Poručite knjigu

Poručivanje knjige "Priče iz života razvedene mame"

2017-04-25

Život, muzika i pravila

Imam dovoljno godina i lične slobode da mogu da pravim izbore. Odnosi se na lični i virtuelni svet. Nekada sam laganje smatrala zabavom za petogodišnjake, dok se nisam (trnovitim putem) našla u situaciji da samu sebe demantujem. Daleko bilo da svi mislimo isto. Prosto, šta mi ne prija i ko mi ne prija, ne trpim. Ni cipelu koja me žulja, a još manje čoveka zaglibljenog u svoje sektaške stavove. To nema veze sa religijom i verom. Sektaškim smatram svaki stav koga se neko drži kao pijan plota, a bez argumenata. Bilo je dana kada su mi takve diskusije bile zanimljive. Sada me baš ne pale. Čašu je prepunio Beogradski maraton i veličanje istog, kao manifestacije koja propagira zdravlje. Manite se brige o mom zdravlju, a birnite o tome što ne mogu od tačke A do tačke B, jer je Beograd u vanrednom stanju. Peške neću 20 km, svakako. Vanredno je, jer je sa jedne strane par hiljada ljudi koji trče i podržavaju, a sa druge strane su oni koji moraju da žive i tog dana. Super je ta posvećenost krasnoj manifestaciji, ali nije super što je 42+21+5 km gradskih ulica zatvoreno, a ostatak grada je u haosu. Uz svakodnevne štrajkove, proteste gladnih, prevarenih i ostalih, nama koji dnevno provodimo mnogo sati van kuće realno to ometa kretanje. Ulice su odavno tesne. Vozači su nervozni i kad je kiša i kad je sunce, duva vetar, ćarlija povetarac, pada sneg, oblačno je... Saobraćajni kolaps nije samo pred novogodišnjim sniženjima ni sajmom, ni bilo čim što je nekada, bio signal da treba izbegavati preterano kretanje gradskim ulicama. Najmiliji su mi oni koji maraton podržavaju iz drugih gradova, udaljenosti od par stotina kilometara, iz svoje fotelje, inostranstva, sa druge planete. Ne, ni jedan argument o samom maratonu ne priznaju jer, zaboga, to promoviše zdravlje i aktivnost. Ok, imaju ga Boston i Njujork i mnogi drugi gradovi u kojima je sistem saobraćaja drugačije organizovan, ali ne! Svima, kojima je kretanje ograničeno tog dana, drsko će da objašnjavaju kako je to jedna super manifestacija. Da vas pitam... Što favorizujemo samo jedan sport? Hajde da u jedini tunel u Bg, stavimo balon za tenis i napravimo turnir. Ili na Terazije stavimo bazen i osmislimo revijalne utakmice. Na Slaviju stavimo košarkaški teren, još bolje fudbalski, to svi vole. Šta nije u redu sad, m? Kad može sve da se menja zbog maratona, što je problem za druge sportove? I njih vole mnogi i rado bi došli da gledaju, podržavaju, nije manja promocija zdravlja nego ostali sportovi. Ili smo selektivni naprasno? Sere mi se od licemera. I od onih koji ne vide argumente, ni kad im bodu oči, ali licemeri su kategorija ljudi koje ne želim u svojoj blizini. U meni izazivaju gađenje i ljubazno molim da se sami eliminišu iz mog okruženja. Čast svakome, a trpljenje više nikome. Ne znam zašto ali, najbrojniji borci za ljudska prava, su oni koji ne rade (u smislu, ne idu na posao, ne odsustvuju iz kuće zbog posla 10-12 sati dnevno). Oni koji ne koriste gradski prevoz, nego svoje automobile, kojima mogu da se izvuku na alternativne pravce i oni koji su nekada bili grešni, a sad su bezgrešni. Bivši pušači su poštast koja napada sve i svakoga sa cigaretom, na slici, u društvu, u svemu. Izuzetak je drug Jela, potpisujem. Čuj, do juče sam dimio, a sad sam propovednik. Prođi me se, verniče veći od Pape. Svetice, pamtim čime si se nekad hvalila, nemamo svi sećanje kao kišna glista. I ti, licemeru, koji sad u postupcima drugih vidiš sve što ne valja, a svojih se selektivno ne sećaš. To što ste promenili navike je dobro za vas i tu neka ostane. Sećam se boraca za zdravu ishranu, koji su zaboravili nekadašnja opijanja i raznorazna trovanja, a sada svirate meni zbog čaše piva. Što jedete amarante i tofue, a deci dajete pare za ćevape na ćošku. Što se krstite i molite i sveci ste veći od pravih, a pamtimo štošta samo vam time ne mašemo ispred noseva, prosto, svakom po savesti. Živite i pustite druge da žive. To, što dišemo isti vazduh na istoj planeti, ne znači da svi moramo isto, samo me poštedite svojih propovedi. Ja vas znam malo duže nego što traje vaš svetački staž. U mojoj paleti boja ne postoji siva. Postoji DA i NE, nema MOŽDA i VIDEĆEMO, ČUĆEMO SE. Jesi ili nisi, a ne da se savijaš kako trenutni vetar duva. Svoje stavove ne moram nikome da pravdam. Sasvim je dovoljno što mirno spavam. Moj život, moja muzika, moja pravila.


tekst: Sanja Ciganović
lektura/korektura: Andreja Spasić
foto: Internet

2017-04-20

Za NN

Jednom, kada se ti i ja budemo ljubili... Onako kako smo se, odavno, dogovorili...
Hoću da stojimo po sred njive sremačke. Ili u polju kukuruza. Ti da budeš lep i mlad, a ja ostarela, sedokosa. Bosa. Da miriše zemlja. Da se tu posadim i ostanem kad te poljubim i kad me poljubiš, da se uzemljim i nađem.

