporavljam sistem.




2017-03-08

Nauči da voliš

Pored svih činjenica, definicija i formula koje naša deca uče u školi, promiču im bitne stvari. Definicije se zaborave, kao i bitke u staroj Grčkoj koje su najkorisnije učesnicima kvizova. Da, jeste to stvar lične edukacije i opšte kulture, ali na način kako se u školi uče i kako ih deca zaborave čim odgovaraju, tužno je što se uopšte bavimo mlekom koje prosipamo.

Ne mogu da menjam školski sistem i nije mi to namera. Ima ko je plaćen time da se bavi, da pravi reforme i secka raspust na delove, kao hit trenutnog ministarstva. Želim da deca uče ljubav. Pogubljeni u teoremama i decimalnim zapisima, deca ne znaju šta je ljubav. Umorni su od učenja i obaveza. Roditelji doživljavaju nervne slomove od svojih đaka koji, po dolasku iz škole, moraju da dremnu jer su se potrošili. Ljubav, rođaci. Slabo se to obrađuje na nivou porodice. 

Mnogi, oko mene, zastupaju stavove o tome da se deca samo razmaze ljubavlju. Tako je lakše, nego posvetiti se tim mladim bićima, često uplašenim od svega što moraju i informacija do kojih dolaze "na izvol'te". Zašto ljubav, kakve sve ljubavi postoje, veza između seksa i ljubavi, razliku između sviđanja i voljenja. Ono čime, mladi roditelji, za početak budu uplašeni je čuveno "Ne navikavaj bebu na ruke". Ti isti, koji mlade roditelje plaše ovakvim glupostima, izgleda za života nisu naučili da se ljubav daje i prima, koja je moć dodira, koliko je svima ljubav potrebna. Beba raste i ima i emotivne potrebe, pored nahrani-presvuci-stavi da spava. Karike koje u tom periodu života loše srastu, posle žuljaju do bola, a vreme ne može da se vrati. Svako doba života prati upoznavanje sa novim vrstama ljubavi. 

Ljubav prema knjizi, muzici, umetnosti, znanju uči se od roditelja. Ako dete gleda roditelje koji nikad knjigu ne uzimaju u ruke, iluzorno je očekivati da, osim u retkim slučajevima, deca stvore ljubav prema knjizi ili učenju. Jeste da živimo u digitalnoj eri, ali deca i dalje gledaju šta radimo više nego što slušaju šta im govorimo. Može to da bude i razvijanje ljubavi prema učenju kroz istraživanje po netu ili čitanje PDF knjiga, ali deca to treba od nas da nauče. 

Ljubav prema roditeljima, porodici, prijateljima.. Da, i ti stari su nekad bili deca. To što su danas dosadni i smaraju svojim pričama, do nas je a ne do njih. Od silne želje da na njih obratimo pažnju i mi i naša deca, često su mišljenja da nas zanimaju iste teme. Naučimo decu da sa bakama i dedama pričaju o detinjstvu, radovanju jednoj bomboni sa vašara, najlon čarapama kad je baba bila devojka, mazanju usta Niveom tek da se sjaje... Naučimo decu da se vole i poštuju, uvažavaju jedni druge i svet oko sebe, učimo ih da budu dobri ljudi nezavisno od toga da li će da postanu astronauti, apotekarke ili mesari. A pre svega... Naučimo ih da vole i vrednuju sebe.

Nema za to udžbenika. To se prenosi iz srca u srce. Rečima, dodirima, pažnjom, pomaganjem, zagrljajem jedako jakim i kad naprave neku štetu i kad su najbolji na svetu. Utehom kad polupaju kolena ili pokidaju igračku. Davanjem deci svog najvrednijeg, uvek i bez uslova. I kad smo umorni, i kad nas drugi iz ose postojanja pomere, i kad nemamo snage, i kad nas boli nepravda, svakog dana davanjem čiste ljubavi onima kojima smo dali život i izabrali da ih imamo. Teško je izbalansirati dnevne obaveze, kad nas melje stres i drobi u sitne komade mesa i kostiju, koji na kraju dana nemaju više od dva atoma Energije. Ljubavlju se baterije pune. Prenošenjem umeća ljubavi na decu učimo ih lepoti življenja i postojanja. Svakodnevica je surova i ne ostavlja mnogo prostora za emocije, ali ljubav je i "Zakopčaj jaknu, vetrovito je" i "Biće krofni predveče, zovi društvo" ili "Znam da nisi srećna zbog te dvojke ali verujem u tebe i tvoju volju i snagu da to popraviš" kao i "Javi se kad stigneš".

