Jedno brzo ubistvo

Ubio je čoveka.

Ubio ga je jednim metkom iz pištolja. Kroz slepoočnicu mu je mozak raspršio po sobi.

Stavio je pištolj u unutrašnjost sakoa i krenuo istim putem kojim je do stana i došao.

Niko ništa nije čuo. Pucao je sa prigušivačem. Bila je muka nabaviti takav pištolj. Izgleda su više traženi oni obični, što prave buku. Godinama je štedeo pare za taj pištolj. Još nije siguran da li se štednja isplatila. Tog jutra, sačekao je da svi njegovi ukućani odu za svojim poslom. Neko u polje, neko u školu, neko u veliki grad. Sve ih je lepo ispratio, okupao se (iako nije bila nedelja) i obrijao. Malo se posekao iznad desne usne ali je stipsa rešila problem. Ne bi bilo u redu da ode da ubije čoveka a već ima krv na košulji. Ne bi bilo fer. Neko bi mogao pomisliti svašta o njemu.

Košulja je bila za broj manja. Kupila mu je žena, kada su udavali srednju ćerku, i tu košulju i odelo. Cipele su bile relativno nove. Samo su čarape bile neke stare, izlizanih peta. Pa, dobro, ne ide u goste pa da mora da se izuva. Kad ideš da ubiješ čoveka nema ko da ti gleda da li su pete na čarapama izlizane ili nove. Učinilo mu se da je jedna crna a jedna tamno plava. Nema veze. Odelo je odvratne braon boje. Posle ove prilike više ga nikad neće obući.

Posle brijanja, stavio je par kapi "Pino Silvestre" kolonjske vode. Imao je i "Brion", dobio je od zeta za Uskrs. Tog dana se napio mnogo pre ručka pa se nije baš najbolje sećao detalja. Može biti da je to bilo i za Novu godinu, nije bio siguran. Pogledao se u ogledalo, pre nego što je izašao iz stana. Sedi brkovi i seda kosa, gospodin u odelu, svako da mu skine šešir. Da, šešir! Neće, valjda, gologlav ići da ubije čoveka. Red mora da se zna.

Pas se motao oko njegovih nogu. Kada bude otišao da ubije čoveka, samo pas će znati kako je izgledao. To je dobro. Nikome neće reći. Svi su navikli da je obučen neugledno, sa lošom kombinacijom boja i dezena. U odelu ga, sigurno, niko neće prepoznati, pogotovo sad kad je značajno skratio brkove. Ni psu više nije bio interesantan. Tako je to u životu. Dobar si svima samo kad im trebaš a onda ti okrenu leđa. Samo je ona bila drugačija. Volela ga je i takvog odrpanog, neobrijanog, podavala mu je svoje telo bez reči sve dok ih juče njen muž nije zatekao u krevetu. Krajnje je vreme da ga ubije. Taj preziran pogled nije se mogao trpeti. Sav prezir ovog sveta bio je u pogledu muža žene koju je jebao već duže vreme. Obično bez mnogo priče i sa nula emocija. Ona bi, ponekad, tiho jauknula dok je roptao nad njom, a zatim bi se obukli i on bi otišao. Toliko prezira za toliko malo krađe tuđe žene bilo je nedopustivo previše i nije trpelo čekanje.

Od momenta kada je napustio svoj porodični stan, nije se mnogo toga sećao. Popio je par rakija u skroz nepoznatoj kafani, na drugom kraju grada. Tamo ga niko nije poznavao. Pazio je kako sedi, da neko ne bi primetio izlizane pete na njegovim čarapama koje su, povremeno, nestašno virile ispod pantalona. Možda su u toj kafani pomislili da je doktor, profesor Univerziteta ili kakav inženjer? Toliko otmenosti i samopouzdanja bilo je u njemu, toga dana. Trolejbusom se dovezao do stana u kome je juče ostavio svoj ponos. Na ulasku u zgradu, sreo je ženu u braon cicanoj haljini sa ružnim žutim cvetovima. Izgledala je kao spaljena livada, pomislio je. 