Eto tako te zamišljam i to si mi u meni. Možda nisi slobodan za ljubljenje. Onda, neka to bude majušni poljubac u kukuruzima, da niko ne vidi i ne kaže... Ljudi svašta pričaju. Neka.. Ja hoću samo taj jedan. Da me okrene u Univerzumu. Da kroz njega, u galopu, prođu hunski konjanici. Da me oprlji vatra spaljenih naselja i osetim dah umornog ratnika.
A, nisam mislila sve ovo da ti pišem, nego je samo došlo. Tako me radiš. Čudno, veličanstveno. Samo.. Ćuti. Nemoj glasno. Ljudi svašta pričaju. Ne da bi druge učinili manjim, nego sebe povećali u svojim malim oketima.

Samo da stanemo na sremačku zemlju
Samo par sekundi
Samo me.. Zavrtiš.. Istorija mi prođe kroz misli
Drhti zemlja od topota konja, ravnicom.. Od gromova.. U daljini se talasi mora razbijaju o stene
U glavi mi je.. Uhhh.. Film u sto dimenzija
Guščijim perom ću da zapišem sve, a mastilo će mi biti od mraka pošećerenog zvezdama, tu, iznad ravnice ove naše i zapinjaće mi slova za zvezde, rasipaće se, bežaće
Boli me.. Boli me jer taj svet sad izlazi iz mene, nema nazad
Širi me i kida
Sve mi je
Ti si tu i ja sam tu
A možda ovo i nisam ja
Nego žena koja se sada porađa na njivi
I natapa je svojim majčinskim sokovima
Ovo je... Bolradostpatnjasreća
To hoću da zasadim kad se budemo poljubili na zemlji sremačkoj, jer ravnici pripada
To hoću da zemlji podarim
Sebe, kakvu me niko ne zna
Oprosti.. Ovakvu sebe ni ja ne znam
A sve je to već u sremačkoj ravnici zapisano, moj Nikola
Sve.


2017-04-19

Pošto košta s(a)vest

Ne postim. Farbam jaja da to ne bi radila staramajka, pa da podlivenu farbu za jaja čistimo iz kuhinje do jula. Nisam verujuća, mislim da se to tako zove.

I živim. Dan za danom. Poštujem ko jeste, poštujem tradiciju i imam svoje kanale za komunikaciju sa višim Energijama. Ne treba mi za to crkva, ni pop. Nikad nisam mogla da skapiram zašto se crkva ne odriče mermera i pozlata? Zašto čike sa bradama voze jako skupe automobile? Ne želim da se pomirim sa identifikacijom dobrote i šnicle u tanjiru. Niti ću da budem bolja osoba, niti poštenija, prema drugima saosećajnija ako na dan sveopšteg posta jedem krompir ili roštilj. Ne želim da postim zato što je neko rekao da to tako treba ili mora. Postiću ukoliko zaista verujem u cilj i svrhu posta. Za sada, ne verujem.

Crveno slovo i "ne radi ništa". Mogu to da razumem desetinu vekova pre ove 2017., ako je to bio način da se kontroliše masa. Moj um uporno odbija da ne treba da perem veš u mašini na dan kad je, u crkvenom kalendaru, crveno slovo. Sve i da vidim razlog da se tim putokazom vodim kroz život, ne vidim vezu između religije i veš mašine ili pegle. Ne vidim je ni između religije i lopate, cigle i maltera, ali to je do mene i mog prava na izbor.

U petak, na Veliki petak, bila sam u prodavnici. Što su ljudi kupovali kao da je Armagedon, ne bih znala, nisam od tih. Po sadržaju korpe prodavačica me je provalila da ne postim. Pogled čudan, kao da sam bar dvoje ubila i pobegla. Korpa puna mlečnog i mesnog, jaja i koječega. "Ne postim..." - nemam pojma zašto sam mislila da teba da se pravdam. "Komšinice... pa, ja to nikad ne bih rekla za Vas!", odgovorila je uvređeno.

Da li sam ja loš čovek zato što ne postim? Da li bih bila bolja osoba da sam tog dana kupovala krompir i luk? Verovatno ne bih time skretala pažnju na sebe. Ljudi koji se u post razumeju (poštujem i pozdravljam) kažu da se tih dana posti na vodi, jedu jela kuvana samo u vodi. Dakle, onaj ko je jeo prženu ribu je sad bolji čovek od mene koja sam pila jogurt uz pizzu? Sviđa mi se takva podela. Ja ću, i dalje, da budem to što sam i da mirno spavam, jer sam iskrena prema sebi.

Volela bih da te "jer tako treba vernike", pitam kome su u prevozu ustupili mesto? Kog gladnog nahranili, darovali prerasle dečije stvari i igračke, knjige, školski pribor, jer post nije merilo lične dobrote i empatije. Moguće je da nisam dobro informisana i da je baš sardina iz konzerve ključ za dobro mesto u raju, odmah do onih što crkvama daju fina sponzorstva, kao da kupuju stanove u raju direktno od investitora. Ne želim da budem takva. Biću ono što sam i na crveno slovo i na zeleno svetlo i sa svakim, svakog dana. Ako time gubim mesto u rajskom vrtu, nema problema. I tu nameravam da idem svojim putem.


foto: Internet
tekst: Sanja Ciganović
lektura-korektura: Andreja Spasić

2017-04-16

Ono kao u Parizu

Rendala sam jabuke za lenju pitu i gledala kroz prozor.
"Što se mi više ne volimo kao pre, m?", - rekoh glasno ali ne dovoljno glasno da bi me čuo, zadubljen u trosed.