Sve ostalo su izgovori, nas odraslih. Za ljubav se uvek ima vremena, za zagrljaj, poljubac. Kad se, pri zagrljaju, dodirnemo srce na srce.. Kad osetimo kako se ritmovi usaglašavaju i postaju ritam Univerzuma, čuda se u nama dešavaju. Svakome prija zagrljaj. Roditeljska ljubav, prijateljska ljubav, ljubavnička ljubav.. Svaki zagrljaj i svaka ljubav imaju svoju frekvenciju koja u nama budi baš to. Ne kažem, dešavaju se i promašene teme, ali i to treba decu da naučimo. Preplavljeni su mnoštvom informacija iz ovog virtuelnog sveta, koje ne umeju sami da procesuiraju, ali smatraju da je odgovor sa Gugla dovoljan. Nije, rođaci. To je samo informacija. Ljubav se ne uči iz filmova i preko satelita. Ljubav se uči od prvih dana začeća.

Svaki roditelj bira put i vrstu odnosa sa svojim detetom. Neki izaberu liniju manjeg otpora, neki "trpe zbog dece", neki podmeću svoja leđa da bi na sebe preuzeli detetovu odgovornost i kad dete ima 50 godina. Niko nema pravo to da osuđuje, naprotiv. Samo ima pravo da nauči razliku između ljubavi, manipulacije, trgovine emocijama i onog iskonskog osećaja bezuslovne ljubavi. Kad volimo zato što volimo, ne očekujući baš ništa za uzvrat. 

Naučimo decu da pokažu ljubav a ne da je se stide. Da onima koje vole to kažu i pokažu bez brige da li će da ispadnu glupi u društvu. Ljubav je i kad voliš bez dodira. Ljubav je i kad voliš nekoga onda kad nije za voljenje najbolji, i kad je daleko kilometrima ili galaksijama. Ljubav ima mnogo oblika, nivoa i dimenzija. To treba decu da naučimo, i kako da prepoznaju granicu gde se završava ljubav a počinje neki oblik nasilja, pritiska, iskorišćavanja. Da ljubav raste, menja oblike i intenzitet tokom godina i životnih turbulencija. Da se snađu i da nauče da daju i primaju ljubav u raznim oblicima učeći, pritom, najviše o sebi.

Nije lako voleti. Nije lako ni biti voljen. Neki imamo oštre ivice i fale nam delovi, neki imamo froncle od srca, koje su mnogi čerupali i odnosili delove kao trofeje. Ono što provereno znam je da svojom ljubavlju ne možemo druge da zarazimo. Ma koliko da ih volimo, nije uvek dvosmerno. I nije ljubav kad nekome šalješ srca i poruke preko satelita. Ljubav je kad staneš i kažeš: "Ja te volim baš" i ceo Univerzum se zatrese.





2017-03-04

Javna prozivka

Javne prozivke su čudo.

Internet je, mnogima, dao slobodu da svakome kažu (napišu) šta im padne na pamet, posebno ako osobu koju kritikuju ne poznaju. Od toga da će deca da budu bangava i tupava ako ne sisaju, do toga da su mnogi vernici veći nego Papa i svetski Patrijarh zajedno. Ne smeta mi što se svi u sve razumeju. Prosto, u ljudskoj prirodi postoji nešto što mnoge tera da se izdignu iznad običnog sveta, i dominiraju u svakoj situaciji. Nije to dominacija da bi se osvojio tuđ mužjak. Za to bih imala razumevanja jer feromoni lupaju kako koga stignu. To je neka čudna želja da se bude pametniji tako što će se drugi prikazati kao glupi ili slabo informisani.

U toku je Festival sira, tradicionalno u Beogradu, sa svaki put sve boljim izlagačima. Normalno, ljudi koriste društvene mreže kao odličan alat za promociju i komunikaciju sa siroljupcima, a onda se nađe neko ko bi da anulira sav trud organizatora i uživanje gostiju, eto, iz razonode i lične potrebe za dominacijom. Zašto se Festival sira održava u vreme posta? Takva pitanja me razore onako kako nosorog razbuca sve pred sobom, u napadu besa. Negde piše da moram da postim? Da li je to stvar ličnog izbora, osećaja, predanosti veri ili nešto što se podrazumeva da svi moramo? Da je sreće pa da postoji ta kategorija "obaveznog moranja" pa se ljudi kupaju i peru zube i idu na sistematske preglede, gde bi bio kraj radosti?