Lift je došao brzo. Iz lifta je izašao neki moler a on je produžio do 5. sprata. Sam. Svoje misli je ostavio pred zgradom, da ga ne dekoncentrišu. Izgleda je leva čarapa popustila i pocepala se. Cipela ga je beskrajno žuljala, stružući po golom delu stopala. Odvratan osećaj. Izašao je na 5. spratu, pozvonio i čovek je otvorio. Stajao je nemo, sakrivajući pogled ispod šešira. Pištolj mu je, već, bio u desnoj ruci, a sve dobro sakriveno mantilom. To je video u filmovima. Stvarno je odlična fora. Mantil mu je zadao najviše problema. Pripadao je njegovom sinu, diplomcu na pravnom fakultetu. Da li, beše, danas ima ispit ili je to bilo juče? Sve mu se zbrkalo u glavi. Planiranje ubistva je mnogo zahtevno i zamorno.

Opalio je jedan metak. Svojoj žrtvi tačno u levu slepoočnicu. Vruća krv je prsnula baš na mantil krem boje. U materinu, samo mu je još to trebalo, moraće da nosi mantil na hemijsko čišćenje. Samo da ne ostane fleka, razmišljao je. Ovaj se stropoštao nekako čudno, unazad, nikad na filmu to nije video. Pogurao mu je noge malo ka unutra, zatvorio vrata stana, i pozvao lift. Sve je proteklo u najboljem redu. Niko ne sme njega da prezire. Na izlasku iz zgrade ponovo je sreo molera, omanjeg čičicu sa kapom od novinskog papira i kantom punom četki i koječega. Samo da mi i on ne umaže mantil, razmišljao je dok se provlačio.

Izašao je iz zgrade i zapalio lulu. Mirno je stajao, kao da je upravo osvojio tombolu ili dobio vest da postaje deda. Sve je izgledalo potpuno obično. Zaustavio je prvog policajca. "Dobar dan. Upravo sam ubio čoveka. Da li možete da me uputite šta sada da radim?", mirno ga je pitao. Malo mu se mutilo u glavi ali je bio racionalan. "Dobar dan. Ja sam poštar. Ovo je nova uniforma, i sam sebi izgledam kao policajac. Ne znam šta da radite. Na Vašem mestu, ja bih odneo taj mantil na hemijsko čišćenje", u trku mu je doviknuo poštar.

Potpuno je bio u pravu. Mora prvo na hemijsko. Celog života bio je dobar prema drugima. Ovo je samo jedno brzo ubistvo. Ipak je moler obrisao svoju umazanu kofu o mantil krem boje. Nije se puno videlo, taman je prekrilo flekicu od krvi. Odneo je mantil u najbližu radnju za hemijsko čišćenje. Uredno je platio unapred, što se ženi koja radi tamo nikako nije svidelo. Bila je sujeverna. Kad god mušterija plati čišćenje ranije, ispostavi se da je fleku nemoguće skinuti. Zatim se taksijem odvezao na železničku stanicu. To je bila jedna od gradskih stanica, ne glavna. Lako se moglo prići pruzi, baš kao u onom filmu čudnog naziva. Na stanici je bila još samo jedna žena.

Far u daljini najavljivao je dolazak voza za Novi Sad. Izuo je cipele koje su mu napravile krvave žuljeve a zatim skočio pod voz. Pravda je bila zadovoljena a on je bio zadovoljan. I sin će biti zadovoljan. Za onoliku cenu hemijskog čišćenja, siguran je bio da će uspeti da skinu sve fleke. "Još jedna budala zbog koje će voz da kasni i večeras", besno je pomislila žena koja je do malopre stajala na stanici pored njega a onda joj se cipele učiniše poznate.