Odgovora bez. Sve sa rukom u činiji sa rendanim jabukama ušla sam u dnevnu sobu. Napolju je sipila aprilska kiša. Jedan od prozora u dnevnoj sobi bio je odškrinut, tek da se oseti miris proleća.
"Ko se, bre, ne voli kao pre?", - promrmoljao je između jastuka.
Ovi praznici kvare ljude, svega mi. Dovoljno je dva dana ispasti iz ludog ritma života i glavu napune lude misli.
"Pa, mi. Zašto ona lepota udvaranja, sa početka veze, ne može da se zadrži i povremeno osveži?" - pitala sam glasno sebe, ne njega. On je romantičan ali samo o zvaničnim prilikama, kad treba da se slikamo ili tako nešto. 
"Lutko, imam sjajan plan!", - poskočio je da se trosed pomerio. "Oblači jaknu, idemo!"

Kud idemo, a jabuke, a pita? To će patuljci da naprave, verovatno. Ni sama ne znam otkud mi ideja da ubrzam rendanje započete jabuke, dok sam u vazduhu držala činiju i rende. Otfrknu deo mog nokta međ' jabuke. Šta da se radi, kakva domaćica, takva i lenja pita.

Na brzinu sam navukla patike i jaknu. Čekao me je, sa ključevima u ruci. 
"Kud idemo, ludače?", smejala sam se i situaciji i svom izrendanom prstu.
"Videćeš. Stigni me!", odjurio je niz stepenice.
Delićem pameti setih se da ponesem kišobran.


Neimar je deo Vračara koji liči na Pariz. Tačnije, ne znam da li liči, nikad nisam bila u Parizu. Meni se čini da liči, pogotovo u rano proleće kada procvetaju magnolije. Na potezu od hrama pa Bregalničkom nizbrdo ka Južnom bulevaru još uvek ima starih vila. Samo na njih obraćam pažnju, dok šetamo. Ove novokomponovane kućerde mi ne privlače pogled. Karađorđev park je jedan od retkih koji nije pretrpeo hirove gradskih vlasti, i ostao je uglavnom isti kao i pre. Razlika je samo u broju vlasnika malih belih pudlica, koje ga zaseravaju, nemilice.

Nije baš pljuštalo ali je fino padala kiša. On ne voli kišobran a ja ne volim da kisnem ali volim njega. Žustro je hodao i držao me za ruku, sve do momenta dok mi nije oteo onaj kišobran i otvorio ga iznad naših glava.  U parku nigde nikoga. Samo mi i april i kiša. Bila sam vrlo radoznala čemu sve ovo.

"Seti se Barbara,
bez prestanka je kišilo
nad Brestom toga dana,
a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, očarana,
pod kišom..."

Ko bi rekao da je neko ko je išao na popravni iz srpskog, u gimnaziji, zapamtio Preverove stihove! Nasmejala sam se glasno.  Svašta još imam da naučim. Jedan život će biti malo vremena, da dokučim sve ćoškove u njemu.


"Seti se Barbara,
bez prestanka je kišilo
nad Brestom
a ja sam te sreo
u ulici Sijama
smešila si se,
i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao,
i koja me nisi poznavala
seti se
seti se toga dana
ne zaboravi..."


Vidim ja, igraćemo se romantike. Jebeš pitu. Za ovakve trenutke se živi.
Stajali smo ispod kišobrana. Kiša je dobovala a ja sam se penjala na prste, da ga poljubim. Šta ću kad sam niska pa moram tako. Malo nam je smetao onaj kišobran. Bacio ga je u travu a ja sam se propinjala na prste sve više, da se što više ljubimo, kao da se nikad u životu poljubili nismo. Prošao je čovek sa psom. Izgledao je šugavo. Pas, ne čovek. Gospodin Merso i njegov pas. 

Ljubili smo se, kao da smo se prvi put sreli. Nekako nevešto i plitko, sve dok mu nisam oko vrata stavila pojas za spasavanje napravljen od mojih ruku. Onda je bilo malo bolje, mada smo stajali na nizbrdici i potočić kišnice se slivao niz stazu u parku. Noge su mi bile mokre. U daljini je škripao tramvaj. Desetka, devetka ne ide zbog radova na šinama.

"Zagrli i ti mene", - rekla sam stidljivo, kao da se nikad pre grlili nismo. Stajali smo i grlili se, kao dva tinejdžera po sred parka, dok su pored nas, povremeno, prolazili ljudi sa šarenim kišobranima.
"Kako da te zagrlim?", - rekao je, iznenada. Na trenutak sam ostala bez vazduha. Da li sam njegova? Da li mu pripadam svakom ćelijom svog bića? Da li sam, možda, do ovog trenutka živela u iluziji i navici da smo jedno drugom... Nešto? Šta da odgovorim?

"Pa da, kao da sam tvoja, ali ne ono kao da sam tvoja komoda nego kao da sam skroz tvoja. Ma, znaš, šta me zezaš..." Šta ću ako ne zna? Opet se Univerzum zavrteo oko mene. 
"Čuvaj me", - rekoh, na ivici suza.
"Onako kako je Mali princ čuvao svoju ružu, tako da te čuvam?", - pitao je, zbunjeno. Tog trenutka sve je moglo da se slomi ili ojača zauvek.
"Čuvaj me najbolje što umeš", rekla sam i počela da se tresem, koliko je suza grunulo iz mene.

Ne znam koliko smo tako stajali na kiši i ljubili se i plakali oboje. Možda par minuta a možda čitavu večnost. Od tog trenutka, ništa više nije bilo isto. Ni kišobrana nije bilo, na travi. Neko ga je poneo, misleći da je polomljen, valjda da ga popravi i proda na Kalenić pijaci. A nov je bio taj kišobran, samo dva puta sam ga nosila.