Ništa ja ne moram. Tradiciju poštujem, jaja ne farbam, badnjak ne vučem iz šume i jedem sir kad mi se jede. Kao što je post nečiji izbor, tako je i ne post moj izbor. Nikome, zaista nikome u Univerzumu, nisam dužna da objašnjavam svoja verska uverenja, svoju platu, da li podržavam gej brakove, da li tresem mrvice kroz prozor, pomažem gde mogu kako bi ovaj svet bio lepše mesto za sve. Sir jedem kad mi se jede. Nova godina mi je kad ja hoću a ne kad ostatak Srbije roni po vanglama ruske salate i baca petarde. Ne jedem kuvana jaja ali sir jedem i ješću, sa zadovoljstvom, dok sam živa a možda i malo posle toga, ako budem htela. Posebno volim brie i camembert, što nije bitno za dalji tok priče.

U istu grupu staviću i one koji su popili svu pamet ovog sveta ali ne nasleđem gena ili ličnom visprenošću nego zato što su pamet stekli obrazovanjem. Da, to je odlična investicija u sebe i ne, nije ok pokušaj dominacije u kom se drugi predstavlja kao tupan a pametnica zablista i dobije Kviska. To se tako ne radi, rođaci. Nije lepo ni selektivno prozvati osobe koje se bave poslom A, jer iznose u javnost svoje privatne stvari ali nije ok ni ne pomenuti osobe koje se bave delatnošću B, u kojoj rade isto što i ovi prvi ali to ne bode oči jer i prozivar to radi, svesno ili nesvesno.

Kao što je moj poznanik rekao devojci "Da me ma'neš sas tu plastiku", misleći na njene vapaje da joj finansira instalaciju plastičnih noktiju, veštačkih trepavica i grudnih umetaka, tako i ja lepo molim. Da me se ma'nu svi moralni čistunci poput gospođe kojoj smeta Festival sira u vreme posta a Facebook nalog joj je pun slika u gaćama. Foliranti su fini kada im to odgovara za lične potrebe. Pravo fini ljudi su oni koji pomažu bez da krše dostojanstvo onog drugog, jer su u srcu fer. Svako sebi neka bira sličnog a ja biram sir na koji ličim. Iza čvrste kore nalazi se fina i meka duša koja slabo trpi. 

Srdačan savet br. 1:
Prekomeran pritisak ka čvrstu koru može da proizvede neželjene posledice

Srdačan savet br. 2:
Posetite sutra Peti Balkan Cheese festival

Srdačan savet br. 3:
Uživajte u životu








2017-02-26

Terapija osmehom

Pre par dana pročitah tužnu priču devojke kojoj je otkazan čas fitnesa, pa odjednom ima toliko slobodnog vremena, da sa laptopom u ruci (to se, valjda, nosi na fitnes) pije sok od bobilica i razmišlja koliko projekata ima danas da uradi, brifinga, tweet up-ova, koučinga.

Mlada je i puna snage, kapiram je. U njenim godinama, nisam znala za brifinge i slično, uživala bih opružena negde pored vode, sakrivajući se od princa na belom konju. Tad nisu postojale serije "Seks i grad". Nije bio imperativ biti savršeno uspešna preduzetnica sa 22 godine. Nosile smo karirane suknje i bile srećne devojke, zaljubljene u život a ne u svoj laptop.

Za njom se nadovezala mega uspešna mama. Toliko samopouzdana i savršena da je dosegla nivo javne rasprave o psihoterapijama koje posećuje, tražeći potvrde svog savršenstva. Deca su "njeni životići", živi za decu, ma šta više poželeti od dana kada njen sinak pojede batat sa chia semenkama i amarantom? To je toliko savršeno da ne znam ni da li je slano ni slatko, ali nisam ja bitna, ja svoje dete ne slikam za Facebook sa natpisom "Moj životić". Nisam oduvek sanjala da budem majka, realno, nisam se time bavila dok nije bilo vreme. Ona se šminka  jednom rukom, dok drugom kuca odgovore čitateljkama svog bloga, trećom iskuvava veš u loncu na šporetu, četvrtom sinu oblači skafander na 18C, ma, sve frca od preleposti. Cela priča se bazira na "JA, uspešna, savršena". Deca se pomenu u kontekstu koliko je ona fantastična mama a muž se povremeno prozove kao "Onaj što nemamo seks odavno" ili "Dala sam mu spisak za prodavnicu, umesto plavog Domestosa kupio je zeleni Lenor, pa ne mogu da verujem da je toliko nesposoban".

Lutko, ti si ga birala, ne ja. Što živiš sa nesposobnim, kako ga predstavljaš, poluidiotom? Zgrozih se od elektronskog zapisa o tome kako on sam sebi ne ume da kupi gaće i čarape, ah, sve to čeka nju savršenu, jer poluidiot ne zna da se gaće sa prugama ne nose još od kraja prošlog veka. Ona je večno u žurbi, šef je zove, deca pište, nema mesta za parking pred vrtićem, pa jao! Svemir se urotio protiv nje ali ona ide na seminar, pa na webinar pa na ples pa na ženski kružok, decu razvozi na balet i karate, muža naziva još jednim svojim detetom. O, Bože ako te ima, učini da se njena bundeva pretvori u kočiju pa da se vrati iz sveta bajki u svoju realnost očajne domaćice zaglavljene u hrpi muških čarapa, neplaćenih računa i ličnih trauma.

Bi mi žao njenog muža. Valjda mu ne smeta da ga supruga degradira ispod ljudskog nivoa, ističući svoju superiornost nad njim, kao da sve konce svemira samo ona drži u svojim spretnim i riblje ljigavim  rukama. Pomislih, pa nije ni čudo što nemaju seks, ja sa takvom ne bih ni drvo zasadila, da mu ne prenese svoje nesrećne vibracije. Deca je nisu birala. Za polaganje vozačkog treba nalaz psihijatra a svako može da rodi potomstvo, čudna neka podela.

U nastavku dana, otvaranje izložbe prijateljice iz osnovne škole. Retka prilika da se sretnem sa dragim ljudima. Jedna vremešna dama, lakša za preskočiti nego za zaobići, sa vrata mi je mahala. O, biće to još jedan od onih susreta na par godina, koji ostavi neizbrisiv trag. "Da, da, malo sam se ugojila, pa eto četvrto dete, znaš... Ja i dalje ne radim, a onaj moj... Jao, što je uspešan, unapređen je, mnogo radi a ja ceo dan sa decom, šta znam, dosadno mi je. Porasli su, dvoje u školu, treće u vrtić, pomislih baš je dobro da rodim i četvrto...". Nisam pratila dalje, neka su živi i zdravi. Odlutalu koncentraciju vratilo mi je njeno "Pa mogle bi da se vidimo samo da ti kažem, ja sam jako zauzeta". Naravno, lutko, zauzeta si jer imaš vremena da budeš zauzeta. Ne ideš na posao, ne jašu te šefovi, kolege, prevoz, inodobavljači, domaći prevaranti... Ne kuvaš u 23h, pa usmrdiš celu zgradu dinstanim lukom, jer pre toga ne znaš kako se zoveš, u budnom stanju se održavaš tako što stojiš jer ako sedneš, komiraćeš se, otići će grašak u 3 pm, zapalićeš celu zgradu sve sa usnulim komšijama. Kapiram, deca su zahtevna... "Ma ne, to ti je kao sistem spojenih sudova, onaj najstariji čuva mlađe, sami se spremaju, oblače, sređuju sobu, životići moji..." Pomislih da sam žešće retardirana jer moje dete nije moj život, nego je dete, sa svojim potrebama i željama a ne moja kopija. Imam ja svoj život. Nije ni blizu tog savršenstva, kao kod ovih dama, ali tandrljam nekako. 