Na putu do stana, ostavljali smo mokar trag, toliko smo pokisli na 10 stepeni beogradskih. Njemu nije ništa, osim što je nekako... Ojačao prema meni, što je prisniji i mazniji. Kiša u Beogradu i dalje pada.

"...O Barbara,
bez prestanka
kiši nad Brestom
jednako kao i tada..."


Ja imam upalu bešike i sad pijem hektolitre čaja od peršuna. Nije to važno. Važna je ljubav. Sve ostalo ima da se kupi u apoteci.




2017-04-13

Zaboravih naslov

"Šta praviš za praznike?"

Pitanje koje muči domaćice, ovih dana. Nije lako usaglasiti želje ukućana sa mogućnostima novčanika. Jedan voli jagnjetinu ali žena mu ne pravi sarmice od jagnjeće maramice onako kako ih pravi njegova mama, pa bolje da ne pravi uopšte.

Druga se bekelji na miris jagnjetine, treći se poziva na prava mladih jaganjaca. Neki ne vole kuvana jaja, drugi neće da poste, treći opet po svome, četvrti će leba i paštete.. Svako ima svoje želje a domaćice šize. Moja mati, već par dana prevrće kuvare, u potrazi za idealnim jelom za veliki praznik. Ne sporim praznik onima koji ga tako doživljavaju. U mom sistemu praznik je svaki dan kad nisam na poslu a budem sa onima koje volim, da ne ponavljam. Poštujem tradiciju, sve je to super, ali nisam ni domaćica ni mega vernik. 

Pred pijacom me je, jutros, prepala neka tv ekipa. Svi zajedno nemaju godina koliko ja. Što baš mene i što baš ujutru, kad jedva pogodim da izađem iz autobusa i uđem u kancelariju, sa kratkim obilaskom pijace, ne bih znala. Možda im izgledam mirno i pitomo, kooperativno. Šta znam, i šećer i so izgledaju isto pa nisu isti i ne prijaju svima i uvek. Mlađana sa mikrofonom me je zaskočila na stepeništu pijace. "Kako Vi farbate jaja?" Kapiram da je željeni odgovor bio u lukovini, u prehrambenoj farbi ili temperama. Mene su mama i tata učili da ne lažem a, lično, ne volim da dajem odgovore koje neko od mene očekuje. "Karminom, običn...", nisam stigla da izgovorim kad je cura počela da mlati i vrišti "Seci, seci!" 

Seci, i tebi. Šta me napadaš zorom? Ko istinu traži a na istinu nije spreman, ne treba ni da je traži. Mogla sam svašta još da je naučim nego pobeže. Imam par prijatelja sa kojima se smejem. Ostali su previše odrasli i opterećeni da će neko da ih vidi kako se smeju i pomisli kako im je dobro, u trenutku kad nije politički kokretno da nekome bude dobro. Podržavam te studentske skupove. Svoju revolucionarnu fazu sam prošla 1992. i 1996., dobila suzavca taman koliko treba da me starost ne bi pitala gde je mladost, i da unucima imam šta da pričam a i slike pokažem. Sve je lako kad si mlad. Mladi imaju sjajnu razmeru entuzijazma, pameti i energije. Svaka generacija treba, bar jednom, da zguta suzavac i dim, dobije pendrekom i  menja sistem. Ja se tu ne bih mešala. Nikad sebe nisam videla kao revolucionarku koja gine na gradskom trgu.

Isto tako, sebe nisam i ne vidim kao domaćicu koja peče uskršnju tortu i kljukanog šarana, da ga napije pa nahrani ukućane koji će da podriguju na mulj naredna dva dana. Sutra će biti histerija objavljivanja slika farbanih jaja. Takmičenje u domaćinstvu može da počne! Moja baba je pričala da greh iz usta izlazi a ne na usta ulazi. Ako je do Boga, poživeo je 95 godina takvu nesavršenu. Sutra kuvam špagete onako kako ih ćera i ja volimo. Čudo jedno, koliko ne podležem pritiscima i masovnoj prazničnoj histeriji pustošenja prodavnica. Poštujem svačije želje i, od drugih, ne očekujem da moje kapiraju. Meni je sasvim lepo u svom životu. Praznik mi je jer ne moram na posao i imaću vremena za susrete sa dragim ljudima. Još ako stignem da lenčarim pored vode, uz kafu i cigar, sreća će biti kompletna. Ne kažem, lepo je otputovati na odmor, ali ko probleme u glavi nosi ni hiljadama kilometara od kuće neće naći mir.

Za jednu ovakvu, drčnu i lenju, imam sasvim dovoljno za radost. Dve šolje kafe na stolu čine čaroliju mojih praznika. Srećno vam sve što slavite. Zaboravih naslov da metnem, toliko sam se već opustila.






2017-04-11

Devetiaprildvehiljadesedamnaeste

"Šta si legao tu, hoćeš tu da mi umreš, a?" 
Bolničar ima tri kubna metra i frizuru kao Kusturica. Ne znam da li je strašnije kako izgleda ili kako te pogleda. Tri kubika u beloj uniformi uopšte nije prijatan prizor. Podseća na Indijanca iz "Leta iznad kukavičijeg gnezda". 

Na podu, ispred ambulante br. 8, leži sklupčan čovek. Skitnica, čini se. Kuka i previja se u bolovima. Rekla bih da se poznaju. Ulazi u ambulantu, vidno odomaćen. Izlazi čio kao stršljen koji je uleteo u sobu, niko ga nije zgnječio i konačno je pogodio prozor i izlaz u svoj svet. Hodnik urgentne medicinske službe dobio je mesto za novog posetioca. Ostao je samo vonj čoveka koji se dugo nije kupao. Tu smo gde smo. Nedelja je popodne. Niko nije došao jer nema šta da radi. Svakoga je muka poterala, lična ili nekog koga voli. Gužva je tolika da vazduha nema. Samo mirisi krvi, znoja i straha. Sve nas puca adrenalin. Neki tiho stenju od bolova. Neki glume masovnost. Svi imamo svoje razloge.