"Jaooo, vidi ovog mog što se ubucio, namerno ga kljukam da se ugoji, onda ga ni jedna neće ni pogledati", - zaorilo se sve od njenog veselog smeha. "Da, to ti je super fora", - rekoh, dok sam pogledom pregledala po sali koga još znam i kuda pobeći od gospođe Udav. "Ma, gledaš li ti to mog muža, m?", - njen glas je dobio dozu ozbiljnosti. Ostah bez teksta. Neka je on tebi savršen, ima ovde piletine od trijes' leta, da baka napari oči lepotom. Ne bih ga ja ni pogledala, ako ćemo iskreno, nego je više četvrtast nego okrugao pa ne vidim ljude iza njega. "A ti, nemaš nikoga, jel? Sirotice, pa jel ti teško tako.... Razvedenoj?", - konačno je prevalila to preko usta. "Imam mamu, tatu, malog batu i tetku iz Novog Sada, nije baš da nemam nikoga. Inače, vrlo sam sirotica razvedena", - progovorih skrušeno. Konačno joj se vratio pobednički osmeh. Savršena je pobedila jadnu i uzela dva boda u gostima!

Izvukoh se iz ralja "životića" na kvarnu foru, da imam zakazano kod zubara i baš mi je žao što moram da idem a tako je uzbudljivo. Sendvičiće nisam ni okusila. Predozirala sam se slatkoćom života i životića oko mene, da je samo šetnja pored Save mogla da me vrati u normalu. Ili sam ja, kao Mujo, u pravoj traci, ili je ceo svet u pogrešnoj, ali ne bih da budem savršena, hvala. Obožavam svoj život i nemam dijagnozu to da dokažem. Imam samo osmeh i vrele dlanove. Kažu, preko njih moja dobra Energija širi se Univerzumom.




2017-02-22

Generacijska mešavina

Skoro ću 47 godina. Iako mi mnogi ne veruju, lična karta ne laže. To što nemam bore na licu, zasluga je samo mog sala. Ovi motivacioni govornici su me naučili da ne treba da kukam zbog onoga što nemam, nego da budem srećna i zahvalna zbog onoga što imam. Spisak nije mnogo dugačak, u kratkim crtama obuhvata:
  • Ćerku od 11 godina
  • Roditelje od 70+
  • Kutiju sa lekovima za pritisak, puls, izbacivanje tečnosti i ostale gadosti
  • Krevet na rasklapanje
  • Discus herniu L5S1
  • Nov mobilni telefon, jer je stari krepao u garantnom roku pa mi je provajder dao nov, još bolji
  • Bankovni račun na kom dohodak, u vidu moje platice, samo prespava jednu noć
  • Par krljavih zuba, koji čekaju da dobijem nasledstvo ili postanem bogata pa ih sredim
  • Imam oči različite boje, i levo (koje je malo više žuto) oko nekad frljne samoinicijativno
  • Par prijatelja i puno finog virtuelnog sveta, kog sam upoznala jer sam tako htela
  • Jednog Posebnog
  • Jednu napisanu knjigu
  • Vrlo šestocifrenu posetu blogu, za dve godine
 Što bi rekao onaj glavati iz televizora, "Niđe veze". Glavna fora je u odnosu mojih i ćerkinih godina. Kad je moja mama bila u mojim godinama, ja sam bila na fakultetu. Sada, svakodnevno, imam dramski program na temu miksovanih generacija. Svaka ima svoje fazone, radosti, tuge, interesovanja, uverenja i mit o nenadjebivosti. Krenimo redom.

Kad si tinejdžerka, nosiš sve crno. Ne znam baš zašto ali znam da je tako. Lično, nosim crno samo kad nemam šta da obučem, kad je sve ostalo za pranje ili za peglanje, samo su crne stvari spremne za iznenadne formalne situacije. Svaki pokušaj da tinejdžerka obuče nešto što nije crno, završava se drekom kao da je koljem. Svetli izuzetak su farmerke koje moraju da budu pocepane. Te rupe im diktiraju cenu, što su iscepanije to su skuplje. Kad ja poderem svoje, bacam ih, mada ne pucaju na istim mestima ali pocepano je pocepano. 

Kad si tinejdžerka, želiš na spavanje što kasnije. Kad si mama tinejdžerke, želiš u svoj krevet čim se zgusne mrak, jer te je samleo dnevni stres i treba da se odmoriš pre nego što sutrašnji stres krene. Mama tinejdžerke zna da je omatorila kad ide na spavanje pre vremena u koje se, nekad, šminkala i sređivala za noćni izlazak. I to ne obično spavanje, nego tri pomade za lice (jer tako kažu oni fensi časopisi), četvrta za stopala, peta je konjska mast za bolna leđa. Ako imaš snage za pranje ruku posle svake, treba ti i šesta krema za ruke odrane od skidanja tragova prvih pet krema. 

Tinejdžerka traži svoju sobu. Tražila sam je i ja ali... Oskudacija. Kad si žena kao ja, koja se razvela i sa detetom vratila kod roditelja u svoju devojačku sobu, onda svoj prostor deliš sa ćerkom. Trudiš se da ta soba liči na nešto, ali avaj. Tinejdžerka ne odustaje od intimnog haosa u svom delu sobe. Braniš se hrišćanskom smirenošću, ne ludiš od razbacanih stvari, pa eksplodiraš pravdajući se svojim hormonskim disbalansom i pobacaš sve na pranje. Ili, još gore, staviš u kesu za prosleđivanje drugoj deci. Dok sam ti ja majka, nećeš da sediš na ladan beton i da nosiš majice u kojima se bubrezi mrznu! Još uvek me spašava argument da ću, jednog dana, njenom dečku da pokažem slike kad je bila mala i glupirala se. Dokle ću da uspevam, nije ni važno, sve dok deluje.

Imam i frku na poslu, to sam zaboravila da upišem u inventar. Mislim da je sledeći sentiš naš, pa da se pozdravimo kao ljudi. A možda i grešim, možda bude u "Kuriru" ovih dana, ima tamo zanimljivih rubrika... Uglavnom, zabave ne manjka. Imam snage brda da pomeram, da ih nacigujem kao falte na škotskoj suknji, i ne treba mi bolji oslonac od ovog koji imam u sebi. Ipak sam ja Naj žena a ne neki tutumrak plašljivi. 

Jel sme neko da obaramo ruku? Pitam samo, nemoj posle da bude "nismo znali za tu nežnu crtu u tvom karakteru". Ja sam ženamajkakraljica. Malo imam tikove, od stresova sa svih strana, ali kad rešim, rešila sam, prekidam i odem. Sve mi se čini da nevolje ne dolaze iz razonode nego da nas nauče koliko smo jaki. Neću svoju snagu da trošim tek tako. Kome sam dobra ovakva kakva sam, tome sam savršena. Za ostale me lepo baš briga. Mogu sve, sa dvadesetdve... Puta dva plus kusur. Ko ne veruje, neka mi stane na crtu. A sad izvinite, moram da letim da spasem svet...






2017-02-16

Penzioneri u doba interneta

Poznato je da je gospodin Deda, moj otac, vrlo aktivan korisnik Interneta. Na mobilni telefon je navikao i tablet i laptop ga ne zanimaju. Prati trendove i zna o tome više nego ja. Obzirom da je penzioner, kao i moja majka, i da su po ceo dan zajedno, gospođa Majka je postala vrlo nezadovoljna. Sve češće se dešava da uđem i zateknem mog oca i moju ćerku kako gledaju u svoje ekrane i ne dišu, ne vide, ne čuju, do te mere su posvećeni svojim igračkama. Kada sam zapretila da ću da promenim šifru za WiFi, deda me je oduvao.
"Ne možeš nam ništa. Imam komšijske pristupne passworde". Argument za respekt.

Ujutru deda ode u nabavku, uradi sve što mu je u opisu dnevnih poslova, i potpuno se preda surfovanju po netu. Do te mere ubije bateriju da je telefon, kad mi treba da ga pozovem, na punjaču i poziv ne čuje. Šta uspem dok mu je telefon u ruci, to je to. Čita sve što mu padne pod naočare. Dnevne događaje prati u online izdanjima ali nije lenj ni da sa Youtube sluša muziku. Ima istančan ukus. Voli Demisa Rusosa i to je bio odličan motiv da nauči kako do željene muzike da stigne sam obzirom da moja ćerka više nije zainteresovana da mu asistira. Pregorele smo od reinstaliranja aplikacija i oporavljanja telefonskog imenika, merenja brzine protoka. Njemu je to sve sporo, kao da celog života radi samo na najbržim računarima pa ga ovo ometa i usporava.

Uglavnom... Gospođa Majka je više puta pretila da će "to malo govno" da leti kroz prozor jer je deda zabuljen u telefon vasceli dan i ne konstatuje je kao pre, pa joj uskraćuje dnevnu dozu pažnje na koju ju je navikavao u proteklih 50 godina. Šta god da mu govori, do dede ne dopire, on je u svom virtulenom svetu i super mu je. Sve je bolje od babinog gunđanja. Juče deda nije bio tu, a gospođa Majka se uzvrtela.