Desilo se šta se desilo. Jedan telefonski poziv je učinio to nedeljno popodne drugačijim od svih nedeljnih popodneva. "U kolima hitne sam, pa samo da ti se javim.." Sve je u redu, čim može da govori, razmišljam već 10 koraka unapred i, u svojoj glavi, znam da je sve u redu. Ne baš u najboljem redu, jer hitna ne vozi nikoga ko je baš u najboljem redu, nego više onako, u redu, ok.. Govori, svestan je, šta god da je bilo. A bilo je. Bio je ispred vozača koji je kasno zakočio. Uvek, baš uvek obučen kao da ide na put oko sveta, i ovaj put je bio pametan i obukao svu opremu. Neki su skloni da kažu da je to pozeraj. Neki znamo da oprema bajkeru čuva život. Samo neki znamo da je motor život, ona iskra koja te tera da ustaneš kad padneš, onaj motiv linije horizonta pred točkovima i ničim nadoknadiv miris asfalta i slobode u kilometrima koje vidiš pred sobom. 

Dobro je. Samo malo nije dobro. Pregledaće ga, i idemo kući. Idemo u ambulantu 2 pa u 7 pa u 8 na snimanje pa u 9 da pročitaju snimak pa.... Kako kažu, tako ćemo. Nedelja je. Od ručka me je boleo vrat. Nikako da se namestim. Glava mi je bila dobro, ramena su mi bila dobro a vrat mi je bio kao tuđ. Čudno je to. On nikada ne kasni. Kasnio je. Sad je sve dobro. Tu smo, ekipa ljudi koji ga vole je tu, i sad i kad god. Pregledi se nižu. Osoblje Urgentnog centra radi kao na traci. Kako uspeju da se isključe iz svega što vide? Kako uspeju da odu kući, da se igraju sa decom, odu u nabavku, vode ljubav, spreme ručak, preslišavaju decu geografiju? To je profesionalizam, kada uspeš da jasno odvojiš dokle je tvoje a dokle primaš tuđu Energiju, i ne dozvoljavaš da se meša sa tvojom. 

Na kolicima pored mene je lepa devojka. Sedi, pogrbljena. Krvava je. Drži vilicu. Drugom rukom kucka po telefonu. Oko nje su dve drugarice i majka. Ne može da govori. Samo nekako skiči, bolno, ljuto, mnogo tužno. Pacijenti se primaju po prioritetu povreda a ne po tome kad su došli. Tanja, tako ćemo je zvati. Vidi se da je u bolovima. Jeziv je osećaj biti među ljudima koje boli a ne možeš jebeno ništa. 

Na drugim kolicima je mršuljavi momak bez majice. Pantalone, ispod pojasa, natapaju se krvlju. Čini se da je ubodna rana. Ruke su mu krvave, lice mu je umazano. Crvena fleka na pantalonama je sve veća. Kao da je zaboravljen. Nikoga pored njega. Prišla bih i ne bih, ne smem. Možda je agresivan. Možda zaražen hepatitisom C ili HIV-om. Možda mu samo treba da ga neko pomiluje po obrazu i kaže mu da će sve biti u redu. Valjda. Aca, tako ga oslovljavaju.

Sedokosi gospodin pravi buku. Oko sebe širi miris alkohola. Deo lica mu je ugruvan, obliven skorenom krvlju i podliven. Pored njega dva mlađa čoveka, jedan vidno besan, drugi kao statista. Zvaćemo ga Karl. Gospodin Karl ima preko sedamdeset godina. Lepo je obučen, na njemu su vidljivi tragovi nekadašnjeg višeg sloja. Lepa garderoba, doduše, isprskana krvlju, ali i dalje se vidi da je lepa. Na jednoj nozi ima čarapu, druga noga mu je bosa. Sedi i gunđa glasno. Sin, rekla bih, pokušava da ga smiri. Gospodin postaje agresivan. Sklanjam se u stranu. Ustaje, hoće da se bije sa sinom. Đavo ga goni. Besan je, u svojoj staračkoj nemoći.

"Za ovo sam te školovao, da me ovde brukaš pred svetom, jesam li te za to školovao?", dere se. Sin izgleda meko kao pamuk, kao veliki dečak kog je tata doveo u internat prvog dana i otišao. Naočarice i garderoba na njemu su poput uniforme. Ruke negovane, kao da nisu podigle nikad ništa teže od kašike a nju, očigledno, često podižu. Dekica se dere, neposlušan je i sve više agresivan. U hodniku nema mesta za takve egzibicije. Svi stojimo jedni drugima na nogama, bukvalno. Par mesta za sedenje rezervisano je za one koji ih se prvi dočepaju. Na kolicima leže samo najteži slučajevi. Nigde, osim u tom hodniku, nije privilegija kad imaš ubodnu ranu i puste te da ležiš na tim kolicima. Umetnost je proterati ih kroz prepun hodnik. Previše je tu bolnih lica, da bih stigla da obratim pažnju na svakog. Svima im želim da što pre odu svojim kućama, gde god one bile.