"Na tom vašem internetu... Da li tu može da se pogleda neki nameštaj?", - upita me, tobož nezainteresovano, dok je seckala luk za boraniju.
"Naravno, mama, na tom NAŠEM internetu sve može da se pogleda pa i nameštaj", - odgovorila sam jednako zainteresovano. Uopšte nisam planirala da dan provedem u razgledanju ugaonih garnitura domaćih proizvođača, na tu temu imam svež doktorat i ne bih se vraćala na istraživački deo posla. Mama i dalje nehajno pominje svoju ideju... Zaista sam imala obaveze i manjak vremena da je obučavam. Donela sam joj laptop, pustila na sajt i objasnila joj u dva poteza kako to radi. Napominjem da je to njen prvi kontakt sa spravom tog tipa. Njoj je i daljinski za tv NASA komandni centar.

Zbrisala sam, mudro. Deda se ič ne razume u sprave dalje od svog mobilnog telefona i instaliranih aplikacija. Baba je nabacila cviker i počela je Odiseja 2017. Pomoć nije tražila. Pipala je po ekranu, lupkala i tupkala, psovala, zapisivala cene i dimenzije nameštaja, pričala sama sa sobom. Provirila sam par puta. Legenda kaže "Dete koje se igra i babu koja surfuje netom ne treba prekidati". Da ne bih baš bila najgore dete na svetu, pokazala sam joj i kako da ide na sledeću stranu kataloga i par mogućnosti savremene tehnologije. Deda gleda i ne veruje. Ne pita ništa, zbunjen je koliko i ja. Baba piči i priča sa sobom... "Mišu, gde si?" Deda se javlja sa terase.

"Ma, ne ti, pobegao mi miš, ne znam kako da ga nađem! Aha, evo ga...!", i ode baba dalje u pretragu. Bliži se vreme ručku. I deda je uzeo telefon, gleda svoje. Moja ćerka ulazi i sa vrata nas doziva, nije dete naviklo na tišinu. Prizor natprirodan. Dve sede glave, svako sa svojim sokoćalom, ćute udubljeni u to što rade. Kako je deda naviknut, u predhodnih 50 godina, da je ručak na stolu u 12.30, počinje da se vrpolji. Vidi da od babe nema vajde, dohvati se varjače, i sam za sebe je komentarisao "Eto, sreća da umem da kuvam, inače bi pored tebe ostali bez ručka!" "Ćuti, vidiš da ne mogu da nađem ono gde se menja boja jastučića, sad je bilo tu..." Ćerka i ja smo pobegle da se kikoćemo na miru, dok deda kuva boraniju a baba istražuje tapacirani nameštaj. 

Zajapurila se, menja naočare, priča sama sa sobom ali piči baba dalje. Deda nastavlja da provocira i da je citira.
"Eto, ove sprave će upropastiti porodicu, niko ni sa kim ne komunicira....", pa prasne u smeh i pobegne na terasu. Baba u transu, proširila je potragu i na ormare, trpezarije, razigrala se totalno, a ručak će sam da se napravi. Deda odmahuje, da ne treba da reagujem, vidim da hoće da iskoristi babino oružje - zvocanje protiv buljenja u spravu koja sve zna i ignorisanje ostatka sveta.

"Au, Dragane, što je ovo dobro! Ne moraš da gledaš po salonima, sve ima, zamisli!" Baba je otkrila novi svet. "Ju, pa to je već vreme ručku, jaoooooooooooooo! Pa, dva i po sata je proletelo, nisam osetila! Ovo je tako zabavno!" Tu smo se, već, svi valjali od smeha. Boraniju je deda završio a baba je bila pod utiskom novog otkrića. I, što je najbitnije, nije kukala da je nešto boli, da nema sa kim da priča jer svi buljimo u ekrane, nije nam prepričavala dnevnik ni tursku seriju. 

Ne podcenjujte stare. Nove tehnologije su napravljene za sve nivoe korisnika, i ako ih dobro motivišemo, nauče i prihvate ono od čega su do malopre bežali. Još dva meseca i moji roditelji će proslaviti zlatnu svadbu. Razmišljam... Da im, kao poklon, omogućim brži net? Vidim da postaje gužva u kućnoj mreži.