Malo se plašim za ovog našeg, ne preterano. Nekad mi je neko rekao da su rumeni obrazi dobar znak, pa računam da mu nije ništa strašno. Preloma nema. Brinu me one skrivene povrede, moguća unutrašnja krvarenja, kontuzije. Ceo život je pred nama, da čujem šta se i kako dogodilo, sad je to sve nevažno. Čekamo rezultate snimanja i šalju nas na skener. U ruke dobijam štampano uputstvo... Do kraja hodnika pa levo uz stepenice, pa pasarelom do sledeće zgrade, u prizemlju je skener. I, molimo Vas, vratite nam ovaj papir. Fakat.. Trebaće uskoro nekom novom, ako bude mogao da čita. Dok nisam stigla, dovezli su mrtvog bajkera. Tog dana ih je petoro poginulo širom Srbije. Niko od ludovanja. Svi greškama vozača automobila. To je sad nevažno. Drago mi je što nisam bila tu. Ne plašim se smrti. Lažem. Plašim je se samo kad nosi moto opremu.

Skener je u raju. Prostor je ogroman, ima vazduha, otvoren je prozor i nema gužve. Čak ima i mesta za sedenje. Oni pre nas uče me kad i kome dajem dokumentaciju. Sestra uzima gomilu papira i izveštaja sa dotadašnjih pregleda. U rukama mi ostaju samo njegovi rentgenski snimci. Držim ih pažljivo, kao da držim svete spise. Ako su pokazali da nema preloma i većih problema, držaću ih najzahvalnije što umem. Ti snimci kažu "Sve je u redu". Hvala im. Nisam pobožna, ne molim se nikome, ali sam na putu do Urgentnog razmišljala koliko još miliona stvari treba da uradimo zajedno, o hiljadama stvari o kojima treba još da razgovaramo, stotinama mesta koje treba zajedno da vidimo. Bilo je sasvim dovoljno da mi uposli um, dok ga nisam videla ispred ambulante broj 2, naslonjenog na zid, sa plastičnom kragnom koja nikako ne ide uz moto opremu. Iz džepa mu je virila tablica. Ne deluje pogužvano. To mi daje nadu da motor nije zgužvan. Neka bi pomislila "Dođavola motor, to je opasno". Ja, uvek naopaka kada su takve stvari u pitanju, pomislih na radost kada i tih 95 konja opet stavimo na asfalt.

Tanja je, i ovde, ispred nas. Kao da smo na polaganju ispita, svako ima svoju grupu i hrpu papira, i svaku ekipu čine: neko koga puno boli, neko ko plače, bar jedan optimista, i bar jedan koji se zeza. Gledam joj kosu, kako se preliva preko njenih leđa, dok sedi na kolicima. Iz nekog razloga ne sme da leži a mnogo je boli. U očima joj se vidi. Neko je obrisao krv sa njenih ruku. Ulazi na skener, pa je izvezu pa zabrinuti doktor dolazi do nje i kaže joj da ne brine, da će moći da ima decu, iako joj to sad ne izgleda tako. Nisam radoznala o čemu se radi. Samo bih volela da je pomazim po kosi i kažem joj da će sve biti u redu. Valjda.

Aca je na svojim kolicima. Njega su bolničari dovezli, onaj ogromni i jedan manji. Od njega je svaki manji. Parkiran je pored lifta, u mraku, sam. Sramota me je da pijem vodu i sklanjam se da me ne vidi. Krvava mrlja na njegovim pantalonama više ne raste. Neko reče, uboden je šilom u stomak. Opet neko reče... Nekad su se boli noževima, kakvo bre šilo... Naša ekipa se smestila na malo dalje stolice. Na klupi sa tri slobodne, jednu je zauzimala baka. Pored nje pripadnik policije. Ćelav, u uniformi, delovao je pitomije nego što bi bio da sam ga srela na bilo kom drugom mestu. Brinuo je o majci, staroj, bolnoj. Nema protekcije na uniformu. Svi su tu jer ih boli. Uskoro stiže gospodin Karl. Prvo se čuje  a zatim i vidi. Svađa se sa sinom.

"Vidiš kako me ovde drže, kao u zatvoru, ne daju mi da idem u WC", - sve jače i neprijatnije njegov glas cepa tišinu pred skenerom. "Tata, molim te, ne pravi skandal", - oglašava se Karl junior. Zaista liči na dete iz internata, iako ima bar 35 godina. Vidim u njemu dečaka kog je tata gadno razočarao, ne prvi put. Gospodin Karl, tako ćemo ga zvati i dalje, histeriše da mora u WC i da je strašno što ga ovde drže zatočenog, kao nekog kriminalca. Ugleda pripadnika policije i ekspresno se smiruje. 
"Kako je, šefe?", - čini se da ništa pametnije nije mogao da smisli ali je dobra vest da je prekinuo da divlja. "Evo, i mi čekamo", - reče mu ćelavi policajac. Ni on ni debeljuškasti sin gospodina Karla nisu tu odrasli ljudi. Tu su samo deca, uplašena za svoje roditelje. Kratko je trajalo primirje. Gospodin Karl nastavlja svoj cirkus. "Što me držiš bosog, gde mi je čarapa?", - nastavlja.

Sin ga hvata za ramena. Ne gledam, iza leđa su mi. Vidim ih po glasovima, po tonalitetu razgovora, vidim koliko je bola i stida u tim rečenicama. "Tata! Pitaj to hitnu pomoć, koja te je pokupila pijanog na ulici. Tata, ležao si u krvi na ulici, neko je zvao hitnu a ja sam te tražio po bolnicama, nisam znao ni da li si živ...." Sinu nije lako. I nije ovo, izgleda, prva takva situacija. "Pa šta ako sam se napio? Ja ću da se napijem kad ja to hoću. Ne mogu više da pišam kao čovek, niko i ništa me ne sluša, što me ne ostavite na miru da umrem...." Koliko bola je u vazduhu! Koliko tuge čoveka koji oseća da više ne vlada svojim telom ni umom, koji samo hoće da se to završi i da ga puste na miru, eto tako sam ja to shvatila sve dok se nije začuo sin. U tom trenutku sam se i ja okrenula. Tata je sedeo a sin stajao ispred njega. Uloge su se zamenile. Sada je tata dečak uplašen od smrti kojoj, svakako, ide u susret, na ovaj ili onaj način, a sin je onaj što grdi i što sve zna. "Tata! Nisi ti meni jedini, ja imam svoje dete, kome sam potreban normalan!

Tišina pred skenerom je kratko trajala. Tanja mora na još neka snimanja i vidi se da trpi velike bolove. Aca i dalje leži sam. Gospodin Karl je ućutao. Naša mala grupa deli se kad god neko krene napolje, jer je unutra zabranjeno pušenje. Urgentni centar u mraku izgleda strašnije nego po danu. Možda tripujem ali ja sam videla smrt ispred svakih vrata. Na puš pauzi, od svog sagovornika saznajem neke priče... Vrlo je slično onome kada se ljudi upoznaju u vozu i jedno drugom ispričaju svoj život. Osetiš neku bliskost, poverenje, a strah i mrak učine svoje. Tu smo duže od 4 sata i ne vidi se kraj. Smejemo se i zezamo. U povratku pronalazim toalet. Umesto da na česmi pustim vodu, potezom ruke na gore iščupala sam je iz lavaboa. Kažu da strah diže adrenalin. Bežim sa mesta zločina. Ne plašim se ničega, samo mi je nelagodno u tim ogromnim hodnicima. Ne bih da moj sagovornik ode a ja da ne umem da se vratim na skener. U međuvremenu, naša grupa se vratila do ambulante br. 7, na još jedan pregled kod neurohirurga. Upoznaću ih sve lično, toliko sam im zapamtila lica, počeću da im se javljam ako ih sretnem na pijaci ili u prevozu.

Tanju je pukao motor. Na hodniku, pred ambulantom br. 8 u kojoj treba da se ponovi neki snimak, čula sam da je na nju naleteo motor, kog je neko propinjao na zadnji točak a nije umeo. Motor se otrgao, ona je izlazila iz auta, u pogrešno vreme je bila na pogrešnom mestu kao i većina bolnih u hodniku urgentnog centra. Lepa devojka, triseset i neka. Razmišljam... Da li će stvarno moći da ima decu? Da li joj je, trenutak nečijeg neumeća obuzdavanja mašine, u trenutku odneo buduću porodicu? Nadam se da ne vidi ovog našeg, čija oprema nedvosmisleno ukazuje na povredu sa motora. Ne treba mu njen očaj i bes. Razumem je. Bol, strah, ko zna koji snovi pokidani bespovratno, ali nije on za to kriv, zaista nije. Naša ekipa se smestila gde je bilo mesta, stojim pred ambulantom broj 8, kao i momak u žutoj majici. Mršuljav, oko dvadeset godina. "A, ovaj tvoj, bajker, a?", - reče mi kao da se znamo sto godina. Pogledala sam ga, pogled je odgovorio umesto mene. "Aaaaa, šta vozi, mislim koji motor? Jel ti to muž? Znaš, i ja sam bajker", - nastavio je svoj monolog opušteno.

"BMW taj i taj, nije mi muž... Izvini, da li se mi znamo od nekud?", - pretvaram se u bezobraznu i drčnu. Žedna sam i nervira me. Nismo tu da bismo se družili. Ne zanima me da li je zaista bajker. Ne želim ni da ga slušam, pažljivo osluškujem plavokosu tetu koja proziva sledećeg za snimanje. Fali joj dvojka gore desno. "Ustvari, nisam bajker, još skupljam pare....." Dobro, de, stvarno me ne zanima. Jedino što sam mu rekla da nikad, ali nikad ne seda na motor bez kompletne opreme. Šta znam, dete je. Možda i on misli da je to pozeraj i preterivanje. Ja znam da nije. Možda mu spase život nekad.
Pomislih kako Ace više nema. Izvezli su ga iz hirurške ambulante, nije više bio krvav, obučen mu je donji deo prugaste pidžame i guraju ga prema liftu. Srećno, momče! I, oprosti mi što ti nisam dala vode, stvarno nisam smela a htela sam.

Samo na urlologiji i ginekologiji nismo bili. Sve je to dugo trajalo, čak i nama koje ništa ne boli. On je junak, nikad ne kaže da ga boli, sve izdržava bez problema. Zakukao je samo kada je razbio glavu o sveže montiran kuhinjski kredenac, a ni to ne bi nego se baš jako pukao. Nekad mene boli kad njega boli. Stvarno osetim fizički bol pa pomislim da je dobro što je na mene prešlo, da i bol podelimo. Posle više od 6 sati pregleda i čekanja, dva pečata na lekarskim izveštajima, označila su da možemo da se razilazimo. Bilo je 23.40 a gužva u hodniku se raščistila. Elektricitet iz vazduha nije. Najavljivao je dolazak novih krvavih, izbodenih, polomljenih, povređenih, bolnih. Srećan je svako ko odatle izađe na svojim nogama.

Ekipa se razišla. Našeg pacijeta su odveli kući na oporavak, a ja nisam želela prevoz. Na 500 m sam od stana, nema potrebe, prijaće mi vazduh. April u Beogradu ima svoj, poseban, miris. Nisam se usudila da idem prečicom kroz mrak. Izašla bih negde kod centralne kapele, a nisam bila raspoložena za još smrti, to veče. Krenula sam dužim putem, levo pa Pasterovom uzbrdo. Sa obe strane ulice su samo bolnice. Ulice su bile nenormalno puste. Duž cele Pasterove nisam srela ni auto, ni čoveka, ni psa. Nigde nikoga. Pred kraj ulice sam podigla glavu. Svetla Onkološke klinike sa desne, a Dečije Univerzitetske klinike bila su sa leve strane ulice. Pomislih... I ovde se neko bori za život. I ovde je neko umro juče, ili danas dok sam ja pravila ručak ili umire sad dok se ja vučem uzbrdo. Možda neko baš sada  napušta svoje telo i odlazi u beskraj Univerzuma? Uputih deo svoje Energije ka obema klinikama. Detinjasto i naivno, ali meni je bilo neophodno. Svi moji problemi postali su smešni. Optimizam i ljubav dobili su novu dimenziju.
U vrhu ulice sijao se hram Svetog Save. Nemam tih religioznih potreba, da se nekome molim za nešto. Između mene i moje vere ne treba mi crkva kao posrednik, mogu da joj se divim i poštujem je kao građevinu ili obeležje narodne tradicije ali ne umem da se molim ni da molim. Osetih zahvalnost, beskrajnu. Onoliku. Živ je i dobro je i na svojim nogama ide kući. Nisam razmišljala šta bi bilo da je bilo ovo ili ono. Kad voliš bajkera, ne razmišljaš šta je moglo da bude nego se raduješ što je dobro, slaviš što je živ. On je ceo i tablica je cela, to što je motor polupan... Pa jebiga, kupićemo, popravićemo, izmislićemo. Bajkeru sve možeš da uzmeš i preživeće, samo slobodu nemoj. Bez slobode ne može.

U poslednjim minutama devetog aprila dovukla sam se do prodavnice. Gladna i umorna ali beskrajno zahvalna svemu na svetu. Kupila sam čips i pivo, da me je neko pitao zašto baš to, nemam pojma. Uspentrah se do stana. Stopala su mi tiltovala od umora i adrenalina. Stajala sam pored kuhinjskog prozora i pila pivo, na slamčicu, ne volim da balavim limenku. Višak adrenalina slivao mi se niz obraze. Mesec i ja smo se odlično razumeli. Avala me je gledala iz daleka. Novi dan je počinjao. Ne pamtim da sam ikad bila srećna tako i toliko. 




Ova je priča posvećena  Andreji Spasiću. Najboljoj duši koju poznajem, najvećem srcu koje postoji u mom Univerzumu.


foto: https://www.linkedin.com/pulse/avala-mountain-tower-belgrade-marija-vukovic

2017-04-05

The Versatile Blogger Award

I dalje nemam pojma kakve nagrade i šta, samo me blam da me kolege blogeri nominuju za nagradu a ja ne odgovaram. Nisam lenja, mame mi, samo ne stižem. Jesam ja Žena godine ali prošle, za ovu još moram da poradim koješta.

Sada je red da se poštuju i pravila igre:
  1. Zahvaliti se blogeru koji vas je nominovao
  2. Nominujte do 15 blogera (možete manje ali ne više) i obavestite ih
  3. Podelite sa svima 7 činjenica o sebi
  4. Objavite sliku nagrade u svom tekstu i ova pravila



Inače sam sva po pravilima, pa da i ovo poštujem kako red nalaže.

Hvala Nedi Drajić Petronić, Jeleni Dilber i ostalima koji su me nominovali. Zalagaću se za mir u svetu i tu kreću suze krokodilke... Ili već nešto prigodno, trep, trep.

Iskreno, najzanimljiviji mi je ovaj deo o 7 činjenica o meni:

  1. Mnogo psujem. Jebiga, to je tako i neće se menjati. Ne umem da uvijam reči u šećer a nije ni zdravo.
  2. Nemam ambiciju da budem najbolja i savršena. Ni mama, ni žena, ni na poslu, ni u prijateljstvu. To sam što sam pa ko preživi, idemo dalje.
  3. Ne volim sarmice od zelja, ni na slici, ni u svojoj blizini. Nije do zelja, do mene je.
  4. Često ne biram reči. Stvari zovem pravim imenom. Da li je to mana ili vrlina, još utvrđujem.
  5. Da li mora samo 7 činjenica o meni? Pitam samo... Toliko sam divna da mi je 7 pozicija malo.
  6. Ljubim bolje nego što kuvam. Kako kuvam, pozivam prvog svedoka...
  7. Uprkos dugogodišnjoj borbi protiv šminke, visokih štikli i duže kose, poklekla sam. Opako sam se navukla na visoke štikle. Maskaru stavim povremeno a za dužu kosu ću da vidim još. Možda, ipak, postanem žena svojih godina.
Dobro je da ne moram dalje. Ima još činjenica o meni, nepoznatih i meni najmilijima, pa neka ih sami saznaju ako ih zanimaju.

Još da dam završnu reč i dosta za ovaj put.
Hvala Negoslavi.
Ona mi je otvorila vrata u blogosferu.

Sad da nabrojim ove ostale i da se razilazimo.

Bitno i nebitno
Jelena Dilber
Mama iz magareće klupe
Negoslava
Mama Zvončica
Moja mama nova
Vestica bez metle
Mamino blago
Kototamo
Slučajni bloger
Tri plus jedna
Debela mama
Skitarnik
Ritam dana
Putovanje sa ukusom
Rokselanin kofer
O tome vam pričam
Evo bloga moga
Ostao je još Nikola Nikolaki i njegov blog, i da me ubijete, ja sad ne mogu da ga nađem. I za njega jedno pozitivno brojanje.

Dodaću još jedan, greškom preskočen pa sad editujem sa telefona
http://draga100posto.blogspot.rs

Izvinite, svi fashion i šminkerski blogovi. Zaista ne pratim vaš rad, sigurna sam da ima odličnih, ali su mi to daleke teme.

Vas volim da čitam. Baš me briga da li ste sa ove ili one platforme pisali. Samo pišite.

A sad, idem da svet učinim boljim, kao svaka od lepotica sa izbora za Miss...